Златофилност
У хемији, златофилност се односи на тенденцију комплекса злата да се агрегирају путем фомирања слабих злато-злато веза.[1][2]
Главни доказ за постојање златофилности произилази из кристалографске анализе Au(I) комплекса. Златофилна веза има дужину од око 3,0 Å и јачину од око 7–12 kcal/mol,[1] што је упоредиво са јачином водоничне везе. Златофилна интеракција се сматра резултатом електронске корелације компоненти затворене-љуске, што је необично пошто атоми са затвореним љускама обично имају занемарљиве међусобне интеракције на растојањима у скали Au-Au веза. Ове интеракције су у извесној мери сличне са ван дер Валсовим интеракцијама, али су обично јаке услед релативистичких ефеката. Опажања и теорија показују да се у просеку 28% енергије везивања у златофилној интеракцији може приписати релативистичкој експанзији д орбитала злата.[3]
Манифестација златофилности је склоност центара злата да се агрегирају. Мада су интра- и интер-молекулске аурофилне интеракције познате, једино је примећена интрамолекуларна агрегација.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Сцхмидбаур, Хуберт (2000). „Тхе Ауропхилицитy Пхеноменон: А Децаде оф Еxпериментал Финдингс, Тхеоретицал Цонцептс анд Емергинг Апплицатион”. Голд Буллетин. 33 (1): 3—10. дои:10.1007/БФ03215477.
- ^ Сцхмидбаур, Хуберт (1995). „Лудwиг Монд Лецтуре. Хигх-царат голд цомпоундс”. Цхем. Соц. Рев. 24 (6): 391—400. дои:10.1039/ЦС9952400391.
- ^ Рунеберг, Нино; Сцхüтз, Мартин & Ханс-Јоацхим Wернер (1999). „Тхе ауропхилиц аттрацтион ас интерпретед бy лоцал цоррелатион метходс”. Ј. Цхем. Пхyс. 110 (15): 7210—7215. Бибцоде:1999ЈЦхПх.110.7210Р. дои:10.1063/1.478665.
- ^ Сцхмидбаур, Хуберт; Цроње, Степхание; Дјордјевиц, Братислав & Сцхустер, Оливер (2005). „Ундерстандинг голд цхемистрy тхроугх релативитy”. Ј. Цхем. Пхyс. 311: 151—161. Бибцоде:2005ЦП....311..151С. дои:10.1016/ј.цхемпхyс.2004.09.023.