Велеиздаја

С Википедије, слободне енциклопедије

Илустрација Гаја Фокса из 17. века. Фокс је покушао атентат на Џејмса I Стјуарта. Он је био неуспешан, оптужен је за велеиздају и осуђен на вешање, черечење и комадање.

По закону је издаја криминална нелојалност, типично према држави. То је злочин који покрива нека екстремнија дела против нечије нације или суверена. То обично обухвата дела попут учешћа у рату против нечије родне земље, покушаје свргавања њене владе, шпијунаже њене војске, дипломатије или њених тајних служби за непријатељску и страну силу, или покушаја убиства шефа државе. Особа која је починила велеиздају позната је у закону као велеиздајник.[1]

Историјски гледано, у земљама с општим правом, издаја је такође обухватила и убиства специфичних друштевено надређених особа, попут убиства мужа од стране супруге, или газде од стране његовог слуге. Издајство против краља било је познато као велеиздаја, а издаја против надређене особе нижег ранга била је ситна издаја. Како су надлежности широм света укинуле ситну издају, „издаја” се односи на оно што је у историји било познато као велеиздаја.

Понекад се израз издајник користио као политички епитет, без обзира на природу проверљиве издајничке акције. У грађанском рату или побуни, победници могу сматрати да су губитници издајници. Слично томе, термин издајник се користи у жестокој политичкој расправи - обично као клевета против политичких дисидената, или против званичника на власти за које се сматра да не делују у најбољем интересу својих бирача. У одређеним случајевима, као што је случај са митом о убоду у леђа, оптужба за издају према великој групи људи може бити обједињујућа политичка порука. Издајство се сматра различитим и у многим приликама је одвојеним од „издајничког кривичног дела” у многим деловима света.

Историја[уреди | уреди извор]

Карикатура која приказује Вацлава Белског (1818-1878), градоначелника Прага од 1863. до 1867, задуженог за град током пруске окупације у јулу 1866. Неке су снаге желеле да му се суди због издаје (лево: „Шта су неки људи желели” - „Др. Белскију због издаје”), али он је добио пуно поверење од Прашког савета (десно: „али оно што нису очекивали” - „израз поверења од града Прага”).

По Енглеском закону, издаја је кажњива вешањем и черечењем (мушкарци) или спаљивањем на ломачи (жене), мада је обезглављивање могло да буде кориштено по краљевској заповести (обично за краљевску породицу и племство). Те казне су укинуте 1814, 1790 и 1973, респективно. Каснији монарси су користили затворске и материјалне казне против особа које би се разумно могле назвати издајницима. Многи од њих би се сада само сматрали дисидентима.[2]

Хришћанска теологија и политичко размишљање све до након периода просветитељства су издају и богохуљење сматрали синонимом, јер су оспоравали државу и вољу Божју. Сматрало се да су краљеви богом дати,[3] а издаја своје земље било је дело Сотоне.

Енглеске речи „treason” и „traitor” изведене су из латинске речи традере, за испоруку или предају.[4] Специфично, оне потичу од израза traditores, што се односи на бискупе и друге хришћане који су предали свете списе или издали своје колеге хришћане римским властима под претњом прогона, током Диоклецијановог прогона између 303. и 305. године.

Првобитно је злочин издаје сматран као почињен против монарха; поданик који није испољавао своју оданост према суверену и понашао се против суверена, сматрао се издајником. Како је потврђено на суђењу Јохану Фридриху Струенсеу из 18. века у Данској, мушкарац који је имао сексуалне односе са краљицом могао се сматрати кривим не само за обичну прељубу, већ и за издају против њеног мужа, краља.

Енглеска револуција у 17. веку и Француска револуција у 18. веку увеле су радикално другачији концепт лојалности и издаје, под којим суверенитет пребива са „нацијом” или „народом” - према коме монарх такође има обавезу верности, и уколико је не испуњава, монарх је такође могао бити оптужен за издају. Чарлс I Стјуарт у Енглеској и Луј XVI у Француској проглашени су кривима за такву издају и законски погубљени. Међутим, када је Чарлс II враћен на престо, он је сматрао револуционаре који су његовог оца осудили на смрт издајницима у традиционалнијем смислу.

У данашње време „издајник” и „издаја” углавном се користе за особу која помаже непријатељу у времену рата или сукоба.

У законима многих народа се помињу разне врсте издаја. „Злочини повезани са устанком” су унутрашња издаја и могу укључивати државни удар. „Злочини повезани са страном агресијом” су издаја кооперације са страном агресијом, без обзира на националну унутрашњост и спољашњост. „Злочини повезани са изазивањем стране агресије” су злочини тајног комуницирања са странцима да би се изазвала страна агресија или претња. Зависно од земље, оптужба за заверу се додаје велеиздаји.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Дефинитион оф ТРАИТОР”. www.мерриам-wебстер.цом. 
  2. ^ Гунн, Гилес (2017). „Пуритан Асценданце анд Децлине”. Тхе Прагматист Турн: Религион, тхе Енглигхтенмент, анд тхе Форматион оф Америцан Литературе. Университy оф Виргиниа Пресс. 
  3. ^ Цф. параллелс ин Еастерн анд Ориентал цултурес, суцх ас тхе Дивине мандате анд Мандате оф Хеавен.
  4. ^ Оxфорд Енглисх Дицтионарy, онлине ас оф Април 2, 2019; ентриес "треасон" анд "траитор".

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Велеиздаја на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Veleizdaja&oldid=27676214”