Симоне Перота

С Википедије, слободне енциклопедије
Симоне Перота
Simone Perrotta 2007.jpg
Перота 2007. године
Лични подаци
Пуно име Симоне Перота
Рођење (1977-09-17)17. септембар 1977.(43 год.)
Ештон андер Лин, Енглеска Енглеска
Висина 1,78 м
Позиција централни везни
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1995—1998
1998—1999
1999—2001
2001—2004
2004—2013
Ређина
Јувентус
Бари
Кјево
Рома
77
5
56
95
246
(1)
(0)
(1)
(6)
(36)
Репрезентативна каријера
1998—2000
2002—2009
Италија до 21
 Италија
6
48
(1)
(2)

Симоне Перота (итал. Simone Perotta; 17. септембар 1977, Ештон андер Лин, Енглеска) је бивши професионални италијански фудбалер средине терена. Најпознатији је по томе што је велики део своје каријере провео у Роми и што је био италијански репрезентативац.

Перота је почео професионалну каријеру у Ређини, да би потом наступао и за Јувентус, Бари и Кјево, док 2004. године није постао члан Роме, у којој је провео највећи део каријере и са којом је освојио је два купа (2007. и 2008. године), као и Суперкуп Италије 2007. године.

Перота, рођен у Енглеској, био је италијански репрезентативац. Са репрезентацијом до 21 године освојио је Европско првенство у фудбалу 2000. године. Од дебија за националну селекцију 2002. године до повлачења 2009. године одиграо је 48 утакмица и постигао је 2 гола за репрезентацију.[1] Био је члан репрезентације на 1 светском првенству (2006.) и 2 европска првенства (2004 и 2008.). Као члан националне селекције постао је шампион света 2006. године.[1]

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Ређина[уреди | уреди извор]

Прве фудбалске кораке направио је у локалним клубовима Черизану и Кастролиберу, да би са 1990. године, када је имао 13 година, прешао је у Ређину, где је играо за све категорије.[2]

10. септембра 1995. године дебитовао је за први тим Ређине, на утакмици против Кјева у Серији Б.[2]

У сезони 1996/97 одиграо је 26 утакмица за Ређину, а постигао је и први гол за клуб, на утакмици против Анконе.[2]

Јувентус[уреди | уреди извор]

На крају сезоне 1997/98 Перота је прешао Јувентус, који је тада тренирао Липи.[3] Перота није добијао много прилика да игра у Јувентусу, с обзиром да је за конкуренцију на својој позицији имао нека светска имена попут Зидана, Дешана, Ди Ливиа, Контеа, Давидса и Такинардија.[2]

У новембру Перота је дебитовао у Лиги шампиона, када је ушао као замена за Ди Ливиа, на утакмици против Атлетика.[2][4] У јануару 1999. године у првој утакмици четвртфинала купа против Болоње Перота је постигао једини гол за Јувентус, у поразу од 2:1,[2][5] а играо је и у Интертото купу 1999. године.[2][6]

Бари[уреди | уреди извор]

У јулу 1999. године Перота је прешао у Бари, који је од Јувентуса откупио удео у његовом уговору.[7]

У Барију Перота је више играо по крилу, што је, како се касније испоставило, имало утицаја на његов учинак на терену. У појединим утакмицама играо је на својој природној позицији, у средини терена, као на утакмици против Венеције 9. јануара 2000. године, када је постигао и свој једини гол у сезони.[8][9]

2001. године, након промене тренера и доласка Скјанманика, Перота је играо све мање, а пред крај сезоне није чак био ни на клупи.[9][10][11] У јулу 2001. године, Бари који више није рачунао на Пероту, откупио је Јувентусов удео у његовом уговору и продао га Кјеву, који се изборио за дебитантски наступ у Серији А следеће сезоне.[11]

Кјево[уреди | уреди извор]

У Кјеву Перота је играо централног или задњег везног, уместо крила, што је и утицало на његове партије у новом клубу.[9][12] Већ 26. августа 2001. године, Кјево је играо своју прву утакмицу у лиги, у гостима против Фјорентине, а већ у 6. минуту утакмице Перота је постао први стрелац клуба из Вероне у Серији А.[13] Перота је заједно са Корадијем, Марацином, Ерибертом, Манфрединијем, Лупателијем и Коринијем чинио окосницу састава Кјева, који је у првој сезони у серији А, предвођен Делнеријем са клупе, играјући углавном у нападачки оријентисаној 4-4-2 формацији, освојио 5. место и обезбедио пласман у Куп УЕФА, са бодом мање од четртопласираног Милана.[14]

Следеће сезоне Перота је са Кјевом дебитовао у Купу УЕФА, где су у првом колу испали од Црвене Звезде.[2][15] Сезону 2002/03 Перота је са Кјевом завршио на 7. месту у лиги, на које су пали са 5. које су држали пре задњег кола сезоне.[2]

Сезону 2003/04, која је била Перотина трећа у клубу, обележили су одласци неких од најважнијих играча, што је и био један од разлога освајања 9. места на крају сезоне.[2]

Рома[уреди | уреди извор]

У августу 2004. Перота је за 7.2 милиона евра прешао из Кјева у Рому, са којом је потписао четворогодишњи уговор.[16] Рома је довела Пероту са намером да замени Емерсона, који је прешао у Јувентус.[16] Перотина прва сезона у Роми била је турбулентна, Прандели који га је довео, напустио је клуб две недеље пре почетка сезоне, због приватних разлога, а његова замена Фелер, је дао отказ следећег месеца.[2] Трећи тренер Роме у сезони био је Делнери, који је Пероту тренирао у Кјеву.[2] Као подршку офанзивном трију Тоти-Касано-Монтела, Делнери је жртвовао Пероту стављајући га у улогу задњег везног.[2] Са још једном променом тренера до краја сезоне, Рома је завршила на 8. месту.[2] Перота је поново заиграо у Лиги шампиона, али испадање у првом кругу и пораз од Интера у финалу купа, су још више допринели лошем утиску очајне сезоне.[2]

На Перотијеву каријеру важан утицај је имао Лучано Спалети, који је постављен за тренера Роме пред почетак сезоне 2005/06. У децембру 2005. године, пред утакмицу са Сампдоријом, када су му сви нападачи су били повређени (Касано, Монтела и Нонда), Спалети, који је форсирао формацију 4-2-3-1, одлучио је да Тотија стави у врх напада, а одмах иза њега Перотија као офанзивног везног.[2][17][18] Иако у почетку Перота није био убеђен да ће то функционисати, касније се испоставило да је тај Спалетијев потез обележио његову каријеру.[18] Перота је на новој позицији био један од најзаслужнијих за Ромин низ од 11 везаних победа,[2] у сезони коју је Рома завршила на другом месту.[19]

Перота на церемонији доделе трофеја освајачу купа Италије 2008. године

У септембру 2006. Перота је продужио уговор са Ромом до 2010. године.[20] 18. октобра 2006. Перота је својим голом донео победу Роми у гостима над Олимпијакосом, у групној фази Лиге шампиона.[21] 18. априла 2007. Перота је постигао први гол за Рому на гостовању Интеру, која је на крају и тријумфовала са 3:1.[22] 9. маја 2007. Перота је постигао трећи гол за Рому против Интера у првој утакмици финала Купа у сезони 2006/07, коју је Рома победила са 6:2, а постигао је и почасни гол у реваншу, 8 дана касније.[23][24] Као и претходне сезоне Рома је завршила као другопласирана у првенству.[19]

19. августа освојио је и Суперкуп са Ромом, која је победила Интер.[2][25] На тој утакмици Перота је, пре него што је ушао у игру у 72. минуту утакмице, добио црвени картон, због протеста, на интервенцију четвртог судије.[2][26] 31. октобра 2007. Перота је постигао трећи гол за Рому у победи у дербију на Лациом од 3:2.[27] У финалу купа 24. маја 2008. Рома се поново састала са Интером, а Перота је постигао други гол за Рому, која је на крају и тријумфовала са резултатом 2:1,[23][28] док је у првенству Рома поново била друга.[19]

14. децембра 2008. године, Перота је постигао други гол за Рому, на утакмици против Каљарија, коју је Рома, након преокрета, добила са 3:2.[29]

У октобру 2009. године Перота је продужио уговор са Ромом до краја сезоне 2010/11.[30]

У јануару 2011. године Перота је био стрелац другог гола за Рому, у победи над Катанијом од 3:0.[31] У марту 2011. године продужио је уговор са Ромом на годину дана, са опцијом продужења, под истим условима, до краја сезоне 2012/13.[32] 23. априла 2011. постигао је једини гол на утакмици против бившег клуба, када је Рома победила Кјево.[33] Због шамарања Андреа Мазијела, 1. маја 2011. године, на утакмици против Барија, добио је 3 утакмице суспензије, која је након жалбе смањена на 2 утакмице.[34]

У марту 2013. био је стрелац другог гола у победи над Ђеновом.[35] Када му је истекао уговор са Ромом, на крају сезоне 2012/13. Перота је објавио крај професионалне каријере.[36]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

За репрезентацију Италије дебитовао је 2002. године. До повлачења из репрезентације сакупио је 48 наступа, постигао је 2 гола, учествовао је на 3 турнира (1 светско првенство и 2 европска првенства) и био је шампион света 2006. године.

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Перота је 6 пута наступао за Италијанску репрезентацију до 21 године, а као стандардни члан репрезентације освојио је Европско првенство у фудбалу до 21 године 2000. године.[2][18]

У новембру 2002. Перота је дебитовао за сениорску репрезентацију на утакмици против Турске.[16][37]

Европско првенство 2004[уреди | уреди извор]

Перота је играо на све три утакмице првенства за Италију.[16] Такође, био стрелац на утакмици против Бугарске, коју је Италија добила са 2:1 и када је, иако непоражена, испала са првенства.[16][38][39]

Светско првенство 2006[уреди | уреди извор]

Селектор Липи уврстио је Пероту у састав репрезентације за светско првенство 2006. године.[40] Играо је на свих седам утакмица на првенству.[18] На утакмици против САД, Перота се повредио, али је остао у игри, јер је Италија већ извршила све три измене.[41] Ипак, опоравио се за наступ на финалној утакмици групне фазе против Чешке.[41]

Европско првенство 2008[уреди | уреди извор]

Перотин наступ на европском првенству је био доведен у питање због повреде коју је претрпео у мају на утакмици финала купа против Интера.[42] Ипак. повреда није била теже природе и Перота је остао на списку репрезентативаца које је селектор Донадони повео на европско првенство 2008.[43][44]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Симоне Перота је рођен у Ештон андер Лину, где се његова породица преселила седамдесетих. Рођен је 17. септембра 1977. године од оца Франческа и мајке Ана Марије. Након 5 година породица се вратила назад у Италију, у Черизано, у округу Козенца регије Калабрија, где је и одрастао.[2][45] Има два брата Ђанлуку и Макса, који су старији од њега.[46]

Има два сина.[47]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Перота је, као освајач светског првенства, добио статуу у свом родном граду, Ештон андер Лину, заједно са Џефом Херстом и Џимијем Армфилдом, који су такође рођени у истом граду и који су освојили светско злато, али са Енглеском.[48]

У Роми је носио број 20.[49]

Статистика каријере[уреди | уреди извор]

Клуб[уреди | уреди извор]

Подаци од 15. марта 2021. године

Клуб Сезона Лига Куп Европа Укупно
Такмичење Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова
Ређина 1995–96 Серија Б 22 0 22 0
1996–97 29 0 29 0
1997–98 26 1 26 1
Јувентус 1998–99 Серија А 7 0 6 1 1 0 14 1
1999–2000 0 0 0 0 1 0 1 0
Бари 1999–2000 Серија А 31 1 31 1
2000–01 25 0 0 0 25 0
Кјево 2001–02 Серија А 32 4 3 1 35 5
2002–03 32 1 0 0 2 0 34 1
2003–04 31 1 0 0 31 1
Рома 2004–05 Серија А 30 3 5 0 4 0 39 3
2005–06 35 5 5 2 7 1 47 8
2006–07 34 8 7 4 9 1 50 13
2007–08 29 5 6 1 6 1 41 7
2008–09 25 5 2 0 6 0 33 5
2009–10 32 5 3 0 5 1 40 5
2010–11 26 3 3 0 6 1 34 4
2011–12 19 0 2 0 2 1 23 1
2012–13 16 2 1 0 0 0 17 2
Укупно 246 36 33 7 44 6 326 49
Укупно у каријери 479 44 43 9 48 6 573 59

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Подаци од 15. марта 2021. године

Италија
Година Наступа Укупно
2002 1 0
2003 11 0
2004 9 1
2005 0 0
2006 12 1
2007 5 0
2008 8 0
2009 2 0
Укупно 48 2

Трофеји[уреди | уреди извор]

Рома[уреди | уреди извор]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Млада репрезентација[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Top 10: Players to have represented Italy and Roma”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с „Simone Perrotta”. Europei 2008. Приступљено 2021-03-20. 
  3. ^ „Che novità: è la vecchia Juventus - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-16. 
  4. ^ UEFA.com. „Juventus-Athletic Club 1998 History | UEFA Champions League”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-16. 
  5. ^ „Povera Juve, sempre più giù - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-16. 
  6. ^ „Ritorno all' Europa, ma da ultimi - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-16. 
  7. ^ „Anelka e Peruzzi, oggi si decide - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-16. 
  8. ^ „Match Report | 1999-00 | 16ª Match Day | Lega Serie A”. www.legaseriea.it (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-16. 
  9. ^ а б в „La rivincita del Grande Centro - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-16. 
  10. ^ „Perrotta, buste al veleno 'Io, licenziato dal Bari' - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-16. 
  11. ^ а б „Regalia vola all' Inter”. la Repubblica.it. Приступљено 2021-03-16. 
  12. ^ „Spalletti: 'My Roma touched by the light' | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-03-15. 
  13. ^ „la Repubblica/calcio_partite: Chievo, debutto perfetto la Fiorentina va ko”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-03-16. 
  14. ^ „'I Mussi volano': il Chievo di Delneri | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-18. 
  15. ^ UEFA.com (2002-10-03). „Zvezda end Chievo's adventure”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-20. 
  16. ^ а б в г д UEFA.com (2004-08-03). „Azzurri pair join Roma”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  17. ^ Andrew Murray 03 May 2017. „Francesco Totti – Rome's greatest son who never got the love he deserved”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  18. ^ а б в г Sport, Sky. „Perrotta e i dubbi sulla scelta di Spalletti: 'E Francesco?'. sport.sky.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-15. 
  19. ^ а б в „5 Reasons why Luciano Spalletti is the right man for Roma”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-20. 
  20. ^ „Perrotta signs until 2010”. Eurosport (на језику: енглески). 2006-09-11. Приступљено 2021-03-18. 
  21. ^ UEFA.com (2006-10-18). „Perrotta earns Roma prize”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  22. ^ „Roma spoil Inter's party”. Eurosport (на језику: енглески). 2007-04-18. Приступљено 2021-03-18. 
  23. ^ а б „Spalletti's three trophies with Roma”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  24. ^ „Matchday Revisited: Thumping Coppa Italia final win over Inter”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  25. ^ „Roma, un colpo di qualità L'Inter le passa la Supercoppa - Calcio - Sport - Repubblica.it”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-03-20. 
  26. ^ „Roma, un colpo di qualità L'Inter le passa la Supercoppa - Calcio - Sport - Repubblica.it”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-03-20. 
  27. ^ UEFA.com (2007-10-31). „Milan strike five as Roma edge derby | Inside UEFA”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  28. ^ „Matchday Revisted: The 2008 Coppa victory over Inter!”. www.asroma.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  29. ^ Meadows, Mark (2008-12-14). „Ibrahimovic gives Inter 4-2 win over Chievo”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-20. 
  30. ^ „Roma duo sign new deals”. Eurosport (на језику: енглески). 2009-10-29. Приступљено 2021-03-18. 
  31. ^ Meadows, Mark (2011-01-22). „UPDATE 1-Soccer-Roma overwhelm Cagliari, Simeone's Catania lose”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-20. 
  32. ^ „Official: Simone Perrotta & Marco Cassetti Sign New Deals With Roma | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-15. 
  33. ^ Allen, Richard (2011-04-23). „Sparkling Roma stay in Champions League hunt”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-20. 
  34. ^ Sport, Sky. „Roma, ridotta squalifica Perrotta. De Rossi, stop confermato”. sport.sky.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-15. 
  35. ^ Staff, Reuters (2013-03-03). „Inter come from two down to beat Catania”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-20. 
  36. ^ „Roma veteran Perrotta announces retirement | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-15. 
  37. ^ UEFA.com (2002-11-17). „Trapattoni looks to newcomers”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  38. ^ UEFA.com. „Italy-Bulgaria | UEFA EURO”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  39. ^ UEFA.com (2004-06-22). „Unbeaten Italy out despite Bulgaria win in EURO 2004 Group C”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  40. ^ FIFA.com. „2006 FIFA World Cup™ - News - Totti to wear ten for Azzurri - FIFA.com”. www.fifa.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  41. ^ а б „Perrotta fit to play”. Sky Sports (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-20. 
  42. ^ „Injured Perrotta A Doubt For Euro 2008 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-03-20. 
  43. ^ UEFA.com (2008-06-06). „Perrotta ready to play his part”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  44. ^ Staff, Reuters (2008-05-28). „Montolivo cut from Italy's Euro 2008 squad”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-20. 
  45. ^ FIFA.com. „2006 FIFA World Cup™ - News - Perrotta follows in England hero's footsteps - FIFA.com”. www.fifa.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-15. 
  46. ^ „BBC - Manchester - Sport - Forza Perrotta!”. www.bbc.co.uk. Приступљено 2021-03-20. 
  47. ^ Dio, Marcello Di (2017-09-17). „Perrotta, 40 anni e un monumento. "Ora che ho smesso capisco i tifosi". ilGiornale.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-18. 
  48. ^ „World Cup hero's home town statue in Greater Manchester”. BBC News (на језику: енглески). 2011-02-07. Приступљено 2021-03-15. 
  49. ^ „Federico Fazio indosserà la maglia numero 20”. www.asroma.com (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-20. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]