Венера-1

Venera-1 (rus. Венера-1) је била совјетска аутоматска научно-истраживачка станица (вештачки сателит) намењена за истраживање планете Венере. Лансирана је 12. фебруара 1961.

Системи и инструменти[уреди | уреди извор]

Дана 12. фебруара 1961, у 00:34:36 UTC Совјетски Савез је на Венеру лансирао прву међупланетарну сонду у историји, Венеру-1. Тежила је 643,5 kg. Била је цилиндричног облика, пречника 105 цм, укупне висине 203,5 cm, и пуњена течним азотом под притиском од 1,2 атмосфере.

Унутрашњи вентилатори распоређивали су топлоту и тиме омогућавали равномерно хлађење. На цилиндар су била постављена два соларна панела, преко којих су се пунили сребро-цинк акумулатори. Параболична 2-метарска антена служила је за слање података са Венере на Земљу на фреквенцији 922,8 мегахерца. Друга, 2,4-метарска усмерена антена служила је за слање краткоталасних сигнала током дела мисије близу Земље. Додатне полуусмерене антене постављене на соларним панелима служиле су за управљање летелицом са Земље.

Сонда је била опремљена научним инструментима, укључујући магнетометар закачен за антену, две јонске замке за мерење соларног ветра, микрометеоритске детекторе, Гајгеров бројач и натријум јодидни сцинтилатор за мерење космичког зрачења. Један уређај на соларном панелу мерио је температуру експерименталне облоге, а вероватно су били постављени и инфрацрвени и ултраљубичасти радиометри. На "поклопцу" летелице се налазио мотор КДУ-414 за корекције средњег курса. Контрола температуре остваривала се преко моторизованих термалних отвора.

Ток мисије[уреди | уреди извор]

Совјетски стручњаци лансирали су "Венеру 1" у два корака, тако што су прво поставили седмотони Спутњик 8 на орбитални паркинг око Земље са ракетним лансером Молнија. Сонда са четворостепеним мотором лансирана је ка Венери са орбите 229 × 282 km. То је била прва демонстрација високо ефикасног маневра лансирања из орбите. Степенасти-сагоревајући-циклични ракетни мотор 11Д33 је био први такав мотор на свету, а тада је први пут употребљен и мотор са тзв. "шупљином у резервоару" (Уллаге Енгине), који омогућава ракети на течно гориво да се покрене у бестежинском стању.

Обављена су три успешна телеметријска задатка: сакупљање података о соларном ветру и космичком зрачењу у близини Земље и на Земљиној магнетопаузи. После открића соларног ветра, овим мерењима "Венере 1" потврђено је да је та плазма равномерно распоређена по дубоком свемиру. До другог мерења, седам дана касније, није дошло - 19. и 20. маја 1961. "Венера 1" је прошла на 100.000 km од Венере и ушла у хелиоцентричну орбиту. Британски радио телескоп у Џодрел Бенку примао је слабе сигнале са "Венере 1" и током јуна. Руски инжењери верују да је "Венера 1" заказала услед прегревања сензора који је био окренут према Сунцу.

Значај[уреди | уреди извор]

Мисија "Венере 1" представља важну степеницу у производњи свемирских летелица: то је била прва модерна планетарна сонда. Током највећег дела лета њена ротација била је стабилна. То је била прва летелица којој се средњи курс кориговао 3-осном стабилизацијом помоћу оријентације према Сунцу и звезди Канопус. Да је стигла до Венере, ушла би у други модус 3-осне стабилизације, оријентишући се тада према Сунцу и Земљи и користећи по први пут параболичну антену за одашиљање података.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]