Независни државни органи

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Независни државни органи (независне надзорне институције, независна контролна тела) су органи који су настали како би вршили контролу правилности и законитости рада осталих носилаца јавне власти, осим оних чија је контрола обезбеђена кроз систем поделе власти.[1] Они су независни:

а) де фацто у оној мери у којој своје свакодневне одлуке доносе без поступања по инструкцијама, претњама, жељама, интересима и другим спољним утицајима, који могу доћи или из политике или од оних чији рад контролишу и/или регулишу;

б) де јуре у мери у којој је правни оквир којим се регулише њихов рад забранио било какве утицаје на њихов рад.[2]

Независни државни органи у Републици Србији јесу Заштитник грађана (Омбудсман), Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Повереник за заштиту равноправности, Агенција за спречавање корупције (претходно: Агенција за борбу против корупције) и Државна ревизорска институција.

Независне државне органе бира Народна скупштина на предлог надлежног одбора. Они Скупштини одговарају за свој рад и подносе јој годишње извештаје. Закони дефинишу делокруг рада, као и надлежности и овлашћења ових органа, али прокламују независност рада ових органа у односу на три гране власти и забрану ометања њиховог рада.

Приликом вршења контроле, овим органима су дата овлашћења приступа тајним подацима свих нивоа тајности (уз обавезу чувања тајности), подацима о људским и материјалним ресурсима органа које контролишу и подацима који се односе на све врсте набавки (јавне, поверљиве и мале вредности).[3] Захваљујући овим овлашћењима, независни државни органи, у складу са надлежностима и у делокругу свог рада, могу вршити и надзор над радом органа државне управе који се баве безбедносним и одбрамбеним пословима.

За Заштитника грађана, Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Повереника за заштиту равноправности може бити изабрано лице које је држављанин Србије, дипломирани правник, има најмање десет година искуства на правним пословима који су од значаја за обављање послова из надлежности предметне институције, поседује високе моралне и стручне квалитете и има запажено искуство у заштити и унапређења људских права грађана. Исто лице може бити највише два пута узастопно бити бирано на ову функцију.[4] За Директора Агенције за спречавање корупције, осим наведених општих услова, може бити изабрано лице које има девет година искуства у струци и није осуђивано за кривично дело на казну затвора од најмање шест месеци или кажњиво дело које га чини недостојним за обављање јавне функције.[5] Када је у питању Врховни државни ревизор, поред општих услова за рад у државних органима, ово лице мора имати универзитетско образовање, назив овлашћени државни ревизор у складу са Законом о Државној ревизорској институцији и најмање десет година радног искуства, од којих је осам повезано са надлежностима институције.[6]

Са обављањем ових функција неспојиво је обављање друге јавне функције или професионалне делатности, као и обављање друге дужности или посла који би могао утицати на њихову самосталност и независност. Челници ових органа не могу бити чланови политичких странака.[7] Седишта ових органа су у Београду.[8]

Заштитник грађана (омбудсман)[уреди | уреди извор]

Институција омбудсмана настала је у Шведској 1809. године. Овлашћења ове институције се до данас нису битно изменила – непосредно су повезана са идејом остваривања и заштите људских права, док се као главни циљ овако установљеног заштитника грађана дефинише спречавање неправилности и незаконитости, као и лошег поступања јавне управе према грађанима. До нагле експанзије институције омбудсмана дошло је од средине 60-их година 20. века.[9]

У Србији је еквивалентна институција установљена Законом о Заштитнику грађана из 2005. године. Заштитник грађана се дефинише као: „независан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских права и интереса Републике Србије, као и других органа и организација, предузећа и установа којима су поверена јавна овлашћења. Заштитник грађана се стара о заштити и унапређењу људских и мањинских слобода и права.”[10] Појам грађанин у смислу овог закона обухвата и домаћа и страна физичка и правна лица о чијим правима одлучују органи државне управе.[11]

Заштитник грађана има четири заменика који му помажу у обављању послова, у оквиру овлашћења која им он пренесе. Заштитник грађана и његови заменици пре ступања на дужност полажу заклетву. Заштитник грађана поступа по притужбама грађана или по сопственој иницијативи. На основу тога, Заштитник може да се обрати јавности, Скупштини и Влади. Услед непоступања по препоруци, он може да препоручи утврђивање одговорности функционера који руководи органом управе.[12] Заштитник грађана и његови заменици уживају имунитет као народни посланици и не могу давати изјаве политичке природе.[13] Заштитник грађана се бира на време од пет година и исто лице може бити највише два пута узастопно бирано на ову функцију.[14]

Закон из 2005. године је Народној скупштини оставио рок од шест месеци да изабере Заштитника грађана, али је он именован тек у јуну 2007. године, након доношења новог Устава 2006. године и парламентарних избора у 2007. години. На функцију Заштитника грађана је тада именован Саша Јанковић (2007-2017), док од јула 2017. године ову функцију обавља Зоран Пашалић.

Уставом из 2006. године, Заштитник грађана – омбудсман постао је и уставна категорија у Републици Србији. Занимљива је чињеница да је Закон о локалној самоуправи из 2002. године дао могућност локалним самоуправама да уведу локалне омбудсмане, а слична одредба у Закону о утврђивању одређених надлежности аутономне покрајине из 2002. дала је исту могућност и аутономној покрајини Војводини.[15]

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности[уреди | уреди извор]

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности јесте државни орган надлежан да надгледа и помаже спровођење Уставних и законских одредби, којима се регулише право грађана на заштиту података о личности и право јавности на информације од јавног значаја.  Институција Повереника за информације од јавног значаја установљена је у Србији на основу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја из 2004. године, а његове надлежности су проширене 2008. године усвајањем Закона о заштити података о личности. Усвајањем Закона о тајности података, у децембру 2009. године, комплетиран је законски оквир  којима су дефинисана овлашћења Повереника.[16]

Повереник се бира на мандат од седам година и исто лице може бити изабрано највише два пута.[17] Први Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности био је Родољуб Шабић (2004-2018). У периоду од 23. децембра 2018. до 25. јула 2019. године, ову функцију је обављала заменица повереника, Станојла  Мандић. Од 26. јула 2019. године, ову функцију обавља Милан Мариновић.[18]

Повереник поступа по службеној дужности или по захтеву физичког или правног лица.[19] Највећи део активности Повереника односи се на поступање по жалбама грађана због повреде права на слободан приступ информацијама и права на заштиту података о личности.[20] Решења Повереника су обавезујућа, коначна и извршна. Административно извршење решења Повереник спроводи принудом (новчаном казном), у складу са законом којим се уређује општи управни поступак. На административно решење се не може се изјавити жалба. Ако Повереник не може спровести своје решење на овај начин, закон прописује да му Влада на његов захтев пружа помоћ у поступку применом мера из своје надлежности, односно обезбеђивањем извршења решења Повереника непосредном принудом.[21]

Државна ревизорска институција[уреди | уреди извор]

Државна ревизорска институција (ДРИ) је највиши орган ревизије јавних средстава у Србији. Основана је 2005. године Законом о Државној ревизорској институцији. Акта којима ДРИ врши своју надлежност ревизије не могу бити предмет оспоравања пред судовима и другим државним органима.[22]

У оквиру својих бројних надлежности, најважнија је ревизија. Институција врши следеће врсте ревизија:

1.    Ревизију финансијских извештаја – испитивање докумената, исправа, извештаја и других информација о финансијском стању, резултатима пословања и новчаним токовима, у складу са прихваћеним рачуноводственим начелима и стандардима;

2.    Ревизију правилности пословања – испитивање да ли су финансијске трансакције и одлуке у вези са примањима и издацима извршене у складу са законом, другим прописима, датим овлашћењима и за планиране сврхе;

3.    Ревизију сврсисходности пословања – испитивање да ли су трошења средстава из буџета и других јавних средстава извршена у складу са начелима економије, ефикасности и ефективности, као и у складу са планираним циљевима.[23]

Сва јавна средства у Републици Србији представљају предмет ревизије, а сви корисници јавних средстава, односно, сви они корисници који чине буџетски систем Србије, представљају субјекте ревизије.[11]

У организационом смислу, Државна ревизорска институција има председника институције, потпредседника, Савет, ревизорске службе и пратеће службе.[24]

Председник Државне ревизорске институције је генерални државни ревизор и руководилац у Институцији.[25]

Савет је највиши орган институције и има пет чланова: председника, потпредседника и три члана. Све чланове савета бира и разрешава Народна скупштина.[26] На предлог председника Институције, Врховног државног ревизора именује и разрешава Савет Институције одлуком, на време од шест година, са могућношћу реизбора.[27]

Агенција за спречавање корупције[уреди | уреди извор]

Агенција за спречавање корупције је основана је 2008. године под именом Агенција за борбу против корупције, Законом о Агенцији за борбу против корупције.[28] Потреба за његовим унапређењем јавила се и у оквиру преговора о приступању Србије Европској унији[29], те је сада је на снази нови Закон о спречавању корупције, који се примењује од 1. септембра 2020. године.[30]

Агенција за спречавање корупције надзире спровођење стратешких и нормативних аката у својој области. Она покреће поступак и изриче мере због повреде Закона о спречавању корупције (раније Закона о Агенцији за борбу против корупције), решава о сукобу интереса, обавља послове у складу са законима који уређују финансирање политичких странака и лобирање. Агенција прати и обавља послове који се односе на организовање координације рада државних органа у борби против корупције, води регистар функционера, регистар имовине и прихода функционера, поступа по представкама правних и физичких лица, као и по пријавама државних службеника, те обавља друге послове који су дефинисани овим законом.[31]

Органи Агенције су по Закону о Агенцији за борбу против корупције били Одбор и директор, где је Одбор бирао и разрешавао директора Агенције на мандат од пет година.[32]

Најважније новине у Закону о спречавању корупције јесу у избору и раду органа Агенције, које чине директор и Веће Агенције. Спроводи се поступак јавног конкурса за избор директора на мандат од пет година. Комисија за избор директора Агенције обавља троделно тестирање и доставља ранг листу министарству надлежном за послове правосуђа. Министар Народној скупштини за избор предлаже кандидате који су остварили најмање 80 бодова на тесту. Директора бира Народна скупштина већином гласова свих народних посланика. Веће Агенције наслеђује претходни Одбор и задржава право одлучивања о жалбама на одлуке директора, надзире његов рад и прати његово имовинско стање. Уместо ранијих 9, број чланова овог тела је смањен на 5, а њихов мандат са 4 продужен на 5 година.[33]

Повереник за заштиту равноправности[уреди | уреди извор]

Повереник за заштиту равноправности је независан, самосталан и специјализован државни орган формиран на основу Закона о забрани дискриминације из 2009. године.

Задаци овог државног органа су спречавање свих видова, облика и случајева дискриминације, заштита равноправности физичких и правних лица у свим областима друштвених односа, надзор над применом прописа о забрани дискриминације, као и унапређивање остваривања и заштите равноправности.[34]

Повереник има Стручну службу, која му помаже у вршењу његове надлежности.

Функцију Поверенице за заштиту равноправности су обављале Наташа Перушић (2010- 2015)[35] и Бранкица Јанковић (2015-2020)[36]. Бранкици Јанковић је истекао мандат 27. маја 2020. године.

Повереник за заштиту равноправности овлашћен је да спроводи поступак по притужбама у случајевима дискриминације особа или групе особа које повезује исто лично својство. Повереник је надлежан да прима и разматра притужбе, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Дужан је подносиоцу притужбе пружи информације о његовом праву и могућности покретања судског или другог поступка заштите, укључујући и поступак мирења, као и да подноси тужбе за заштиту од дискриминације, уз сагласност дискриминисане особе. Повереник је, такође, надлежан да подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације и овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације.[37]

Пракса независних државних органа[уреди | уреди извор]

Увођењем ових институција у политички систем Србије и уређењем односа које успостављају са представницима три гране власти жели се остварити повећање транспарентности рада и одговорности органа државне управе. Видљиве су велике тешкоће ових органа да обезбеде материјалне, кадровске и друге услове за отпочињање и вршење свог рада јер им је неопходна подршка свих парламентарних странака и носилаца највиших државних органа.[38]

У случају Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, пре свега је одмах уочљив константан раст предмета сваке године, уз преношење старих предмета у наредну годину. Истовремено, присутан је велики број притужби у којима је институција Повереника морала да поступа по жалби зато што је орган власти неоправдано, кршећи закон, ускратио информацију тражиоцу. Такође, ова институција се суочава са недостатком људских и материјалних капацитета, док механизми принуде не функционишу.[39]

Агенција за спречавање корупције је најмлађи независни државни орган и свој први извештај је поднела Народној скупштини у марту 2011. године. У извештају је исказана отворена сумња да се самим Законом о Агенцији свесно ограничила надлежност ове институције за борбу против корупције. Потврда ове тврдње јесте и чињеница да су Агенцији дате контролне, али не и истражне надлежности, чиме се јасно ограничава њен утицај. Додатан изазов представља и очита оптерећеност неефикасношћу, која је производ како непрецизних законских одредби, тако и политичких притисака и политичког повезивања директора Агенције за једну политичку странку. Битно је споменути и изостанак благовременог реаговања Агенције на кршење закона и злоупотребе функционера и учесника у изборном процесу. Уочено је и непостојање Националне стратегије за борбу против корупције, имајући у виду да је претходна истекла 2018. године.[40]

Када се говори о институцији Поверенице за заштиту равноправности, као кључни проблеми се издвајају оптерећење запослених, немогућност приказивања реалних трошкова рада и трошкова поступака, питање унутрашње ефикасности рада, недовољна ефикасност одговарања на притужбе и мали број притужби који има епилог. Неопходно је нагласити и чињеницу да јавни органи не уочавају дискриминацију и/или не поштују институт Повереника, али је и важно је у три четвртине предмета ипак поступљено по препорукама овог органа.[41]

Један од кључних проблема у раду независних државних органа јесте (не)активност Народне скупштине. Уочено је да се о извештајима ових органа не расправља у пленуму, док посланици у Народној скупштини повремено негативно коментаришу њихов рад. Скупштина не изгласава довољан буџет који би задовољио потребе за материјалним и људским ресурсима ових органа. Присутан је и негативан тренд именовања челника ових органа након законом прописаног рока (Повереник 2019, Повереница 2020).[42]

Надзор и контрола независних државних органа над сектором безбедности[уреди | уреди извор]

Независни државни органи имају уставна и законска овлашћења за контролу и надзор законитости рада државних органа у сектору безбедности и поштовања људских права у њиховом раду, за надзор и остваривање права на слободан приступ информацијама од јавног значаја и заштиту података о личности и, на крају, за трошење буџета.

По Уставу Републике Србије, Заштитник грађана није овлашћен да контролише рад Народне скупштине, председника Републике, Владе, Уставног суда, судова и јавних тужилаштава.[43] Институције сектора безбедности нису посебно наведене као домен контроле независних државних органа, али не постоје одредбе којима су оне изузете из надлежности независних државних органа.

Према извештајима Заштитника, највидљивије мањкавости које доводе у питање делотворност контролне функције јесу неспровођење препорука, недостатак санкција у случају непоштовања изречених препорука и због спречавања приступа информацијама или ометању контролне функције Заштитника грађана у сектору безбедности.[44] У редовним годишњим извештајима Заштитника грађана, у периоду од 2008-2019. године, највише притужби грађана односи се на рад министарстава (~20%) – и то пре свега Министарства унутрашњих послова (МУП). Истовремено, Заштитник грађана је периодично изражавао негативне оцене деловања Безбедносно-информативне агенције, Војнообавештајне агенције и Војнобезбедносне агенције.[45] Законски, БИА има сва полицијска овлашћења и у посебним околностима може да преузме и непосредно извршни полицијске послове[[46], а ВБА само она која су изричито побројана у закону.[47]  Значајни примери контроле рада сектора безбедности су истраге Заштитника грађана о неовлашћеном поступању ВБА након инцидента на Паради поноса 2014. године, те о поступању полиције у случају рушења београдског насеља Савамала у априлу 2016. године, где је он утврдио да полиција није реаговала на позиве грађана због наређења из “врха полиције”.[48]

Институције сектора безбедности (нарочито МУП и обавештајне службе) долазе до великог броја информација на основу својих овлашћења. Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности надзире приступ задржаним електронским подацима. Надлежни органи и оператори дужни су да му на годишњем нивоу доставе евиденције о захтевима за приступ задржаним електронским подацима.[49] Такође, као државни органи, дужни су и да му упућују годишње извештаје и по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја.[50] Повереник решава по жалбама на (не)поступање ових органа – нпр. у периоду од 2009-2018. године, 20.258 захтева грађана за приступ информацијама од јавног значаја је упућено МУП-у, док је у истом периоду Поверенику упућено 2.574 жалби против овог министарства.[51] Истовремено, видљив је пораст броја неизвршених решења Повереника која се односе на МУП. Анализа жалби у периоду од 2016. до 2019. године показује да су ускраћиване информације о политички осетљивим случајевима или о људским ресурсима у МУП-у. Важни примери јесу захтеви Повереника да МУП достави новинару тражене информације у вези са саобраћајном несрећом у којој је учествовао функционер СНС-а, Зоран Бабић, где МУП није испоштовао законске рокове, али је на крају ипак доставио тражене податке, при чему су важни подаци сакривени. Поред тога, Повереник је, између осталог, тражио од МУП-а да тражиоцима достави информације о рушењу у Савамали 2016. године, извршењима решења о рушењу објекта изграђеног без потребних дозвола у Парку природе Голија, набављању камера за видео-надзор у Београду и исходу решавања случајева 24 “спорне“ приватизације. Када се говори о људским ресурсима, Повереник је морао да реагује на притужбе тражилаца и тражи од МУП-а да доставе податке о платама, коришћењу неплаћеног одсуства, интерним конкурсима, набавци возила за потребе криминалистичке полиције, као и поводом оцењивања полицијских службеника, њихових плата, дневница, осигурања, налога за службено путовање.[52]

Први извештај Државне ревизорске институције за 2008. годину није обухватио ниједну институцију сектора безбедности. У наредним годинима, извештаји су указивали на различите проблеме. На пример, извештај о ревизији финансијског пословања БИА-е за 2012. годину истиче да систем финансијске контроле и управљања у Агенцији није сасвим адекватан и функционалан. Уочени су пропусти у односу на закључивање уговора неодређене вредности, набавку опреме средствима која су намењена у друге сврхе, плаћање додатног образовања припаднику БИА без спроведеног интерног конкурса. Препоручено је да се формира интерна ревизија.[53] Уследили су извештаји за 2016.[54] и  за 2019. годину. У најновијем извештају нису нађене неправилности, али није ни споменуто да ли су испоштоване препоруке претходне ревизије које се односе на произвољне набавке у области одбране и безбедности.[55]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Глушац, Лука (2020). „Разликовање (независних) контролних и регулаторних тела”. Зборник радова Правног факултета у Нишу. 59 (87): 207. ИССН 0350-8501. 
  2. ^ Ибид. стр. 204.
  3. ^ Марко Милошевић. Независни државни органи и борба против корупције. Београд: Београдски центар за безбедносну политику. 2012. стр. 2.
  4. ^ Закон о заштитнику грађана, чл. 4-5; Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, чл. 29-30; Закон о забрани дискриминације, чл. 29.
  5. ^ Закон о спречавању корупције, чл. 10.
  6. ^ Закон о Државној ревизорској институцији, чл. 27.
  7. ^ Закон о заштитнику грађана, чл. 6-11; Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, 29-30; Закон о забрани дискриминације, чл. 29; Закон о спречавању корупције, чл. 10.
  8. ^ Закон о заштитнику грађана, чл. 3; Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, чл. 29: Закон о забрани дискриминације, чл. 32; Закон о државној ревизорској институцији, чл. 27.
  9. ^ Дејан Миленковић.  Јавна управа – одабране теме. Чигоја Штампа. Београд. 2012. стр. 195.
  10. ^ Закон о заштитнику грађана. Службени гласник РС, бр. 79/2005 и 54/2007. чл.1.
  11. ^ а б Ибид.
  12. ^ Дејан Миленковић. Јавна управа – одабране теме. Чигоја Штампа. Београд. 2012. стр. 232.
  13. ^ Закон о заштитнику грађана, чл. 10-10а.
  14. ^ Закон о заштитнику грађана, чл. 4.
  15. ^ Дејан Миленковић. Јавна управа – одабране теме. Чигоја Штампа. Београд. 2012. стр. 227-228.
  16. ^ Јелена Радоман. „Надзорна улога независних државних тела“. У: Годишњак реформе сектора безбедности у Србији 2008-2011., ур. Хаџић, Мирослав и Стојановић Гајић, Соња. Београд: Београдски центар за безбедносну политику. 2012. стр. 358-369.
  17. ^ Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Службени гласник РС, бр. 120/2004, 54/2007, 104/2009 и 36/2010. чл. 30
  18. ^ „Упознајте Повереника - Милан Мариновић - Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности”. www.повереник.рс. Приступљено 2020-11-10. 
  19. ^ Дејан Миленковић.  Јавна управа – одабране теме. Чигоја Штампа. Београд. 2002. стр. 288.
  20. ^ „Извештаји Повереника - Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности”. www.повереник.рс. Архивирано из оригинала 11. 11. 2020. г. Приступљено 2020-11-10. 
  21. ^ Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, чл. 28.
  22. ^ Закон о Државној ревизорској институцији (Службени гласник, бр. 101/2005, 54/2007, 36/2010 и 44/2019 – др. Закон), чл.3
  23. ^ „Надлежности | Државна ревизорска институција”. www.дри.рс. Архивирано из оригинала 21. 06. 2021. г. Приступљено 2020-11-10. 
  24. ^ Закон о Државној ревизорској институцији, чл. 12.
  25. ^ Ибид. чл. 25.
  26. ^ Ибид. чл. 13, чл. 19.
  27. ^ Ибид. чл. 27.
  28. ^ Закон о Агенцији за борбу против корупције, Службени гласник РС, бр. 97/2008 и 53/2010, чл.1.
  29. ^ „Отворени Парламент | Закон о спречавању корупције”. отворенипарламент.рс. Приступљено 2020-11-12. 
  30. ^ Закон о спречавању корупције, Службени гласник РС, бр. 35/2019 и 88/2019
  31. ^ Ибид. чл. 6.
  32. ^ Закон о Агенцији за борбу против корупције, чл. 6-7, 18.
  33. ^ Закон о спречавању корупције, чл. 8-14, 20, 25.
  34. ^ „Ко смо и шта радимо • Повереник за заштиту равноправности”. Повереник за заштиту равноправности (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-12. 
  35. ^ „Невена Петрушић”. Истиномер (на језику: српски). Приступљено 2020-11-12. 
  36. ^ „Повереница • Повереник за заштиту равноправности”. Повереник за заштиту равноправности (на језику: српски). 2015-06-03. Приступљено 2020-11-12. 
  37. ^ Закон о забрани дискриминације, чл. 33.
  38. ^ Јелена Радоман. „Надзорна улога независних државних тела“. У: Годишњак реформе сектора безбедности у Србији 2008-2011., ур. Хаџић, Мирослав и Стојановић Гајић, Соња. Београд: Београдски центар за безбедносну политику. 2012. стр. 358-359.
  39. ^ Душан Шабић.“Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности“. У: Институционални барометар 2,0. ур. Шабић, Душан. Београд: Београдски центар за безбедносну политику. 2019. стр. 116-122.
  40. ^ Злата Ђорђевић. “Агенција за борбу против корупције“. У: Институционални барометар 2,0. ур. Шабић, Душан. Београд: Београдски центар за безбедносну политику. 2019. стр, стр. 34-41.
  41. ^ Тања Игњатовић. “Повереник за заштиту равношравнсти“. У: Институционални барометар 2,0. ур. Шабић, Душан. Београд: Београдски центар за безбедносну политику. 2019. стр. 99-105.
  42. ^ „Аларм извештаји”. www.преуговор.орг (на језику: рс). Приступљено 2020-11-12. 
  43. ^ Устав Републике Србије, Сл. гласник РС, број 98/2006, чл. 138
  44. ^ Јелена Радоман. „Надзорна улога независних државних тела“. У: Годишњак реформе сектора безбедности у Србији 2008-2011., ур. Хаџић, Мирослав и Стојановић Гајић, Соња. Београд: Београдски центар за безбедносну политику. 2012. стр. 361.
  45. ^ „Годишњи извештаји”. www.омбудсман.рс. Приступљено 2020-11-12. 
  46. ^ Закон о Безбедносно-информативној агенцији, Сл. гласник РС, бр. 42/2002, 111/2009, 65/2014 – одлука УС, 66/2014 и 36/2018, чл. 12. и 16.
  47. ^ Закон о Војнобезбедносној и Војнообавештајној агенцији, Сл. гласник РС, бр. 88/2009, 55/2012 – одлука УС и 17/2013, члан 23.
  48. ^ Саша Ђорђевић. „Заробљавање полиције“. У:  Заробљавање сектора безбедности у Србији ур. Петровић. Предраг, и Пејић Никић, Јелена. Београд: Београдски центар за безбедносну политику. 2020. стр. 47.
  49. ^ Приступ задржаним електронским подацима
  50. ^ Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, чл. 43.
  51. ^ „Имам право да питам и знам”. www.преуговор.орг (на језику: рс). Приступљено 2020-11-12. 
  52. ^ Саша Ђорђевић. „Заробљавање полиције“. У:  Заробљавање сектора безбедности у Србији. ур. Петровић. Предраг, и Пејић Никић, Јелена. Београд: Београдски центар за безбедносну политику. 2020. стр. 37-38
  53. ^ „11. септембар 2013. - Реформа”. реформа.безбедност.орг. Приступљено 2020-11-12. 
  54. ^ „Извештај о ревизији делова извештаја о извршењу буџета и правилности пословања Безбедносно-информативне агенције за 2016. годину”. Архивирано из оригинала 07. 04. 2022. г. Приступљено 12. 11. 2020. 
  55. ^ „Извештај о ревизији финансијских извештаја Безбедносно-информативне агенције, Београд за 2019. годину”. Архивирано из оригинала 12. 11. 2020. г. Приступљено 12. 11. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nezavisni_državni_organi&oldid=26774509”