Bitka kod Andrasosa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka kod Dare
Deo Vizantijsko-arapski ratovi

Prikaz pohoda Saifa el Davle sa rukopisa Jovana Skilice koji se čuva u Madridu
Vreme8. novembar 960. god n.e
Mesto
Blizu Andrasosa ili Adrasosa, u prolazu Kilindros, Taurus (neidentifikovan [a])
Ishod odlučujuća vizantijska pobeda
Sukobljene strane
Vizantija Hamdanidski emirat
Alepo
Komandanti i vođe
Lav Foka Mlađi
Konstantin Malein		 Sejf al-Davla
Jačina
Nepoznato, ali znatno manje različito od 3.000 do 30.000
Žrtve i gubici
mali Veoma veliki; navodno se begstvom spaslo samo 300 konjanika

Bitka kod Andrasosa ili Adrasosa bila je vojni sukob koji se odigrao 8. novembra 960. godine u nepoznatom planinskom prolazu u planinama Taurusa, između Vizantijaca, predvođenih Lavom Fokom mlađim, i snaga Hamdanidskog emirta Alepa pod zapovedništvom Saifa el Davle.

Saifu el Davli je pošlo za rukom da uspostavi emirat sa sedištem u gradu Alepu 945.godine, i vrlo brzo je uspeo da se istakne kao glavni muslimaski protivnik Vizantijskog carstva na njegovim istočnoj granici.Obe starane pokrenule su pohode i kontranapade sa naizmeničnim uspehom: Hamdanidi su prodirali u vizantijske provincije na prostoru Male Azije, tako što su Vizantijci izvršivši pohod na hamdanidske posede u Gornjoj Mesopotamiji i severnoj Siriji .

Sredinom 960-tih, iskoristivši odsustvo većeg dela Vizantijske vojske zbog njenog pohoda usmerenog protiv emirata Krita, hamdanidski princ je pokrenuo još jednu invaziju na Malu Aziju, i prodro duboko u vizantijsku teritoriju, stvorivši pritom ne samo dubok već i širok pojas teritorije pod svojom vlašću na području Kapadokije. Međutim, na svom povratku njegova vojska je napadnuta iz zasede od strane Lava Foke u prolazu Andrasosa. Sam Saif el Davla jedva je uspeo da umakne, ali je njegova vojska bila uništena.

Nakon niza Vizantijskih uspeha iz prethodnih godina, po mišnjenju monogih naučika u bici kod Andrasosa je konačno slomljnjna snaga Hamdanidskog emirta. Izgubivši svoju moć, kao posledicu bolesti koja su zahvatila područja pod njegovom kontrolom, Saif el Davla, nikad više neće biti sposoban da vrši pohode tako duboko u vizantijske teritorije. Predvođeni Lavom, tj. bratom Nićifora Foke, Vizantijci su sada pokrenuli neprekidnu ofanzivu tokom kosu do 969.god. pokorene Kilikija i severna Sirija oko Antiohije, što je za posledicu imalo stavljanje u vazalni položaj samog Alepa.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Sredinom 10 veka, nakon perioda širenja na svojim istočnim granicama , pod vođstvom Jovana Kurkuasa, i širenjem na račun muslimanskih pograničnih emirata,[1] Vizantijsko carstvo suočilo se sa hamdanidskim princom Saif el Davalom. Godine 945.n.e., Saif el Davla je učinio Alepo svojom prestonicom, i za kratko vreme nametnuo svoju vlast širom severne Sirije, nad većinom Džazire (Gornja Mesopotamija), i nad onim što je ostalo od Abasidskih pograničnih okruga (tugur-a) na granici sa Vizantijom.[2] Posvećen duhu džihada, za vreme dve naredne decenije hamadanisdski vladar istakao se kao glavni neprijatelj Vizantijaca. Do svoje smrti 967.god. Saif el Davla borio se prema sopstvenim rečima u više od četrdeset bitaka protiv Vizantinaca.[3][4]

Nakon što se učvrstio u Alepu, u zimu 945-946, Saif el Davla je pokrenuo svoj prvi pohod na vizantijsku teritoriju, ali je postignuto primirje tako da je zvanični rat mogao početi samo 948.[5][6] Na početku, Vizantijce su predvodili Domestik Shola (kao glavno komandujući) i Varda Foka Stariji, ali iako se pokazao kao dovoljno sposoban zapovednik na nižem položaju, njegovo postavljanje na položaj glavnokomadujućeg pokazalo se u velikoj meri kao pogrešno.[7]U periodu od 948–950.god Vizantijci su uspeli da postignu nekoliko uspeha, poharavši pogranična utvrđenja Hdat i Maraš, i zauzevši Teodosipolj, čime su stavili tačku na postojanje muslimanskog pograničnog emirata na tom području.[5][6][8] Vardin drugi sin, Lav, istakao se tih godina, predvodeći zauzimanje Hadata, kao i jurišem kojim je stigao do oboda Antiohije i pobedio hamdanidsku vojsku.[9] U novembru 950 godine Lav je zabeležio veliki uspeh protiv Saif el Davle, koji je prethodno napredovao duboko kroz vizantijsku Malu Aziju iz Kilikije i pobedio Vardu u bitci. Nedugo zatim, Lav je postavio zasedu hamdanidskoj vojsci koja se vraćala kući iz pohoda u planinskom prolazu, pri čemu je Sif el Davla izgubio 8 000 ljudi i jedva uspeo da pobegne.[6][9][10]

Nakon pretrpljenog poraza, Saif el Davla je uprkos tome odbio ponude za mir upućene od Vizantinaca, i nastavio sa svojim pohodima. Što je još bitnije, uspeo je da povrati pogranična utvrđenja Kilikiju i sevenu Siriju, uključujući Mraš i Hadat.Vrada Foka je nekoliko puta zaredom pokušao da ga spreči ali je svaki put bio poražen , usled čega je izgubio čak i svog najmalđeg sina Konstantina, koji je pao u hamdanidsko zarobljeništvo. Godine 955.n.e . Vardini neuspesi uzrokovali su njegovu smenu a umesto njega za glavnokomandujućeg je bio postavljnjn njegov stariji sin Nićifor Foka.[6][11][12] Vojska je opet krenula u pohod ovaga puta predvođena sposobnim vojskovođama Nićiforom i Lavom, i njihovim rođakom Jovanom Cimiskijem, a ratna sreća je počela da se okreće protiv hmadanidskg emira. Godine 956. Cimiskije je postavio zasedu Saifu el Dvli ali je hamdanidska vojska, koja je vodila borbe tokom izuzetno jake kiše, uspela da odbaci Vizantijce natrag, međutim, u isto vreme došlo je do preokreta, usled čega je Lav foka pobedio a zatim i zarobio Abu el Ašaira, rođaka Saifa El Davle, u blizini Duluka. Grad Hadat je još jednom poharan 975.godine, kao i Samosata 958.god, nakon čega je Cimiskije odneo veliku pobedu nad Saifom el Davlom lično. Godine 957-e,Lav Foka je smelim pohodom protutnjao kroz Kilikiju do Dijar Bakra i nazad u Siriju ,ostavivši iza sebe tragove razaranja i pustoši.[6][13][14]


Invazija Saifa el Davle na Kapadokiju[uredi | uredi izvor]

Geophysical map of eastern Anatolia and northern Syria, showing the main fortresses during the Arab–Byzantine frontier wars
Mapa arapsko-vizantijske pogranične zone u jugoistočnoj Maloj Aziji, sa glavnim tvrđavama.

Početkom leta 960. godine, Saifu el Davli se ukazala prilika da preokrene svoje nedavne neuspehe i ponovo uspostavi svoju poziciju: najbolje trupe vizantijske vojske, i sam Nikifor Foka, napustili su istočnu granicu krenuvši u pohod protiv Kritskog emirata.[15] Sa svojim trupama smeštenim u gradu Tarsiot pokrenuo je invaziju na vizantijsku teritoriju iz Kilikije, dok je njegov zapovednik Naja pokrenuo istovremeni napad iz Majafarikina u zapadnoj Džaziri.[16]

Lava Foka dobio je zadatak da se direktno suprotstavi hamdaniskom emiru, koji je, prema vizantijskim hroničarima, bio postavljen za Domestika shole Zapada (tj. evropskih vojski) nakon pristupanja Romana II u novembru 959. (sa Nikiforom). nazvan Domestikom shole Istoka) koji su upravo pobedili Mađare za vreme njihovog upada u Trakiju tokom smelog noćnog napada na njihov logor.[17][18][19] Hrišćanski arapski hroničar iz 11. veka Jahja od Antiohije, međutim, izveštava da je Lav bio postavljen za Domestika Istoka i da je ostao na istočnoj granici tokom 959–960, predvodeći upade u oblasti koje su bile pod vlašću Hamdanida sve do invazije Sajfa el Davle.[19] Brojnost snaga kojima je Foka raspolagao nije poznata, ali su očigledno bile znatno inferiornije po broju od vojske hamdaniskog vladara.[16]

Na čelu izuzetno brojne konjice — brojevi navedeni u izvorima variraju od 3.000 do čak 30.000[20][21] — Saif el Davla je napao vizantijsku teritoriju i napredovao bez otpora do tvrđave Harsianon, glavnog grada istoimene teme. Tamo su on i njegova vojska opljačkali tvrđavu i masakrirali gradski garnizon; opljačkali su i zapalili okolinu i njena naselja a zatim uzeli mnogo zarobljenika.[22] Osim Karsianona, čini se da su invazije bili pošteđeni samo utvrđeni centri i gradovi. Zaista, Garud smatra da se nakon Karsianona, Saif el Davla, verovatno okrenuo ka zapadu kako bi maksimalno povećao područje koje je pustošio tokom napada.[16]

Pred kraj jeseni, Saif el Davla je konačno krenuo da se vreća kući iz pohoda, ponevši sa sobom bogat plen i zarobljenike. Njegov savremenik i vizantijski istoričar Lav Đakon daje živopisan portret hamdanidskog princa, koji je, ushićen uspehom svog napada i pun samopouzdanja, jurio tamo-amo zajedno sa svojim trupama na svom konju, kobili „izuzetne veličine i brzina“, bacivši koplje u vazduh i ponovo ga hvatajući sa izuzetnom spretnošću.[23][24]

Zaseda kod Andrasosa[uredi | uredi izvor]

U međuvremenu Lav Foka, višestruko nadbrojan od strane Arapske vojske, odlučio je da se još jednom osloni na svoju oprobanu taktiku postavljanja zasede, zauzevši položaj u arapskoj pozadini, iščekujući povratak protivničke vojske.[25][26] Lavu su se pridružile preostale snage iz susednih provincija, uključujući temu Kapadokija pod zapovedništvom stratega Konstantina Maleinosa, i zajedno zauzeli uski prolaz Klindrosa na jugozapadnim predelima planina Taurus između Kilikije i Kapadokije. Vizantijske snage su zauzele lokalno utvrđenje, i sakrile se duž strmina samog prolaza.[27][28][29] Prema navodima Arapskog hroničara Abul Fida, ovo je bio onaj isti prolaz kroz koji je Saif el Davla prošao na početku svog pohoda, mnoge njegove vojskovođe savetovale su mu da ga ne koristi za povratak,Tarsijci su čak preporučili da krene za njima prilikom povlačenja, jer su koristili drug rutu za povratak. Ipak, hamdanidski princ, čije je rsuđivanje u tom trenutku bilo pomućeno skorašnjim uspesima, poneo se veoma nadmeno,odbiši da posluša bilo čiji savet, i pokušao da za sebe prigrabi sve zasluge iz ovog pohoda.[30][31] Tarsijci su se sami povukli, što ih je i sačuvalo od kasnije propasti.[32]

Na dan 8. novembra 960. godine, hamdaniska vojska je ušla u prolaz, gde su prema Lavu Đakonu morali da se zbiju na vrlo uskim i oštrim mestima, kidajući svoje formacije,usled čega su bili prinuđeni da pređu svaki predeo strmina što su bolje mogli.U onom trenutku kad je cela Arapska vojska ušla u prolaz, uključujući njenu komoru i zarobljenike koje sa sobom vodila, u ključnom trenutku kada se njena prethodnica približavala južnom izlzu iz klisure, Lav Foka dao je znak za napad. Praćeni sviranjem truba, vizantijski vojnici podigli su veliku viku (uzvike ), počeli da napadaju arapske kolone, da ih gađaju stenama ili deblima koja su počeli da bacaju na niže kako bi poklopili neprijatelja. Bitka koja je potom usledila dovela je do ubedljivog poraza muslimana. Mnogi Arapi su ubijeni, Lav Đakon tvrdi da su njihove kosti još bile vidljive na samo mestu bitke mnogo godina kasnije-a još više ih je odvedeno u zarobljeništvo- pri čemu je Jovan Skilica naveo da je toliko mnogo zarobljenika uzeto da su gradovi i sela bili prepuni zarobljenika. Oslobođeni su svi zarobljeni hrišćani a sav plen od pljačke povraćen, dok je blago i sam transport Saif el Davle zarobljen.[31][33][34] Sam hamndanidski princ jedva je uspeo da pobegne,prema spisu Teofana Nastavljača; on se spasao kada mu je Vizantijski odmetnik po imenu Jovan dao svog konja kako bi pobegao,[35] dok Lav Đakon izveštava kako je ovaj bacio na zemlju zlatne ili srebrne novčiće iza sebe kako bi usporio svoje progonitelje.[36]

Prema sirijskom hroničaru iz 13 veka Baru Hebreju,od velikih ekspedicionih trupa koje je okupio, Saif el Davla je uspeo da se vrati u Alepo sa samo 300 preostalih konjanika.[37][38] Nekoliko najistaknutijih hamdanidkih vojskovođa palo je u ropstvo ili bilo zarobljeno tokom ove bitke. Pojedini Arapski izvori pominju zarobljavanje Saif el Davlinog rođaka Abul Ašira i Abu Firasa el Hamdanija, ali većina hroničara i modernih naučnika smeštaju ove događaje u različite periode (956.god. za Abdul Ašira, i 962.god za Abu Firasa,).[39][40] Njegov nećak Muhamed ,sin Nasira el Davle, je bio uhvaćen,[16] dok je kadija Alepa, Abul Husejin el Raki, odveden u zarobljeništvo ili je pao u bitci prema nekim izvorima. Bar Hebrej takođe beleži i smrti zapovednika"Hamid ibn Namusa" i "Muse-Saja Kana".[38][41]

Lav Foka je oslobodio vizantijske zarobljenike nakon što im je obezbedio namirnice, a plen i arapske zarobljenike vratio u Carigrad, gde je na hipodromu proslavio svoju veliku pobedu.[42][43] I zaista, bitka kod Andrasosa ostavila je jak utisak na savremenike, izazvavši sa jedne strane salve slavlja širom celog carstva, a sa druge strane tugu i jadikovanje u sirijskim gradovima.Ova bitka spominje se u svim istorijskim izvorima toga doba, što je i potkrepljeno vizantiskom naučno-vojnom raspravom pod nazivom; De velitatione bellica ("O zasednom(gerilskom ) Ratovanju") kao jednom od glavnih primera uspešne zasede.[44]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Savremeni arapski istoričari, kao što su Marius Kanard i J. B. Bikazi, obično poraz kod Andrasosa smatraju odlučujućim događajem koji je zauvek uništio hamdanidsku ofanzivnu sposobnost i otvorio put za kasnije uspehe Nićefora Foke. Razarajuće posledice po Saif el Davlu koje su nastupile usled vizantijskog udara, doći će do izražaja u narednim godinama i smatraće se neizbežnim rezultatom ove bitke.[45][46][47] Garod pak , s druge strane, tvrdi da je vladar Hamdanida bio u stanju da se oporavi od ovog poraza kao što je to bilo u sličnim prilikama koje su mu se i ranije događale, kao i da su snage Naje i njegovih saveznika Tarsiota ostale netaknute; međutim, za razliku od katastrofalnih posledica koje će po njega uslediti, čudi i to što izgleda da njegova moć nije bila ugrožena čak ni neposredno nakon ove bitke.[48]

Zauzimanje Alepa od strane Vizantinaca krajem 962. godine, iz hronike Jovana Skilice

Napad Saifa el Davle 960. predstaljao je ipak poslednji udar ovog obima i ambicije,[48] a Vizantinci mu nakon ovaoga više nisu dozvolili da povrati snagu: čim se Nićifor Foka vratio kao pobednik sa ostrva Krit sredinom 961. godine, nastavio je sa ofanzivom na istoku. Vizantinci su nakon toga zarobili Anazarba u Kilikiji a zatim preduzeli pustošenje zauzete teritorije i započeli sa slamanjem otpora neprijateljskog muslimanskoh stanovištva kao bi ga potisnuli sa ove teritorije koja je ponovo vraćena posle dugo vremena svojoj matičnoj hrišćanskoj zemlji. Pokušaji Saifa el Davle da zaustavi napredovanje Vizantije u Kilikiji su propali, a Nićifor Foka, je sa vojskom od 70.000 ljudi, zauzeo gradove Maraš, Sisijum, Duluk i Manbidž, obezbedivši time zapadne prelaze preko planine Anti-Taurus. Saif el Davla je poslao svoju vojsku na sever pod Nađom u susret Vizantincima, ali ih je Nićifor ignorisao. Umesto toga, ovaj vizantijski vojskovođa je poveo svoje trupe na jug i sredinom decembra, one su se iznenada pojavile pred gardom Alepom. Tamo su porazili svojevrsnu improvizovanu neprijateljsku vojsku pred gradskim zidinama. Vizantinci su upali u grad i opustošili ga, osim citadele, koja je nastavila da se drži. Vizantinci su odavde otišli početkom 963. godine, odvodeći veliki deo stanovništva sa sobom kao zarobljenike.[49][50][51] Godine 963., nakon smrti cara Romana II, Nićifor je usmerio svoju pažnju na borbu za vlast, nakon čega je i došao na carski tron.[52]

Porazi iz prethodnih godina, a posebno gubitak Alepa, zadali su nepovratan udarac moći i prestižu Saifa el Davle. Od tada, pa sve do njegove smrti, vladavina Saifa el Davle biće opterećena pobunama i sporovima između njegovih potčinjenih.[53] U isto vreme, hamdanidski princ je uz to patio od fizičkog propadanja, za koje se predpostavlja da je bilo uzrokovano pojavom hemiplegije, kao i pogoršanjem crevnih i urinarnih poremećaja, koji su ga ograničili na često ležanje, umesto aktivnog angažovanja. Bolest je ograničila mogućnost Saifa el Davle da lično uzme učešća u poslovima svoje države; nakon čega je ubrzo napustio Alep pod optužbom svog komornika, Karkije, i proveo većinu svojih poslednjih godina u Maiafarikinu, ostavljajući svojim starijim oficirima da se nose sa teretom ratovanja protiv Vizantinaca i raznih pobuna koje su se sve češće dešavale na njegovim posedima.[50][54] U jesen 964.god Nićifor, je sada već kao car, krenuo u pohod na istok i opseo Mopseustiju. Mopsuestija , je iako opljena, ipak je uspela da se održa. Nićifor se vratio sledeće godine,i upao u grad da bi zatim proterao njegove stanovnike. 16. avgusta 965, dok su grad Tars predali njegovi stanovnici. Nakon ovoga Kilikija je postala vizantijska provincija, a Nićifor ju je ponovo hristijanizovao.[49][55][56] Usred pobuna i vizantijskih napada sve do područja Džazire, Saif el Davla je umro u Alepu u toku februarara 967.[57][58][59] godine.

Njegov sin i naslednik, Sa'd el Davla, bio je suočen sa stalnim unutrašnjim previranjima, i nije uspeo da obezbedi kontrolu nad sopstvenom prestonicom sve do 977. godine.[60] Pre ovoga,tačnije 28. oktobra 969. godine, Antiohija je već pala u ruke Vizantinaca.[61][62] Pad ove velike metropole severne Sirije ubrzo je ispraćen zaključenjem Safarskog sporazuma između Vizantinaca i Karkije, vladara Alepa, kojim je grad postao vazal-saveznik. Vizantijska vlast je proširena na ceo nekadašnji Thughur, kao i na obalni pojas Sirije između Sredozemnog mora i reke Oront sve do okoline Tripolija, Arke i Šaizara.[63][64] Okrnjeni emirat Alepa ostao je gotovo nemoćan i postao je kamen spoticanja između Vizantinaca i nove sile Bliskog istoka, Fatimidskog kalifata u Egiptu.[65]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Fusnote[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom fn1.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Treadgold 1997, str. 479–484.
  2. ^ Bianquis 1997, str. 105.
  3. ^ Bianquis 1997, str. 106–107.
  4. ^ Schlumberger 1890, str. 119–121.
  5. ^ a b Schlumberger 1890, str. 132.
  6. ^ a b v g d Bianquis 1997, str. 107.
  7. ^ Whittow 1996, str. 322–323.
  8. ^ Treadgold 1997, str. 487, 489.
  9. ^ a b Treadgold 1997, str. 489.
  10. ^ Schlumberger 1890, str. 132–133.
  11. ^ Schlumberger 1890, str. 133–134.
  12. ^ Treadgold 1997, str. 492.
  13. ^ Schlumberger 1890, str. 134–136.
  14. ^ Treadgold 1997, str. 492–493.
  15. ^ Schlumberger 1890, str. 136.
  16. ^ a b v g Garrood 2008, str. 131.
  17. ^ Treadgold 1997, str. 494–495.
  18. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 70–72.
  19. ^ a b Prosopographie der mittelbyz. Zeit, Leon Phokas (#24423).
  20. ^ Schlumberger 1890, str. 139.
  21. ^ Treadgold 1997, str. 495.
  22. ^ Schlumberger 1890, str. 139–140.
  23. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 74.
  24. ^ Schlumberger 1890, str. 140.
  25. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 72–74.
  26. ^ Stouraitis 2003, Chapter 2, esp. note 2.
  27. ^ Schlumberger 1890, str. 142.
  28. ^ Hild & Restle 1981, str. 90, 218–219.
  29. ^ Stouraitis 2003, Chapter 2.
  30. ^ Honigmann 1935, str. 86.
  31. ^ a b Schlumberger 1890, str. 142–143.
  32. ^ Garrood 2008, str. 131–132.
  33. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 74–75.
  34. ^ Wortley 2010, str. 241.
  35. ^ Prosopographie der mittelbyz. Zeit, Ioannes (#23093).
  36. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 75.
  37. ^ Schlumberger 1890, str. 143.
  38. ^ a b Wallis Budge 1932, str. 184.
  39. ^ Schlumberger 1890, str. 143–144.
  40. ^ Prosopographie der mittelbyz. Zeit, Abū Firās al-Ḥāriṯ b. Saʻīd b. Ḥamdān (#20051); Abū l-‘Ašā’ir (#20040).
  41. ^ Schlumberger 1890, str. 144.
  42. ^ Talbot & Sullivan 2005, str. 75–76.
  43. ^ Schlumberger 1890, str. 146.
  44. ^ Schlumberger 1890, str. 144–145.
  45. ^ Garrood 2008, str. 132, 134.
  46. ^ Stouraitis 2003, Chapter 3.
  47. ^ Hild & Restle 1981, str. 90.
  48. ^ a b Garrood 2008, str. 132.
  49. ^ a b Bianquis 1997, str. 108.
  50. ^ a b Treadgold 1997, str. 495–497.
  51. ^ Garrood 2008, str. 132–134.
  52. ^ Treadgold 1997, str. 498–499.
  53. ^ Garrood 2008, str. 134–135.
  54. ^ Kennedy 2004, str. 279.
  55. ^ Treadgold 1997, str. 499–501.
  56. ^ Garrood 2008, str. 135–138.
  57. ^ Bianquis 1997, str. 108–109.
  58. ^ Treadgold 1997, str. 501–502.
  59. ^ Kennedy 2004, str. 279–280.
  60. ^ Kennedy 2004, str. 280.
  61. ^ Honigmann 1935, str. 94.
  62. ^ Treadgold 1997, str. 504–505.
  63. ^ Honigmann 1935, str. 94–97.
  64. ^ Treadgold 1997, str. 507.
  65. ^ Kennedy 2004, str. 280–282.

Izvori[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Андрасоса&oldid=26824928”