Boleslav Pobožni

Pečat Boleslava Pobožnog, 1258

Boleslav Pobožni (1224/27 — 14. april 1279) je bio vojvoda Velike Poljske tokom 1239—1247 (prema nekim istoričarima tokom 1239—1241, jedini vojvoda od Ujšćea), vojvoda od Kališa tokom 1247—1249. 1249–1250, vojvoda od Gnjezno-Kališa tokom 1253–1257, vojvoda cele Velike Poljske i Poznanja tokom 1257–1273, 1261. vladar nad Lodom, namesnik vojvodstva Mazovije, Plocka i Čerska, rukovođa tokom 1261. godine. nad Bidgoščom tokom 1268–1273, vojvoda od Inovroclava tokom 1271–1273, i vojvoda od Gnjezno-Kališa od 1273. do njegove smrti.

Bio je drugi sin Vladislava Odonika, vojvode Velike Poljske i njegove supruge Jadvige, koja je verovatno bila ćerka Mestvina I, vojvode od Pomeranije, ili pripadnika dinastije Pšemisla. Njegovo ime je bilo veoma popularno u dinastiji Pjasta, tako da se ne zna tačno po kome je dobio ime. Vrlo brzo Boleslav je dobio nadimak „Pobožni“ (latinski: Pius, poljski: Pobozni), koji mu je za života dala Hronika kaptola iz Poznanja. Godine 1264. Boleslav je dao prvu pisanu privilegiju Jevrejima Velike Poljske.

Mladost

Tokom mladosti Boleslav je nastavio žestoki spor njegovog oca protiv Vladislava III Spindlešanksa (svog sopstvenog strica) za nasledstvo. Međutim, Vladislav Odonik se dobro starao o vaspitanju svog potomstva, o čemu svedoči činjenica da je Boleslav, kao i njegov stariji brat Pšemisl I, umeo da čita i piše latinski.

Starateljstvo Pšemisla I

Pošto je Boleslav bio maloletan kada je vojvoda Vladislav Odonik umro 5. juna 1239. godine, njegov stariji brat vojvoda Pšemisl I je u početku vladao sam. Istoričari se slažu da je teritorija koju su braća nasledila bila mala, ali se ne slažu oko toga da li se prostirala dalje od Ujšća i Nakla u severnoj Poljskoj. Godine 1241. vojvoda Pšemisl I i Boleslav su počeli da vraćaju zemlje koje je njihov otac izgubio. Do 1243. godine, braća su povratila većinu vojvodstava Poznanj i Gnjezno, 1244. Kališ, 1247. Santok, a 1249. Vielun. Godine 1244. Boleslav je podržao svog brata u sukobu između lokalnog plemstva i sveštenstva predvođenog biskupom Poznanja Bogufalom II zbog privilegija koje je njihov otac dodelio neposredno pre njegove smrti. Dana 24. aprila 1245. godine, vojvoda Pšemisl I je priznao Boleslavovo punoletstvo tako što ga je proglasio vitezom tokom svečane mise u čast svetog Adalberta Praškog u Gnjeznu, koju je služio nadbiskup Peška Liz.

Nedeljivost vojvodstva nije bila po volji Boleslavu, pa je 1247. godine, ubedio svog brata vojvodu Pšemisla I da obezbedi teritoriju kojom će samostalno vladati: zemlju između reke Prosne i Pšemta, severno od reke Varte i odatle do reke Odre; ukratko bilo je to vojvodstvo Kališ. Ovu podelu, iako prilično nepravednu za vojvodu Boleslava V`, Crkva je odobrila, a nakon što je protestovao, zaprećeno mu je ekskomunikacijom. Uprkos činjenici da je sada imao svoj posed, vojvoda Boleslav V nije vodio spoljnu politiku; ovo bi i dalje bila odgovornost njegovog brata. To je otkriveno tokom spora sa vojvodom Kazimirom I Kujavskim oko posedovanja Ladzke, koju mu je dao vojvoda Henrik II Pobožni kao miraz za svoju ćerku Konstancu, drugu ženu vojvode Kazimira I. Ovu odluku nisu priznali sinovi vojvode Vladislava III Odonika, ali su se na kraju pomirili i čak potpisali savez sa Kujavskim vojvodom, čime je praktično okončan svaki pokušaj promene vlasništva nad spornim zemljištem.

Godine 1249. vojvoda Boleslav V ga je, nezadovoljan starateljstvom svog starijeg brata, ubedio da izvrši novu podelu njihovog nasledstva. Dobio je vojvodstva Kališ i Gnjezno, uz dodatak Vielunja, koji je nedavno vraćen pod vlast sinova vojvode Vladislava III Odonika. Ova nova podela je očigledno napravljena mirnim putem, jer su kasnije te iste godine braća zajedno dala podršku vojvodi Konradu I od Glogova protiv njegovog brata velikog vojvode Boleslava II Ćelavog. Međutim, 19. maja 1250. godine, dogodio se neobjašnjiv događaj, o kome se govori u Hronici Velike Poljske:

"Pšemisl je zarobio svog brata Boleslava i zauzeo sve njegove zemlje i dvorce."

Sukob svakako nije bio beznačajan, pošto je vojovda Boleslav V, zahvaljujući pritiscima moćnog velikopoljskog sveštenstva, svoju slobodu povratio tek 20. aprila 1253. godine. Do konačnog pomirenja između braće došlo je u maju te godine na sastanku u Pogorzelici kod Giecza, gde je zahvaljujući posredovanju Pelke, nadbiskupa Gnjezna, vojvoda Boleslav V povratio svoje vojvodstvo Kališ-Gnjezno. Nakon toga braća su bez problema sarađivala, ali je vojvoda Boleslav V ipak bio uklonjen iz spoljne politike Velike Poljske. Vojvoda Boleslav V je 8. maja 1254. godine, učestvovao na nacionalnom kongresu knezova Pjasta u Krakovu povodom kanonizacije Svetog Stanislava, gde su odlučili da formiraju koaliciju protiv Svjatopolka II, vojvode od Pomeranije. Među prinčevima koji su učestvovali bili su njegov brat vojvoda Pšemisl I, vojvoda Kazimir I Kujavski, vojvoda Simovit I od Mazovije, vojvoda Vladislav I od Opolja i vojvoda Boleslav V Čedni. U septembru te godine vojvoda Boleslav V je učestvovao u ekspediciji protiv vojvode Henrika III Belog koju su pokrenuli njegov brat i vojvoda Konrad I od Glogova.

Samostalna vladavina

Spoljna politika

4. juna 1257. godine, umro je vojvoda Pšemisl I sa samo 36 godina. Smrću njegovog brata vojvodi Boleslavu V su se otvorili novi horizonti. Postao je neprikosnoveni jedini vladar nad celom Velikom Poljskom. Iako je posthumni sin njegovog brata, vojvoda Pšemisl II, rođen 14. oktobra te godine, vojvoda Boleslav V je bio njegov staratelj sve dok nije proglašen punoletnim. Prva Boleslavova nova spoljna politika bio je njegov brak 1258. godine, sa princezom Jolandom (Helenom), ćerkom ugarskog kralja Bele IV. Ova unija rezultirala je trajnom vezom između vojvode Boleslava V i Mađarske, što se ogledalo u pomoći datoj u sukobu sa Bohemijom nakon izumiranja kuće Babenberg. Za vojvodu Boleslava V, ovaj savez ga je koštao pustošenja Velike Poljske tokom zime 1267-1268. godine, od strane trupa češkog kralja Otakara II tokom njegovog povratka sa ekspedicije protiv Prusa. Jedna od etapa ovog rata bilo je i putovanje vojvode Boleslava V zajedno sa vojvodom Boleslavom V Čednim i vojvodom Lešekom II Crnim u jesen 1273. godine, da bi posetio vojvodu Vladislava I od Opolja, saveznika dinastije Pšemisla.

Odnosi sa Mazovijom i Kujavijom

Tokom 1258-1261. godine, vojvoda Boleslav Pobožni je bio umešan u dug i destruktivan rat protiv vojvode Kazimira I Kujavskog i njegovog saveznika vojvode Svantopolka II za kastelaniju Ladzku. U tom cilju, velikopoljski vojvoda se udružio sa Vartislavom III, vojvodom od Pomeranije-Demina, vojvodom Sjemovitom I od Mazovije, vojvodom Boleslavom V Čednim i Romanom Danilovičem, knezom od Navagrudaka. Rat je završen punom pobedom i Ladzka je pripojen Velikoj Poljskoj. Formalni ugovor je potpisan 29. novembra 1259. godine; međutim, vojvoda Kazimir I je odložio ispunjenje odredbi sporazuma, što je 1261. godine, dovelo do novog vojnog pohoda.

Dana 23. juna 1262. godine, vojvoda Sejmovit I je ubijen od strane litvanskih trupa, a njegov najstariji sin vojvoda Konrad II je zarobljen. I vojvoda Konrad II i njegov mlađi brat vojvoda Boleslav II bili su u to vreme maloletni; iz tog razloga, Vojvoda Boleslav Pobožni je postao namesnik njihovih domena (vojvodstva Mazovije, Plocka i Čerska) u naredne dve godine, sve do 1264. godine, kada je vojvoda Konrad II dobio slobodu i vratio se u Mazoviju.

Godine 1268. vojvoda Boleslav Pobožni se ponovo mešao u Kujavske poslove. Sin vojvode Kazimira I, vojvoda Zemomisl od Inovroclava, sledio je politiku saradnje sa Tevtonskim redom i vojvodom Samborom II od Pomeranije, koji je postao njegov tast. To je izazvalo duboko nezadovoljstvo lokalnog plemstva, koje je pozvalo vojvodu Boleslava Pobožnog u pomoć. Velikopoljski vojvoda je brzo zauzeo Rađejov, Krušvicu i zamak u Bidgošč; međutim, brzom akcijom vojvoda Zemomisl je povratio privremenu kontrolu nad ovom zemljom.

Uprkos ovom uspehu, vojvoda Zemomisl je nastavio sa svojom nemačko-pomeranskom politikom, što je izazvalo novu pobunu njegovih podanika, koji su ponovo pozvali vojvodu Boleslava Pobožnog u pomoć: 1271 godine, je izvršio invaziju na vojvodstvo Inovroclav i primorao vojvodu Zemomisla da pobegne. Vojvoda Boleslav Pobožni je zadržao Vojvodstvo do 1273. godine, kada ga je dao Zemomislovom bratu vojvodi Lešku II Crnom, osim Rađejeva i Krušvice, koji su ostali u Velikoj Poljskoj.

Rat protiv Brandenburga

Od početka svoje samostalne vladavine, vojvoda Boleslav Pobožni je uspostavio kontakte sa markgrofovijom Brandenburgom, kojom je vladala kuća Askanija; u tome je sledio politiku svog brata vojvode Pšemisla I, koji je čak verio svoju najstariju ćerku Konstancu sa Konradom, sinom markgrofa Jovana I. Tri godine nakon smrti vojvode Pšemisla I (1260.), Konstancija i Konrad su se zvanično venčali. Kao miraz, Brandenburg je dobio kastelanije Santok (ali bez važnog glavnog grada) uz saglasnost viec-a ponovo ujedinjenog u Velikoj Poljskoj, koji je održan 1. jula 1260. u Poznanju.

Međutim, očekivani mir zbog ovog braka bio je kratkog daha. Početkom 1265. godine, Brandenburg je zauzeo glavni grad Santok i prekršio prethodni sporazum. Zahvaljujući neposrednoj diplomatskoj intervenciji, vojvoda Boleslav Pobožni je ubrzo potpisao novi ugovor sa Brandenburgom, po kome je Velika Poljska spalila tvrđavu izgrađenu u Drezdenku, a Brandenburg je spalio i svoju tvrđavu u Santoku. Ali 1269. godine, ponovo je izbio rat sa Brandenburgom. Sagradili su tvrđavu u Sulenćinu, a kao odgovor vojvoda Boleslav Pobožni je uradio istu stvar u Mjendzižeču. Invaziju na Mjedzižeč koju su pokrenuli markgrofovi Brandenburga uspešno je odbio vojvoda Boleslav Pobožni, koji je u decembru 1269. godine, mogao da napreduje do Lebusa i pored toga, tokom ove ekspedicije spalio je nekoliko tvrđava, uključujući i onu novosagrađenu u Sulećinu. Obe strane su sklopile novi sporazum i obnovljene su tvrđave u Santoku (od Brandenburga) i Drezdenku (od Velike Poljske). Potonju je Brandenburg zauzeo 1270. godine. Iz tog razloga, vojvoda Boleslav Pobožni je u proleće 1271. godine, organizovao veliku vojnu ekspediciju protiv Santoka i Nojmarka, strašno opustošivši ovu zemlju, ali nije mogao da povrati izgubljene oblasti.

Rat sa dinastijom Askanija nije bio ograničen samo na pogranična područja Velike Poljske. Do 1272. godine, vojvoda Boleslav Pobožni je ušao u savez sa Mestvinom II, vojvodom od Pomeranije-Gdanjska; godinu dana kasnije (1273.) obnovio je omaž Brandenburgu i obećao pomoć markgrofovstvu protiv svih njegovih neprijatelja, osim vojvode od Velike Poljske. Iste godine pokrenuta je još jedna ekspedicija protiv Brandenburga. Iako je nominalno vođstvo nad trupama vojvoda Boleslav Pobožni dao svom mladom sinovcu vojvodi Pšemislu II, ekspediciju su zapravo predvodili iskusni komandanti kao što su vojvoda Poznanja, Przedpelk Lodzia, i kastelan Kališ Janeka. Uspešno su ponovo osvojili i Drezdenk i Stšelce Krajenjskje. Poslednji pohod protiv Brandenburga za vreme Boleslavljevog života trajao je u leto 1278. godine, kada su velikopoljske trupe napredovale do Misliboža i na kraju povratile Santok.

Unutrašnja politika

Vojvoda Boleslav Pobožni je nastavio politiku vojovde Pšemisla I i zadržao na njihovim pozicijama plemiće koje je on imenovao. Takođe je razvio dobre odnose sa Crkvom, pokušavajući da utiče na imenovanje najvažnijih verskih funkcija. Njegova velikodušnost prema sveštenstvu omogućila je franjevcima da 1259. godine, uspostave položaj u Gnjeznu. Takođe za vreme njegove vladavine osnovan je manastir Klarisa u Gnjeznu, koji je ostao nedovršen čak i u vreme smrti vojvode Pšemisla II.

Dana 16. avgusta 1264. godine, vojvoda Boleslav Pobožni je dao prvu pisanu privilegiju Jevrejima Velike Poljske (Kališki statut). Njime je regulisana sudska vlast nad jevrejskim stanovništvom i jevrejska kreditna i trgovačka delatnost. Relativno liberalni statut služio je kao osnova za jevrejske privilegije u Poljskoj do 1795. godine.

Poslednje godine

Godine 1273, nakon pobedonosne ekspedicije na Brandenburg, vojvoda Pšemisl II je počeo da traži svoje zasebno vojvodstvo. Ne mogavši da se suoči sa snažnim pritiskom, vojovda Boleslav Pobožni je pristao na ovo i dao svom sinovcu okrug Poznanj. Da bi vezao vojvodu Pšemisla II svojom politikom, vojvoda Boleslav Pobožni je dogovorio brak svog sinovca sa Ludgardom, ćerkom vojvode Henrika I Hodočasnika, gospodara Meklenburga. Pored toga, Ludgarda je bila unuka vojvode Barnima I od Pomeranije, i zahvaljujući ovoj uniji savez sa Zapadnom Pomeranijom je ojačan. Politički put vojvoda velikopoljskih, međutim, ubrzo se proširio, pošto je vojvoda Pšemisl II stupio u savez sa vojvodom Henrikom IV Probom, a vojovda Boleslav Pobožni je, koristeći zatvočeništvo vojvode Henrika IV 1277. godine, pokušao da iznudi finansijske ustupke. Vojvoda Boleslav Pobožni je ovu politiku podržao udajom svoje prvorođene ćerke Elizabete za vojvodu Henrika V Debelog, vojvodu od Legnice.

Vojovda Boleslav Pobožni je umro 14. aprila 1279. godine, u Kališu i sahranjen je u Arhikatedralnoj bazilici Svetog Petra i Pavla u Poznanju.

Brak i deca

Godine 1258. vojvoda Boleslav Pobožni se oženio princezom Jolandom (Helenom) (1244 – 16/17. juna posle 1304. godine), ćerkom ugarskog kralja Bele IV. Imali su:

• Elizabeta (1261/63 – septembar 1304. godine), udata 1273. godine, za Henrika V, vojvodu od Legnice.
• Jadviga (1270/75 – 10. decembar 1339. godine), udata u januaru 1293. godine, za Vladislava I Kratkog, vojvodu Kujavske i posle 1320. godine, kralja Poljske.
• Ana (1276/78 – pre 1300. godine), monahinja u Gnjeznu.

Nakon što je vojvoda Boleslav Pobožni umro bez muških naslednika, celo velikopoljsko vojvodstvo je pripalo njegovom jedinom sinovcu vojvodi Pšemislu II, koji je krunisan za kralja Poljske 1295. godine, ali je ubijen sledeće godine. Njegovom smrću je izumrla velikopoljska grana dinastije Pjasta.

Literatura

• Berend, Nora; Urbanczyk, Przemyslaw; Wiszewski, Przemyslaw (2013). Central Europe in the High Middle Ages: Bohemia, Hungary and Poland, c.900-c.1300. Cambridge University Press.
• Davies, Norman (1982). God's Playground: A History of Poland. Vol. I: The Origins to 1795. Columbia University Press.
• Lerski, George J. (1996). Historical Dictionary of Poland, 966-1945. Greenwood Press.