Заушке

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Заушке
СинонимиЕпидемиц паротитис
Мумпс ПХИЛ 130 лорес.јпг
Дете са отоком паротидних жлезди
Специјалностиинфективне болести, педијатрија
Компликацијеменингитис, орхитис, енцефалитис
Време појаве~17 дана након излагања инфекцији.[1]
Трајање7–10 дана[2][1]
УзроциМумпс вирус.[2]
Превенцијавакцинација[1]
Прогноза1 умре на 10.000 оболелих.[1]

Заушке или епидемични паротитис (лат. parotitis epidemica) је акутна вирусна системска инфекција коју карактерише оток пљувачних (најчешће заушних или паротидних), жлезда. Запаљење или паротитис је најчешћа мани­фестација болести, а осим њега јављају се и серозни менингитис, орхитис (запаљење тестиса), енцефалитис и др.

Епидемиологија[уреди]

Човек је једини природни домаћин ове инфекције. Епидемиологíа ове болести значајно је промењена увођењем обавезне вакцине, па се епидемије изазване вирус мумпса скоро и не јављају, а годишње се евидентира веома мали број случајева оболевања.

Етиологија[уреди]

Изазивач обољења је вирус мумпса, који припада породици Парамyxовируса (РНК вирус). Мумпс је веома контагиозна болест чија инкубација траје 18-21 дан. До инфекције долази када вирус доспе на слузокожу дисајних путева.

Код невакцинисане, или процентуално недовољно вакцинисане популацији највише оболевају деца узраста од 5 до 9 година. Обољење се јавља у хладнијим месецима, од ја­нуара до маја.

Инфекција се преноси капљилним путем са оболеле особе. Болест је заразна од 5-7 дана пре појаве симптома па све до 9 дана након појаве првих симптома болести.

Изазивач болести — вирус мумпса[уреди]

Вирус мумпса

Мумпс је парамиксовирус, који према морфологији нуклеокапсиде, генској организацији и биолошким својствима протеина, припада породици Парамyxовиридае. Вируси ове породице изоловани су код великог броја врста што указује на велику генску разноликост. Ови широко распрострањени патогени су међу најчешћим узрочницима инфекција дисајних путева и одговорни су за висок број оболелихл и смртност у свету. Овој групи вируса припадају:

  • респираторни синцицијски вирус,
  • вирус оспица,
  • вируси параинфлуенце,
  • метапнеумовирус,
  • два новооткривена емергентна вируса, Хедра и Нипах вирус.

Геном вируса чини једноланчана, несегментирана РНА негативног поларитета (-РНА), дужине ланца од 15.834 нуклеотида. Вирус је грађен од липопротеинског омотача с уграђеним гликопротеинима: хемаглутинин-неураминидазом (ХН), фузијским (Ф) протеином и малим хидрофобним протеином (СХ, од енг. смалл хyдропхобиц). С унутарашње стране омотача налази се матрикс протеин (M). Унутар омотача налази се хеликални нуклеокапсид (вирусна РНА везана уз нуклеопротеин (НП)) уз коју су везани вирусни фосфопротеин (П) и велики протеин (L, од енг. ларге). Протеин L има функцију вирусне РНА-зависне РНА-полимеразе.

За биологију РНА вируса кључан је њихов велики потенцијал за непрекидно прилагођавање и еволуцију. Због природно велике способности увођења мутација коју има ензим РНА-зависна РНА-полимераза и велике популације вирусних честица РНА вируси показују висок ниво генетске разноликости. Мутације значајно могу утицати на биолошка својства вируса и довести до појаве нових вируса.

Клиничка слика[уреди]

Типична клиничка слика болест, која сејавља се скоро код свих болесника, почиње после краћег продромалног периода, у току кога се јављају умерено повишена температура, малаксалост, главобоља и губитак апетита. Мала деца од тегоба наводе бол у уху.

Потом се код болесника развија карактеристичан једнострани оток паротидне жлезде (мада могу бити захваћене и друге пљувачне жиезде), који је еластичан, нејасно ограничен, лако болно осетљив. Оток помера усну шкољку напред и заклања угао мандибуле, а 2-3 дана касније појављује се оток и са друге стране лица. Оток који траје око 3 дана, потом се смањује, што је праћено падом телесне температуре, као и престанком осталих симптома.

Након 7 дана од појаве полести сви симптоми и знаци се повлаче.

Компликације[уреди]

Серозни менингитис

Серозни менингитис је друга по уче­сталости манифестација мумпс инфекције, али може бити и једина њена манифестација (код приближно 15% болесника), или се јавља заједно са паротитисом (код приближно 50% болесника). Болест почиње симптомима и знацима менингитиса, као што су повишена температура, главобоља, мука, повраћање, уз укочен врат и позитивне менингеалне знаке. Код болесника са паротититсом, менингеална симптоматологија се обично јавља око 5. дана од почетка болести. Налаз у цереброспиналној. течности (ЦСТ) одговара вирусном, серозном менингитису. После 7-10 дана симптоми и знаци менингитиса се повлаче. Компликације у току овога менингитиса су ретке.

Орхитис

Орхитис се јавља код 20-40 % мушкараца после пубертета, док је код дечака изузетно редак. Настаје због репликације мумпс вируса у семиниферним тубулима а праћен је лимфоцитном инфилтрацијом и едемом. Обично настаје 7 дана после паротитиса, мада, као и менингитис, може настати и касније, или може бити једина манифестација мумпс инфекције. Клинички се манифесту је израженим отоком тестиса и црвенилом коже скротума, уз јаке болове, Што је праћено и повишеном температуром, муком и главобољом (Фебрис тестицуларис). Бол и оток се повлаче после 7 дана. Као последица мумпс инфекције може нас­тати стерлитиет код мушкараца, мада се то ретко дешава, чак и код билатералних (обостраних) орхитиса.

Енцефалитис

Енцефалитис у току мумпс инфекције је ретка, али веома тешка манифестација болести. Може настати у исто време када паротитис, или 1 до 2 недеље кас­није (класични постинфективни енцефалитис). Клиничке манифестације болести су повишена температура, главобоља и повраћање, на шта се надовезују поремећај свести, генерализоване конвулзије, фокални неуролошки испади и др. Опоравак од енцефалитиса обично је комплетан, мада су могуће и секвеле, као што су епилепсија, хидроцефалус и психомоторна ретардација.

Остало

Друге манифестације мумпс инфекције су зна­чајно ређе. Могу настати глувоћа, панкреатитис, тиреоидитис, нефритис, артритис, маститис, миокардитис, хепатитис и тромбоцитопенииа.

Дијагноза[уреди]

Дијагноза болести се најчешће поставља на основу типичног клиничког налаза. Међутим због других манифестација болести, нарочито ако нису праћене паротитисом, постављање дијагнозе захтева лабораторијску потврду.

Физикални преглед

Пажљивим прегледом треба раз­ликовати паротитис од лимфеденитиса врата.

Вирусологија

Вирус мумпса се може доказати серолошким методама (најчешће ЕЛИСА тестом), којима се открива присуство антитела у ИгМ класи, а после 3-4 недеље и ИгГ антитела. Ови тестови се могу радити и у ликвору и тако доказати етиологија менингитиса и енцефалитиса.

Лабораторијске анализе

Амилазе показују повишене вредности у крви и мокраћи (код паротитиса и панкреатитиса).

Диференцијална дијагноза[уреди]

Диференцијално дијагностички треба узети у обзир паротитисе друге вирусне етиологије као што су инфлуенца А, параинфлуенца, коксаки вируси и вирус лимфоцитарног хориорненингитиса.

Долазе такође у обзир и бактеријске инфекције, као што је Стапхyлоцоццус ауреус код болесника са шећерном болешћу или код старих особа са слабијом хигијеном усне дупље.

Од неинфективних узрочника, треба посумњати а туморе пљувачних жлезда, опструкцију њихових изводних канала каменцима, саркоидозу, Шегренов синдром и др.

Терапија[уреди]

Лечење заушки је симптоматско, имајући у виду да се ради о вирусној инфекцији, и састоји се од мера које ће олакшати тегобе болесника и омогућити адекватну надокнаду течности и исхрану богату протеинима и витаминима.

Код болесника са орхитисом препоручују се лежање, хладни облози, и аналгетици, а код нарочито израженог отока тестиса могу се дати и гликокортикоиди.

Код менингитиса (инфекције мозга), неопходно је болничко лечење уз примену симптоматских мера, као код других вирусних инфекција.

Примениује се и жива атенуирана вакцина, најчешће у комбинацији са вакцином протлив морбила и рубеле (ММР вакцина).[3]

Вакцинација[уреди]

Вакцина Приориx (ММР вакцина која се примењује и у Србији) је тровалаентна вакцина намењена за примену код деце узраста 9 месеци и старије, адолесцената и одраслих особа у циљу заштите од обољења узрокованих вирусима малих богиња, црвенке (рубеоле) и заушки.[4]

Након примене вакцине Приориx, имуни систем (природни одбрамбени систем организма) ће стварати антитела која ће заштитити вакцинисану особу од инфекције вирусима малих богиња, црвенке (рубеоле) и заушки.

Садржај вакцине Приориx
  • Главни састојак — Активне супстанце: живи, атенуирани (ослабљени) вируси малих богиња, црвенке и заушки (морбила, рубеле и паротитиса).
  • Остали састојци вакцине — Прашак: аминокиселине; лактоза, безводна; манитол; сорбитол. Растварач: вода за ињекциј

Иако вакцина Приориx садржи живе вирусе, они су ослабљени тако да код здравих особа не могу узроковати мале богиње, црвенку или заушке.

Вакцина Приориx се не сме применити код жена које су у другом стању.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Мумпс вирус ваццинес.” (ПДФ). Wееклy епидемиологицал рецорд. 82 (7): 49—60. 16. 02. 2007. ПМИД 17304707. Архивирано (ПДФ) из оригинала на датум 16. 03. 2015. 
  2. 2,0 2,1 Аткинсон, Wиллиам (мај 2012). Мумпс Епидемиологy анд Превентион оф Ваццине-Превентабле Дисеасес (12 изд.). Публиц Хеалтх Фоундатион. стр. Цхаптер 14. ИСБН 978-0-9832631-3-5. Архивирано из оригинала на датум 6. 07. 2016. 
  3. ^ Епидемиологy анд Превентион оф Ваццине-Превентабле Дисеасес. Тхе Пинк Боок 12тх Едитион, 2012.
  4. ^ Приориx® , прашак и растварач за раствор за ињекцију вакцина против малих богиња, црвенке и заушки (живи, атенуирани вируси морбила, рубеле и паротитиса). Агенција за лекове и медицинска средства Србије Национални центар за фармаковигиланцу.

Спољашње везе[уреди]

Стар оф лифе.свгМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).