Johan Štraus Mlađi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Johan Štraus
Johan Štraus Mlađi
Lični podaci
Datum rođenja(1825-10-25)25. oktobar 1825.
Mesto rođenjaBeč, Austrijsko carstvo
Datum smrti3. jun 1899.(1899-06-03) (73 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrougarska
Kompozitorski rad
PeriodRomantizam
Najvažnija dela
Slepi miš, Ciganin baron, Na lepom plavom Dunavu, Priče iz bečke šume, Bečka krv, Glasovi proleća, Carski valcer.

Johan Štraus (nem. Strauss Johann; Beč, 25. oktobar 1825 — Beč, 3. jun 1899) bio je austrijski kompozitor, dirigent i violinista. Sin Johana Štrausa (starijeg) je bio proslavljeni "kralj valcera" i jedan od glavnih predstavnika klasične bečke operete.[1]

Studirao je kompoziciju. Debitovao je 1844. sa svojim orkestrom u bečkom predgrađu Hicing.[2] Od 1847. priređivao je koncertne turneje po evropskim zemljama, a 1872. i po SAD.

Komponovao je 168 valcera, 117 polki i niz četvorki, marševa, mazurki, galopa i 16 opereta. Klasični bečki valcer umetnički je usavršio i podigao ga na nivo koncertne orkestarske muzike. Svojom raspevanom i prijemčivom melodikom njegovi su valceri osvojili svet i ostali popularni više od jednog veka, a naročito „Na lepom plavom Dunavu“, „Priče iz Bečke šume“, „Bečka krv“, „Jutarnje novine“, „Prolećni zvuci“, „Carski valcer“, „Picikato-polka“, „Trič-trač polka“.[3]

Klasičnu bečku operetu Štraus je muzički obogatio i doveo do vrhunca delima „Slepi miš“ i „Baron-ciganin“ koja su dala putokaz daljem razvoju dva tipa operete. Veliku su popularnost stekle i operete „Jedna noć u Veneciji“ i „Bečka krv“, a napisao je i operetu Jabuka, čija se radnja odigrava u južnoj Ugarskoj, u srpskim krajevima kako stoji u libretu, i koja opisuje narodne običaje Srba i prati dvojicu plemića, Mirka i Vasu iz Gradinca. Otac mu je branio da se bavi muzikom.[4]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rodna kuća Johana Štrausa mlađeg u Beču, 7. okrug

Štraus je bio najstariji sin kompozitora Johana Štrausa Starijeg, poznatog kompozitora i dirigenta, a takođe poznatog kao „otac valcera”. Muzički talent Johana Štrausa mlađeg je vrlo brzo bio očigledan, jer je komponovao svoj prvi valcer već u šestoj godini života. Iako je u vreme mladosti njegov otac, Johan Štraus stariji bio protiv njegove muzičke karijere, Johan mlađi se odlučio za muziku zahvaljujući majci Ani, koja je oduvek podupirala njegov izuzetan muzički talent.

Majka je uredila da Štraus mlađi tajno bez znanja njegovog oca uči sviranje violine kao dete kod Franza Amona, koji je bio prvi violinista u plesnom orkestru njegovog oca. Njegov otac je preferirao da mu sin bude bankar, a ne muzičar. Zbog toga je po želji njegovog oca započeo svoju karijeru kao službenik jedne bečke banke. Smatra se da je da namera njegovog oca nije bila da izbegne muzičko rivalstvo svog sina, već da je stariji Štraus samo želio da njegov sin pobegne od rigoroznosti života muzičara. Tek kada je otac napustio svoju porodicu zbog ljubavnice Emile Trampuš, sin je bio u potpunosti slobodan da se usredsredi se na kompozitorsku karijeru uz podršku njegove majke.[5]

Štraus je studirao polifoniju i harmoniju kod muzičkog teoretičara profesora Joahima Hofmana, koji je posedovao privatnu muzičku školu. Nakon što je završio teoretske i kompozicijske studije kod kompozitora Josefa Drehela u Katedrali sv. Stepana, dobio je „dozvolu za muziku” koja mu je omogućavala da osnuje vlastiti orkestar.

Muzička karijera[uredi | uredi izvor]

Kompozitorski počeci[uredi | uredi izvor]

Kafe Domajer kazino, mesto gdje je Johan Štraus mlađi imao prvi koncertni nastup sa svojim orkestrom.

U to vreme komponovao je svoje jedino sakralno muzičko delo pod nazivom Tu qui regis totum orbem (1844). Njegov drugi učitelj violine, Anton Kolman, koji je bio baletski korepetitor u Bečkoj državnoj operi, napisao je odlične preporuke za njega. Naoružan tim, prijavio se bečkim vlastima u svrhu dobijanja dozvole za koncertne nastupe. U početku je osnovao svoj mali orkestar gde je regrutovao svoje članove u kafani Zur Stadt Belgrad, gde su se muzičari koji traže posao mogli lako zaposliti.

Uticaj Johana Štrausa na lokalne zabavne ustanove značio je da su mnogi od njih bili oprezni da ponude mlađem Štrausu ugovor zbog straha od besa njegovog oca. Uspeo je da uveri vlasnika Domajer kazina u Hicingu, predgrađu Beča da mu dopusti koncertni nastup. Tu je godine 1844. mladi Štraus po prvi put predvodio svoju plesni muzički orkestar, sa kojima je izveo neke od svojih prvih valcera Singedihte, op. 1 i Gunstverber, op. 4 i polku Hercenslust, op. 3. Muzički kritičari i štampa iz tog vremena su bili jednoglasni u pohvalama njegove muzike.

Johan Štraus na početku svoje muzičke karijere.

Kritičar za bečki časopis Der Wanderer komentirao je da će:

"Štrausovo ime biti dostojno nastavljeno i u njegovom sinu. Deca i deca njihove dece mogu se radovati budućnosti, a muzika u 3/4 taktu pronaći će snažnu podlogu u njemu.

Stariji Štraus, besan zbog neposlušnosti svog sina i vlasnika restorana koji mu je odobrio koncertni nastup, odbio je da više svira u Domajer kazinu, koji je bio mesto mnogih njegovih ranijih trijumfa. Uprkos velikim početnim muzičkim uspesima, njegove rane kompozitorske godine bile su teške, ali ubrzo je osvojio publiku nakon što je prihvatio koncertne nastupe koje će izvoditi izvan Beča.

Prvo veće imenovanje mladog kompozitora bila je dodela počasnog položaja kapelnika 2. Bečkog građanskog puka, koji je upražnjen nakon smrti Josefa Lanera dve godine ranije.[6] Revolucije iz 1848. koje su zahvatile Austrijsko carstvo dospele su i do Beča, a veliko muzičko nadmetanje između oca i sina postalo je mnogo očitije. Johan Štraus mlađi odlučio je da stane na stranu revolucionara. To je bila odluka koja je bila profesionalno nepovoljna, jer mu je austrijski kralj dva puta uskratio veoma poželjeni položaj muzičkog direktora carskih balova („k. u. k. Hofballmusikdirektor”), koji je prvi put proglašen posebno za Johana Štrausa starijeg u znak priznanja za njegov muzički doprinos. Nadalje, mlađeg Štrausa uhapsile su i bečke vlasti zbog javnog izvođenja Marseljeze, ali je kasnije oslobođen. Stariji Štraus je ostao privržen monarhiji i komponovao je svoj Marš Radeckog, op. 228 (posvećen habsburškom feldmaršalu Jozefu Radeckom fon Radeckom), koji je postala jedna od njegovih najpoznatijih kompozicija.

Napredovanje u karijeri[uredi | uredi izvor]

Johan Štraus mlađi kao dirigent sa svojim orkestrom. Sliku je uradio austrijski slikar Teo Caše.

Kad je stariji Štraus umro od bolesti šarlaha u Beču 1849. godine, mlađi Štraus je objedinio njihova dva orkestra i pokrenuo evropsku turneju, gde su svirali koncerte u Rusiji (1865–66) i Engleskoj (1869), osvojivši veliku popularnost 1856, a 1872. su krenuli na turneju po Americi. Od 1856. do 1865. putovao je svakog leta u Pavlovsk kod Sankt Peterburga na poziv ruske željezničke kompanije. Tamo nije samo davao gostujuće koncertne nastupe, nego je i komponovao mnogo novih dela koja je potom uvrstio u svoj repertoar. Štraus je imao i ljubavnu vezu s ruskom kompozitorkom Olgom Smirnitskajom.

Kasnije je komponovao i niz rodoljubivih marševa posvećenih habsburškom caru Francu Jozifu I, poput opusa „Kajzer Franc-Jozef op. 67” i „Kajzer Franc Jozef Retungs Jubel-Marš op. 126”, verovatno s namerom da stekne ugled u očima novog monarha, koji je stupio na prestolje u Austriji nakon revolucije 1848. godine.

Austrijski car Franc Jozef I postavio je 1863. Johana Štrausa mlađeg na mesto muzičkog direktora carskih balova. Na tom poslu ostao je sve do 1871, a za to vreme komponovao je samo plesnu muziku koja mu je stekla reputaciju „kralja valcera”. Njegov verovatno najpoznatiji valcer Na lepom plavom Dunavu (nemački, An der schönen blauen Donau) komponovao je 1867. u svom stanu na Praterstrase 54, koji je postati poznat širom svetu i kojeg Austrijanci smatraju neslužbenom himnom Beča i Austrije. Godine 1871. odobren je njegov zahtev za smenom na mestu muzičkog direktora kraljevskih balova, a u isto vreme odlikovan je Ordenom Franca Jozefa. Njegov brat Eduard Štraus nasledio ga je na tom poslu.

Josef Štraus je upravljao Štrausovim orkestrom od 1853. godine, a od 1861. godine službeno im se pridružio tada 25-godišnji Eduard Štraus, koji je zajedno s bratom Jozefom vodio ovaj orkestar sve do 1870. godine. U Beču je bio impresioniran operetama Žaka Ofenbaha, koji ga je podstaknuo da počne i sam da komponuje slična dela, koja je kasnije nazivao komičnim operama. Dana 10. februara 1871. njegova prva opereta „Indigo i 40 razbojnika” premijerno je izvedena u Pozorištu na reci Vin. Zatim je sledila opereta „Slepi miš” („Die Fledermaus”) 1871, te premijera (u istom teatru 5. aprila 1874) jedne od njegovih najboljih opereta „Ciganski baron” („Zigeunerbaron”). Ovo muzičko delo je dodato na redovni program "k.k. Hofoper" (danas Bečka državna opera) i jedina je opereta koja se i danas tamo izvodi. Usledile su brojne premijere drugih opereta, uključujući „Veseli rat”, „Noć u Veneciji” i poslednju „Boginja razuma”, koja je premijerno izvedena 13. marta 1897. godine. Johan Štraus mlađi je time postao središnja ličnost u Zlatnoj eri bečke operete. Operete doživljavaju vrhunac 1885. godine sa Štrausom kao glavnim kompozitorom i teoretičarem. On ih je zasnivao na popularnim plesnim melodijama poput valcera ili polki. Iako ponekad težak za ples, zbog dužine i sporog ritma, Bečki valcer je za Štrausa bio savršen plesni oblik.

Komponovao je Srpski kadril, po narudžbi kneza Miloša Velikog.[7]

Baština[uredi | uredi izvor]

Štrausov bečki valcer je uveliko zaslužan za činjenicu da se Austrija do danas najviše povezuje s takvim vrstama plesa (npr. valcer, polka, galop, mazurka ili marš). Ostali poznati valceri su: „Priče iz Bečke šume” („Geschichten aus dem Wienerwald”) iz 1868, „Vino, žene i pesma” (Wein, Weib und Gesang) iz 1869, „Bečka krv” („Wiener Blut”) iz 1871.

Njegova muzika objedinjuje značajne melodijske izume, ogromnu energiju i sjaj s umilnošću i rafiniranošću, pa čak i na momente rafiniranom senzualnošću. On je oplemenio valcer i podigao ga od svojih početaka iz običnih pivskih dvorana i restorana na stalno mesto u aristokratskim plesnim dvoranama.[5]

Spomenici[uredi | uredi izvor]

Spomenik Johanu Štrausu u Bečkom gradskom parku

Privatnom inicijativom kipara Edmunda Helmera, statua izvajana 1907. godine postavljena je 1921. u Bečkom gradskom parku. Helmer je pokušavao još od Štrausove smrti da postavi spomenik, ali su ga razne okolnosti kao i Prvi svetski rat sprečile u tome. Pozlata spomenika iz 1935. godine obnovljena je 1991. godine i ovaj spomenik je jedan od najposećenijih i najfotografisanijih u Beču.[8]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „www.johann-strauss.at”. web.archive.org. 2011-10-07. Arhivirano iz originala 07. 10. 2011. g. Pristupljeno 2021-01-26. 
  2. ^ „Strauss family”. Oxford Music Online (na jeziku: engleski). doi:10.1093/gmo/9781561592630.001.0001/omo-9781561592630-e-0000052380;jsessionid=202a9d88c05f67a4ed72bca166316947#firsthit. Pristupljeno 2021-01-26. 
  3. ^ Jacob, Heinrich Eduard (1940). Johann Strauss, Father and Son: A Century of Light Music. 
  4. ^ „Johan Štraus Mlađi”. Srednje škole Edukacija. Pristupljeno 24. 1. 2019. 
  5. ^ a b „Johann Strauss Biography – life, family, story, mother, son, information, born, time”. www.notablebiographies.com. Pristupljeno 30. 12. 2018. 
  6. ^ „Alabama Symphony”. Arhivirano iz originala 2. 8. 2009. g. 
  7. ^ „NA DANAŠNjI DAN IZVEDEN "SRPSKI KADRIL": Kompozicuju Johan Štraus mlađi napisao po narudžbi kneza Miloša”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-02-06. 
  8. ^ „Stadtpark - Strauß-Denkmal”. austria-forum.org (na jeziku: nemački). 2. 1. 2021. Pristupljeno 2. 1. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]