Таложне титрације

С Википедије, слободне енциклопедије

Таложне титрације (или методе преципитације) се убрајају у волуметријске методе. Заснивају се на стварању тешко растворних талога у току титрације. Иако постоји велики број реакција при којима долази до настанка талога, број примењених таложних реакција у овој методи релативно је ограничен.[1] Таложне титрације се убрајају у најстарије волуметријске методе. Прву таложну титрацију урадио је Геј-Лисак 1832. године, како би одредио количину сребра присутног у новцу.

Услови примене реакција таложења у квантитативној анализи[уреди | уреди извор]

Да би нека хемијска реакција могла да се примени у таложним методама волуметријске анализе, потребно је да испуни следеће услове:

  • Квантитативност реакције (производ растворљивости једињења које се таложи треба да има што мању вредност, односно растворљивост талога треба да је довољно мала, јер у супротном таложење није квантитативно);
  • Реакција мора бити брза, без споредних реакција;
  • Настали талог мора имати тачан стехиометријски састав;
  • Мора постојати погодан индикатор за одређивање завршне тачке титрације.

Индикатори[уреди | уреди извор]

Код таложних волуметријских метода могу се применити четири врсте индикатора:

  • Индикатори који стварају обојени талог (калијум-хромат);
  • Индикатори који стварају обојени комплекс (гвожђе(III)-амонијум-сулфат);
  • Адсорпциони индикатори (флуоресцеин, дихлорфлуоресцеин, метил виолет);
  • Редокс-индикатори (дифениламин).

Апаратура[уреди | уреди извор]

Лабораторијска апаратура за титрацију

Апаратуру за извођење таложних титрације чине:

  • Два ерленмајера;
  • Бирета;
  • Лабораторијска чаша.

Примена таложних титрација[уреди | уреди извор]

Таложне титрације се користе за одређивање халогенид-јона, карбоната, хромата, цијанида, фосфата и других, при чему се као стандардни раствор углавном користи раствор сребро-нитрата. Са другим таложним реагенсима и уз употребу адсорпционих индикатора могу се одређивати јони неких метала као што су цинк, кобалт, никл, сребро и индијум.[2] Не могу се употребити оне таложне реакције при којима се стварају аморфни, волуминозни талози. Такви талози имају велику моћ адсорпције. Због адсорпције јона који се одређује, таложење не може бити квантитативно. Захтев да настали талог мора имати тачан стехиометријски састав представља највеће ограничење широј примени таложних реакција у волуметрији.

Наиме, многи талози немају тачан стехиометријски састав, а знатне сметње може да представља и копреципитација титроване супстанце или реагенса на талогу. Поред тога, и визуелно одређивање завршне тачке титрације може бити отежано, нарочито ако је он обојен. Из ових разлога методе засноване на таложењу у поређењу са осталим методама волуметрије имају ограничену примену.

Методе таложне титрације[уреди | уреди извор]

Таложне методе волуметријске анализе се могу поделити на два начина:

  • На основу примене титрационог средства:
  1. Аргентометрија (титрант АгНО3);
  2. Меркурометрија (титрант Хг(I));
  3. Меркуриметрија (титрант Хг(II)).
  • На основи начина одредјивања завршне тачке титрације:
  1. Методе без употребе индикатора
    • Геј-Лисакова (Ј.L.Гаy-Луссац) метода - метода бистре тачке;
    • Метода по Либигу (Лиебег).
  2. Методе са употребом индикатора
    • Морова (К.Ф.Мохр) метода - метода грађења другог талога (директна титрација);
    • Фолхардова (Волхард) метода (индиректна титрација);
    • Фајансова (К.Фајанс) метода (директна титрација).

Ређе се користе и:

  1. Титрација уз индикацију додирном реакцијом;
  2. Титрација уз редокс-индикатор;
  3. Методе хидролизе.

Аргентометрија[уреди | уреди извор]

  1. Преусмерено на Аргентометрија

Аргентометријским методама се називају оне волуметријске методе одређивања где се титрација изводи стандардним раствором сребро-нитрата као титрантом, а као титранд користе се халогениди, најчешће хлориди. Аргентометрија је заснована на основној реакцији таложења халогенида са Аг+-јоном:

X- + Аг+↔АгX(с)

Геј-Лисакова метода[уреди | уреди извор]

Ова метода се убраја међу најважније таложне методе код којих се титрише без употребе индикатора. Користи се за одредјивање Аг+-јона титрацијом раствора НаЦл:

Аг++Цл- →АгЦл(с) (бели талог)

Талог АгЦл коагулира и таложи се на дно посуде у близини завршне тачке титрације.

Морова метода[уреди | уреди извор]

Морова метода је метода директног одређивања халогенида (X-, где је X - халогени елемент) стандардним раствором сребро-нитрата уз калијум-хромат као индикатор, у неутралним или слабо базним растворима:

X- + Аг+↔АгX(с) - реакција титрације

У завршној тачки титрације, када су сви X- јони сталожени у нерастворни АгX, вишак Аг+-јона реагује са ЦрО42--јонима из К2ЦрО4 при чему настаје талог Аг2ЦрО4, цигла црвене боје чиме је индициран крај титрације:

ЦрО42- + 2Аг+ → Аг2ЦрО4(с) - реакција завршне тачке титрације

Недостаци Морове методе:

  • Не могу се титрисати јодиди, јер настали талог АгИ интензивно адсорбује хроматне јоне, па се не уочава завршна тачка титрације;
  • Ограничење методе је уско подручје пХ вредности.[3]

Фолхардова метода[уреди | уреди извор]

Црвени комплекс гвожђе(III)-роданида

Фолхардова метода је метода титрације Аг+-јона стандардним раствором тиоцијанат-јона:

Аг++СЦН-↔ АгСЦН(с) - реакција титрације,

уз Фе3+-јон(гвожђе(III)-амонијум-сулфат, ФеНХ4(СО4)2) као индикатором, који са вишком СЦН--јоном даје комплекс интензивно црвене боје:

Фе3+ + СЦН- ↔ [ФеСЦН2+]

Титрација се мора изводити у киселој средини,како би се спречила хидролиза Фе3+ индикатора. Када се сви Аг+-јони иститришу у облику белог талога АгСЦН, први вишак додатог СЦН- реагује са Фе3+-јоном и гради растворан црвени комплекс гвожђе(III)-роданида.[4]

Фајансова метода[уреди | уреди извор]

Фајансова метода титрације се заснива на примени адсорпционих индикатора. Индикаторска реакција се одиграва на површини талога, па се промена боје индикатора дешава на површини талога услед адсорпције. Титрације уз адсорпционе индикаторе су брзе и тачне. Њихова примена је ограничена на релативно мали број таложних реакција код којих се колоидни талог брзо гради.

Титрација уз индикацију додирном реакцијом[уреди | уреди извор]

Принцип индикације завршне тачке титрације додирном реакцијом је у томе, да се након сваког додатка титрационог средства узме кап бистрог титрисаног раствора изнад талога и дода кап раствора индикатора. Ако је сав титрисани састојак сталожен титрационим средством, и ако је титрационо средство у незнатном вишку, изнад талога додиром капи раствора са капи индикатора долази до карактеристичне реакције између титрационог средства и индикатора. Та карактеристична реакција индицира вишак титрационог средства и тиме завршну тачку титрације.

Титрација уз редокс индикатор[уреди | уреди извор]

У овој групи таложних метода, најпознатији је Колтхофов поступак титрације цинка раствором К4[Фе(ЦН)6] уз дифениламин као индикатор.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Милош Б. Рајковић (2007). Увод у аналитичку хемију класичне основе. Пергамент. стр. 310. ИСБН 978-86-901709-7-5. 
  2. ^ Рајковић Б. Милош; Ивана Средовић (2009). Практикум из аналитичке хемије. Пољопривредни факултет Универзитета у Београду. стр. 135. ИСБН 978-86-7834-079-6. 
  3. ^ http://www.slideserve.com/arion/talo-ne-titracije-zasnivaju-se-na-stvaranju-slaborastvornih-jedinjenja СлидеСерве, 16:28, 28.11.2015.
  4. ^ http://www.titrations.info/precipitation-titration-argentometry-chlorides-Volhard СлидеСерве 16:11, 28.11.2015.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Љубинка V. Рајаковић; Александра А. Перић; Татјана M. Васиљевић; Драгана З. Чичкарић (2000). Квантитативна хемијска анализа. Технолошко-металуршки факултет Универзитета у Београду. ИСБН 978-86-7401-146-1. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Таложне титрације на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Taložne_titracije&oldid=26787572”