Пређи на садржај

Хемијска поларност

С Википедије, слободне енциклопедије
Молекул воде се често користи као пример поларности. Два наелектрисања су присутна, при чему је негативно у средини (црвено обојено), а позитивна наелектрисања су на крајевима (плаво обојена).

У хемији, поларност се односи на раздвајање електричних наелектрисања које доводи до тога да молекул или његове хемијске групе имају електрични диполни или мултиполни момент. Поларни молекули интерагују путем дипол–дипол интермолекуларних сила и водоничних веза. Молекулска поларност је зависна од разлике електронегативности између атома у једињењу и асиметрије његове структуре. Поларитност је у основи бројних физичких својстава уклучујући површински напон, растворљивост, и тачке топљења и кључања.

Поларност веза[уреди | уреди извор]

У молекулу флуороводоника (HF), електронегативнији атом (флуор) је приказан жуто. Пошто електрони проводе више времена у близини атома флуора у H-F вези, тај део молекула је парцијално негативан (црвено обојен на слици).

Два везана атома не деле увек равномерно електроне. Један атом може да изврши већу силу на електронски облак од другог. То "повлачење" се назива електронегативност и оно је мера привлачења електрона од стране појединог атома. Неједнака подела електрона унутар везе доводи до формирања електричног дипола: сепарације позитивног и негативног наелектрисања. Парцијална наелектрисања се обележавају са δ+ (делта плус) и δ− (делта минус). Те симболе су увели Кристофер Инголд и његова супруга Хилда Ашервуд 1926.[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Origin of the "Delta" Symbol for Fractional Charges Jensen, William B. J. Chem. Educ. 2009, 86, 545. Link