Вештачко острво

С Википедије, слободне енциклопедије

Флевополдер у Холандији има површину од 970 км² и највеће је острво на свету формирано повраћајем земљишта.

Вештачко острво је острво које није формирано природним путем, већ су га конструисали људи.[1] Неке дефиниције могу сугерисати да су вештачка острва земље са карактеристикама људске интервенције у процесу њиховог форматирања, док друге тврде да се вештачка острва стварају ширењем постојећих острва, изградњом на постојећим гребенима или спајањем неколико острва заједно. Иако изградња вештачких острва није модеран феномен, не постоји дефинитивна законска дефиниција.[2] Вештачка острва могу варирати по величини од острваца која су направљана само ради подршке једног стуба зграде или грађевине, до оних која подржавају читаве заједнице и градове. Арцхаеологистс аргуе тхат суцх исландс wере цреатед ас фар бацк ас тхе Неолитхиц ера.[3] Рана вештачка острва обухватала су плутајуће́ структуре у мирним водама, или дрвене или мегалитске грађевине подигнуте у плитким водама (нпр. кранози и Нан Мадол који су дискутовани у даљем тексту).

У модерно доба вештачка острва обично настају амелиорацијом земљишта, мада нека настају и случајном изолацијом постојећег дела земље током изградње канала (нпр. Донауинсел, Ко Крет и већи део округа Дор), или плављењем долина што доводи до тога да врхови некадашњих брежуљака бивају изоловани водом (нпр. острво Баро Колорадо). Постоји више разлога за изградњу ових острва, који укључују стамбене, индустријске, комерцијалне, до стратешке намене.[4] Једно од највећих вештачких острва на свету, острво Рене-Левасјур,[5][6] настало је поплавом два суседна резервоара.

Историја[уреди | уреди извор]

Упркос популарној представи модерности, вештачка острва заправо имају дугу историју у многим деловима света, и датирају уназад до обновљених острва древне египатске цивилизације, стубова кранога праисторијског Велса, Шкотске и Ирске, церемонијалних центара Нан Мадола у Микронезији и још увек постојећих плутајућих острва језера Титикака.[7] Град Теночтитлан, азтешки претходник Мексико Ситија, у којем је обитавало 500.000 људи кад су приспели Шпанци, стајао је на малом природном острву у језеру Техсосо које је било окружено великим бројем вештачких чинамитл острва.

Гребенско оство у близини Северне Малаите.

Народ лагуна Ланга Ланга и Лау у Малаити на Соломоновим острвима саградио је око 60 вештачких острва на гребену, укључујући Фунафоу, Сулуфоу и Адаег.[8][9] Становници Лаушке лагуне изградили су острва на гребену, јер су она пружала заштиту од напада народа који су живели у центру Малаите.[10][11] Ова острва формирана су дословно полажући једну по једну стену. Породица би извела њихов кану на гребен који штити лагуну, а затим би ронили да узму стене, изнели их на површину, и потом би се вратили на одабрано место и бацили стене у воду. Живот на гребену је био и здравији, јер комарци, којима су биле инфестиране приобалске мочваре, нису били присутни на гребенима. Људи са Лауа и даље живе на гребенским острвима.[8]

Утицај на животну средину[уреди | уреди извор]

Вештачка острва негативно утичу на морско окружење. За изградњу ових острва потребна је велика количина песка. Ископавање песка може узроковати узбуркивање песка и депозита на гребенима, што може пореметити морски живи света.[12] Повећана количина песка, седимента и финих честица ствара замућену средину, блокирајући неопходне УВ зраке да стигну до коралних гребена, стварајући замућеност корала (где корали уносе више органског материјала) и повећавајући активност бактерија (више штетних бактерија се уноси у корале).[13][14]

Политички статус[уреди | уреди извор]

Према Конвенцији Уједињених нација о праву мора (енгл. United Nations Convention on the Law of the Sea, UNCLOS), вештачка острва се не сматрају лучким радовима (члан 11) и под надлежношћу су најближе обалске државе, ако су у кругу од 200 нми (370 км) (Члан 56).[15] Вештачка острва се не сматрају острвима у смислу поседовqања властитих територијалних вода или ексклузивних економских зона, и само обалска држава може да одобри њихову изградњу (Члан 60);[16] међутим, на отвореном мору изван националне надлежности, било која „држава” може да гради вештачка острва (Члан 87).

Стратегије ратовања сиве зоне[уреди | уреди извор]

Временом је пријављено да је неколико земаља изградило вештачка острва у стратешке и војне сврхе. На пример, пријављено је да су Филипини и Кина изградили вештачка острва у Јужном кинеском мору, првенствено да би поставили територијалне претензије на спорне воде. Слично томе, Русија је то наводно учинила на Арктику, како у стратешке тако и у војне сврхе. Ови извештаји су предмет текућих политичких и дипломатских дебата.

Кина[уреди | уреди извор]

Активности Кине на изградњи острва биле су предмет помног испитивања стручњака, који сугеришу да су вођене стратешким циљевима.[17] Питање у срцу ствари врти се око тврдње Кине да њено историјско право оправдава њене поступке у тој области. Томе се супротставља правни аргумент подржан Конвенцијом Уједињених нација о праву мора (УНЦЛОС). Важно је напоменути да УНЦЛОС служи као примарни правни оквир који регулише коришћење и контролу поморских зона. Ова конвенција успоставља прописе о томе како обалске државе могу да врше свој суверенитет над територијалним водама, суседним зонама, искључивим економским зонама (ЕЕЗ) и епиконтиненталним појасом.[18]

Кинеско право на Јужно кинеско море датира из 1940-их. У то време Кина је повратила острва у име Каирске декларације и Потсдамске прокламације, а против тога није било реакције Вијетнама или било које друге државе. Године 1947, Кина је израдила линију са једанаест цртица (која се такође назива и линија са девет цртица) како би оцртала географски обим своје надлежности над Јужном кинеским морем.[19] Кина је почела да гради острва током 1980-их, у почетку стварајући низ мањих војних гарнизона.[20] Међутим, разлог због којег се Кина суочава са критикама је тај што нека од обновљених острва спадају у ЕЕЗ других земаља, што изазива забринутост у погледу кинеског поштовања УНЦЛОС. Вијетнам је такође изнео историјску тврдњу, указујући на своју власт над острвима у 17. веку. Филипини се залажу за своја права на основу географске близине. У међувремену, Малезија и Брунеј полажу право на делове мора користећи ЕЕЗ као основу својих захтева.[21] Члан 60 УНЦЛОС-а предвиђа да природно формирана острва могу генерисати ЕЕЗ, док вештачка острва не могу.[22] Стога, кинеска изградња вештачких острва поставља питања о томе да ли они могу легитимно да траже ЕЕЗ око тих острва. УНЦЛОС такође гарантује слободу пловидбе и прелетања у ЕЕЗ приобалних држава, што подразумева да све земље имају право да плове, лете и изводе војне вежбе у тим водама. Ипак, Кина је у више наврата оспорила овај принцип изградњом вештачких острва, наметањем ограничења за пловидбу и милитаризацијом тог подручја.

Закон о вештачким острвима - Кина[уреди | уреди извор]

Правне импликације које окружују кинеске напоре за изградњу острва представљају сложене изазове. Кључно питање се врти око одређивања класификације копнених маса као било стена или морског дна, што има велико значај у овим спорним случајевима. Поморски закон успоставља јасну разлику између копнених маса које испуњавају услове за проширење у нове групе острва и оних које не испуњавају услове. Према овом законском оквиру, надморске висине осеке се сматрају делом морског дна и не стварају територијално море, ЕЕЗ или епиконтинентални појас. Међутим, они служе као референтна тачка за мерење права на оближње стене или острва. Стене, за разлику од острва, немају капацитет да одрже људско становање или подрже економске активности. Иако стварају територијално море, оне не успостављају ЕЕЗ или епиконтинентални појас. УНЦЛОС прописује да и стене и острва морају бити природно формирани и остати изнад воде током плиме.[23][24][25]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Среекумар, Кавyа; Хассан, Гази (2020). „А Студy оф Артифициал Исландс” (ПДФ). Центре фор Публиц Полицy Ресеарцх: 1—5. 
  2. ^ „Соутх Цхина Сеа Тенсион он Фире: Цхина’с Рецент Мовес он Буилдинг Артифициал Исландс ин Троублед Wатерс анд тхеир Имплицатионс он Маритиме Лаw”. Маритиме Сафетy анд Сецуритy Лаw Јоурнал (на језику: италијански). Приступљено 2023-05-18. 
  3. ^ „Артифициал исландс олдер тхан Стонехенге стумп сциентистс”. Натионал Геограпхиц (на језику: енглески). 2019-06-12. Приступљено 2023-05-18. 
  4. ^ Хассалл, Грахам (2020-11-11), „Пацифиц Исландс Лифеwорлдс”, Публиц Полицy анд Говернанце, Емералд Публисхинг Лимитед, стр. 1—21, Приступљено 2023-05-18 
  5. ^ „Ренé-Левассеур: Тхе Wорлд’с Сецонд Ларгест Исланд ин а Лаке?”. ГеоЦуррентс (на језику: енглески). Приступљено 29. 8. 2018. 
  6. ^ „ЕСА сателлите имагес Маницоуаган Цратер”. УПИ (на језику: енглески). Приступљено 29. 8. 2018. 
  7. ^ „Тхе Сторy оф Анциент Егyпт”. Приступљено 24. 3. 2016. 
  8. ^ а б Станлеy, Давид (1999). Соутх Пацифиц Хандбоок. Моон Соутх Пацифиц. стр. 895. 
  9. ^ „Хисторицал Пхотограпхс оф Малаита”. Университy оф Qуеенсланд. Приступљено 20. 5. 2014. 
  10. ^ Акимицхи, Томоyа (2009). „Сеа Тенуре анд Итс Трансформатион ин тхе Лау оф Нортх Малаита, Соломон Исланд” (ПДФ). Соутх Пацифиц Студy Вол. 12, Но. 1, 1991. Архивирано из оригинала (ПДФ) 22. 5. 2014. г. Приступљено 22. 5. 2014. 
  11. ^ Акимицхи, Томоyа (1992). Тхе ецологицал аспецт оф Лау (Соломон Исландс) етхноицхтхyологy. 87 (4) Јоурнал оф тхе Полyнесиан Социетy. стр. 301—326. Архивирано из оригинала 21. 02. 2021. г. 
  12. ^ „Дубаи’с артифициал исландс хаве хигх енвиронментал цост”. Монгабаy Енвиронментал Неwс (на језику: енглески). 23. 8. 2005. Приступљено 5. 5. 2020. 
  13. ^ Масуцци, Гиованни Диего; Ациерно, Алессандро; Реимер, Јамес Давис (2020). „Еродинг диверситy аwаy: Импацтс оф а тетрапод бреакwатер он а субтропицал цорал рееф”. Аqуатиц Цонсерватион: Марине анд Фресхwатер Ецосyстемс (на језику: енглески). 30 (2): 290—302. ИССН 1052-7613. дои:10.1002/аqц.3249 Слободан приступ. 
  14. ^ Ли, Донг; Танг, Цхенг; Хоу, Xиyонг; Зханг, Хуа (2019-01-03). „Рапид Морпхологицал Цхангес Цаусед бy Интенсиве Цоастал Девелопмент ин Лонгкоу Баy, Цхина”. Јоурнал оф Цоастал Ресеарцх. 35 (3): 615. ИССН 0749-0208. С2ЦИД 134745381. дои:10.2112/ЈЦОАСТРЕС-D-18-00095.1. 
  15. ^ „УНЦЛОС анд Агреемент он Парт XI - Преамбле анд фраме индеx”. Приступљено 24. 3. 2016. 
  16. ^ „Артицле 60. Артифициал исландс, инсталлатионс анд струцтурес ин тхе еxцлусиве ецономиц зоне (ПРЕАМБЛЕ ТО ТХЕ УНИТЕД НАТИОНС ЦОНВЕНТИОН ОН ТХЕ ЛАW ОФ ТХЕ СЕА)”. Унитед Натионс Цонвентион он тхе Лаw оф тхе Сеа. Приступљено 17. 3. 2017. 
  17. ^ Ерицксон, Андреwс (2022). Маритиме граy зоне оператионс: цхалленгес анд цоунтермеасурес ин тхе Индо-Пацифиц. Таyлор & Францис Гроуп. дои:10.4324/9781003310723. 
  18. ^ „Унитед Натионс Треатy Цоллецтион”. треатиес.ун.орг (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-18. 
  19. ^ Гао, Зхигуо; Јиа, Бинг Бинг (јануар 2013). „Тхе Нине-Дасх Лине ин тхе Соутх Цхина Сеа: Хисторy, Статус, анд Имплицатионс”. Америцан Јоурнал оф Интернатионал Лаw (на језику: енглески). 107 (1): 98—123. ИССН 0002-9300. дои:10.5305/амерјинтелаw.107.1.0098. 
  20. ^ Алессио, Доминиц; Ренфро, Wеслеy (август 2022). „Буилдинг емпирес литораллy ин тхе Соутх Цхина Сеа: артифициал исландс анд цонтестинг дефинитионс оф империалисм”. Интернатионал Политицс (на језику: енглески). 59 (4): 687—706. ИССН 1384-5748. дои:10.1057/с41311-021-00328-x. 
  21. ^ Фарлеy, Јамес Тхомас. Тхе Спратлy Исландс диспуте : а политицал аналyсис (Теза). Тхе Университy оф Хонг Конг Либрариес. 
  22. ^ „Артицле 305 - Сигнатуре (V)УН Цонвентион он тхе Лаw оф тхе Сеа Цомментарy 1982 Онлине”. Унитед Натионс Цонвентион он тхе Лаw оф тхе Сеа. Приступљено 2023-05-20. 
  23. ^ „ПАРТ II - Территориал Сеа анд Цонтигуоус Зоне (II)УН Цонвентион он тхе Лаw оф тхе Сеа Цомментарy 1982 Онлине”. Унитед Натионс Цонвентион он тхе Лаw оф тхе Сеа. Приступљено 2023-05-20. 
  24. ^ „Тхе Легал Цхалленге оф Цхина’с Исланд Буилдинг”. Асиа Маритиме Транспаренцy Инитиативе (на језику: енглески). 2015-02-18. Приступљено 2023-05-20. 
  25. ^ „Соутх Цхина Сеа Тенсион он Фире: Цхина’с Рецент Мовес он Буилдинг Артифициал Исландс ин Троублед Wатерс анд тхеир Имплицатионс он Маритиме Лаw”. Маритиме Сафетy анд Сецуритy Лаw Јоурнал (на језику: италијански). Приступљено 2023-05-20. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Вештачко острво на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Veštačko_ostrvo&oldid=27677144”