Autošovinizam
Autošovinizam (ponekad samomržnja) je specifična vrsta šovinizma koju mogu posedovati pojedinac ili grupa, a koja se ogleda u izrazito negativnim predrasudama, mržnje, preziru, netoleranciji i agresivnosti prema sopstvenoj naciji.
Tvorac termina je srpski politikolog i novinar Zoran Ćirjaković i u najkraćem ga objašnjava kao „spoj rodomržnje i domomržnje.” Pojam samoporicanje, čiji je autor Milo Lompar, jeste vrlo srodan autošovinizmu i prema Ćirjakoviću predstavlja „drugi pristup istom problemu”.
Etimologija[uredi | uredi izvor]
Autošovinizam predstavlja složenicu grčke reči auto (sȃm) i šovinizam, tako da u najširem označava samomržnju.
Šovinizam se u ovoj složenici pominje u savremenom smislu reči, koji upućuje na ekstremnu mržnju prema "tuđem". Originalno, mada danas uglavnom odbačeno, značenje pojma "šovinizam" bilo je vezano za neumerenu, "ekstremnu" ljubav prema "svome".
Istorija[uredi | uredi izvor]
Novinarka Milica Jovanović tvrdi da je Zoran Ćirjaković, novinar NIN-a, „autor žiga autošovinizam”.[1] Ćirjaković je ovaj pojam prvi put upotrebio u uvodniku „Srpski tefloni” koji je objavljen u nedeljniku NIN 4. januara 2007. U jednom kasnijem objavljenom tekstu[mrtva veza] napisao je sledeće:
| „ | ” |
O pojmu, njegovoj predistoriji i delovanju javnih ličnosti koje su istaknuti autošovnisti Ćirjaković je opširnije pisao u knjizi „Otkrivanje autošovnizma”.[2]
Razgovore o autošovnizmu organizovali su Nova srpska politička misao i Radio Beograd 2. Sociolog Aleksej Kišjuhas navodi da je okrugli sto „Autošovinizam i kosmopolitizam” organizovala Matica srpska, a tribinu „O srbofobiji i autofašizmu” Fakultet političkih nauka.[3]
Upotreba[uredi | uredi izvor]
Termin autošovinizam je poprimio široku upotrebu. Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je 15. aprila 2021. godine prvi put upotrebio ovaj termin, govoreći da je u delu srpske elite[4]:
...izražen autošovinizam, kvaziintelektualne ili pseudointelektualne, koja misli da svaki put kad bilo ko pomisli da Srbi treba da nešto dobiju, pa makar to i nije tačno i da ne postoji, da tom treba odrubiti glavu.
Dva dana kasnije, 17. aprila, predsedavajući Predsjedništva Bosne i Hercegovine je takođe iskoristio termin autošovinizam[5]:
Taj jedan autošovinizam koji postoji iskazuje se u svakoj prilici i na svakom mestu kod onih koji su večiti pratioci ideja koje dolaze iz Sarajeva.
— Milorad Dodik, predsedavajući Predsjedništva Bosne i Hercegovine
U delu javnosti termin autošovinizam se doživljava kao negativan, štetan i nevalidan.[6]
Analiza[uredi | uredi izvor]
Slobodan Vladušić, književni kritičar iz Subotice, o autošovinizmu je rekao:
da li zaista mislimo da je autošovinizam vrednost bez koje ne može da se načini ekonomski stabilna, dobro organizovane i dobro uređena država? Da li sa takvom svešću znatnog broja ljudi uopšte može postojati država, u najdoslovnijem značenju te reči. Najzad, šta će postati takva autošovinistička Srbija? Odgovor na pitanje je jednostavan: postaće komad nekog bajatog hleba od koga će svako moći da otkine koliko mu treba, i to ne silom, već milom. Isto onako kako neki Makedonci uzimaju bugarsko, a neki Moldavci rumunsko državljanstvo, tako će se i ljudi u Srbiji grabiti za svaki pasoš, samo da bi popravili svoj psihološki kvar. Takva Srbija će postati životinjska farma sa koje će mlađem, a nešto kvalitetnije genetskom materijalu biti dozvoljeno da postanu ljudi, ali negde drugde, a ne ovde; ostalima će i pomije biti dovoljne. Takva Srbija će se najzad opasno približiti primitivnom šovinizmu, koji će upražnjavati svi oni koji budu prikraćeni za najnormalniji osećaj nacionalnog samopoštovanja, budući da je autošovinizam upravo to: svesno, guranje ostalih u šovinizam, uz radosno očekivanje katastrofalnih posledica................... ........ Autošovinizam, ta regresija državotvorne svesti koja u čoveku ubija ideju o dostojanstvu i slobodi, sve građane ove države pretvara u ništa. Osim Boga, koji je ovladao tehnikom creatio ex nihilo, niko drugi nema moć da od ništa napravi nešto. Ništa ostaje ništa. Ništa ne može nikada biti deo nečega, jer je ništa. Prema ničemu se niko ne može odnositi drugačije nego prema ničemu. Ništa nema ni svoj interes, ni svoje želje, ni svoje potrebe. Ništa je samo ništa. A to nije sudbina koju je Srbija zaslužila, i nema apsolutno ni jednog razloga da na nju pristane. [7]
Novinar Zoran Ćirjaković je u svom intervjuu Pogled pravog kosmopolite, o autošovinizmu rekao i autošovinistima rekao: Da li neko sluša Acu Lukasa ili gleda Von Kar-Vajeve filmove, tu je sasvim nebitno. Reakcije će u mnogim ključnim momentima biti identične. Oblikovani smo kulturom koja nas navodi da svet posmatramo u crno-beloj boji. I Prvi i Drugi, ko god u Srbiji danas bio Prvi, to odavno nije jasno kao što je bilo devedesetih, kada vrednuju stavove neistomišljenika imaju tendenciju ne samo da sude, već da izreknu "smrtna presudu", simboličku, ali u osnovi to je to, neistomišljenik ne zaslužuje da postoji. Jednu posledicu istog "kulturalnog programa", tog mentalnog softvera koji delimo, odlično je zapazio Stef Jansen, mudri belgijski antropolog. Kod nas je i "antinacionalizam" nekako nacionalistički i to je njemu bilo zanimljivo. Kako jedan "drugo-srpski" (ja ne podnosim reč srbijanski, smatram je rasističkom) antinacionalista vidi ili, što bi rekli, konstruiše sliku svog ideološkog neprijatelja je često isto kao što jedan ekstremni nacionalista zamišlja svog etničkog neprijatelja, kao odvratnog i neljudskog, nedostojnog čovečnosti.....................
................. Mene fascinira i inspiriše perverzija, ne toliko zlo po sebi. Ne koristim ovu reč u nekom puritanskom smislu. Ono što je kod Druge Srbije perverzno jeste što mnogi, nikako ne svi, mrze, gade se, preziru Srbe na isti način na koji ultranacionalisti preziru Hrvate, Bošnjake, sve muslimane, itd. To je ta perverzija koja mene dira, tvrde da su liberalni, da su demokrate, a mrze druge mržnjom šovinista.[8]
Aleksej Kišjuhas navodi: Pravo pitanje zato i nije šta autošovinizam jeste, već čemu autošovinizam služi. A to je već stari-dobri napad na ideološke neistomišljenike. Sve u oblandi, celofanu ili pod krinkom jednog pojma koji zvuči naučno, iako ne označava ništa (novo). Autošovinizam, ali i šovinizam, zato je samo karikaturalna i mitološka babaroga koja (in)direktno opravdava – nacionalizam. Kao nepostojeća i potpuno izmišljena verzija nacionalizma, poput fiktivnog „Nikolasa Šovena“ (koji nikada nije ni postojao), ona služi jedino tome da bi se nacionalizam i njegovi zločini nekako oprali, umili i učinili prihvatljivim i seksepilnijim. I „autošovinizam“ je tada poput bikinija, jer pokazuje svašta, ali ne otkriva ništa.[9]
Ćirjaković je 2023. napisao: Posebnost autošovinizma nije vezana za ekstremnu mržnju, prezir ili gađenje prema „svojima“, suštinski različitim sunarodnicima, odnosno ekstremnu ljubav i afinitet prema „istinski“ svojima – Srbima koji su isti kao „Ja“ ali se ne zovu kao „Ja“. Ono što ga izdvaja od drugih oblika elitističke samomržnje, samoporicanja i samogetoizacije na koje sam naišao tokom prethodnih petnaestak godina, bilo u literaturi bilo kroz lična iskustva u drugim nezapadnim društvima – gde su elite sklonije društvenom „secesionizmu“ i izražavanju prezira prema „masama“ nego u zapadnim – nije ni vera u nepopravljivost sunarodnika, pripadnika siromašnijih i slabije obrazovanih slojeva, niti intenzitet zgađenosti i prezira prema njima. Ono što autošovinizam čini jedinstvenim – i zašto, mu, možda, ni ne treba odrednica „srpski“ – jeste shvatanje značajnog broja otuđenih „građana“ da je reč o toliko velikoj i teško otklonjivoj, smrtnoj pretnji da „njihov narod“, Srbi koji je nose u sebi, ne zaslužuje da postoji. [10]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Milica Jovanović - podslučaj Ugričić”. Arhivirano iz originala 18. 07. 2012. g. Pristupljeno 19. 04. 2013.
- ^ „Otkrivanje autošovinizma – nova knjiga Zorana Ćirjakovića”. Catena mundi (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-06-28.
- ^ „ALEKSEJ KIŠJUHAS: Dođavola sa „autošovinizmom“!”. Autonomija (na jeziku: srpski). 2020-12-27. Arhivirano iz originala 02. 05. 2021. g. Pristupljeno 2021-06-30.
- ^ „Vučić: Beograd ima problem samo sa položajem Srba u Crnoj Gori”. N1. 15. april 2021.
- ^ „Dodik: Granica između RS i Federacije BiH definitivna i međunarodno priznata”. N1. 17. april 2021.
- ^ Antonić, Slobodan (2023-09-05). „Slobodan Antonić: Poricanje autošovinizma - Novi Standard”. Novi Standard (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-09-06.
- ^ „Slobodan Vladušić - Ništa ili o autošovinizmu”. Arhivirano iz originala 28. 12. 2014. g. Pristupljeno 28. 12. 2014.
- ^ „Zoran Ćirjaković - Pogled pravog kosmopolite”. Arhivirano iz originala 29. 12. 2014. g. Pristupljeno 29. 12. 2014.
- ^ „ALEKSEJ KIŠJUHAS: Dođavola sa "autošovinizmom"! (2)”. Autonomija (na jeziku: srpski). 2021-01-03. Arhivirano iz originala 08. 01. 2021. g. Pristupljeno 2021-01-29.
- ^ „Zoran Ćirjaković: Zašto govorimo o autošovinizmu”. blog NEPISMENI ĐAVOLjI ADVOKAT (na jeziku: srpski). 2023-07-07. Pristupljeno 2023-09-09.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Avramović, Zoran (2013). Rodoljupci i rodomrsci: Savremeni srpski patriotizam i nacionalno dezintegrativna misao i praksa. Beograd: Službeni Glasnik.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Autošovinisti - Čedomir Antić, Politika, 24. oktobar 2010.
- Neprijatelj u ogledalu - Zoran Ćirjaković, NSPM, 12. decembar 2011.
- Slobodan Vladušić: Ništa ili o autošovnizmu
- Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. decembar 2014) Sasvim lično o fenomenu autošovinizma
- Kako su izdajnici postali autošovinisti - Dario Hajrić, Remarker media, 22. oktobar 2019.
- Kompilacija izjava Nikole Samardžića
- dr Miloš Ković - Srbi, Rusi i Fenomen autošovinizma
- Naopakost autošovinizma - Slobodan Antonić (septembar 2023)