Piperazin

Piperazin
Nazivi
	IUPAC naziv piperazin
	Drugi nazivi Heksahidropirazin; Piperazidin; Dietilendiamin
Identifikacija
CAS broj	110-85-0 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChEBI	CHEBI:28568 ;
ChemSpider	13835459 ;
DrugBank	DB00592 ;
ECHA InfoCard	100.003.463
KEGG	D00807 ;
PubChem C ID	4837;
UNII	1RTM4PAL0V;
	SMILES C1CNCCN1; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	C4H10N2
Molarna masa	86,136 Шаблон:G/mol
Agregatno stanje	Beli kristali
Tačka topljenja	106 °C (223 °F; 379 K)
Tačka ključanja	146 °C (295 °F; 419 K)
Rastvorljivost u vodi	Freely soluble
Kiselost (pKa)	4.19
Farmakologija
	Farmakokinetika:
Vezivanje za proteine	60-70%
Opasnosti
NFPA 704	2 2 0
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Piperazin je organsko jedinjenje koje se sastoji od šestočlanog prsten. On sadrži dva atoma azota na suprotnim stranama prstena.^[5]^[6] Piperazin se javlja u obliku malih alkalni higroskopnih kristala sa slanim ukusom.

Piperazini su široka klasa hemijskih jedinjenja, mnoga od kojih imaju važne farmakološke osobine.^[7]

Hemija

Piperazin je dobro rastvoran u vodi i etilen glikolu, a nerastvoran je u dietil etru. On je slaba baza sa pK_b vrednošću od 4.19; pH 10% vodenog rastvora je 10.8-11.8. Piperazin lako apsorbuje vodu i ugljen-dioksid iz vazduha. Mada se mnogi derivati piperazina prirodno javljaju, sam piperazin se može sintetisati reakcijom alkoholnog amonijaka sa 1,2-dihloroetanom, dejstvom natrijuma i etilen glikola na etilen diamin hidrohlorid, ili redukcijom pirazina sa natrijumom u etanolu.

^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ ^а ^б ^в ^г The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (11th изд.). Merck Publishing. 1989. стр. 7431. ISBN 091191028X. </noinclude>
^ Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
^ Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799.