Пиперазин

С Википедије, слободне енциклопедије
Пиперазин
Називи
IUPAC назив
piperazin
Други називи
Хексахидропиразин; Пиперазидин; Диетилендиамин
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
DrugBank
ECHA InfoCard 100.003.463
КЕГГ[1]
УНИИ
  • C1CNCCN1
Својства
C4H10N2
Моларна маса 86,136 Шаблон:G/mol
Агрегатно стање Бели кристали
Тачка топљења 106 °C (223 °F; 379 K)
Тачка кључања 146 °C (295 °F; 419 K)
Freely soluble[4]
Kiselost (pKa) 4.19[4]
Farmakologija
Farmakokinetika:
60-70%
Opasnosti
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondFlammability code 2: Must be moderately heated or exposed to relatively high ambient temperature before ignition can occur. Flash point between 38 and 93 °C (100 and 200 °F). E.g., diesel fuelHealth code 2: Intense or continued but not chronic exposure could cause temporary incapacitation or possible residual injury. E.g., chloroformКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no code
2
2
0
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Пиперазин је органско једињење које се састоји од шесточланог прстен. Он садржи два атома азота на супротним странама прстена.[5][6] Пиперазин се јавља у облику малих алкални хигроскопних кристала са сланим укусом.

Пиперазини су широка класа хемијских једињења, многа од којих имају важне фармаколошке особине.[7]

Хемија[уреди | уреди извор]

Пиперазин је добро растворан у води и етилен гликолу, а нерастворан је у диетил етру. Он је слаба база са pKb вредношћу од 4.19; pH 10% воденог раствора је 10.8-11.8. Пиперазин лако апсорбује воду и угљен-диоксид из ваздуха. Мада се многи деривати пиперазина природно јављају, сам пиперазин се може синтетисати реакцијом алкохолног амонијака са 1,2-дихлороетаном, дејством натријума и етилен гликола на етилен диамин хидрохлорид, или редукцијом пиразина са натријумом у етанолу.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ а б в г Тхе Мерцк Индеx: Ан Енцyцлопедиа оф Цхемицалс, Другс, анд Биологицалс (11тх изд.). Мерцк Публисхинг. 1989. стр. 7431. ISBN 091191028X.  </ноинцлуде>
  5. ^ Цлаyден, Јонатхан; Греевес, Ницк; Wаррен, Стуарт; Wотхерс, Петер (2001). Органиц Цхемистрy (I изд.). Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-850346-0. 
  6. ^ Смитх, Мицхаел Б.; Марцх, Јеррy (2007). Адванцед Органиц Цхемистрy: Реацтионс, Мецханисмс, анд Струцтуре (6тх изд.). Неw Yорк: Wилеy-Интерсциенце. ИСБН 0-471-72091-7. 
  7. ^ Тхомас L. Лемке; Давид А. Wиллиамс, ур. (2007). Фоyе'с Принциплес оф Медицинал Цхемистрy (6. изд.). Балтиморе: Липпинцотт Wилламс & Wилкинс. ИСБН 0781768799. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Пиперазин на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Piperazin&oldid=26779298”