Већ од студентских дана, Слободан Машић био активни члан београдске културне сцене. Најпре као новинар ликовне рубрике у студентском часопису Видици, затим као уредник истог часописа. Ни политика није страна Машићу, па се већ у студентским данима проналази у улози представника техничких факултета, да би касније учествовао и на јавним панелима у београдском Дому омладине.
У улози графичког дизајнера, крајем шездесетих година, сарађивао је са Бором Ћосићем на неоавангардном часопису Рок – часопис за естетичко испитивање стварности. Графички ће обликовати и часопис Уметност, као и први број загребачке публикације Енцицлопедиа модерна.
Слободан Машић је заједно са супругом Саветом је креирао чувени лого београдског позоришног фестивала Битеф, који је годинама добијао нову визуелну интерпретацију. Игра звезда на лоптастој основи је био основни мотив, духовито понављан годинама, али увек на нови начин.
Његова плакатска продукција, обухвата плакате из периода 1966—1996 није била велика. Тек неких осамдесетак радова насталих у педесет година рада. Они су међутим, рађени за неке од кључних културних манифестација тадашње српске културне индустрије – попут фестивала Битеф и Фест, затим за позориште Атеље 212, Дом омладине, Музеј афричке уметности, Музеј савремене уметности и београдски Студентски културни центар.
Као дизајнер Слободан Машић био је веома јаког карактера и увек је инсистирао на ауторству. Није извршавао задатке, већ обртао улоге наручиоц – дизајнер и није допуштао никакво условљавање.
Године 1966. покренуо је едицију Независна издања са Леонидом Шејком и Маријом Чудином. Издавачка кућа Независна издања Слободана Машића остаће забележена као упоран вид борбе слободног уметника и независног интелектуалца на књижевном и уметничком тржишту.
У оквиру издавачке куће Независна издања, објавио је око 500 наслова. Независна издања су заправо представљала прву приватну иницијативу – приватну издавачку кућу - у бившој Југославији.
Неке од објављених књига су имале велике тираже. Мука са речима (Милован Данојлић) је имала пет издања и укупан тираж од око 10 000 примерака, што је за једну есејистичку књигу код нас незапамћен тираж.
Велики број издања је такође имао и Лек од бресквиног лишћа, Зорице Кубуровић – чак пет издања; свако издање по 3000 примерака.
Независна издања су имала фантастичну подршку књижарске мреже. Најзначајније књижаре у земљи су држале књиге и давале посебан кутак у књижари.
Дешавало се да најзначајнија и највећа књижара Младост у Илици (Загреб), повади све књиге из излога и недељу дана држи само књиге Независних издања у излогу.
ЛЕК ОД БРЕСКВИНОГ ЛИШЋА, Зорица Кубуровић
Осим Независних издања, као први независни издавач у бившој Југославији, покренуо је едиције “Нова” (1984), “Огледало” (2003), “Црвене свеске” (2003). Током четири деценије рада у области слободног издаваштва, искусивши да неке од његових књига буду и судски гоњене, објавио је неколико стотина издања у више стотина хиљада примерака.
На оригиналним плакатима за Битеф, Фест и остале манифестације и институције, могу се видети фотографије многих познатих уметника. Уста Јована Ћирилова, ухо Љубе Стојића, глумци који су заправо у тим позоришним представама... На Битефовом плакату са осицама, у виду разних знакова на лицу, позирао је Лукијан, сликар. Ту је и Пеђа Нешковић, који стоји на два плаката.
Аутор је великог броја позоришних плаката, за представе Троил и Кресида, Лажни цар Шћепан Мали, Буре барута…
Историјски посматран, Слободан Машић, као представник ауторског дизајна и свих издавачких подухвата којима се бавио, апсолутно је прва, специфична и јединствена личност. I поред бројних доприноса које је дао у својој дугој делатности, Слободан Машић је, у основи, био човек дубоке посвећености и духовне преданости, пасиониран истраживач и следбеник једне идеје која је учинила принципе живота и рада смисленим и трајним у текућој меморији времена.
Плакат за 11. БИТЕФ
Са супругом Саветом Машић био је творац визуелног идентитета Битефа, а радио је, између осталог, и графичка решена Феста од 1971. до 1976. године, дизајн филмова “Рани радови” Желимира Жилника (1968) и "Невиност без заштите" Душана Макавејева (1968), сценографију позоришне представе “Карамазови” (Предраг Бајчетић) у Атељеу 212 у Београду (1968), серију плаката у радионици сериграфије Студентског центра у Загребу, серију плаката “Слика света”, Манифест за уједињење Европе (с Драгошем Калајићем, 1972), поставку Музеја афричке уметности (1975).
Излагао је на самосталним изложбама у Београду (Музеј примењене уметности и Салон Музеја савремене уметности, 1973), Бијеналу у Венецији (1972) и на групним изложбама у Варшави, Тојами (Јапан), Колорадо Спрингсу, Килу, Брну, Штутгарту, Паризу, Љубљани (БИО), Загребу (ЗГРАФ) и др.
Добитник је награде Бијенала у Брну (1975), награде Октобарског салона (1971), две Златне медаље БИО у Љубљани, награде Стеријиног позорја, две Велике награде Мајског салона у Београду, посебне награде првог Бијенала сценског дизајна (1997).
Од 1966. године био је у статусу самосталног уметника при УЛУПУДС-у.
Оснивач је Контакта, смотре графичког дизајна у Галерији Графичког колектива у Београду.
Био је председник београдског Арт Дирецтор Цлуб-а.
Био је потпредседник Академије архитектуре Србије, те члан њеног Савета од оснивања 1995. године.
Сценографија позоришне представе “Карамазови” (П. Бајчетића) у Атељеу 212 у Београду (1968)
Плакат за позоришну представу Троил и Кресида у Југословенском драмском позоришту у Београду из 1994. године.Серија плаката у радионици сериграфије Студентског центра у Загребу
Серија плаката “Слика света”
Манифест за уједињење Европе (са D. Калајићем, 1972)
Машићев дизајн, како је још почетком 70-их истакао Богдан Тирнанић, јесте активност чије вредности надалеко превазилазе оквире само једне ликовне дисциплине.
“Машић је данас један од наших ретких дизајнера које је немогуће ‘најмити’ за одређени посао уколико они у њему, осим уобичајених професионалних задатака, не проналазе и неке друге разлоге. У случају Машића ти други разлози су прилично бројни. Целокупна његова делатност, почевши од студентских дана и ревије ‘Видици’ до ‘независних ауторских издања’, јесте акција у којој је професионалца заменио читав човек. Човек који у свему што ради не види могућност реализације само својих креативних способности, већ шансу да се потврди као комплетна личност, и то у животу који је слободно изабрао за свој”, навео је Тирнанић.
Заоставштина Слободана и Савете Машић , која се односи на визуелне комуникације – архитектуру, дизајн плаката, књига, часописа, публикација, шпица за филмове, ТВ емисије и др. – налазе се у Музеју примењене уметности у Београду.
На изложби „Машић“ одржаној 2018. године у Музеју примењене уметности, приказан је већи део радова Слободана и Савете Машић, а изложба је освојила „Награду Лазар Трифуновић“, признање ДИУС (Друштва историчара уметности Србије) за најбољу ауторску изложбу савремене ликовне уметности у 2018. години.
Омот књиге ,,Гласови"
Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“[уреди | уреди извор]
На иницијативу оснивача „Адлигата“ Србе Игњатовића, удовица и дугогодишња сарадница Савета, одлучила је да „Адлигату“ поклони део Слободанове и њене заоставштине. Поклонила је остатак њихове издавачке делатности „Независнх издања“ (1966-2016), део њихове личне библиотеке, архиву издавачке куће и рукописе нештампаних књига.
Укупно више од 27.000 комада публикација славних Машићевих „Независнх издања“, између осталог више стотина књига са посветама, као и више стотина изузетних страних архитектонских часописа.
Међу књигама и часописима из српске и југословенске литературе, филозофије, социологије и ликовних уметности нашло се и неколико десетина изузетно важних посвета аутора. Посебну збирку чине часописи из области архитектуре, уметности и дизајна сакупљани из целог света од 1970. до 1980. године.
.jpg)
