Метагалаксија
Метагалаксија или астрономска васиона је највећи познати систем објеката који су међусобно повезани гравитационом интеракцијом. Метагалаксија је џиновски систем који садржи неколико милијарди галаксија, а њене димензије се процењују према црвеном помаку квазара и износе 9.000 МПц.
На растојањима већим од пар стотина MPc метагалаксија се по првој апроксимацији може сматрати као хомогена и изотропна.
Подела[уреди | уреди извор]
Метагалаксија се састоји од галаксија које се већином групишу у групе галаксија и галактичка јата. Галаксије ван јата се ретко налазе, а растојање између галаксија у односу на њихове димензије су много мања него код звезда, те је зато много већа вероватноћа да ће доћи до судара између галаксија, него између звезда.
Групе галаксија[уреди | уреди извор]
Групе галаксија су мањи системи метагалаксије. Садрже неколико десетина галаксија, обично не више од 50 у пречнику 1–2 MPc. Маса групе галаксија креће се између маса јако великих елиптичких галаксија и јата галаксија и износи око 1013 маса Сунца. Групе галаксија су најчешће структуре галаксија у васиони.
Наша галаксија припада тзв. „Локалној групи”. Локална група галаксија представља скуп од тридесетак гравитационо повезаних галаксија коме припада и Млечни пут на полупречнику од око 1 мегапарсека (МПц) од Млечног пута. Галаксије су међусобно гравитационо повезане.[1] Главни чланови Локалне групе су Млечни пут, галаксија Андромеда, галаксија Троугао и Мафеји 1. Остали чланови су елиптични и неправилни патуљци који су сателити главних галаксија. Галаксије Андромеда и Троугао су најудаљенији објекти видљиви голим оком, а осим њих (и Млечног пута), од чланова Локалне групе једино су још Велики и Мали Магеланов облак видљиви голим оком.[2]
Галактичка јата[уреди | уреди извор]
Галактичка јата (кластери) су већи системи метагалаксије. Оне садрже стотине или хиљаде галаксија. Најмасивнија галактичка јата имају правилан, скоро сферан облик и називају се богата јата. Састоје се углавном од елиптичких и дисколиких галаксија и броје до 30.000 чланова.
Карактеристике богатих јата су хомогена структура и велика концентрација галаксија у центру јата. Најсјајнији чланови ових јата су галаксије чији је апсолутни сјај –21 магнитуда и они се користе за процењивање даљине. Јата су динамички стабилна и поред повремених судара галаксија, као и активности неких од њих, због тога што је апсолутна потенцијална енергија глактичког јата већа од збира кинетичких енергија његових чланова, као и због доприноса тамне (невидљиве) материје у јату.
Галактичка јата се групишу у суперјата галаксија. Највеће познате структуре галаксија називају се џиновска влакна. Димензије су им између 200 и 300 MPc. У њима је јако концентрисана материја окружена огромним празним простором, али се суперјата не карактеришу међусобном гравитационом интеракцијом компонената.[3]
Међугалактичка материја[уреди | уреди извор]
Међу галаксијама налази се међугалактичка материја о којој још увек није много познато. На основу мерења X-зрачења из појединих галактичких јата, показана су постојања јонизованог врелог гаса температуре око 70.000 К. Овакав врели гас делом је примордијалног порекла, делом потиче од корона џиновских елиптичких галаксија, а може настати и од судара галаксија или мањих јата. Код судара маса једне компоненте расте на рачун друге.[4]
Посматрања[уреди | уреди извор]
Галактичка јата су детектована у посматрањима помоћу разних опсервационих техника и детаљно су проучавана многим методама.
Појединачне галаксије или јата могу да се проучавају оптичким или инфрацрвеним спектром. Галактичка јата се оптичким телескопима детектују тражећи најгустије области, а потврђују се црвеним помаком у инфрацрвеном спектру. С друге стране, сам инфрацрвени спектар је много кориснији за детектовање усамљених јата.
Телескопима у X-спектру се детектује врућа плазма која детектује X-зраке. Јата су поред активних галактичких језгара најсветлији емитери X-зрака међу вангалактичким објектима.
- Радио спектар:
У галактичким јатима је пронађен велики број дифузионих структура које емитују у радио спектру.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Рицхард А. Матзнер, ур. (2001). Дицтионарy оф Геопхyсицс, Астропхyсицс анд Астрономy. Бока Ратон: ЦДЦ Пресс ЛЛЦ. ИСБН 978-0-8493-2891-6.
- ^ Паул Мурдин, ур. (2001). Енцyцлопедиа оф Астрономy анд Астропхyсицс. Институре оф Пхyсицс Публисхинг. стр. 2203—2207 стр. ИСБН 978-0-7503-0440-5.
- ^ Вангалактичка астрономија, Космологија Архивирано на сајту Wayback Machine (29. децембар 2014), пп. 2; приступљено: 29.децембар 2014.
- ^ Интергалактички медијум, приступљено: 29. децембар 2014.
Литература[уреди | уреди извор]
- Општа астрофизика, Вукићевић-Карабин Мирјана, Атанацковић Олга, 2010, Завод за уџбенике и наставна средства ISBN 978-86-17-16947-1
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
