Bitka na Kalki

Bitka na Kalki
	Deo mongolskog osvajanja Rusije
	; Mstislav Udaloj beži posle bitke.
Vreme	31. maj 1223.
Mesto	Današnja Ukrajina
Ishod	Mongolska pobeda
Sukobljene strane
Mongolsko carstvo	Ruske kneževine
Komandanti i vođe
Džebe-nojon Subudaj-bagatur	Mstislav Galički; Mstislav Kijevski
Jačina
20.000.	10-80.000.
Žrtve i gubici
neznatni	90%
	Kalka Bitka na mapi Rusije.

Bitka na reci Kalki, 31. maja 1223, bila je neuspeli pokušaj ujedinjenih ruskih kneževina, da u savezu sa Kumanima zaustavi napredovanje rastuće Mongolske Imperije na čelu sa Džingis-kanom.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Početkom 13. veka, Kijevska Rusija se sastojala od 64 kneževine: južne su bile potčinjene velikom knezu u Kijevu, severne Velikom knezu u Vladimiru-Suzdaljskom^[2], a Veliki Novgorod bio je polu-nezavisna republika^[2]. Nakon ujedinjenja mongolskih plemena 1206. pod Džingis-kanom, i brzog osvajanja severne Kine (1215) i srednje Azije i Persije (1220), Mongoli su prešli Kavkaz, opustošili Krim i došli u sukob sa Kumanima ("Polovcima" u ruskim hronikama), koji su vladali "Divljim Poljem", stepskim područjem između Crnog i Kaspijskog mora^[2]. Pod pritiskom Mongola, kumanski kan Koten obratio se za pomoć svom zetu, knezu Mstislavu Galičkom^[3] i Velikom knezu Mstislavu Kijevskom.

Bitka[uredi | uredi izvor]

Primivši vesti o napredovanju Mongola, i bogate poklone od Kumana^[3], Veliki knez Mstislav je okupio ruske kneževe u Kijevu, gde je odlučeno da se novi neprijatelj napadne u Divljem polju. Ruska vojska okupila je odrede iz Kijeva, Smolenska, Černjigova, Galiča, Volinja i Turova. Vladimir-Suzdaljski, Rjazanj i Novgorod odbili su da pomognu^[4]. Ruska vojska, vođena od kumanskih saveznika, krenula je u stepe i napredovala 9 dana niz Dnjepar, goneći Mongole koji su se povlačili. Mongolske snage činila su 2 tumena (odred od 10.000 ljudi), pod vođstvom Džebe-Nojona i Subudaj-Bagatura^[5]. U želji da podele saveznike, Mongoli su ponudili Rusima savez protiv Kumana, njihovih davnašnjih neprijatelja. Mongolski glasnici su pobijeni, ali je došlo do svađe između ruskih vođa^[3], i ruska vojska se podelila. Najzad, na obali reke Kalke blizu Azovskog mora, Mongoli su se okrenuli da prime bitku: najpre je potučena ruska konjica na čelu sa Mstislavom Galičkim, koja se odvojila od pešadije goneći nomade, dok su Kumani pobegli bez borbe^[3]. Zatim je ruska pešadija na čelu sa Mstislavom Kijevskim opkoljena u utvrđenom logoru i posle 3 dana naterana na predaju^[6].

Suprotstavljene snage[uredi | uredi izvor]

Veličina i sastav suprotstavljenih vojski mogu se grubo proceniti na osnovu savremenih hronika^[3]^[6]. Savremeni Mongolski izvori opisuju Mongolsku vojsku kao 2 tumena^[5], tj. 20 hiljada ljudi, uglavnom nomadskih strelaca-konjanika. Međutim, tumeni su često bili daleko manji, neki sa svega 1.000 boraca.

Na ruskoj strani, hronike pominju poimence samo 21 kneza^[6], koje je sigurno pratila družina, mali odred teško naoružanih ratnika na konjima, sa oklopima i oružjem skandinavskog tipa^[7]. Ovi odredi po pravilu nisu brojali više od nekoliko stotina ljudi^[8]. Glavninu vojske u Kijevskoj Rusiji činila je pešadija, sastavljena od slabo naoružanih građana i seljaka^[9] Ona je bila slabija od nomada, kako po oružju, tako i po disciplini. Pešaci su bili naoružani sekirama i kopljima za lov na medvede; strelaca je bilo malo, a od oklopa većina ratnika imala je samo štit^[10].

Broj ratnika na ruskoj strani je nesiguran. Knez Aleksandar Nevski je 1242. okupio samo 1.000 družinika i 2.000 pešaka iz Novgoroda i Černjigova za bitku protiv Tevtonaca^[8], tako da je razumno pretpostaviti da se vojska prosečnog ruskog kneza u 13. veku brojala pre u stotinama nego u hiljadama ratnika.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Pobeda Mongola bila je potpuna: Rusi su izgubili "devet desetina" vojske i 12 knezova^[3]. Galički knez Mstislav spasao se uz pomoć Kumana, ali je Veliki knez Mstislav Kijevski zarobljen i pogubljen^[6]. Teže posledice po Kijevsku Rusiju su izostale, jer su se Mongoli posle pobede povukli u srednju Aziju.

Reference[uredi | uredi izvor]

^ ^a ^b Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966.
^ ^a ^b ^v Durant 2011, str. 738–739
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ „Novgorodskaя letopisь”. krotov.info. Pristupljeno 29. 03. 2018.
^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 120. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
^ ^a ^b Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966.
^ ^a ^b ^v ^g Michell et al. 1914, str. 66
^ Perrie, Maureen; Lieven, D. C. B.; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. str. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
^ ^a ^b Nicolle 1996
^ Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. str. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180.
^ Shirokorad, Aleksandr Borisovich (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. ISBN 978-5-9533-0274-6. OCLC 56858783.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Nicolle, David (1996). Lake Peipus 1242 : battle of the ice. London: Osprey Military. ISBN 9781855325531. OCLC 38550301.
Durant, Will (2011). The Age of Faith : the Story of Civilization, Volume IV. 3M Company. [Place of publication not identified]: Simon & Schuster. str. 738—739. ISBN 9781451647617. OCLC 869431083.
Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. str. 66.
Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Jedan od najgorih načina da umrete – niko u istoriji nije bio tako surov (B92, 4. januar 2023)

[:5-1] Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966.

[:0-2] v Durant 2011, str. 738–739

[:1-3] v ^g ^d ^đ „Novgorodskaя letopisь”. krotov.info. Pristupljeno 29. 03. 2018.

[4] The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 120. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.

[automatski_generisano1-5] Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966.

[:2-6] v ^g Michell et al. 1914, str. 66

[7] Perrie, Maureen; Lieven, D. C. B.; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. str. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.

[:3-8] Nicolle 1996

[9] Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. str. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180.

[10] Shirokorad, Aleksandr Borisovich (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. ISBN 978-5-9533-0274-6. OCLC 56858783.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

Normativna kontrola
Državne	Izrael Sjedinjene Države Češka
Ostale	Enciklopedija Britanika