Заушке

С Википедије, слободне енциклопедије
Заушке
СинонимиЕпидемиц паротитис
Дете са отоком паротидних жлезди
Специјалностиинфективне болести, педијатрија
Симптомигрозница, мишићн бол, главобоља, опште лоше осећање, болно отицање паротидне жлезде[1]
Компликацијеменингитис, орхитис, енцефалитис, панкреатитис, глувоћа, неплодност (мушкарци)[1]
Време појаве~17 дана након излагања инфекцији.[1]
Трајање7–10 дана[2][1]
УзроциМумпс рубулавирус.[2]
Дијагностички методвирална култура, антитела у крви[2]
Превенцијавакцинација[1]
Лечењетерапија[3][4][5]
Лековилекови за болове, интравенозни имуноглобулин[4]
Прогноза1 умре на 10.000 оболелих.[1]
Фреквенцијачешће се јавља у земљама у развоју[6]

Заушке или епидемични паротитис је акутна вирусна болест узрокована вирусом заушки.[2] Почетни знакови и симптоми често укључују грозницу, бол у мишићима, главобољу, слаб апетит и општи лоши осећај.[1][7] Након тога обично следи болно отицање једне или обе паротидне пљувачне жлезде.[4][7] Симптоми се обично појаве 16 до 18 дана након излагања, а нестају након следећих 7 до 10 дана.[1][2] Симптоми су често јачи код одраслих него код деце.[1] Око једне трећине људи има благе симптоме или их нема.[1] Компликације могу да укључују менингитис (15%), панкреатитис (4%), упалу срца, трајну глувоћу и упалу тестиса, што у ретким случајевима резултира неплодношћу.[1][7] Жене могу развити отицање јајника, али то не повећава ризик од неплодности.[4]

Заушке су високо заразне и брзо се шире међу људима који живе у блиским окружењу.[8] Вирус се преноси респираторним капљицама или директним контактом са зараженом особом.[2] Само људи добијају и шире болест.[1] Људи бивају заражени од око 7 дана пре почетка паротидне упале до око 8 дана после.[9] Једном када инфекција прође својим током, особа је обично доживотно имуна.[1] Поновна инфекција је могућа, али инфекција која уследи обично је блага.[10] Дијагноза се обично поставља на бази паротидног отицања и може се потврдити изолацијом вируса на брису паротидног канала.[2] Тестирање на IgM антитела у крви је једноставно и може бити корисно; међутим, код оних који су имунизовани резултат може бити лажно негативан.[2]

Заушке се могу спречити са две дозе вакцине против заушки.[1] Већина развијеног света укључује ту вакцинацију у своје имунизационе програме, често у комбинацији са вакцином против оспица, рубеоле и варичела.[1] Земље које имају ниску стопу имунизације могу да примете пораст случајева међу старијим старосним групама и тако лошије исходе.[4] Није познат специфичан третман.[1] Нега укључује контролу симптома лековима против болова, попут парацетамола (ацетаминофен).[4] Интравенски имуноглобулин може бити од користи код одређених компликација.[4] Хоспитализација може да буде неопходна ако се развије менингитис или панкреатитис.[8][10] Око један од 10.000 заражених умире.[1]

Без имунизације годишње оболи око 0,1 до 1,0% становништва.[1] Широко распрострањена вакцинација резултирала је падом стопе болести од преко 90%.[1] Заушке се чешће јављају у земљама у развоју, где је вакцинација ређа.[6] Међутим, епидемије се још увек могу појавити код вакцинисане популације.[4] Пре увођења вакцине, заушке су биле уобичајена дечија болест у целом свету.[1] Веће епидемије болести обично се јављају сваке 2 до 5 година.[1] Најчешће су погођена деца узраста од 5 до 9 година.[1] Међу имунизованом популацијом често су погођене и особе у раним 20-им.[4] Око екватора, ова болест се често јавља током целе године, док је у севернијим и јужнијим крајевима света чешћа зими и у пролеће.[1] Болно отицање паротидних жлезда и тестиса описао је Хипократ у петом веку пре нове ере.[2][11]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Човек је једини природни домаћин ове инфекције. Епидемиологија ове болести значајно је промењена увођењем обавезне вакцине, па се епидемије изазване вирус мумпса скоро и не јављају, а годишње се евидентира веома мали број случајева оболевања.

Етиологија[уреди | уреди извор]

Изазивач обољења је вирус мумпса, који припада породици Парамyxовируса (РНК вирус). Мумпс је веома контагиозна болест чија инкубација траје 18-21 дан. До инфекције долази када вирус доспе на слузокожу дисајних путева.

Код невакцинисане, или процентуално недовољно вакцинисане популацији највише оболевају деца узраста од 5 до 9 година. Обољење се јавља у хладнијим месецима, од јануара до маја.

Инфекција се преноси капљилним путем са оболеле особе. Болест је заразна од 5-7 дана пре појаве симптома па све до 9 дана након појаве првих симптома болести.

Изазивач болести — вирус мумпса[уреди | уреди извор]

Вирус мумпса

Мумпс је парамиксовирус, који према морфологији нуклеокапсиде, генској организацији и биолошким својствима протеина, припада породици Парамyxовиридае. Вируси ове породице изоловани су код великог броја врста што указује на велику генску разноликост. Ови широко распрострањени патогени су међу најчешћим узрочницима инфекција дисајних путева и одговорни су за висок број оболелихл и смртност у свету. Овој групи вируса припадају:

  • респираторни синцицијски вирус,
  • вирус оспица,
  • вируси параинфлуенце,
  • метапнеумовирус,
  • два новооткривена емергентна вируса, Хедра и Нипах вирус.

Геном вируса чини једноланчана, несегментирана РНА негативног поларитета (-РНА), дужине ланца од 15.834 нуклеотида. Вирус је грађен од липопротеинског омотача с уграђеним гликопротеинима: хемаглутинин-неураминидазом (ХН), фузијским (Ф) протеином и малим хидрофобним протеином (СХ, од енгл. small hydrophobic). С унутрашње стране омотача налази се матрикс протеин (M). Унутар омотача налази се хеликални нуклеокапсид (вирусна РНА везана уз нуклеопротеин (НП)) уз коју су везани вирусни фосфопротеин (П) и велики протеин (L, од енгл. large). Протеин L има функцију вирусне РНА-зависне РНА-полимеразе.

За биологију РНА вируса кључан је њихов велики потенцијал за непрекидно прилагођавање и еволуцију. Због природно велике способности увођења мутација коју има ензим РНА-зависна РНА-полимераза и велике популације вирусних честица РНА вируси показују висок ниво генетске разноликости. Мутације значајно могу утицати на биолошка својства вируса и довести до појаве нових вируса.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Типична клиничка слика болест, која се јавља се скоро код свих болесника, почиње после краћег продромалног периода, у току кога се јављају умерено повишена температура, малаксалост, главобоља и губитак апетита. Мала деца од тегоба наводе бол у уху.

Потом се код болесника развија карактеристичан једнострани оток паротидне жлезде (мада могу бити захваћене и друге пљувачне жлезде), који је еластичан, нејасно ограничен, лако болно осетљив. Оток помера усну шкољку напред и заклања угао мандибуле, а 2-3 дана касније појављује се оток и са друге стране лица. Оток који траје око 3 дана, потом се смањује, што је праћено падом телесне температуре, као и престанком осталих симптома.

Након 7 дана од појаве болести сви симптоми и знаци се повлаче.

Компликације[уреди | уреди извор]

Серозни менингитис

Серозни менингитис је друга по учесталости манифестација мумпс инфекције, али може бити и једина њена манифестација (код приближно 15% болесника), или се јавља заједно са паротитисом (код приближно 50% болесника). Болест почиње симптомима и знацима менингитиса, као што су повишена температура, главобоља, мука, повраћање, уз укочен врат и позитивне менингеалне знаке. Код болесника са паротитисом, менингеална симптоматологија се обично јавља око 5. дана од почетка болести. Налаз у цереброспиналној. течности (ЦСТ) одговара вирусном, серозном менингитису. После 7-10 дана симптоми и знаци менингитиса се повлаче. Компликације у току овога менингитиса су ретке.

Орхитис

Орхитис се јавља код 20-40% мушкараца после пубертета, док је код дечака изузетно редак. Настаје због репликације мумпс вируса у семиниферним тубулима а праћен је лимфоцитном инфилтрацијом и едемом. Обично настаје 7 дана после паротитиса, мада, као и менингитис, може настати и касније, или може бити једина манифестација мумпс инфекције. Клинички се манифесту је израженим отоком тестиса и црвенилом коже скротума, уз јаке болове, Што је праћено и повишеном температуром, муком и главобољом (Фебрис тестицуларис). Бол и оток се повлаче после 7 дана. Као последица мумпс инфекције може настати стерилитет код мушкараца, мада се то ретко дешава, чак и код билатералних (обостраних) орхитиса.

Енцефалитис

Енцефалитис у току мумпс инфекције је ретка, али веома тешка манифестација болести. Може настати у исто време када паротитис, или 1 до 2 недеље касније (класични постинфективни енцефалитис). Клиничке манифестације болести су повишена температура, главобоља и повраћање, на шта се надовезују поремећај свести, генерализоване конвулзије, фокални неуролошки испади и др. Опоравак од енцефалитиса обично је комплетан, мада су могуће и секвеле, као што су епилепсија, хидроцефалус и психомоторна ретардација.

Остало

Друге манифестације мумпс инфекције су значајно ређе. Могу настати глувоћа, панкреатитис, тиреоидитис, нефритис, артритис, маститис, миокардитис, хепатитис и тромбоцитопенииа.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза болести се најчешће поставља на основу типичног клиничког налаза. Међутим због других манифестација болести, нарочито ако нису праћене паротитисом, постављање дијагнозе захтева лабораторијску потврду.

Физикални преглед

Пажљивим прегледом треба разликовати паротитис од лимфеденитиса врата.

Вирусологија

Вирус мумпса се може доказати серолошким методама (најчешће ЕЛИСА тестом), којима се открива присуство антитела у ИгМ класи, а после 3-4 недеље и ИгГ антитела. Ови тестови се могу радити и у ликвору и тако доказати етиологија менингитиса и енцефалитиса.

Лабораторијске анализе

Амилазе показују повишене вредности у крви и мокраћи (код паротитиса и панкреатитиса).

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Диференцијално дијагностички треба узети у обзир паротитисе друге вирусне етиологије као што су инфлуенца А, параинфлуенца, коксаки вируси и вирус лимфоцитарног хориорненингитиса.

Долазе такође у обзир и бактеријске инфекције, као што је Стапхyлоцоццус ауреус код болесника са шећерном болешћу или код старих особа са слабијом хигијеном усне дупље.

Од неинфективних узрочника, треба посумњати а туморе пљувачних жлезда, опструкцију њихових изводних канала каменцима, саркоидозу, Шегренов синдром и др.

Терапија[уреди | уреди извор]

Лечење заушки је симптоматско, имајући у виду да се ради о вирусној инфекцији, и састоји се од мера које ће олакшати тегобе болесника и омогућити адекватну надокнаду течности и исхрану богату протеинима и витаминима.

Код болесника са орхитисом препоручују се лежање, хладни облози, и аналгетици, а код нарочито израженог отока тестиса могу се дати и гликокортикоиди.

Код менингитиса (инфекције мозга), неопходно је болничко лечење уз примену симптоматских мера, као код других вирусних инфекција.

Примењује се и жива атенуирана вакцина, најчешће у комбинацији са вакцином против морбила и рубеоле (ММР вакцина).[12]

Вакцинација[уреди | уреди извор]

Вакцина Приориx (ММР вакцина која се примењује и у Србији) је тровалаентна вакцина намењена за примену код деце узраста 9 месеци и старије, адолесцената и одраслих особа у циљу заштите од обољења узрокованих вирусима малих богиња, црвенке (рубеоле) и заушки.[13]

Након примене вакцине Приориx, имуни систем (природни одбрамбени систем организма) ће стварати антитела која ће заштитити вакцинисану особу од инфекције вирусима малих богиња, црвенке (рубеоле) и заушки.

Садржај вакцине Приориx
  • Главни састојак — Активне супстанце: живи, атенуирани (ослабљени) вируси малих богиња, црвенке и заушки (морбила, рубеоле и паротитиса).
  • Остали састојци вакцине — Прашак: аминокиселине; лактоза, безводна; манитол; сорбитол. Растварач: вода за ињекцију

Иако вакцина Приориx садржи живе вирусе, они су ослабљени тако да код здравих особа не могу узроковати мале богиње, црвенку или заушке.

Вакцина Приориx се не сме применити код жена које су у другом стању.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ „Мумпс вирус ваццинес.” (ПДФ). Wееклy епидемиологицал рецорд. 82 (7): 49—60. 16. 2. 2007. ПМИД 17304707. Архивирано (ПДФ) из оригинала 16. 3. 2015. г. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Аткинсон, Wиллиам (мај 2012). Мумпс Епидемиологy анд Превентион оф Ваццине-Превентабле Дисеасес (12 изд.). Публиц Хеалтх Фоундатион. стр. Цхаптер 14. ИСБН 978-0-9832631-3-5. Архивирано из оригинала 6. 7. 2016. г. 
  3. ^ Давис НФ, МцГуире ББ, Махон ЈА, Смyтх АЕ, О'Маллеy КЈ, Фитзпатрицк ЈМ (април 2010). „Тхе инцреасинг инциденце оф мумпс орцхитис: а цомпрехенсиве ревиеw”. БЈУ Интернатионал. 105 (8): 1060—5. ПМИД 20070300. дои:10.1111/ј.1464-410X.2009.09148.x. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з Хвиид А, Рубин С, Мüхлеманн К (март 2008). „Мумпс”. Тхе Ланцет. 371 (9616): 932—44. ПМИД 18342688. дои:10.1016/С0140-6736(08)60419-5. 
  5. ^ Лонго, Дан L.; Каспер, Деннис L.; Јамесон, Ј. Ларрy; Фауци, Антхонy С.; Хаусер, Степхен L.; Лосцалзо, Јосепх, ур. (2012). Харрисон'с принциплес оф интернал медицине. (18тх изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 978-0-07-174889-6. 
  6. ^ а б Јунгхансс, Тхомас (2013). Мансон'с тропицал дисеасес. (23рд изд.). Оxфорд: Елсевиер/Саундерс. стр. 261. ИСБН 978-0-7020-5306-1. Архивирано из оригинала 13. 5. 2016. г. 
  7. ^ а б в Баилеy'с хеад анд нецк сургерy—отоларyнгологy. Јохнсон, Јонас Т., Росен, Цларк А., Баилеy, Бyрон Ј., 1934- (5тх изд.). Пхиладелпхиа: Wолтерс Клуwер Хеалтх /Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс. 2013. ИСБН 9781609136024. ОЦЛЦ 863599053. 
  8. ^ а б Гупта, РК; Бест, Ј; МацМахон, Е (14. 5. 2005). „Мумпс анд тхе УК епидемиц 2005.”. БМЈ (Цлиницал Ресеарцх Ед.). 330 (7500): 1132—5. ПМЦ 557899 Слободан приступ. ПМИД 15891229. дои:10.1136/бмј.330.7500.1132. 
  9. ^ Куттy ПК, Кyаw МХ, Даyан ГХ, Брадy МТ, Боццхини ЈА, Рееф СЕ, Беллини WЈ, Сеwард ЈФ (15. 6. 2010). „Гуиданце фор исолатион прецаутионс фор мумпс ин тхе Унитед Статес: а ревиеw оф тхе сциентифиц басис фор полицy цханге”. Цлиницал Инфецтиоус Дисеасес. 50 (12): 1619—28. ПМИД 20455692. дои:10.1086/652770. 
  10. ^ а б Сен2008, СН (2008). „Мумпс: а ресургент дисеасе wитх протеан манифестатионс”. Мед Ј Ауст. 189 (8): 456—9. ПМИД 18928441. дои:10.5694/ј.1326-5377.2008.тб02121.x. Архивирано из оригинала 25. 12. 2014. г. 
  11. ^ Хиппоцратес. Оф тхе Епидемицс — преко Викизворника. 
  12. ^ Епидемиологy анд Превентион оф Ваццине-Превентабле Дисеасес. Тхе Пинк Боок 12тх Едитион, 2012.
  13. ^ Приориx® , прашак и растварач за раствор за ињекцију вакцина против малих богиња, црвенке и заушки (живи, атенуирани вируси морбила, рубеоле и паротитиса). Агенција за лекове и медицинска средства Србије Национални центар за фармаковигиланцу.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Zauške&oldid=27448132”