Конференција у Годијеву

С Википедије, слободне енциклопедије
У Годијеву је одлучено да се спроведе етничко чишћење православних становника Санџака а у другом кораку да се већи део Санџака припоји Великој Албанији

Конференција у Годијеву је била конференција коју су почетком октобра 1942 у селу Годијеву, срез Бијело Поље, у Црној Гори током другог светског рата одржали команданти одреда Санџачке Муслиманске милиције. На конференцији су донели одлуке да уз помоћ Усташа и Албанаца изврше етничко чишћење Срба на десној обали реке Лим да би се део територије Санџака припојио Великој Албанији а део Независној Држави Хрватској.

Санџачку Муслиманску милицију су основале Усташе на почетку окупације Југославије у априлу 1941 и она је одмах по оснивању организовала и спроводила кампање напада на Србе. Током устанка у Црној Гори Муслиманска милиција је активно учестовала у гушењу устанка заједно са окупационим снагама успут вршећи масовне злочине над цивилним хришћанским становништвом. У другој половини 1942 године Муслиманска милиција је била фаворизована и интензивно наоружавана од стране италијанских окупатора па су њени лидери наставили са ратоборним ставовима према Србима и плановима да изврше етничко чишћење Срба са територије под њиховом контролом.

Када су за своје намере обезбедили подршку Усташа и Велике Албаније, како у оружју и опреми тако и у људству команданти одреда Санџачке Муслиманске милиције Осман Растодер, Ћазим Сијарић, Хусеин Ровчанин, Сулејман Пачариз и други су одржали конференцију почетком октобра 1942 у селу Годијево.[1] Сходно четничким изворима, на конференцији су учествовали и представници Усташа. Већина команданата одреда Муслиманске милиције Санџака је подржала предлоге да се изврши етничко чишћење православног становништва на десној обали реке Лим. Циљ планираног етничког чишћења српског становништва је био да се на овај начин уклони препрека обједињавању територија већински насељених муслиманима у Санџаку и њиховом припајању Великој Албанији и Независној Држави Хрватској. На овај начин би се обезбедио трајно привилегован положај мухамеданаца у односу на православце и потиснуле снаге које су желеле обнову Краљевине Југославије као државе коју муслимани нису никада прихватили.

Последице одлука конференције у Годијеву и њиховог спровођења су биле катастрофалне и за саме Муслимане и за локално српско становништво. Команда Лимско-санџачких четничких одреда је преко својих обавештајних канала сазнала за одлуке конференције у Годијеву. То је било очигледно и на терену јер су већ половином октобра 1942 интензивирањем напада на Србе у Бјелопољском срезу муслимани кренули у реализацију одлука конференције у Годијеву и започели озбиљну мобилизацију и наоружавање својих снага уз помоћ Велике Албаније и НДХ. Када су приметили да Италијани не чине ништа да спрече ове акције Муслиманске милиције, Четнички штаб је схватио да се морају сами обрачунати са њима. На својој конференцији одржаној у Шаховићима крајем новембра 1942 четници су заузели став о потреби да се створи држава Срба, Хрвата и Словенаца, без мањина које су се показале нелојалним. У циљу освете за дотадашње акције муслимана против хришћана и превентивног спречавања даљих акција Муслимана планираних на конференцији у Годијеву, четници су почетком јануара и у фебруару 1943 напали Муслиманску милицију на територији Бијелог Боља, Пљеваља, Прибоја, Чајнича и Фоче и убили више од 2.000 пропадника Муслиманске милиције и неколико хиљада цивила, укључујући и жене и децу.

Позадина[уреди | уреди извор]

Усташе оснивају и наоружавају Муслиманску милицију Санџака[уреди | уреди извор]

Када је у априлу 1941 дошло до окупације Краљевине Југославије од стране сила осовине територија Санџака је углавном потпала под контролу Усташа сходно апелима муслиманских лидера из Санџака и Босне и Херцеговине да се Санџак припоји НДХ и да се пошаљу Усташе у сваки срез у Санџаку.[2][3] Усташе су ионако сматрале Санџак интегралним делом НДХ[4] јер су сматрали да су Муслимани који су чинили значајан део становништва Санџака етнички Хрвати.[5]У периоду између 28 априла и 8 маја 1941 Усташе су запоселе територију Санџака[6] и постепено до Аугуста 1941 оснивале одреде Усташке Муслиманске милиције у Санџаку у већим насељеним местима, укључујући Бродарево, Комаран, Хисарџик и делове Новог Пазара, Штавичког среза и Сјенице.[7] Као и у осталим деловима под контролом НДХ и у Санџаку је дошло до масовних злочина над српским становништвом.

Устанак против окупационих снага сила осовине у јуну и јулу 1941 је разоткрио подељеност становништва окупиране Југославије, укључујући и територију Санџака, по етничкој линији и њиховог сврставања на различите стране. Када је у питању територија Санџака и Црне Горе, Срби су масовно учествовали у устанку против окупатора организовани у четничке одреде Југословенске Војске у Отаџбини или комунистичке наоружане одреде док су се Муслимани сврстали уз окупатора и Усташе и учествовали у гушењу устанка систематски нападајући српско становништво. Након успоставе окупационих зона на територији Југославије, Црногорски део Санџака углавном потпада под Италијанску окупациону зону и изузима се из територије НДХ а усташе се повлаче из Санџака до краја септембра 1941.

Додатно наоружавање Муслиманске милиције од стране Италијана[уреди | уреди извор]

У другој половини 1942 Италијани су фаворизовали Муслиманску милицију да би створили "контра-тег" нараслој снази Четника јер су се плашили да ће се Четници након успешног обрачуна са комунистима окренути против њих јер су били под утицајем Драже Михаиловића и Енглеза.[8] Због тога је у другој половини 1942 је дошло до стварања услова за интензивирања сукоба између хришћана и муслимана за које добар део кривице сносе Италијани и њихова политика наизменичног фаворизовања хришћана или мухамеданаца.[9] Тада је у Санџаку поново дошло до учесталих сукоба између наоружаних Срба и муслимана, што је довело до тога да део вођа Муслиманске милиције настави са плановима да изврше етничко чишћење Срба са територије под њиховом контролом. Већина муслиманских лидера је имала ратоборан став још од самог почетка окупације када су у питању насеља у Санџаку са значајним или већинским српским становништвом јер су ова насеља формирала појас који је чинио препреку настојањима муслимана да се територијално повежу у компактну територијалну целину насељену муслиманима.[10]

Одлуке конференције о етничком чишћењу Срба и прикључењу Великој Албанији и НДХ[уреди | уреди извор]

На конференцији су учествовали командири одреда Санџачке Муслиманске милиције Осман Растодер, Ћазим Сијарић, Хусеин Ровчанин, Сулејман Пачариз [11] и донели су одлуку да нападну српско становништво села у околини Сјенице и осталим деловима Санџака. Војислав Лукачевић је истицао да су на конференцији у Годијеву биле присутне и Усташе и чланови Косовског Комитета.[12]

Сулејман Пачариз се током конференције нарочито залагао за активну борбу против Срба.[13] Растодер је такође истицао да се "обавезно ступи у борбу" против четника.[14] Сијарић се противио овим предлозима али је био прегласан јер је Растодер добио подршку већине присутних поставши најутицајнији командант међу осталим командантима Муслиманске милиције Санџака.[15] На конференцији у Годијеву је донета одлука да се "главном снагом" нападне прво село Ћаловиће, а након њега села Мојстир, Црвско и Баре и на тај начин онемогући да Кордић сакупи четнике и организује отпор.[16]

Следећи корак након планираног етничког чишћења православних становника Санџака је био присаједињење већег дела Санџака Великој Албанији, за шта су се нарочито залагали Осман Растодер, Ћазим Сијарић и Хасан Звиздић.[17] Припадници Санџачке Муслиманске милиције из Пљеваља, Чајнича анд Фоче су припремали етничко чишћење Срба који су живели на територији под њиховом контролом. Муслимански лидери из Фочанског, Чајничког и Пљеваљског среза су се залагали да се ова територија врати у оквире НДХ и због тога су се упустили у сукоб са четницима.[18] Према Четничким изворима исте планове су имале и муслиманске снаге из Сјенице, Прибоја и Бијелог Поља. За своје намере су обезбедили подршку Усташа а такође су успоставили и сарадњу са Косовским комитетом.[19] Улазак Санџака у Велику Албанију и НДХ би гарантовао трајно привилегован положај мухамеданаца у односу на православце.[20] Обрачун са православним становништвом који су тражили муслимани је на крају требало да има за последицу потискивање снага које су желеле обнову Краљевине Југославије као државе коју муслимани нису никада прихватили.[21]

Након конференције Осман Растодер је отпутовао у Тирану да тражи подршку за спровођење одлука конференције у Годијеву и тражећи да се граница Велике Албаније прошири на територију Црне Горе и обухвати подручје до реке Лим.[22] Сходно њиховом захтеву јаке снаге наоружаних Муслимана и Албанаца су биле распоређене на линији Ругово - Мурино - Плав - Гусиње.[23] Своје захтеве за прикључење делова Црне Горе Великој Албанији су и Растодер и Звиздић поновили крајем октобра на састанку са италијанским министром за разграничење.[24]

Резултирајући напади на Србе[уреди | уреди извор]

На читавој територији Санџака је дошло до мобилизације снага Муслиманске милиције, њиховог додатног наоружавања и опремања од стране Усташа, Велике Албаније па чак и од стране Италијана.[25] Већ половином октобра је дошло до добро испланираног и организованог напада снага Муслиманске милиције на хришћане у Бијелопољском срезу и њиховог озбиљног напредовања праћеног попустљивошћу Италијана према њима.[26] Планови највећег броја команданата Муслиманске милиције Санџака о етничком чишћењу Срба су већ били у поодмаклој фази на бази одлука са конференције у Годијеву, када је 18 октобра 1942 залагањем Блажа Ђукановића и пуковника Барасија склопљен у Бијелом Пољу договор између појединих вођа Муслимана и православаца да ће се активно радити на међусобном поправљању односа. Због тога је овај договор остао без већег утицаја.

Крајем децембра 1942[27] око 3,000 Муслимана је напало српско село Буђево и неколико других села у Сјеничком округу, убијајући њихове становнике и палећи њихове куће. У Буђеву су Муслимани убили 40 жена и деце и једног старца.[28] У исто време Муслимани из Рожаја и Бихора су испољили сличне агресивне активности усмерене против незаштићеног православног становништва.[29]

Реакција четничких одреда ЈВуО[уреди | уреди извор]

„када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји“ - Ханнах Арендт

— Изјава за коју историчар Милутин Живковић налази најбоље објашњење за реакцију Срба на нападе Муслиманске милиције[30]
Преломни моменат - Половином октобра 1942 Италијани спречавају Павла Ђуришића да заустави нападе Муслимана на хришћане на десној обали Лима, а сами не чине ништа по том питању.

Преломни моменат у односу четника према нападима муслимана на Србе на десној обали Лима се догодио половином октобра 1942 када је Павле Ђуришић био спречен од стране Италијана да са својим одредима пређе на десну обалу Лима и "спречи напредовање муслимана" јер су италијанске снаге преузеле обавезу да спрече нападе муслимана на хришћане. Када су увидели да Италијанске снаге нису ништа предузеле да спрече убиства Срба, у команди Лимско-санџачких четничких одреда су схватили да ће морати да се сами обрачунају са одредима Муслиманске милиције. Додатне подстицаје ставу да је потребан превентивни обрачун са Муслиманском милицијом су пружиле вести о прогону Срба на осталим територијама под контролом Муслиманске милиције и Велике Албаније, велики број породица избеглих са ових територија као и Конференција четничке интелектуалне омладине Црне Горе, Боке и Санџака одржана у Шаховићима крајем новембра 1942 на којој је усвојено становиште о потреби да се створи држава Срба, Хрвата и Словенаца, без мањина које су се показале нелојалним и опасним.[31] На овој конференцији је постало очигледно да је расположење народа за освету према муслиманима било велико и да се само чекао прави тренутак за сукоб широких размера са Муслиманском милицијом и муслиманским цивилним становништвом.[32]

Отварање сукоба већих размера је започело муслиманскоалбанским нападима на Витомирицу и Буђево крајем децембра 1943 који су наређени из седишта власти Велике Албаније у Тутину и Пећи.[33] Напад на Витомирицу а затим и на Буђево је био наставак раније покренуте офанзиве усмерене против хришћана са циљем проширивања Велике Албаније све до реке Лим.[34] Због почетног пораза Муслиманске милиције у нападу на Буђево, њихова концентрична акција против српског становништва је доживела неуспех.[35] Ови напади муслимана на Србе су изазвали реакцију команде четничких одреда ЈВуО у Колашину и напад четника под командом Павла Ђуришића на положаје Муслиманске милиције на десној обали реке Лим.[36] У нападу четника на Муслиманску милицију у селима Бјелопољског среза је убијено око 1.000 припадника Муслиманске милиције и око 3.000 цивила, укључујући и жене и децу.[37] У фебруару 1943 четничке јединице су напале Муслиманску милицију на територији Бијелог Боља, Пљеваља, Прибоја, Чајнича и Фоче убивши при томе око 1.200 припадника Муслиманске милиције и више хиљада муслиманских цивила.

Српско становништво је напад четника у току јануара и фебруара 1943 перципирао као освету у борби на живот или смрт са Муслиманима ради превенције будућих акција Муслимана усмерених против Срба до којих ће ипак доћи у два наврата током 1943.[38]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Институт 1976, стр. 465:"Поред тога, Муслимани из Бихора и околине Рожаја испољавали су и извјесну политичку активност. Ухватили су везу са тзв. Косовским Комитетом, а затим су муслимански прваци Хоџа Растодер, Ћазим Сијарић, Хусеин Ровчанин, Хоџа Пачариз, други вићенији Муслимани и командири милицијских постаја одржавали конференцију у селу Годијеву."
  2. ^ Ђуровић, Милинко (1964). Устанак народа Југолавије, 1941: зборник. Пишу учесници. Војно дело. стр. 14. „Већ 30. априла је из Сарајева упућена депеша Анти Павелићу »да се Санџак као привредни и историјски део Босне и Херцеговине прикључи Независној Држави Хрватској«,«, па се моли »да се у све срезове Санџака пошаљу усташки одреди«,” 
  3. ^ Тепић, Ибрахим (1998). Босна и Херцеговина од најстаријих времена до краја Другог свјетског рата. Босански културни центар. стр. 347. „Не губећи наду да ће Санџак ући у састав НДХ, усташке власти будно су пратиле ситауцију и дочекивале посланства која су санџачки Муслимани, преко Сарајева, слали у Загреб, тражећи "да Санџак, који ие саставни дио Босне и Херцеговине, уђе у склоп Државе Хрватске".” 
  4. ^ Голдстеин, Иво (2008). Хрватска: 1918–2008. ЕПХ. стр. 239. „Усташки су идеолози сматрали и Санџак интегралним дијелом НДХ” 
  5. ^ Баста, Милан (1986). Рат је завршен 7 дана касније. ООУР. стр. 107. „Усташе су имале претензије да НДХ припоје и Санџак са свих његових 9 сразова, тумачећи свој захтјев тиме што се Муслимани, наводно...” 
  6. ^ Србије, Институт за историју радничког покрета (1972). НОР и револуција у Србији, 1941–1945: научни скуп посвећен 30-годишњици устанка, одржан на Златибору 25–26 септембра 1971. Институт за историју радничког покрета Србије. стр. 465. 
  7. ^ Гледовић, Богдан; Друловић, Чедо; С̆алипуровић, Вукоман (1970). Трећа пролетерска санџачка бригада: зборник сећања. Војноиздавачки завод. стр. 13. 
  8. ^ Живковић 2017, стр. 860:"Италијани су се првобитно ослонили на црногорске четнике да би потисли партизане. Њихово јачање им међутим, није одговарало будући на опште присутну бојазан од устанка српког становништва под командом генерала Михаиловића, а по наређењима Енглеза. Италијанске власти се стога окрећу муслиманским одредима које користе као „контра-тег“ нараслој снази четника."
  9. ^ Живковић 2017, стр. 860:"Италијани међутим, сносе добар део кривице за њихово интезивирање. Наиме, потези у правцу мира чињени су само до границе угрожавања окупаторских интереса. Тако се као један од разлога ширења сукоба показала окупаторска политика наизменичног фаворизовања хришћана или мухамеданаца."
  10. ^ Живковић 2017, стр. 856:"Ратоборан став већине муслиманских првака са територије Санџака може се пратити још од почетка окупације. Постојало је неколико разлога због којих су желели сукоб. Први је повезивање муслиманског становништва на десној обали Лима у Сјеничком и Бјелопољском срезу, са истоверницима у дежевском, штавичком и рожајском крају, односно Милешевском и даље, Пљеваљском, Прибојском и Чајничком срезу. Препреку овим намерама чинио је појас од неколико чисто или већински православних села на граници између Бјелопољског и Сјеничког среза"
  11. ^ Пајовић, Радоје; Жељезнов, Душан; Божовић, Бранислав (1987). Павле Ђуришић, Ловро Хацин, Јурај Шпилер. Центар за информације и публицитет. стр. 245. ИСБН 978-86-7125-006-1. 
  12. ^ Стенографске белешке са суђења, стр 158
  13. ^ Милутин Живковић - НДХ У СРБИЈИ Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници(април–септембар 1941, Последице усташке управе НДХ и рецидиви њене политике према муслиманима, Публисхерс: ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА СРБИЈЕ „СТОЈАН НОВАКОВИЋ“, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА-ЛЕПОСАВИЋ, Белграде 2017 п.289, qуоте="Залагао се за активну борбу против Срба и учествовао је на састанку муслиманских првака у селу Годијеву у јесен 1942. године."
  14. ^ Живковић 2017, стр. 858:"...држање према четницима. Растодер је захтевао да се са њима одмах „обавезно ступи у борбу“."
  15. ^ Живковић 2017, стр. 858:"Иако се Сијарић са тиме није сложио, Растодер је добио подршку већине присутних и преузео примат када је у питању политички утицај"
  16. ^ Живковић 2017, стр. 857:"Донета је одлука да се „главном снагом“ прво притисне село Ђаловиће, а затим села Мојстир, Црвско и Баре, те тако онемогући сакупљање Кордићевих четника и њихов организован отпор."
  17. ^ Живковић 2017, стр. 857:"Следећи корак, за који су се посебно залагали хоџа Растодер, Ћазим Сијарић и Хасан Звиздић, било је да се после потискивања хришћана граница Велике Албаније прошири до Лима. Исти став су имали и муслимани из Дежевског среза, ... "
  18. ^ Живковић 2017, стр. 857:"У Чајничком, Фочанском и Пљеваљском срезу на другој страни, муслимански прваци теже ка повратку власти НДХ и зато се између осталог упуштају у сукоб са четницима. "
  19. ^ Пајовић 1977, стр. 57:"Према четничким изворима, муслиманске снаге у сјеничком, прибојском и бјелопољском котару спремале су се да протјерају српски живаљ с десне обале Лима, а њихове куће да попале. Сличну намјеру имали су и Муслимани у пљеваљском. чајничком и фочанском котару, у чему су их подржавале усташе....Повезали су се са тзв. Косовским комитетом, а затим су Хоџа Растодер, Цазим Сијарић, Хусеин Ровчанин, Хоџа Пачариз и други утјецајнији прваци и командири милицијских постаја одржали конференцију у селу Годијеву."
  20. ^ Живковић 2017, стр. 857:"Улазак Старог Раса у Велику Албанију или НДХ, гарантовао је трајно привилеговани положај муслиманског становништва у односу на православце. "
  21. ^ Живковић 2017, стр. 857:"На крају, обрачун који су тражили муслимани требало је да потисне снаге које су желеле обнову Краљевине Југославије као државе коју они никада нису прихватили."
  22. ^ Живковић 2017, стр. 860:"Радило се наиме, о конференцији у Годијеву где се налазила и команда Ћазима Сијарића."
  23. ^ Живковић 2017, стр. 860:" У наредним данима веће муслиманско-албанске снаге су заиста примећене на линији Ругово – Мурино – Плав – Гусиње. Растодер је у Тирани говорио и о промени граница,"
  24. ^ Живковић 2017, стр. 860:" Он је видели смо, имао одвојене састанке са Звиздићем у Сјеници и Растодером у Беранама. Обојица су поново тражили Албанију на Лиму, ..."
  25. ^ Живковић 2017, стр. 863:"О томе колико су се озбиљно муслимани припремали за сукоб говори и повећање њихових јединица и набавка наоружања са више страна.... Подршка окупатора муслиманима о којој смо говорили, материјализована је током октобра ... Поред свега добијеног, муслимани су се преко хоџе Растодера додатно наоружавали из Албаније, а уз знање италијанских власти.... Додатно наоружање, пре свега, за нелегализоване снаге, муслимани су добијали из НДХ, односно из Сарајева"
  26. ^ Живковић 2017, стр. 863:"Половином октобра уследиће преломни моменат, у време организованог напада муслиманских снага на хришћане у Бјелопољском срезу. Ђуришић је тада био суочен са добро испланираним напредовањем муслимана и попустљивости Италијана по том питању."
  27. ^ Историјски записи. Историјски институт СР Црне Горе ц. 1976. стр. 465. 
  28. ^ Реџић 2006, стр. 117: "У селу Буђеву убијено је 40 жена и деце, са старим Петром Попадићем на челу."
  29. ^ Реџић 2002, стр. 60:"Око 3000 муслимана је крајем 1942 године напало српско село Буђево и још неколико села у сјеничком срезу. Убијали су народ и палили српске куће. У ово време и муслимани са територије Рожаја и Бихора испољили су сличну агресивност према незаштићеном православном становништву."
  30. ^ Живковић 2017, стр. 878"Можда је најбоље објашњење за такву реакцију дала немачка философкиња јеврејског порекла Хана Арент реченицом да „када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји“.."
  31. ^ Живковић 2017, стр. 868
  32. ^ Живковић 2017, стр. 868"После конференције у Шаховићима било је јасно да ће будући сукоб са муслиманима у Бјелопољском, Прибојском, Пљеваљском и Чајничком срезу имати широке размере и да ће ударити како по муслиманској милицији, тако и по цивилном становништву. Подршка коју је Ђуришић добио на скупу, а која ће се убрзо показати и приликом оружаних акција, говори нам да је расположење народа за освету над муслиманима било огромно. Чекао се само одговарајући тренутак и повод."
  33. ^ Живковић 2017, стр. 878"Верски сукоб већих размера на десној обали Лима отворен је муслиманскоалбанским акцијама према Витомирици и Буђеву, диктираним из седишта албанских власти у Тутину и Пећи... Добро припремљена и изведена четничка акција уследила је као одговор..."
  34. ^ Живковић 2017, стр. 878"Како нам извори говоре радило се о још једној, не и последњој, акцији која представља наставак раније покренуте офанзиве против хришћана у циљу избијања Велике Албаније на десну обалу Лима...Циљ акције био је „потпуно уништење православних у Санџаку и стварање једне државе – Велике Албаније“."
  35. ^ Живковић 2017, стр. 878"Концентрична муслиманска акција против српског живља на десној обали Лима је ипак, због почетног пораза на Буђеву, претрпела крах."
  36. ^ Живковић 2017, стр. 884"Акција Павла Ђуришића на десној обали Лима...Напади муслимана на Србе у Метохији, а посебно у Сјеничком срезу, изазвали су одговор четничке команде у Колашину... мајор Ђуришић усредсредио на две ствари – припрему људства за акцију и спречавање евентуалне италијанске интервенције. "
  37. ^ Живковић 2017, стр. 884"Цифра страдалих се тако пење на 3.741 лице – 2.806 убијених и 935 накнадно преминулих... број убијених и умрлих кретао око 4.000 особа."
  38. ^ Живковић 2017, стр. 884"На основу свега наведеног можемо закључити да је српски живаљ сукоб са муслиманима током јануара и фебруара доживео као освету за ранија дела муслимана, борбу на живот или смрт са њима, односно као превенцију њиховим сличним акцијама у будућности (до којих ће ипак, два пута доћи током 1943. године). "

Извори[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Konferencija_u_Godijevu&oldid=27677889”