Норвешки језик

С Википедије, слободне енциклопедије
Norveški jezik
Norsk
Изговор[nɔʂk] (Источни норешки)
[nɔʁsk] (Западни норвешки)
Говори се у Норвешка
Број говорника
5,2 милиона (2015)
латиница (норвешка варијанта)
Званични статус
Службени језик у
 Норвешка
Flag of the Nordic Council.svg Нордијски савет
РегулишеНорвешки језички комитет
Језички кодови
ISO 639-1no
ISO 639-2nor
ISO 639-3nor
Norwegian Language.png
Регије у којима се говори норвешки језик, укључујући Северну Дакоту (0,4% популације) и Минесоту (0,1% популације), према америчком попису из 2000. године
{{{mapalt2}}}
Распрострањеност књижевног (Bokmål) и новонорвешког (Nynorsk) језика

Norveški jezik (norveški: norsk /ношк/) је сјеверногермански језик индо-европског поријекла који се претежно говори у Норвешкој. Језик говори око 4,5 милиона људи у Норвешкој и око милион људи ван Норвешке. Норвешки језик постоји у двије службене писане варијанте: књижевни језик (норвешки: bokmål) и новонорвешки (норвешки: nynorsk). Особе које говоре шведски и норвешки обично разумију једни друге без већих проблема. Ово важи у мало мањој мјери и за особе које говоре дански и норвешки. Писана књижевна варијанта норвешког је скоро идентична писаном данском.

Историја[уреди | уреди извор]

Норвешки језик вуче своје поријекло из сјеверногерманског језика (такође познат и под именима скандинавски и нордијски) који се говорио на простору Скандинавског полуострва у првих хиљаду година нове ере. Скандинавски језик се данас може видјети у форми руна на простору читаве Скандинавије. Овај језик је се временом подјелио на двије подгрупе западнонордијски (норвешки: norrønt) и источнонордијски. Из западнонордијског су се с временом развили норвешки, исландски и фарски док су се из источнонордијског развили шведски и дански.

Доласком хришћанства у Скандинавију у 10. вијеку руне се престају користити и у употребу долази латиница. Име које се користи за језик који се у ово вријеме говори и пише на подручју Норвешке је старонорвешки (норвешки: Gammelnorsk). Овај језик је потпуно идентичан са језиком који се у исто вријеме говори и пише на подручју Фарских острва и Исланда.

Долазком куге у 13 стољећу већина писмених говорника овог језика умире и са њима нестаје старонорвешки као писана варијанта језика. Текстови писани послије куге су у правилу писани мјешавином шведског, данског и старонорвешког. Овај писмена варијанта језика се означава као средњенорвешки (норвешки: mellomnorsk). Унијом између Норвешке и Данске и реформацијом (конвертовањем из католицизма у протестантизам) дански постаје званично коришћена писана варијанта норвешког језика. На Фарским острвима и на Исланду се наставља употреба средњенорвешког који се касније развија у засебне језике: исландски и фарски. Норвешки, исландски и фарски језик се рачунају као засебни језици од 15. вијека. Увођењем данског као писане варијанте норвешког језика у норвешки језик улазе многе позајмице из њемачког и данског језика.

Када је Норвешку преузела Шведска 1814. године, почиње дискусија о писаној варијанти норвешког језика која би се разликовала од данског. Ова дискусија је изазвала подјелу јавности на два дјела. Један дио је желио да се нови писани норвешки базира на дијалектима који нису били под утицајем данског језика. Најгласнији заговорник ове идеје је био норвешки просветитељ Ивар Аасен. Ова варијанта писаног норвешког је у 1929. години званично добила име новонорвешки. Други дио јавности подржавао је идеју да се у дански писани језик који се користио у Норвешкој постепено уводе норвешке ријечи и избацују данске. Овај дио јавности је био предвођен просветитељом Кнуд Кнудсеном. Ова варијанта норвешког језика се првобитно називала државни норвешки (норвешки: riksmål) да би у 1929. години добила своје званично име књижевни норвешки.

У 20. вијеку Норвешка држава покушава да уједини новонорвешки и књижевни норвешки у једну варијанту писаног норвешког под именом заједнички норвешки (норвешки: samnorsk). Велике реформе језика су проведене 1917, 1938. и 1959. Заједнички норвешки наилази на отпор у великом дјелу јавности и држава одустаје од овог пројекта средином 1960-их година. Данас су обје варијанте писаног језика званичне.

Од 1952. године језик је регулисао Norsk språknemnd. У 1972. години регулирање језика је преузео Norsk språkråd.

Класификација језика[уреди | уреди извор]

На карти се може видјети распострањеност различитих германских језика у Европи у 10. вијеку. Црвена боја представља области у којима се говорио западнонордијски. Наранџаста боја представља области у којима се говорио источнонордијски док зелена и љубичаста боја представљају остале германске језике.

Норвешки језик је дио групе језика познатих под именом индоевропски језици. Индоевропски језик се с временом развио у различите групе језика миграцијом становништва које је првобитно говорило овај језик. Германи су почетком нове ере говорили протогермански језик који се са временом подјелио у три групе; западно-, источно- и сјеверногермански. Сјеверногерманска група се касније разгранава у норвешки, дански, шведски, исландски и фарски језик.

Ови скандинавски језици се класификују у двије групе: западнонордијску (или западноскандинавску) групу и источнонордијску (или источноскандинавску) групу. Класификација се базира на фонолошким промјенама из сјеверногерманског језика. Напримјер ријеч мост се у источнонордијским језицима зове бро док се иста ријеч зове бру у западнонордијским језицима. Исландски, фарски и норвешки језик припадају западнонордијској групи док шведски и дански припадају источнонордијској групи. Ова класификација није релевантна за норвешки језик као цјелину због тога што граница између ове двије фонетске групе дјели норвешки на два дјела. Дијалекти норвешког који се говоре на југоистоку Норвешке припадају источнонордијској групи док остатак норвешких дијалеката припада западнонордијској групи.

Фонетика и изговор[уреди | уреди извор]

У норвешком језику постоје велике варијације у изговору између различитих дијалеката. У норвешком као и у другим скандинавским језицима постоји релативно велики број вокала. За разлику од многих других европских језика у норвешком језику тон са којима се ријечи изговорају може представљати разлику између два значења исте ријечи. Други језици у Европи у којима такође постоје тоналне разлике су српски (босански, хрватски, црногорски), шведски, словеначки и естонски.

Варијанте писаног норвешког[уреди | уреди извор]

Норвешки језик постоји у двије службене писане варијанте: књижевни норвешки (норвешки: бокмåл) и новонорвешки (норвешки: нyнорск). За конзервативну варијанту књижевног норвешког се користи име државни норвешки (норвешки: риксмåл). Такође постоји конзервативна врста новонорвешког под именом високонорвешки (норвешки: хøгнорск).

Већина норвешког становништва (85% - 90%) користи књижевни норвешки. Број корисника новонорвешког је достигао врхунац за вријеме Другог свјетског рата када је према процјенама једна трећина становништва користила ту варијанту писаног норвешког језика. Од завршетка Другог свјетског рата овај број је опао на садашњих 10% - 15%.

Књижевни норвешки и државни норвешки[уреди | уреди извор]

Детаљније: Букмол

Књижевни норвешки језик је базиран на данској књижевној традицији. Разлог овоме је данска доминација у Норвешкој и статус данског језика као званичног језика у Норвешкој од средњег вијека. Као посљедица овога разлике данас између писаног данског и књижевног норвешког су минималне. Ове разлике су уведене средином 19. вијека када је Кнуд Кнудсен (1812 - 1859) започео реформацију норвешког језика.

У ово вријеме језик је био познат под именом државни норвешки. 1928. језик је званично преименован у књижевни норвешки. Између 1917. и 1965. у Норвешкој је званични програм државе био уједињење двије писане варијанте норвешког у једну. Ова уједињена варијанта је позната као заједнички норвешки. Под утицајем ове политике у књижевни норвешки су уведена нека правописна правила из новонорвешког. Данас име државни норвешки се користи за правопис прије реформи из почетка прошлог стољећа док се име књижевни норвешки користи за варијанту језика у којој су реформе уведене.

Новонорвешки и високонорвешки[уреди | уреди извор]

Детаљније: Нинорск

Новонорвешки је друга службена писана варијанта норвешког језика. Настао је већином радом Ивара Аасена између 1842. и 1873. године. Циљ језика је био да буде противтежа "данском" норвешком који се говорио од стране градског становништва и богатијих слојева норвешког друштва.

За вријеме норвешке политике стварања заједничког норвешког у новонорвешки су уведена нека од правила из књижевног норвешког. Новонорвешки у којем ове реформе нису уведене назива се високонорвешки (хøгнорск).

Заједнички норвешки[уреди | уреди извор]

Заједнички норвешки је варијанта норвешког језика која је требало да настане спајањем књижевног норвешког и новонорвешког. План норвешке државе за стварање ове варијанте писаног језика је данас службено одбачен.

Дијалекти[уреди | уреди извор]

Норвешки језик је препознатљив по релативно великим разликама између различитих дијалеката и великом броју истих. Разлике између дијалеката се обично приписују великим географским раздаљинама између становништва и планинском миљеу који је раније ограничавао контакт између људи. Специјално за норвешки језик је да су дијалекти у данашњици добили јак положај како у званичним тако и у незваничним ситуацијама. Стандардни дијалект постоји али није довољно раширен и везан је за књижевно норвешки. Овај стандаризирани дијалект се говори само у провинцији Øстландет.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]