Тотална одбрана

С Википедије, слободне енциклопедије

Тотална одбрана је концепт који подразумева висок ниво спремности државе и друштва да се одбране у случајевима великих опасности и катастрофа попут рата, криза или природних непогода. Тотална одбрана у изворном значењу представља све активности припреме друштва за рат и састоји се од војне, али и цивилне одбране. Концепт тоталне одбране подразумева да у ратном или ванредном стању, све функције друштва, како војне, тако и цивилне, буду укључене у одбрамбене напоре.[1] То значи да би у случају кризе све друштвене установе, попут војске, полиције, парламента, владе, владиних агенција, локалних самоуправа, здравственог система, организација цивилног друштва, предузетника, али и појединаца, биле мобилисане у сврху одбране државе.

Историјски развој[уреди | уреди извор]

Концепт тоталне одбране почео је да се развија након Другог светског рата, а посебно току Хладног рата, првенствено у европским земљама на граници са Совјетским Савезом, али и неутралним земљама, због страха од потенцијалних напада и инвазије. Државе су почеле свеопшту припрему друштва за ратно стање и кризне ситуације. Првенствено, тотална одбрана је имала циљ да заштити цело друштво од опасности које доноси конвенционални рат, који се води на традиционалан начин, међутим развојем и увећанем нуклеарних арсенала у више држава света, концепт се проширивао и на припрему целокупног становништва за случај нуклеарне опасности.[2] Пред крај Хладног рата развој концепта је успорио, а у неким државама његова примена је обустављена, првенствено јер се сматрало да је распадом Совјетског Савеза свака реална претња од инвазије или нуклеарног рата смањена или потпуно нестала. Ипак он се проширио на више континената, а познат пример је Сингапур, у коме је тотална одбрана интегрисана у концепт националне одбране.[3]

У Европи након кратког застоја пред крај и након Хладног рата, тотална одбрана је укључена у стратегије националне одбране Шведске, Швајцарске, Аустрије и балтичких земаља. Један од разлога за поновно обнављање развоја овог концепта, посебно у земљама Балтика, јесте тензија и заоштравање односа између Русије и Запада.[4]

Ипак концепт је доживео промене, које се пре свега односе на његов циљ. Тотална одбрана више није само концепт заштите становништва од конвенционалног и нуклеарног рата. Процес глобализације и развој технологије донели су нове претње за безбедност држава, зато је било неопходно додатно проширити концепт тоталне одбране. Нове претње које угрожавају државе и њихово становништво, попут тероризма, сајбер напада, лажних информација, природних катастрофа узрокованих климатским променама и слично, навеле су владе да примену концепта тоталне одбране прилагоде новим околностима. Тако је концепт тоталне одбране добио и нове елементе попут психолошке или сајбер одбране.[5]

Елементи концепта[уреди | уреди извор]

Концепт тоталне одбране није универзалан, већ постоје различити модалитети његове примене у пракси држава. Разлике се могу уочити на основу елемената овог концепта, односно њихове употребе. Постизање апсолутне заштите становништва није могуће и захтева значајне ресурсе и трошкове, из тог разлога државе праве прорачуне како да достигну највећи могући ниво спремности становништва за кризне ситуације. Најчешће се одлучују за одређене комбинације елемената тоталне одбране, које су прилагођене њиховим могућностима и нивоу угрожености. Посебно важни елементи су обавезно служење војног рока, снаге територијалне одбране, цивилна одбрана, економска и психолошка одбрана.

Обавезно служење војног рока[уреди | уреди извор]

Служење војног рока представља службу и обуку градјана у војсци, која траје одређени временски период. Циљ обуке је да се грађани припреме за деловање и регрутацију у случају ратног стања, а да такође буду спремни за помоћ војсци и другим службама током мира у случају природних катастрофа и других кризних ситуација. Већина држава које су усвојиле концепт тоталне одбране ослањају се на обавезно служење војног рока. Шведска је укинула обавезу служења војног рока 2010, међутим, 2018. године га је вратила због нове безбедносне динамике у региону.[6] Слично, у Литванији је укинута обавезна војна служба 2008, али је 2015. године враћена због новонастале геополитичке ситуације и недостатка кадрова у оружаним снагама.[7]

Норвешка има универзалну обавезу служења војног рока, која од 2016. године укључује и жене.[8]У Сингапуру, сви мушкарци старији од 18 година обавезни су да прођу националну службу у трајању од две године у оружаним снагама, снагама цивилне одбране или полиције.[9]

Једина земља која је усвојила концепт тоталне одбране, а нема обавезу служења војног рока је Летонија у којој је он укинут почетком 2007. године.[10] Уместо тога, Летонија се одлучила да развија професионалну војску и Националну гарду (Земессардзе) - снаге територијалне одбране које се попуњавају на добровољној бази.

Снаге територијалне одбране[уреди | уреди извор]

Шведска, као прва земља у којој је почела примена концепта тоталне одбране, користила је његове елементе дуго времена, посебно обавезно служење војног рока, међутим са овим елементом је повезана и територијална одбрана, још један елемент тоталне одбране. Шведска Домовинска гарда представља део одбрамбених снага ове државе и класификује се у снаге територијане одбране. Формиране у процесу примене концепта тоталне одбране, јединице Домовинске гарде су борбене групе са главном одговорношћу да штите, чувају и надгледају шведску територију, а такође пружају подршку друштву у време криза. Домовинску гарду чине резервисти подељени у две групе: гардијске чете- стациониране локалне резервне јединице и оперативне групе- покретне јединице са возилима и опремом за хитне ситуације. Формирањем Домовинске гарде време потребно за организацију деловања у кризама се вишеструко смањило. Ове јединице су важне за деловање током шумских пожара, поплава, пандемија или чак потраге за несталим људима. Сви који служе у овим јединицама су добровољци. Приликом приступања потписује се уговор о служби на одређен број дана у години.[11][12]

Норвешка такође поседује јединице Домовинске гарде у склопу територијалне одбране, које служе за брзу мобилизацију, када је неопходно. То су јединице за хитне случајеве и састоје се од око 40000 припадника распоређених широм дражве. Предност припадника Домовинске гарде је њихово добро познавање локалних услова, за разлику од регуларних војних снага, које претходно треба да их проуче. Разлика у односу на Домовинску гарду у Шведској је што у Норвешкој само око 3000 припадника чине добровољци, међу којима су и обучени војници, док остатак чине војници након завршене основне обуке у трајању од годину дана.[13]

У Естонији обавезно служење војног рока и територијална одбрана су повезани кроз систем контроле. Снаге територијалне одбране су организоване по областима административне поделе земље и састоје се од 14800 чланова. Главни задатак је супротстављање тенковским јединицама, али у миру имају улогу сличну осталим групацијама овог типа: спасилачке мисије, деловање током криза, заштита инфраструктуре и надгледање граница, заштита од саботаже.  Национална гарда у Летонији, састављена од око 8000 припадника, изводи анти-тенковске и анти-ваздухопловне операције. Литванске Националне одбрамбене волонтерске снаге у случају рата спроводе анти-тенковске активности и учествују у урбаном ратовање. Летонске и литванске територијалне одбрамбене снаге такође могу да учествују и у међународним операцијама. У миру, ове јединице најчешће обучавају резервисте и реагују у кризним ситуцијама, помажу у спасилачким мисијама и сарађују са полицијом, граничном полицијом и ватрогаасним јединицама.[4]

Цивилна одбрана[уреди | уреди извор]

Концепт тоталне одбране не подразумева само војну припрему становништва, већ и да становништво буде спремно и на опрезу, како би ефикасно деловало у случају  кризне ситуације. Војска, полиција и хитне службе не могу увек бити присутне или лако доступне, из тог разлога је важна улога становништва да адекватно одреагује и пружи неопходне услуге и заштиту, односно да преузме улогу хитних служби. Некада је улога ових служби кључна да би се друштво брзо опоравило од катастрофе и како би се ванредно стање укинуло. Неке свакодневне акције које становништво може да предузме у циљу побољшања цивилне одбране јесу обучавање за деловање у ванредним ситуацијама, обука за пружање прве помоћи, добровољно давање крви, обука за предузимање мера током пандемија и других невојних ситуација које угрожавају националну безбедност одредјене државе и њеног друштва.

У Шведској цивилна одбрана је посао који обављају агенције централне владе, општине, окружна већа и регије, приватне компаније и добровољне организације. Овај рад има за циљ да заштити цивилно становништво и да осигурају, на пример, здравствену заштиту, транспортни систем и осталу кључну инфраструктуру. У случају ратне претње и рата, шведски грађани такође морају бити у стању да помогну оружаним снагама. Такође, Шведска је издала и кратку брошуру за грађане како би се упознали са концептом тоталне одбране и саветима шта предузети у случају кризе. Брошура описује бројне начине за припрему за ванредне ситуације, попут складиштења непропадљиве хране и чисте воде за пиће, обезбеђивања топлоте и одржавања комуникације са породицом, пријатељима и властима.[14]

Сингапур такође поседује владину агенцију која се бави цивилном одбраном под називом Сингапурске снаге цивилне одбране и уско су повезане са елементом територијалне одбране. Улога ових снага је да обезбеде пружање ватрогасних, спасилачких и хитних медицинских услуга, као и спровођење прописа цивилне одбране. Сингапур је успоставио систем који се састоји из четири дела како би обезбедио цивилну одбрану и на основу њега функционише: упозорење; заштита; спасавање; командовање, управљење и комуникација. Снаге имају интегрисани систем који обезбеђује ефикасну контролу ресурса и распоређивање људи тамо где су најпотребнији током ванредних ситуација. Организациона структура ових снага представља мешавину волонтера и стручњака за одређену област. Задатак сектора у оквиру ових снага је да створи свесне, савесне, спремне и одговорне грађане, да их обучи како да се заштите од нових претњи и да користе најновије технологије. Посебне групе у оквиру цивилне одбране у Сингапуру брину о расподели кључних ресурса, услуга и људства, али и о координацији акција цивилне одбране и целокупног становништва.[15]

Психолошка одбрана[уреди | уреди извор]

Психолошка одбрана подразумава да је становништво отпорно на утицаје који имају за циљ да унесу пометњу и панику у друштво и да тако проузрокују поделе које би ослабиле државу и угрозиле њену безбедност. Солидарност и саосећање са члановима заједнице су важни предуслови за успех цивилног аспекта одбране државе, зато је неопходно сачувати их у кризним ситуацијама.

У неким државама, посебна пажња се посвећује борби против лажних вести и отпорности грађана на дезинформације у кризним ситуацијама. Шведска је тако у свом приручнику за грађане истакла да  је од велике важности критичка процена сваког извора информација, како би се открила непријатељска пропаганда и даје се кратко упутство како се то постиже.[14]

Психолошка одбрана је нашла место и у Стратегији националне одбране Естоније. У њој се истиче да психолошка одбрана укључује развој и заштиту заједничких вредности које су повезане са кохезијом и безбедношћу друштва. Психолошка сигурност мери се у способношћу друштва да се одупре непријатељским утицајима, попут пропаганде и ширења лажних информација.[16]

Још један аспект тоталне одбране уско повезан са психолошком одбраном,  је социјална одбрана. Социјална одбрана се односи на јачање веза између различитих етничких, верских и културних група које граде међусобно поверење и разумевање, тако да држава остаје снажна и јединствена, посебно у време националних изазова. У мултикултуралном и мултиетничком друштву, спровођење социјалне одбране укључује прихватање и помагање људима различитих религија и етничких група, поштујући потребе, верске и културне праксе других. Посебна примена овог елемента тоталне одбране је запажена у Сингапуру, који је мултиетничка држава. У оквиру његове психолошке одбране, примењују се елементи који садрже основне циљеве социјалне одбране: истиче се понос грађана што припадају држави и њихова спремност да је бране, познавање и неговање заједничке историје, културе и вредности, подстиче се едукација о другим културама и дружење са њиховим припадницима како би се ојачале међусобне везе, помагање сиромашнијима свих етничких група, помоћ у интеграцији нових грађана.[17]

Економска одбрана[уреди | уреди извор]

Економска одбрана је најшири елемент тоталне одбране, и уз психолошку одбрану је један од оних који се примењују и припремају константно, независно од ратног стања, мира или постојања или одсуства кризних ситуација. Овај елемент је најтежи за примену, јер већина држава није способна да обезбеди тоталну економску независност и изолацију од окружења. Економска одбрана подразумава да држава у сарадњи са синдикатима, запосленима, предузетницима и осталим грађанима обезбеди стабилну, али и еластичну економију која може да се прилагођава наглим променама околности.[18] Такође, држава мора својом политиком обезбедити да њена привреда буде конкурентна у међународној трговини, те да не постоји опасност да услед економских криза западне у колапс. Најчешће акције које државе спроводи како би осигурала своју економију јесу мере штедње, социјална заштита становништва, помоћ предузетницима, старијима, незапосленима.

Економска одбрана се не ослања искључиво на акције држава, већ подразумева и бројне кораке предузете од стране појединаца и организација које имају утицај на економску сферу. Државе теже и све мањим социјалним издацима. Становништво треба што мање да се ослања на државну помоћ и да буде само способно да издржава себе. Сингапур као најуспешнија земља у примени овог елемента је побројао активности које предузима да би осигурао своју економију, а у њима је истакао и улогу појединаца:[17]

  1. Константно учење и континуирано усавршавање вештина како би се становништво прилагодило променљивим потребама привреде и тржишту рада
  2. Штедња, паметна улагања и потрошња
  3. Спремност за оскудицу или време економских криза
  4. Штедња енергије, воде и повећање еколошке свести

Економска одбрана је повезана и са еколошком безбедношћу, посебно еколошком одрживошћу и недостатком ресурса. Државе предузимају кампање како би подигле свест становништва о одрживој употреби доступних ресурса и њиховој штедњи. Појединци би требало да штеде или складиште ресурсе који су доступни у малим количинама, а лако се троше. Такође важне су мере против загађења и квалитет одлагања отпада. Здрава животна средина представља основу одрживог економског развоја.[19]

Сајбер одбрана[уреди | уреди извор]

У савременим условима и са развојем модерне технологије државе које су усвојиле концепт тоталне одбране најчешће у њу укључују и одбрану у сајбер простору. Неретко се дешава да државе буду мета хакерских напада, било од стране других држава или појединачних терористичких и других организованих група. Хакерски напади и друге врсте угрожавања сајбер безбедности угрожавају предузећа, али и грађане. Зато је једна од мера примене концепта тоталне одбране, информисање и упућивање грађана у опасности дигиталног простора, али и обучавање за заштиту од сајбер напада, крађе информација и података.

Неке државе попут Сингапура, своје грађане обучавају за реаговање у случајевима сајбер напада и сматрају их првом линијом одбране. Висок степен отпорности становништва на угрожавање сајбер безбедности делује као мера одвраћања против већих и опаснијих напада. Појединац је прва линија одбране од дигиталних претњи и зато се мора едуковати и ићи  у корак са новим технологијама.[17]

Шведска је дигиталну одбрану уврстила у своју брошуру за грађане, али и Националну стратегију одбране, истичући да данас цело друштво зависи од функционалног ИТ система. Шведски модел сајбер одбране представља комбинацију деловања власти, појединаца, посебних приватних организација и других националних и међународних актера.[14]

Естонија је такође сајбер безбедност укључила у своју националну стратегују одбране. Попут Шведске, она истиче важност сарадње на више нивоа како би се постигла сигурност у дигиталном свету и омогућило неометано функционисање државе, која се све више ослања на ИТ услуге. Предлажу се неопходне мере како би се остварио циљ: сарадња свих нивоа друштва, тренирање експерата, обучавање грађана, подизање свести о опасностима у онлине простору, спремност да се реагује правилно у случају да се проблем појави.[16]

Тотална одбрана у Србији[уреди | уреди извор]

У Стратегији одбране Републике Србије из 2009. године први пут је споменута примена концепта тоталне одбране.[20] Према овом документу тотална одбрана подразумева стварање неопходних услова за интегрално ангажовање свих субјеката система одбране.. Међутим, ова Стратегија није разрадила значење и план примене овог концепта у Републици Србији.

Стратегија националне безбедности[21] усвојена крајем 2019. године, као и Стратегија одбране[22], говори  о ослањању на тоталну одбране, међутим, формулација није додатно разрађена, а изостао је и план или начин примене концепта, као и његово значење. У новим стратешким документима наглашено је да тотална одбрана подразумева војну и цивилну одбрану, као и свеобухватни одговор система одбране на изазове, ризике и претње.[23]

Грађани Србије још увек нису упознати какав модел тоталне одбране ће Србија развијати, као ни шта ће тотална одбрана подразумевати у пракси. Према искуствима других земаља које су усвојиле овај концепт, могу се очекивати извесне промене у националном безбедносном систему какав постоји данас, пре свега веће укључивање цивилног становништва у одбрану земље. Неке праксе које су већ почеле да се спроводе подсећају на елементе тоталне одбране. На пример, законске измене из 2018. године омогућиле су увођење изборног предмета о одбрани у средње школе, као и двонедељне обуке за резервисте старије од 30 година.[24] Веома је важно да грађани буду правовремено информисани и укључени у јавну расправу о развоју концепта тоталне одбране у Србији, с обзиром да ће директно утицати на њихов свакодневни живот.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Ресилиенце: Планнинг фор Сwеден’с “Тотал Дефенце””. НАТО Ревиеw (на језику: енглески). 2018-04-04. Приступљено 2020-11-09. 
  2. ^ „Суппорт анд Цооператион: А десцриптион оф тхе тотал дефенце ин Норwаy” (ПДФ). Норwегиан Министрy оф Дефенце, Норwегиан Министрy оф Јустице анд Публиц Сецуритy. 2018-05-08. Приступљено 2020-11-09. 
  3. ^ „Фацт Схеет: Еволутион анд Хисторy оф Тотал Дефенце овер тхе паст 35 yеарс”. www.миндеф.гов.сг (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-09. 
  4. ^ а б Сзyмаńски, Пиотр (2015-03-20). „Тхе Балтиц статес’ Территориал Дефенце Форцес ин тхе фаце оф хyбрид тхреатс”. ОСW Центре фор Еастерн Студиес (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-09. 
  5. ^ „Тхе Сwедисх “Тотал Дефенце””. Wарсаw Институте. Балтиц Монитор (на језику: енглески). 2018-06-15. Приступљено 2020-11-09. 
  6. ^ Регерингсканслиет, Регеринген оцх (2017-03-02). „Сwеден ре-ацтиватес цонсцриптион”. Регерингсканслиет (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-09. 
  7. ^ „Милитарy Сервице”. ЛИТХУАНИАН АРМЕД ФОРЦЕС. Министрy оф Натионал Дефенце. Архивирано из оригинала 13. 02. 2016. г. Приступљено 2020-11-09.  Невалидан унос |деад-урл=деад (помоћ)
  8. ^ Деутсцхе Wелле, (www.дw.цом), Цонсцриптион фор wомен ин Норwаy | ДW | 07.06.2017 (на језику: енглески), Приступљено 2020-11-09 
  9. ^ „ЦМПБ | Дисцовер НС”. Централ Манпоwер Басе (ЦМПБ) (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-09. 
  10. ^ Јермалавициус, Томас. „То Драфт ор Нот то Драфт: Дефенце Полицy Цхоицес ин Литхуаниа анд Латвиа”. ИЦДС (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-09. 
  11. ^ Браw, Елисабетх (2018-03-13). „Сцандинавиа’с Хомеланд Дефенце: А Модел фор Отхер Цоунтриес?”. РУСИ (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 02. 2021. г. Приступљено 2020-11-09.  Невалидан унос |деад-урл=деад (помоћ)
  12. ^ „Хоме Гуард: Социетy'с Солидерс”. Фöрсварсмактен (на језику: енглески). Сwедисх Армед Форцес. Приступљено 2020-11-09. 
  13. ^ „Тхе Норwегиан Хоме Гуард”. Норwегиан Армед Форцес (на језику: енглески). ФОРСВАРЕТ. Приступљено 2020-11-09. 
  14. ^ а б в „Иф црисис ор wар цомес” (ПДФ). Сwедисх Цивил Цонтингенциес Агенцy (МСБ). Приступљено 2020-11-09. 
  15. ^ „Ролес & Фунцтионс”. Сингапоре Цивил Дефенце (СЦДФ) (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-09. 
  16. ^ а б „Натионал Дефенце Стратегy оф Естониа” (ПДФ). Естониан Министрy оф Дефенце. Приступљено 2020-11-09. 
  17. ^ а б в „Wхат ис Тотал Дефенце?”. www.миндеф.гов.сг. Говернмент оф Сингапоре, МИНДЕФ. Приступљено 2020-11-09. 
  18. ^ „Дефенсе ецономицс”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-09. 
  19. ^ Ецо-Бусинесс. „'Тотал Дефенце' фор тхе енвиронмент”. Ецо-Бусинесс (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-09. 
  20. ^ „Стратегија одбране Републике Србије” (ПДФ). Службени гласник РС бр. 88/2009-60. 2009. Приступљено 2020-11-09. 
  21. ^ „Стратегија националне безбедности Републике Србије”. www.правно-информациони-систем.рс. Службени гласник РС 94/2019-13. Приступљено 2020-11-09. 
  22. ^ „Стратегија одбране Републике Србије” (ПДФ). Службени гласник РС бр. 94/2019-4. 2019. Приступљено 2020-11-09. 
  23. ^ Ђокић, Катарина (2020). „Војна неутралност: нећемо у НАТО, можемо сами?”. Београдски центар за безбедносну политику (на језику: српски). Приступљено 2020-11-09. 
  24. ^ Игњатијевић, Марија (2020). „Законске измене као реакција на одлив кадрова из система одбране”. Београдски центар за безбедносну политику (на језику: српски). Приступљено 2020-11-09. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Totalna_odbrana&oldid=26789423”