Pređi na sadržaj

Bitka na Kalki

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka na Kalki
Deo mongolskog osvajanja Rusije

Mstislav Udaloj beži posle bitke.
Vreme31. maj 1223.
Mesto
Današnja Ukrajina
Ishod Mongolska pobeda
Sukobljene strane
Mongolsko carstvo Ruske kneževine
Komandanti i vođe

Džebe-nojon

Subudaj-bagatur
Mstislav Galički
Mstislav Kijevski
Jačina
20.000[1]. 10-80.000[1].
Žrtve i gubici
neznatni 90%
Kalka na karti Rusije
Kalka
Kalka
Bitka na mapi Rusije.

Bitka na reci Kalki, 31. maja 1223, bila je neuspeli pokušaj ujedinjenih ruskih kneževina, da u savezu sa Kumanima zaustavi napredovanje rastuće Mongolske Imperije na čelu sa Džingis-kanom.

Početkom 13. veka, Kijevska Rusija se sastojala od 64 kneževine: južne su bile potčinjene velikom knezu u Kijevu, severne Velikom knezu u Vladimiru-Suzdaljskom[2], a Veliki Novgorod bio je polu-nezavisna republika[2]. Nakon ujedinjenja mongolskih plemena 1206. pod Džingis-kanom, i brzog osvajanja severne Kine (1215) i srednje Azije i Persije (1220), Mongoli su prešli Kavkaz, opustošili Krim i došli u sukob sa Kumanima ("Polovcima" u ruskim hronikama), koji su vladali "Divljim Poljem", stepskim područjem između Crnog i Kaspijskog mora[2]. Pod pritiskom Mongola, kumanski kan Koten obratio se za pomoć svom zetu, knezu Mstislavu Galičkom[3] i Velikom knezu Mstislavu Kijevskom.

Kijevska rusija u 12. veku.

Primivši vesti o napredovanju Mongola, i bogate poklone od Kumana[3], Veliki knez Mstislav je okupio ruske kneževe u Kijevu, gde je odlučeno da se novi neprijatelj napadne u Divljem polju. Ruska vojska okupila je odrede iz Kijeva, Smolenska, Černjigova, Galiča, Volinja i Turova. Vladimir-Suzdaljski, Rjazanj i Novgorod odbili su da pomognu[4]. Ruska vojska, vođena od kumanskih saveznika, krenula je u stepe i napredovala 9 dana niz Dnjepar, goneći Mongole koji su se povlačili. Mongolske snage činila su 2 tumena (odred od 10.000 ljudi), pod vođstvom Džebe-Nojona i Subudaj-Bagatura[5]. U želji da podele saveznike, Mongoli su ponudili Rusima savez protiv Kumana, njihovih davnašnjih neprijatelja. Mongolski glasnici su pobijeni, ali je došlo do svađe između ruskih vođa[3], i ruska vojska se podelila. Najzad, na obali reke Kalke blizu Azovskog mora, Mongoli su se okrenuli da prime bitku: najpre je potučena ruska konjica na čelu sa Mstislavom Galičkim, koja se odvojila od pešadije goneći nomade, dok su Kumani pobegli bez borbe[3]. Zatim je ruska pešadija na čelu sa Mstislavom Kijevskim opkoljena u utvrđenom logoru i posle 3 dana naterana na predaju[6].

Suprotstavljene snage

[uredi | uredi izvor]

Veličina i sastav suprotstavljenih vojski mogu se grubo proceniti na osnovu savremenih hronika[3][6]. Savremeni Mongolski izvori opisuju Mongolsku vojsku kao 2 tumena[5], tj. 20 hiljada ljudi, uglavnom nomadskih strelaca-konjanika. Međutim, tumeni su često bili daleko manji, neki sa svega 1.000 boraca.

Na ruskoj strani, hronike pominju poimence samo 21 kneza[6], koje je sigurno pratila družina, mali odred teško naoružanih ratnika na konjima, sa oklopima i oružjem skandinavskog tipa[7]. Ovi odredi po pravilu nisu brojali više od nekoliko stotina ljudi[8]. Glavninu vojske u Kijevskoj Rusiji činila je pešadija, sastavljena od slabo naoružanih građana i seljaka[9] Ona je bila slabija od nomada, kako po oružju, tako i po disciplini. Pešaci su bili naoružani sekirama i kopljima za lov na medvede; strelaca je bilo malo, a od oklopa većina ratnika imala je samo štit[10].

Broj ratnika na ruskoj strani je nesiguran. Knez Aleksandar Nevski je 1242. okupio samo 1.000 družinika i 2.000 pešaka iz Novgoroda i Černjigova za bitku protiv Tevtonaca[8], tako da je razumno pretpostaviti da se vojska prosečnog ruskog kneza u 13. veku brojala pre u stotinama nego u hiljadama ratnika.

Posledice

[uredi | uredi izvor]

Pobeda Mongola bila je potpuna: Rusi su izgubili "devet desetina" vojske i 12 knezova[3]. Galički knez Mstislav spasao se uz pomoć Kumana, ali je Veliki knez Mstislav Kijevski zarobljen i pogubljen[6]. Teže posledice po Kijevsku Rusiju su izostale, jer su se Mongoli posle pobede povukli u srednju Aziju.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966. 
  2. ^ a b v Durant 2011, str. 738–739
  3. ^ a b v g d đ „Novgorodskaя letopisь”. krotov.info. Pristupljeno 29. 03. 2018. 
  4. ^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 120. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  5. ^ a b Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966. 
  6. ^ a b v g Michell et al. 1914, str. 66
  7. ^ Perrie, Maureen; Lieven, D. C. B.; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. str. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  8. ^ a b Nicolle 1996
  9. ^ Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. str. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180. 
  10. ^ Shirokorad, Aleksandr Borisovich (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. ISBN 978-5-9533-0274-6. OCLC 56858783. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]