Galagiji

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Galagiji[1]
Brown Greater Galago.jpg
Veliki smeđi galago (Otolemur crassicaudatus)
Greater Bush Baby.jpg
Otolemur crassicaudatus
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Primates
Podred: Strepsirrhini
Natporodica: Lorisoidea
Porodica: Galagidae
Gray, 1825
Tipski rod
Galago
Rodovi

 Otolemur
 Euoticus
 Galago
 Sciurocheirus
 Galagoides

Garnetov galago, Otolemur garnettii

Galagiji (Galagonidae) su porodica iz reda primata. Blisko su srodni s lorisima i ranije su smatrani njihovom podporodicom. Imaju pet rodova i ukupno 25 vrsta.[2]

Rasprostranjenost[уреди]

Galagiji žive u Africi, južno od Sahare, ali ih nema na Madagaskaru. U nekim su područjima vrlo česti.

Opis[уреди]

Uši i njuške im se završavalju šiljasto, pa im izgled glave malo potseća na mačju. Ekstremiteti su puno više prilagođeni penjanju i hvatanju nego brzom trčanju. Krzno im je meko i gusto, a boja se, zavisno od vrste, kreće između srebrno sive i naranđasto smeđe. Imaju velike oči koje su tipične za životinje koje su aktivne noću. Često čupavi rep je obično duži od polovine dužine tela.

Dužina tela im se kreće od oko 11 cm kod patuljastih galagija do gotovo 50 cm koliko dosižu veliki galagiji uz težinu od 50 grama do oko 2 kilograma, pri čemu su mužjaci oko 10% teži od ženki.

Način života[уреди]

Galagiji su brzi i mogu skatati na udaljenosti do 12 m (za razliku od lorisa koji su spori i gotovo uopće ne skaču). Vrlo su aktivni noću, ali ne isključivo. Veći deo dana provode mirujući u gustoj vegetaciji ili u dupljama u stablima.

Socijalno ponašanje im je različito. Ponekad se okupljaju na spavanje u velike grupe da bi se, nakon buđenja, razišli u pojedinačnu potragu za hranom. Ponekad se sreću grupe od sedam do devet životinja koje žive zajedno, a porodične grupe su česte. Galagiji su teritorijalne životinje i brane svoje područje (odnosno, zajednički brane područje na kojem živi grupa) od uljeza, a ponekad samo od istospolnih pripadnika svoje vrste. Mnoge vrste trljaju ekstremitete urinom i tako obeležavaju svojim mirisom područje kojim se kreću a smatraju ga svojim. Glasanjem koje podseća na plač malih beba obeležavaju svoje područje, dok drugačijim glasovima upozoravaju jedinke svoje vrste na opasnost.[3]

Hrana[уреди]

Galagosi se od vrste do vrste značajno razlikuju. Neke su vrste pretežno bubojedi, dok u prehrani drugih preteže biljna prehrana (lišće, voće ili sokovi drveća).[4]

Razmnožavanje[уреди]

Nakon skotnosti od četiri mjeseca, ženke dva puta godišnje donose na svet dvoje (ređe jedno ili troje) mladunaca. Ponekad se majka radi koćenja povlači iz grupe, kako mužjak ne bi ubio novorođenčad. Pri uzrastu od 4 nedelje mladunci počinju da jedu i čvrstu hranu, a sa šest do jedanaest nedelja prestaju da sisaju. Polnu zrelost dosežu kad napune godinu dana. Životinje u zatočeništvu mogu doživjeti do 16 godina. Prema veterinarskim i zoološkim izvorima u zatočeništvu žive od 12,0 do 16,5 godina, iz čega se može zaključiti da njihova prirodna dužina života premašuje dekadu.[5]

Ugroženost[уреди]

Za razliku od drugih primata, galagiji su u prirodi prilično česti.

Taksonomija[уреди]

Rodovi[уреди]

Vrste[уреди]

Podvrste

Genomika[уреди]

Genomska sekvenca niskog pokrića severnog velikog galaga, O. garnettii, je obarađena. Kako se galagiji smatraju 'primitivnim' primatima, ova sekvenca je posebno korisna u premoštavanju sekvenci viših primata (makakiji, šimpanze, ljudi) i vrsta koje nisu prmati, kao što su glodari. Planirano dvoprolazno pokriće nije dovoljno da se kreira potpuni genomski sklop, ali pruža komparativne podatke za većinu ljudskih skupova.

Reference[уреди]

  1. ^ Groves C. (2005). „FAMILY Galagidae”. Ур.: Wilson, D. E.; Reeder, D. M. Mammal Species of the World (3rd изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 123—127. OCLC 62265494. ISBN 0-801-88221-4. 
  2. ^ „African Wildlife Foundation”. Awf.org. 20. 6. 2012. Архивирано из оригинала на датум 5. 8. 2012. Приступљено 26. 7. 2012. 
  3. ^ Bearder, Simon K.; Butynski, Thomas M.; de Yong, Yvonne A. (2013). „Vocal Profiles for the Galagos: A Tool for Identification”. Journal of Primate Conservation. 27: 75. doi:10.1896/052.027.0102. 
  4. ^ Charles-Dominique, Pierre (1984). Macdonald, D., ур. The Encyclopedia of Mammals. New York: Facts on File. стр. 332—337. ISBN 978-0-87196-871-5. 
  5. ^ „The Life Spans of Nonhuman Primates”. Primate Information Network. 

Spoljašnje veze[уреди]