Пређи на садржај

Galagiji

С Википедије, слободне енциклопедије

Galagiji[1]
Veliki smeđi galago (Otolemur crassicaudatus)
Otolemur crassicaudatus
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Primates
Podred: Strepsirrhini
Natporodica: Lorisoidea
Porodica: Galagidae
Gray, 1825
Tipski rod
Galago
Rodovi

 Otolemur
 Euoticus
 Galago
 Sciurocheirus
 Galagoides

Garnetov galago, Otolemur garnettii

Galagiji (Galagonidae, nagapiji što znači „noćni majmuni” na Afrikanerskom[2]) su porodica iz reda primata. Oni su mali noćni[3] primati poreklom iz kontinentalne, podsaharske Afrike, i čine porodicu Galagidae (takođe se ponekad nazivaju Galagonidae). Blisko su srodni s lorisima i ranije su smatrani njihovom podporodicom.[4][5] Imaju pet rodova i ukupno 25 vrsta.[3]

Prema Afričkoj fondaciji za divlje životinje, po raznolikosti i po zastupljenosti, galagiji su najuspešniji strepsirhinski primati u Africi.[6]

Rasprostranjenost

[уреди | уреди извор]

Galagiji žive u Africi, južno od Sahare, ali ih nema na Madagaskaru. U nekim su područjima vrlo česti.

Uši i njuške im se završavalju šiljasto, pa im izgled glave malo podseća na mačju. Ekstremiteti su puno više prilagođeni penjanju i hvatanju nego brzom trčanju. Krzno im je meko i gusto, a boja se, zavisno od vrste, kreće između srebrno sive i naranđasto smeđe. Imaju velike oči koje su tipične za životinje koje su aktivne noću. Često čupavi rep je obično duži od polovine dužine tela.

Dužina tela im se kreće od oko 11 cm kod patuljastih galagija do gotovo 50 cm koliko dosižu veliki galagiji uz težinu od 50 grama do oko 2 kilograma, pri čemu su mužjaci oko 10% teži od ženki.

Galagiji su brzi i mogu skatati na udaljenosti do 12 m (za razliku od lorisa koji su spori i gotovo uopće ne skaču). Vrlo su aktivni noću, ali ne isključivo. Veći deo dana provode mirujući u gustoj vegetaciji ili u dupljama u stablima.

Socijalno ponašanje im je različito. Ponekad se okupljaju na spavanje u velike grupe da bi se, nakon buđenja, razišli u pojedinačnu potragu za hranom. Ponekad se sreću grupe od sedam do devet životinja koje žive zajedno, a porodične grupe su česte. Galagiji su teritorijalne životinje i brane svoje područje (odnosno, zajednički brane područje na kojem živi grupa) od uljeza, a ponekad samo od istospolnih pripadnika svoje vrste. Mnoge vrste trljaju ekstremitete urinom i tako obeležavaju svojim mirisom područje kojim se kreću a smatraju ga svojim. Glasanjem koje podseća na plač malih beba obeležavaju svoje područje, dok drugačijim glasovima upozoravaju jedinke svoje vrste na opasnost.[7]

Galagosi se od vrste do vrste značajno razlikuju. Neke su vrste pretežno bubojedi, dok u prehrani drugih preteže biljna prehrana (lišće, voće ili sokovi drveća).[8]

Nakon skotnosti od četiri mjeseca, ženke dva puta godišnje donose na svet dvoje (ređe jedno ili troje) mladunaca. Ponekad se majka radi koćenja povlači iz grupe, kako mužjak ne bi ubio novorođenčad. Pri uzrastu od 4 nedelje mladunci počinju da jedu i čvrstu hranu, a sa šest do jedanaest nedelja prestaju da sisaju. Polnu zrelost dosežu kad napune godinu dana. Životinje u zatočeništvu mogu doživjeti do 16 godina. Prema veterinarskim i zoološkim izvorima u zatočeništvu žive od 12,0 do 16,5 godina, iz čega se može zaključiti da njihova prirodna dužina života premašuje dekadu.[9]

Za razliku od drugih primata, galagiji su u prirodi prilično česti.

Garnetov galago (Otolemur garnettii)
Senegalski galagiji (Galago senegalensis)

Galagiji su trenutno grupisani u šest rodova. Euoticus je bazalni sestrinski takson svih ostalih galagija.[4] 'Patuljasti' galagiji su nedavno grupirani u rod Galagoides, na osnovu genetskih podataka i podržanih analizom vokalizacije i morfologije, zapravo sastoje od dve klade, koje nisu sestrinski taksoni, u istočnoj i zapadnoj/centralnoj Africi (odvojene rasednom dolinom). Potonji su bazalni za sve ostale galagije koji nisu Euoticus. Bivša grupa je sestra sa Galago i uzdignuta je u status punog roda kao Paragalago.[10] Rodovi Otolemur i Sciurocheirus su takođe sestrinski.[10]

Filogenija familije Galagidae prema Masters et al. iz 2017 je sledeća:[10]

 Galagidae 

Euoticus

Galagoides

Galago

Paragalago

Otolemur

Sciurocheirus

Podvrste

Genomska sekvenca niskog pokrića severnog velikog galaga, O. garnettii, je obarađena. Kako se galagiji smatraju 'primitivnim' primatima, ova sekvenca je posebno korisna u premoštavanju sekvenci viših primata (makakiji, šimpanze, ljudi) i vrsta koje nisu prmati, kao što su glodari. Planirano dvoprolazno pokriće nije dovoljno da se kreira potpuni genomski sklop, ali pruža komparativne podatke za većinu ljudskih skupova.

Generalno, društvena struktura galaga ima komponente društvenog i usamljeničkog života. To se vidi u njihovoj igri. Oni se ljuljaju sa grana ili se penju visoko i bacaju stvari. Društvena igra uključuje tuče u igri, doterivanje i praćenje igre. Tokom prateće igre, dva galaga sporadično skaču i jure jedan drugog kroz drveće. Stariji galagiji u grupi radije se odmaraju sami, dok su mlađi u stalnom kontaktu jedni sa drugima.[12] Ovo se primećuje kod vrste Galago garnetti. Majke često ostavljaju bebe same na duge periode i ne pokušavaju da ih spreče da odu. S druge strane, potomstvo pokušava da ostane blizu majke i započne društvene interakcije sa majkom.[13]

Nega je veoma važan deo svakodnevnog života galaga. Oni se često timare pre, tokom i posle odmora. Društveno timarenje češće obavljaju muškarci u grupi. Ženke često odbijaju pokušaje mužjaka da ih timare.[12]

Odnos sa ljudima

[уреди | уреди извор]

Galago se takođe odnosi na mit koji se koristi da se plaše deca da ostanu u kući noću.[14] Najverovatnije proizašla iz zvuka nalik na plač bebe,[15] neobična priroda je evoluirala u mit o moćnoj životinji koja može da kidnapuje ljude. Takođe se kaže da se galagiji u Nigeriji nikada ne mogu naći mrtvi na običnom tlu. Umesto toga, prave gnezdo od štapova, lišća ili grana da bi uginuli. Ugroženost vrsta u podsaharskoj Africi otežava proveru ove tvrdnje.

  1. ^ Groves, C.P. (2005). „FAMILY Galagidae. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D. M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (на језику: енглески) (3 изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 123—127. ISBN 0-801-88221-4. OCLC 62265494. 
  2. ^ „Bush babies | National Geographic”. Animals (на језику: енглески). 2019-11-19. Приступљено 2020-05-30. 
  3. ^ а б „African Wildlife Foundation”. Awf.org. 2012-06-20. Архивирано из оригинала 2012-08-05. г. Приступљено 2012-07-26. 
  4. ^ а б Pozzi, Luca; Disotell, Todd R.; Masters, Judith C. (2014-04-02). „A multilocus phylogeny reveals deep lineages within African galagids (Primates: Galagidae)”. BMC Evolutionary Biology. 14 (1): 72. ISSN 1471-2148. PMC 4021292Слободан приступ. PMID 24694188. doi:10.1186/1471-2148-14-72Слободан приступ. 
  5. ^ Perelman, Polina; Johnson, Warren E.; Roos, Christian; Seuánez, Hector N.; Horvath, Julie E.; Moreira, Miguel A. M.; Kessing, Bailey; Pontius, Joan; Roelke, Melody; Rumpler, Yves; Schneider, Maria Paula C. (2011-03-17). „A Molecular Phylogeny of Living Primates”. PLOS Genetics (на језику: енглески). 7 (3): e1001342. ISSN 1553-7404. PMC 3060065Слободан приступ. PMID 21436896. doi:10.1371/journal.pgen.1001342. 
  6. ^ „BUSH BABY”. Приступљено 2012-07-26. 
  7. ^ Bearder, Simon K.; Butynski, Thomas M.; de Yong, Yvonne A. (2013). „Vocal Profiles for the Galagos: A Tool for Identification”. Journal of Primate Conservation. 27: 75. doi:10.1896/052.027.0102. 
  8. ^ Charles-Dominique, Pierre (1984). Macdonald, D., ур. The Encyclopedia of Mammals. New York: Facts on File. стр. 332-337. ISBN 978-0-87196-871-5. 
  9. ^ „The Life Spans of Nonhuman Primates”. Primate Information Network. 
  10. ^ а б в Masters, J.C.; Génin, F.; Couette, S.; Groves, C.P.; Nash, S.D.; Delpero, M.; Pozzi, L. (2017). „A new genus for the eastern dwarf galagos (Primates: Galagidae)”. Zoological Journal of the Linnean Society. 181 (1): 229—241. doi:10.1093/zoolinnean/zlw028. hdl:2318/1618044Слободан приступ. 
  11. ^ Harrison, Terry, ур. (2011). Paleontology and Geology of Laetoli: Human evolution in Context. Volume 2: Fossil Hominins and the Associated Fauna. Springer. стр. 75. 
  12. ^ а б Witt, Cornelia (септембар 1982). „Preliminary observations on the social behaviour of the greater galago, Galago agisymbanus Coquerel, 1859, in captivity”. Anthropologischer Anzeiger: 193—203. 
  13. ^ Ehrlich, Annette; MacBride, Lynn (1990). „Mother-Infant Interactions in Captive Thick-Tailed Galagos (Galago garnetti)”. Journal of Mammalogy. 71 (2): 198—204. JSTOR 1382168. doi:10.2307/1382168. 
  14. ^ Onyeakagbu, Adaobi (2018-07-19). „Horrifying myths and legends from across the continent”. Pulse. Приступљено 2019-09-17. 
  15. ^ „Scary Nigerian Urban Legends- Bush Baby – The Stoic by Edwin Madu”. The Stoic by Edwin Madu. 2013-08-02. Приступљено 2018-10-18. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]