Ana Golubkina

Ana Golubkina
Lični podaci
Datum rođenja	(1864-01-28)28. januar 1864.
Mesto rođenja	Zarajsk, Ruska Imperija
Datum smrti	7. septembar 1927.(1927-09-07) (63 god.)
Mesto smrti	Zarajsk, SSSR
Umetnički rad
Pravac	vajarka, impresionizam

Ana Semjonovna Golubkina (ruski: Ana Semёnovna Golubkina; 28. januar 1864 – 7. septembar 1927) bila je ruska vajarka impresionista. Kao prva ruska vajarka koja je dobila nagradu Pariskog salona, smatra se prvom ženskom ruskom vajarkom. Golubkina je takođe imala izložbu u prestižnom Puškinovom muzeju. Po njoj je nazvan krater na Veneri.

Biografija

Golubkina je rođena u Zarajsku, Rjazanjska gubernija (sada Moskovska oblast), Rusija, u porodici seljaka Staroveraca. Njen otac je umro kad je Golubkina imala samo dve godine. Odgojio ju je deda, Polikarp Sidorovič Golubkin, koji je bio profitabilni poljoprivrednik, proizvođač povrća i verovatno šef lokalne zajednice Filipovaca.

Golubkina nije stekla ni osnovno školsko obrazovanje do 25. godine. Uprkos njihovom potpunom nedostatku formalnog školovanja, sva deca u Golubkinovoj porodici bila su pismena i starija Golubkina sestra Aleksandra je kasnije dobila diplomu medicinske sestre. Talenat Golubkine za slikarstvo i vajarstvo otkrio je lokalni nastavnik umetnosti, koji joj je preporučio da ode u Moskvu da studira umetnost.

Godine 1889. polagala je prijemne ispite za Otto Gunst's Classes for Elegant Arts, arhitektonsku školu. Bez formalnog obrazovanja, pala je na nekim ispitima; ali ispitivač, vajar Sergej Volnuhin, izazvao je druge ispitivače da imenuju vajara koji je u stanju da stvore bilo šta poput njene „Stare žene koja se moli“. Ubedio ih je ne samo da priznaju Golubkinu, već i da se odreknu njene školarine.

Magla, 1899

Sledeće godine škola je zatvorena zbog bankrota. Ana je upisala Moskovsku školu za slikanje, skulpturu i arhitekturu gde je studirala od 1890−1894. kod profesora Sergeja Ivanova. Jedan od njenih kolega iz razreda bio je još jedan poznati vajar Sergej Konenkov.

Tokom 1894−1895. studirala je na Carskoj akademiji umetnosti u Sankt Peterburgu u ateljeu čuvenog vajara Vladimira Beklemiševa. Prema istraživačima, Vladimir je bio predmet njene tragične neuzvraćene ljubavi, ali nikada nije znao za to.

Godine 1895. otišla je u Pariz gde je studirala na Académie Colarossi (1895–1897). U to vreme ruski umetnici su obično odlazili u inostranstvo ili imali neku vrstu novčane nadoknade ili dovoljan nezavisni prihod. Golubkina je bila jedna od prvih koja je u Pariz došla gotovo bez novca. Bukvalno je gladovala, ali uspela je da izradi značajne skulpture, uključujući i „Gvozdenu“.

Godine 1897. se nakratko vratila u Rusiju, a zatim postala pomoćnica Ogista Rodena (1897–1900) zauzevši mesto Kamij Klodel (ponudu je dobila i od Marka Antokolskog). Roden je zatražio da ona radi na rukama i nogama njegovih skulptura. U to vreme je takođe izradila „Stari vek“, „Vatra“, „Magla” i mnoge druge originalne skulpture. U Starom veku koristila je direktnu aluziju na delo samog Rodena. Koristila je isti model, koji sedi u istoj pozi kao i Rodenov Mislilac koji je on stvorio 14 godina ranije.

Godine 1901. vratila se u Moskvu. Njen reljef Talas postavljen na fasadi Moskovskog umetničkog pozorišta smatran je simbolom ruskog modernizma. Učestvovala je u Ruskoj revoluciji 1905. godine, uhapšena i osuđena na godinu dana zatvora zbog distribucije letaka i oslobođena zbog lošeg zdravstvenog stanja. Takođe je izradila niz skulpturalnih portreta, uključujući portrete Andreja Belog, Alekseja Remizova, Lava Tolstoja i Karla Marksa.

Golubkina je u početku bila veoma oduševljena Oktobarskom revolucijom 1917, ali je odbila da radi sa sovjetskom vladom (uključujući Lenjinov plan monumentalne propagande) nakon pogubljenja bivših članova Državne dume. Na kraju je pristala da predaje u Vkhutemas-u.

Ana Golubkina umrla je 1927. godine, dok je radila na skulpturi Aleksandra Bloka. Operisana je i zabranjeno joj je rukovanje teškim predmetima. Međutim, rad na velikoj drvenoj skulpturi zahtevao je mnogo fizičkog napora. Golubkina se osećala prilično loše i otišla je u Zarajsk kod svoje sestre Aleksandre Golubkine, očekujući da joj Aleksandra pomogne. Umrla je nekoliko dana po dolasku tamo.

Golubkinin atelje u Moskvi postao je muzej 1932. godine. To je bio prvi ruski muzej te vrste.

Odabrani radovi

• 
  L.I. Sidorova, 1906
• 
  E.D. Nikiforova-Kirpičnikova, 1908
• 
  E.P. Nosova-Rjabušinskaja, 1912
• 
  Spavači, 1912
• 
  Reljef Talas na zgradi moskovskog pozorišta, 1903

Spoljašnje veze

• (na ruskom) Biography