Галагији

С Википедије, слободне енциклопедије

Галагији[1]
Велики смеђи галаго (Otolemur crassicaudatus)
Otolemur crassicaudatus
Научна класификација е
Домен: Еукарyота
Царство: Анималиа
Тип: Цхордата
Класа: Маммалиа
Ред: Приматес
Подред: Стрепсиррхини
Натпородица: Лорисоидеа
Породица: Галагидае
Gray, 1825
Типски род
Галаго
Родови

 Otolemur
 Euoticus
 Galago
 Sciurocheirus
 Galagoides

Гарнетов галаго, Otolemur garnettii

Галагији (Galagonidae, нагапији што значи „ноћни мајмуни” на Африканерском[2]) су породица из реда примата. Они су мали ноћни[3] примати пореклом из континенталне, подсахарске Африке, и чине породицу Галагидае (такође се понекад називају Галагонидае). Блиско су сродни с лорисима и раније су сматрани њиховом подпородицом.[4][5] Имају пет родова и укупно 25 врста.[3]

Према Афричкој фондацији за дивље животиње, по разноликости и по заступљености, галагији су најуспешнији стрепсирхински примати у Африци.[6]

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Галагији живе у Африци, јужно од Сахаре, али их нема на Мадагаскару. У неким су подручјима врло чести.

Опис[уреди | уреди извор]

Уши и њушке им се завршаваљу шиљасто, па им изглед главе мало подсећа на мачју. Екстремитети су пуно више прилагођени пењању и хватању него брзом трчању. Крзно им је меко и густо, а боја се, зависно од врсте, креће између сребрно сиве и наранђасто смеђе. Имају велике очи које су типичне за животиње које су активне ноћу. Често чупави реп је обично дужи од половине дужине тела.

Дужина тела им се креће од око 11 цм код патуљастих галагија до готово 50 цм колико досижу велики галагији уз тежину од 50 грама до око 2 килограма, при чему су мужјаци око 10% тежи од женки.

Начин живота[уреди | уреди извор]

Галагији су брзи и могу скатати на удаљености до 12 м (за разлику од лориса који су спори и готово уопће не скачу). Врло су активни ноћу, али не искључиво. Већи део дана проводе мирујући у густој вегетацији или у дупљама у стаблима.

Социјално понашање им је различито. Понекад се окупљају на спавање у велике групе да би се, након буђења, разишли у појединачну потрагу за храном. Понекад се срећу групе од седам до девет животиња које живе заједно, а породичне групе су честе. Галагији су територијалне животиње и бране своје подручје (односно, заједнички бране подручје на којем живи група) од уљеза, а понекад само од истосполних припадника своје врсте. Многе врсте трљају екстремитете урином и тако обележавају својим мирисом подручје којим се крећу а сматрају га својим. Гласањем које подсећа на плач малих беба обележавају своје подручје, док другачијим гласовима упозоравају јединке своје врсте на опасност.[7]

Храна[уреди | уреди извор]

Галагоси се од врсте до врсте значајно разликују. Неке су врсте претежно бубоједи, док у прехрани других претеже биљна прехрана (лишће, воће или сокови дрвећа).[8]

Размножавање[уреди | уреди извор]

Након скотности од четири мјесеца, женке два пута годишње доносе на свет двоје (ређе једно или троје) младунаца. Понекад се мајка ради коћења повлачи из групе, како мужјак не би убио новорођенчад. При узрасту од 4 недеље младунци почињу да једу и чврсту храну, а са шест до једанаест недеља престају да сисају. Полну зрелост досежу кад напуне годину дана. Животиње у заточеништву могу доживјети до 16 година. Према ветеринарским и зоолошким изворима у заточеништву живе од 12,0 до 16,5 година, из чега се може закључити да њихова природна дужина живота премашује декаду.[9]

Угроженост[уреди | уреди извор]

За разлику од других примата, галагији су у природи прилично чести.

Таксономија[уреди | уреди извор]

Гарнетов галаго (Отолемур гарнеттии)
Сенегалски галагији (Галаго сенегаленсис)

Галагији су тренутно груписани у шест родова. Еуотицус је базални сестрински таксон свих осталих галагија.[4] 'Патуљасти' галагији су недавно групирани у род Галагоидес, на основу генетских података и подржаних анализом вокализације и морфологије, заправо састоје од две кладе, које нису сестрински таксони, у источној и западној/централној Африци (одвојене раседном долином). Потоњи су базални за све остале галагије који нису Еуотицус. Бивша група је сестра са Галаго и уздигнута је у статус пуног рода као Парагалаго.[10] Родови Отолемур и Сциуроцхеирус су такође сестрински.[10]

Филогенија фамилије Галагидае према Мастерс ет ал. из 2017 је следећа:[10]

 Галагидае 
 

Еуотицус

 
 
 

Галагоидес

 
 
 
 

Галаго

 
 

Парагалаго

 
 
 
 

Отолемур

 
 

Сциуроцхеирус

 
 
 
 
 

Родови[уреди | уреди извор]

Врсте[уреди | уреди извор]

Подврсте

Геномика[уреди | уреди извор]

Геномска секвенца ниског покрића северног великог галага, O. garnettii, је обарађена. Како се галагији сматрају 'примитивним' приматима, ова секвенца је посебно корисна у премоштавању секвенци виших примата (макакији, шимпанзе, људи) и врста које нису прмати, као што су глодари. Планирано двопролазно покриће није довољно да се креира потпуни геномски склоп, али пружа компаративне податке за већину људских скупова.

Понашање[уреди | уреди извор]

Генерално, друштвена структура галага има компоненте друштвеног и усамљеничког живота. То се види у њиховој игри. Они се љуљају са грана или се пењу високо и бацају ствари. Друштвена игра укључује туче у игри, дотеривање и праћење игре. Током пратеће игре, два галага спорадично скачу и јуре један другог кроз дрвеће. Старији галагији у групи радије се одмарају сами, док су млађи у сталном контакту једни са другима.[12] Ово се примећује код врсте Галаго гарнетти. Мајке често остављају бебе саме на дуге периоде и не покушавају да их спрече да оду. С друге стране, потомство покушава да остане близу мајке и започне друштвене интеракције са мајком.[13]

Нега је веома важан део свакодневног живота галага. Они се често тимаре пре, током и после одмора. Друштвено тимарење чешће обављају мушкарци у групи. Женке често одбијају покушаје мужјака да их тимаре.[12]

Однос са људима[уреди | уреди извор]

Галаго се такође односи на мит који се користи да се плаше деца да остану у кући ноћу.[14] Највероватније произашла из звука налик на плач бебе,[15] необична природа је еволуирала у мит о моћној животињи која може да киднапује људе. Такође се каже да се галагији у Нигерији никада не могу наћи мртви на обичном тлу. Уместо тога, праве гнездо од штапова, лишћа или грана да би угинули. Угроженост врста у подсахарској Африци отежава проверу ове тврдње.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Гровес, C.П. (2005). „ФАМИЛY Галагидае”. Ур.: Wилсон, D.Е.; Реедер, D. M. Маммал Специес оф тхе Wорлд: А Таxономиц анд Геограпхиц Референце (на језику: енглески) (3 изд.). Балтиморе: Јохнс Хопкинс Университy Пресс. стр. 123—127. ИСБН 0-801-88221-4. ОЦЛЦ 62265494. 
  2. ^ „Бусх бабиес | Натионал Геограпхиц”. Анималс (на језику: енглески). 2019-11-19. Приступљено 2020-05-30. 
  3. ^ а б „Африцан Wилдлифе Фоундатион”. Аwф.орг. 2012-06-20. Архивирано из оригинала 2012-08-05. г. Приступљено 2012-07-26. 
  4. ^ а б Поззи, Луца; Дисотелл, Тодд Р.; Мастерс, Јудитх C. (2014-04-02). „А мултилоцус пхyлогенy ревеалс дееп линеагес wитхин Африцан галагидс (Приматес: Галагидае)”. БМЦ Еволутионарy Биологy. 14 (1): 72. ИССН 1471-2148. ПМЦ 4021292 Слободан приступ. ПМИД 24694188. дои:10.1186/1471-2148-14-72 Слободан приступ. 
  5. ^ Перелман, Полина; Јохнсон, Wаррен Е.; Роос, Цхристиан; Сеуáнез, Хецтор Н.; Хорватх, Јулие Е.; Мореира, Мигуел А. M.; Кессинг, Баилеy; Понтиус, Јоан; Роелке, Мелодy; Румплер, Yвес; Сцхнеидер, Мариа Паула C. (2011-03-17). „А Молецулар Пхyлогенy оф Ливинг Приматес”. ПЛОС Генетицс (на језику: енглески). 7 (3): е1001342. ИССН 1553-7404. ПМЦ 3060065 Слободан приступ. ПМИД 21436896. дои:10.1371/јоурнал.пген.1001342. 
  6. ^ „БУСХ БАБY”. Приступљено 2012-07-26. 
  7. ^ Беардер, Симон К.; Бутyнски, Тхомас M.; де Yонг, Yвонне А. (2013). „Воцал Профилес фор тхе Галагос: А Тоол фор Идентифицатион”. Јоурнал оф Примате Цонсерватион. 27: 75. дои:10.1896/052.027.0102. 
  8. ^ Цхарлес-Доминиqуе, Пиерре (1984). Мацдоналд, D., ур. Тхе Енцyцлопедиа оф Маммалс. Неw Yорк: Фацтс он Филе. стр. 332-337. ИСБН 978-0-87196-871-5. 
  9. ^ „Тхе Лифе Спанс оф Нонхуман Приматес”. Примате Информатион Нетwорк. 
  10. ^ а б в Мастерс, Ј.C.; Гéнин, Ф.; Цоуетте, С.; Гровес, C.П.; Насх, С.D.; Делперо, M.; Поззи, L. (2017). „А неw генус фор тхе еастерн дwарф галагос (Приматес: Галагидае)”. Зоологицал Јоурнал оф тхе Линнеан Социетy. 181 (1): 229—241. дои:10.1093/зоолиннеан/злw028. хдл:2318/1618044 Слободан приступ. 
  11. ^ Харрисон, Террy, ур. (2011). Палеонтологy анд Геологy оф Лаетоли: Хуман еволутион ин Цонтеxт. Волуме 2: Фоссил Хомининс анд тхе Ассоциатед Фауна. Спрингер. стр. 75. 
  12. ^ а б Wитт, Цорнелиа (септембар 1982). „Прелиминарy обсерватионс он тхе социал бехавиоур оф тхе греатер галаго, Галаго агисyмбанус Цоqуерел, 1859, ин цаптивитy”. Антхропологисцхер Анзеигер: 193—203. 
  13. ^ Ехрлицх, Аннетте; МацБриде, Лyнн (1990). „Мотхер-Инфант Интерацтионс ин Цаптиве Тхицк-Таилед Галагос (Галаго гарнетти)”. Јоурнал оф Маммалогy. 71 (2): 198—204. ЈСТОР 1382168. дои:10.2307/1382168. 
  14. ^ Онyеакагбу, Адаоби (2018-07-19). „Хоррифyинг мyтхс анд легендс фром ацросс тхе цонтинент”. Пулсе. Приступљено 2019-09-17. 
  15. ^ „Сцарy Нигериан Урбан Легендс- Бусх Бабy – Тхе Стоиц бy Едwин Маду”. Тхе Стоиц бy Едwин Маду. 2013-08-02. Приступљено 2018-10-18. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Галагији на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Галаго.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Galagiji&oldid=26110687”