Balduin II Jerusalimski

Balduin II Jerusalimski
Balduin II Jerusalimski
	Balduin II, kralj Jerusalima
Lični podaci
Puno ime	Balduin Retel
Datum rođenja	1060.
Mesto rođenja	Retel, Kraljevina Francuska
Datum smrti	21. avgust 1131. (70/71 god.)
Mesto smrti	Jerusalim, Jerusalimska kraljevina
Grob	Crkva Svetog Groba
Porodica
Supružnik	Morfija od Melitene
Potomstvo	Melisenda Jerusalimska, Alisa Antiohijska, Hodierna od Tripolija, Žoveta
Roditelji	Igo I Retel; Melisenda Retel
Jerusalimski kralj, grof Edese, regent kneževine Antiohije
Period	1118–1131.
Prethodnik	Balduin I Jerusalimski
Naslednik	Melisenda Jerusalimska

Balduin II Jerusalimski ili Balduin le Burž (oko 1060 – umro 21. avgusta 1131) bio je drugi grof Edese i treći kralj Jerusalima.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Balduin le Burž je bio sin Iga I od Retela i njegove žene Melisande. Imao je dva starija brata i dve sestre. Bio je rođak Gotfrida Bujonskog, Balduina I i Eustasija III Bujonskog. Njegova žena se Morfija od Melitene, ćerka jermenskog princa Gabrijela, rodila mu je četiri ćerke: Melisandu, Alisu, Hodiernu i Žovetu.

Prvi krstaški rat[uredi | uredi izvor]

Balduin le Burž je učestvovao u krstaškim ratovima još od samog početka. U sklopu armije Gotfrida Bujonskog učestvovao je u bitkama kod Nikeje, Dorileja i Antiohije. Kada su osnovane krstaške države Edesa i Antiohija, Balduin le Burž je bio ambasador između Balduina od Edese i Boemunda. Postao je ratni komandant Boemunda.

Nakon krstaškog rata[uredi | uredi izvor]

Kada je nakon Boemundovog zarobljavanja u bici kod Melitene od strane danišmenskog vladara Malik Gazija, Tankred Galilejski preuzeo vlast, prvo što je uradio bilo je da istera vojsku Balduina od le Burža iz Antiohije. Balduin le Burž se brzo snašao i od Balduina I, jerusalimskog kralja, dobio grofoviju Edesu na regentstvo.

Boemund je pušten iz zarobljeništva 1103. godine i odmah je od Tankreda preuzeo Antiohiju. Ulazi u sukob sa Balduinom le Buržom tokom bitke kod Harana oko toga ko će od njih dvojice preuzeti grad. To je iskoristio Sokman iz Mardine da 7. maja 1104. godine napadnu krstaše ujedinjenom vojskom. U bici kod Harana zarobljen je Balduin le Burž i Žoscelin I od Kurtenea. To je omogućilo Tankredu da preuzme grofoviju Edesu.

Zarobljeništvo[uredi | uredi izvor]

Balduin je u zarobljeništvu nekoliko puta prelazio iz ruke u ruku. Muslimanske vođe su shvatile da se radi o veoma važnom krstašu pa su ga preotimali jedan od drugog. Od Sokmana ga je preuzeo Šam ed Daula, emir Mosula. Kada je Daula izgubio Mosul 1107. godine, Balduin je pao u ruke Šavlija. Prevelika moć Šavlija upala je u oči seldžučkom sultanu Muhamedu pa je uputio Šaraf al Dina da osvoji Mosul. Zbog toga je Šavli sklopio savez sa Balduinom. Dogovoreno je da oslobodi Balduina u zamenu za veliki otkup i savezništvo u borbi protiv Muhameda.

Sukob sa Tankredom Galilejskim[uredi | uredi izvor]

Nakon oslobođenja, Balduin se vraća u Antiohiju i traži od svoga starog suparnika Tankreda da mu vrati grofoviju Edesu. Tankred pristaje pod uslovom da mu Balduin položi vazalnu zakletvu što ovaj odbija i traži pomoć od jermenskih prinčeva i Šavlija. Sukob je trajao kratko i 18. septembra 1108. godine Balduin je uspeo da povrati Edesu. U sukobu sa Tankredom, Balduin se obratio Šavliju, a Tankred Ridvanu od Alepa sa kojim je imao savezništvo još od bitke kod Arte. Odlučujuća bitka se odigrala oktobra 1108. godine kod Tel Bašira. Tankredo je pobedio u bici, ali je Šavli spasao Balduina od zarobljavanja.

Sukob između Tankreda i Balduina rešen je na sastanku krstaških vođa pred Tripolijem pod opsadom. Sastanak je sazvan zbog sukoba Viljema Žordana i Bertranda od Tuluza, sina Remona Tuluskog oko novoformirane grofovije Tripoli. Balduin je dobio garancije da ga Tankred neće napadati, a za uzvrat je Balduin Tankredu garantovao držanje grada Tiberijasa. Tankred je postao vazal Balduinu I sa kojim je bio u sukobu još od početka Prvog krstaškog rata.

Krunisanje za jerusalimskog kralja[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti kralja Balduina I 1118. godine, postavljalo se pitanje ko će ga naslediti na jerusalimskom prestolu. Deputacija je poslata Balduinovom bratu Eustahiju. Balduin je, uz podršku Arnulfa od Malekorna i Žoscelina, postavljen za regenta do konačne odluke Eustahija. Balduin nije hteo da preda presto Eustahiju i, uz podršku svojih krstaških i muslimanskih saveznika, izabran je za jerusalimskog kralja. Eustahije je mirno prihvatio novo stanje i vratio se u zemlju.

Krunisanje Balduina II Jerusalimskog obavljeno je 14. aprila 1118. godine. Nije se pokazao nezahvalnim prema Žoscelinu koji mu je pomogao da preuzme presto. Dodelio mu je grofoviju Edesu na upravu. Treba napomenuti da je iste godine kada je Balduin krunisan, u Jerusalimu osnovan viteški red templara.

Pokazalo se da izbor krstaških vođa nije bio loš. Balduin se pokazao kao dobar kralj i iskusan ratnik. Svetu zemlju je poznavao bolje od svih tadašnjih krstaša, a poticao je iz plemenite porodice. U krstaškim ratovima je učestvovao od samog početka. Trudio se da među krstaškim vođama stvori čvršće veze sklapanjem brakova. Od Jerusalimske kraljevine je Balduin le Burž stvorio jaku državu.

Upravnik Antiohije[uredi | uredi izvor]

Nakon pogibije Ruđera od Salerna u bici na Krvavom polju, Balduin i Pons od Tripolija napadaju Il Gazijevu i Tugtiginovu vojsku. U bici kod Tel Danita (Haba), krstaši odnose ubedljivu pobedu. Ova bitka je po mnogo čemu posebna jer po prvi put njen ishod nije odlučivao o tome da li će krstaši osvojiti neki novi grad već se borilo za opstanak. Antiohija i franačka Sirija bile su spašene. Pošto je Antiohija ostala bez vladara i skoro bez vojnih snaga, religijski i civilni vođi su ponudili Balduinu II da Antiohijom vlada dok Boemund II, sin Boemunda Tarentskog ne odraste. Od tada pa do 1126. godine, Balduin II će upravljati kneževinom Antiohijom. Zbog toga je Balduin Edesu predao Žoscelinu 1119. godine.

Drugo zarobljeništvo[uredi | uredi izvor]

Godine 1122. Il Gazi je umro, a nasledio ga je emir Belek. Neoprezni Žoscelin je naleteo na Belekovu vojsku koja ga je zarobila i odvela u tvrđavu Kerput (13. septembar 1122). Tako je Balduin postao i regent grofovije Edese. Za komandanta grada postavio je Žofrija od Monka. Pobede koje je ostvario u jesen 1122. godine ohrabrile su ga da pokuša da oslobodi Žoscelina. U bici kod tvrđave Gargar aprila 1123. godine, Belek je uspeo da zarobi samog jerusalimskog kralja Balduina. U tom trenutku su tri krstaške države ostale bez vladara: Jerusalimska kraljevina, grofovija Edesa i kneževina Antiohija. Belek osvaja Alepo od Il Gazijevog sina Sulejmana.

Balduinovu ulogu preuzima Eustazije Granijer koji se pokazao dobrim vojskovođom. Odbio je sve Belekove i egipatske napade na Antiohiju i u Venecijanskom krstaškom pohodu osvojio Tir na čiju citadelu je zaboo zastavu zarobljenog kralja Balduina.

Zarobljeništvo kralja Balduina i Žoscelina po mnogome liči na romantični ratnički roman. Naime, u tvrđavi Kerput gde je najveći deo stanovništva bio hrišćanskog porekla, Žoscelin je uživao veliku popularnost među Jermenima što mu je omogućilo da dođe u kontakt sa nekima od njih. Pedeset veoma hrabrih ljudi obučenih u monahe, prosjake i trgovce se uvuklo u tvrđavu. Oružje su sakrili ispod odeće. Zajedničkim snagama uspeli su da osvoje tvrđavu spojivši se sa Jermenima. Žoscelin je sa još trojicom Jermena uspeo da se probije do Edese. Dok su putovali ka Edesi izgubili su se u pustinji gde im je pomogao jedan jermenski seljak koji ih je nahranio i pokazao im je put. Žoscelin je u Edesi prikupio vojsku i uz pomoć Antiohije i Jerusalima krenuo na Kerputu noseći Časni Krst ispred armije.

Belek je brzo osvojio tvrđavu i pobio pobunjenike. Ostavio je žive jedino Balduina i francuskog viteza Voltera od le Pize.

Neki su vezani za stubove i onda su ih gađali strelama, neki su živi odrani, ostali obešeni ili živi spaljeni ili bačeni sa bedema u provalije piše Viljem od Tira.

U maju 1124. godine poginuo je emir Belek pogođen strelom pri opsadi nekog grada. Ubrzo je iz zarobljeništva izašao kralj Balduin (29. avgust) sklopivši savez sa novim vladarem Timurtaš ibn Ilgazijem. Da će ispuniti obećano, Balduin je garantovao svojom petogodišnjom ćerkom Žovetom. Na kraju je obećanje održao delimično: platio je otkup, ali neke dogovorene teritorije nije predao. Zbog toga se Timrutaš osvetio tako što je pobio neke taoce, a malu Žovetu silovao. Na ovome mestu su kod Balduina preovladali državnički interesi tako da ga sudbina taoca i njegove ćerke nije posebno interesovala.

Sklopio je savez sa Dabajem, jednim od pretendenata na alepski presto. Njih dvojica su opkolili Alepo. Timurtaš je pobegao iz grada, a novi gospodar postao je Aksongor il Bursugi. Kada su mu građani Alepa ponudili krunu, on je sa vojskom krenuo na grad i oterao krstaše iz okoline. Sa novim vladarem je Balduin sklopio dogovor i otkupio svoju ćerku, ali ništa više od toga. Bursugi i Tugtigin su se ujedinili protiv jerusalimskog kralja. Balduin im je naneo poraze kod Azaza i Sagabe. Bursugija je 1126. godine likvidirao neki od asasina.

Poslednje godine[uredi | uredi izvor]

Iste, 1126. godine u Svetu zemlju dolazi sin Boemunda Tarentskog, Boemund II ne bi li preuzeo kneževinu Antiohiju. Balduin ga je odmah oženio svojom ćerkom Alisom. Tada je već imao oko 60 godina od kojih je skoro sve proveo u konstantnom ratu. Nije imao sinova, samo četiri ćerke: Melisandu, Alisu, Hodiernu i Žovetu. Kako nije imao naslednika, nasledila bi ga najstarija kćer, odnosno njen muž. Zbog toga nije Melisandu ponudio Boemundu već ga je oženio Alisom. Za Melisandu je, po savetovanju sa francuskim kraljem Lujem VI, odabrao francuskog plemića Fulka Anžujskog. Venčanje je obavljeno 2. juna 1129. godine.

Odmah po dolasku u Svetu zemlju, Fulk je predložio napad na Damask, a Balduin je iz nekog razloga pristao. Ova bitka završena je potpunim neuspehom. Iste godine u jednoj bici gine Boemund II. Tako se Antiohija ponovo našla u situaciji kao u vreme pogibije Ruđera od Salerna. Balduin je morao da putuje na sever do Antiohije. Za vladara je postavljena Alisa, Balduinova ćerka.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Alisa koju je vaspitavala Morfija, Balduinova žena, Jermenka, podigla je pobunu protiv oca. Balduin je sa vojskom morao da opkoli Antiohiju sve dok se Alisa nije predala i pala mu pod noge. Balduin joj je oprostio. Nije prošlo mnogo vremena, ostareli kralj Balduin je umro (avgusta 1131). Uspeo je da doživi rađanje unuka (sina Fulka i Melisande) koji je nazvan po dedi -Balduin III, kasniji jerusalimski kralj. Sahranjen je u Crkvi Svetog Groba.