Јован Барако

Јован Барако
Датум рођења	(1836{{month}}{{{даy}}})1836.
Место рођења	Карловац  Аустријско царство
Датум смрти	28. мај 1914.(1914-05-28) (77/78 год.)
Место смрти	Карловац  Аустроугарска

Јован Барако (Карловац, 1836. − Карловац, 28. маја 1914) био је један од најугледнијих и најимућнијих људи у Карловцу друге половине 19. и почетком 20. вијека, трговац, полиглота и велики добротвор. Као највећи добротовор карловачке српске православне црквене општине, тестаментарно је оставио имовину у вриједности од око 400.000 круна.

Поријекло

Јованов дјед Константин и бака Екатерина, дјевојачки Зега, су живјели у Влахоклисури у Македонији (Грчка). Јованов отац Василије је са својим стрицем побјегао из Влахоклисуре од турског насиља и настанили су се у Карловцу. Обојица су се почела бавити трговином хране, што је Василије касније раширио, док није под управом његове дјеце, Константина и Јована постала једна од првих трговина те струке, које су у некадашњем Карловцу постојале. Породица Барако се и у старој постојбини, Македонији, бавила трговином, па се и у новој средини брзо обогатила имајући већ искуства бављењем тим послом.

Јованова мајка Јелена Пеовић била је сестра мајке Младена Живојиновића, некадашњег предсједника карловачке српске православне црквене опћине. Василије и Јелена су имали троје дјеце: Косту (рођ. 1832), Јована (рођ. 1836) и Емилију (рођ. 1840). Коста се два пута женио, није имао дјецу и умро је 1894. Емилија се удала за панчевачког трговца храном Михајила Кранчевића, дјецу нису имали, касније се преселила са својим мужем брату у Карловац гдје је и умрла 21. марта 1914.

Школовање, брак, путовања

Јован је завршио српску народну школу у Карловцу и вишу трговачку школу у Љубљани. Оженио се са Еуфемијом, кћерком познатог књижевника и публицисте Др Јована Суботића и његове прве жене. Дјецу нису имали. Јован је био у заједници са братом Костом све до његове смрти, а послије њега је водио посао до смрти своје супруге 1905. године. Тада напушта трговачке послове и живио је повучено у својој кући са сестром и братом од тетке, Младеном. Кућу је подигао са својим братом Костом 1872. године. Био је миран, скроман и образован човјек. Поред свог матерњег језика одлично је говорио и њемачки, ново-грчки, турски, цинцарски, а разумио је и италијански језик. У каснијем дијелу живота изучава и латински језик да би могао поредити латински пријевод Новог завјета с грчким изворником. Много је путовао, а истиче се његово путовање у Москву на етнографску изложбу 1867. године са пунцем Јованом Суботићем, карловачким протом Николом Беговићем и трговцем Александром Мусулином. Путовање је детаљно описао у једној биљежници, али опис није довршио нити је путопис штапао. Цијели тај опис је носио вјерско обиљежје. У Санкт Петербургу Исакијевској цркви је био одушевљен литургијом. Након пјевања васкршњег тропара разговорао је са једним Русом, којем је одговорио да није Рус, већ да је Серб из Кроација.

Тестамент

Загребачки Србобран је објавио његов тестамент 2. јуна 1914. године. Своју кућу на купској обали са свим земљиштем (вриједило је око 140.000 круна) оставио је српско-православној црквено-школској опћини у Карловцу. Истој опћини у готовини је оставио и износ од К 100.000., да се капитализира, док не достигне изност од К 200.000. Та свота се имала употријебити на обнову парохијске цркве светог Николе у Карловцу. Истој опћини је оставио К 10.000 фонду за црквено пјевање који је покојник сам основао 1866. године, К 20.000 за капелу на гробљу, односно за одржавање гробља, К 20.000 за одржавање споменика, К 10.000 као фонд за сиромашне града Карловца, с тим, да се доходак има давати пола православнима, а пола осталим сиротим становницима града Карловца, те коначно К 15.000 опћини у њезине сврхе.

Осим тога оставио је још легате: српско православним црквеним опћинама у Коларићу, Тушиловићу и Требињи за њихове цркве свакој по К 10.000, цркви светог Саве на Врачару у Београду (на ком је Синан-паша спалио кости светог Саве) К 5.000, цркви у Мариндолу К 5.000, цркви у Добринцима (у Сријему) К 3.000, манастиру Врдник на Фрушкој гори К 3.000, цркви у Бовићу К 2.000 цркви у Крњаку К 1.000, за куповину звона у Карловцу К 2.000, а по К 1.000 црквама у Коларићу, Требињи и Тушиловићу, коначно К 2.000 римокатоличкој цркви свете Барбаре у Карловцу.

К 20.000 оставио је цинцарској православној опћини у Влахо-Клисури код Костура у Македонији, гдје му се родио дјед Константин и баба Екатерна. К 5.000 дому за сирочад у Београду, К 12.000 Матици српској у Новом Саду, К 5.000 друштву "Привредник" у Загребу, К 2.000 српском пјевачком друштву у Загребу, К. 1.000 српској женској препарандији у Карловцу, К 1.000 градској болници у Карловцу, К 500 реалној гимназији у Карловцу, К 500 дјевојачкој школи у Карловцу и К 1.000 ватрогасном друштву у Карловцу.

Спор око гробног мјеста Јована Барака

2010. године је постојао спор између локалних власти града Карловца и представника Срба, у вези гробова знаменитих Срба на гробљу у Карловцу. Због неплаћања таксе за одржавање гробова, постојала је могућност да се ти гробови прекопају. На гробовима, међу којима је и гроб Јована Барака, су остављана упозорења карловачке администрације о неплаћеној такси. Представници Српске православне цркве су разговарали са градоначелником и директором предузећа "Зеленило", како би ти гробови били изузети од плаћања такси, јер и за гробна мјеста познатих Хрвата на католичком гробљу нико није плаћао никакве таксе. Православна црква је морала откупити те гробове и сада су у њеном власништву, да би се сачували од уништења, а посмртни остаци владике горњокарловачког Симеона Злоковића су пренешени у манастир Гомирје.