Bruno Latur

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bruno Latur
Bruno Latur, 2015.
Lični podaci
Datum rođenja(1947-06-22)22. jun 1947.
Mesto rođenjaBon, Francuska
Datum smrti9. oktobar 2022.(2022-10-09) (75 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
ObrazovanjeUniverzitet Fransoa Rable, Tur
Istraživački razvojni centar, Marselj
Naučni rad
PoljeFilozofija
InstitucijaCentar za sociologiju inovacija, Pariz
Nacionalna visoka tehnička škola, Pariz
Institut za političke studije, Pariz
Londonska škola ekonomije i političkih nauka
Univerzitet u Amsterdamu
NagradeHolberg nagrada (2013)
Zvanični veb-sajt
www.bruno-latour.fr

Bruno Latur (franc. Bruno Latour; francuski: [latuʁ]; Bon, 22. jun 1947 — Pariz, 9. oktobar 2022) bio je francuski filozof, antropolog i sociolog.[1] On je posebno poznat po svom radu u oblasti nauke i tehnologije.[2] Nakon predavanja u prestižnoj pariskoj Nacionalnoj visokoj tehničkoj školi (Centar za sociologiju inovacija) od 1982. do 2006. godine, on je sada profesor na Institutu za političke studije u Parizu (2006)[3], gde je direktor istraživačkog centra. On je takođe stalni profesor u Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.[4]

Latur je najpoznatiji po svojim knjigama ''Nikad nismo bili moderni'' (1991; prevedeno na engleski, 1993), ''Život Laboratorije'' (sa Stivom Vulgarom, 1979) i ''Nauka u akciji'' (1987).[5] Iako su njegove studije o naučnoj praksi bile u jednom trenutku u vezi sa socijalnim konstruktivističkim[5] pristupom filozofiji nauke, Latur je značajno odstupio od takvih pristupa. Poznat je po povlačenju iz subjektivne/objektivne podele i ponovnom razvoju pristupa rada u praksi.[1] Uz Mišel Kolina i Džon Lava, Latur je jedan od glavnih začetnika teorije akter – mreža, konstruktivističkog pristupa, razvijenog pod uticajem etnometodologije Harolda Garfinkela, stvaralačke semiotike Greimasa i sociologije Gabrijela Tarda, rivala Emila Dirkema.

Latourova monografija donela mu je 10. mesto među najčešće citiranim knjigama autora humanističkih i društvenih nauka za 2007. godinu.[6]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Latur je u srodstvu sa poznatom porodicom vinara iz Burgonje, ali nije povezan sa imanjem sličnog imena u Bordou.[7]

Kao student, Latur je prvobitno bio fokusiran na filozofiju i bio je pod jakim uticajem Mišela Seresa. Latur je doktorirao teologiju[8] na Univerzitetu Fransoa Rable, u Turu[9]. Ubrzo je razvio interes za antropologiju i započeo terenski rad na Obali Slonovače, što je rezultiralo kratkom monografijom o dekolonizaciji, rasi i industrijskim odnosima.[5]

Nakon što je proveo više od 20 godina u Centru za sociologiju inovacija u pariskoj Nacionalnoj visokoj tehničkoj školi, 2006. godine prelazi na Institut za političke studije u Parizu, gde je on prvi šef katedre Gabrijela Tarda. U poslednjih nekoliko godina on je takođe bio jedan od kustosa uspešnih izložbi Centra za umetnost i medije u Karlsrueu u Nemačkoj, uključujući „Iconoclash“ (2002) i „Making Things Public“ (2005). 2005. godine on je takođe držao Spinozinu katedru filozofije na Univezritetu u Amsterdamu.[10]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

Laturu je 22. maja 2008. godine, dodeljen počasni doktorat od strane Univerziteta u Montrealu povodom konferencije organizacione komunikacije, održane u čast Džejms R. Tejlora, koji je imao veliki uticaj Laturov rad.

Nagrada Holberg[uredi | uredi izvor]

Dana 13. marta 2013 gorine, proglašen je za dobitnika Holberg nagrade.[11][12][13] Nagradni odbor je izjavio ”Bruno Latur je obavio ambicioznu analizu i interpretaciju modernosti, i doveo u pitanje osnovne koncepte, kao što su razlike između modernog i predmodernog, prirode i društva, ljudi i neljudi”. Odbor je izjavio da je ”uticaj Laturovog rada evidentan i daleko od studija istorije nauke, istorije umetnosti, istorije, filozofije, antopologije, geografije, teologije, književnosti i prava”.[11][12][13][14]

Članak Džona Elstera iz 2013. Godine u Aftenposten kritikovao je nagrađivanje Latura govoreći ”pitanje je da li zaslužuje nagradu.”[15] ...”Da je statut [nagrade] koristio novo znanje kao glavni kriterijum, a ne kao jedan od mnogih kriterijuma, onda bi on po mom mišljenju, bio potpuno nekvalifikovan. ”[16]

Glavni radovi[uredi | uredi izvor]

Život Laboratorije[uredi | uredi izvor]

Nakon ranih napora u karijeri, Latur pomera svoj istraživački interes na naučnike u laboratorijama. Latur je dobio na značaju sa publikacijom “Život laboratorije: Socijalna konstrukcija naučnih činjenica” čiji je koautor Stiv Vulgar. U knjizi, autori preduzimaju etnografsku studiju neuroendokrinološkog istraživanja Salk instintuta.[5] Ovi rani radovi su tvrdili da su naivni opisi naučnih metoda, u kojima teorije zavise od ishoda jednog ekspreimenta, nedosledni prema realnom radu u laboratoriji.

U laboratoriji, Latur i Vulgar su uočili da tipični eksperiment proizvodi nejasne podatke, koji se pripisuju kao neuspeh aparata ili eksperimentalnih metoda, i da veliki deo naučnog usavršavanja uključuje učenje kako da donesemo subjektivnu odluku o tome koje podatke zadržati, a koje ne. Latur i Vulgar su tvrdili da, za neuvežbane posmatrače, celokupan proces podseća, ne na nepristrasnu potragu za istinom i preciznošću, već na mehanizam ignorisanja podatka koji se suprotstavljaju naučnim pravilima.

Latur i Vulgar su stvorili veoma kontroverznu sliku nauke. Oslanjajući se na rad Gastona Bačelarda, nastavili su sa idejom da su predmeti naučnih studija društveno konstruisani u laboratoriji - da oni ne mogu biti postojani bez instrumenata da ih izmere i umova da ih tumače. Posmatrali su naučnu aktivnost kao skup verovanja, usmene tradicije i specifične kulturne prakse - ukratko, nauka je rekonstruisana, ne kao postupak ili skup principa, već kao kultura. Laturova knjiga: Nauka u akciji: Kako slediti naučnika i inženjera kroz društvo jedan je od najvažnijih tekstova sociologije naučnog saznanja u kojoj je objavio svoj čuveni Drugi Princip: “Naučnici i inženjeri govore u ime novih saveznika koje su oblikovali; oni dodaju ovaj neočekivani resurs kako bi promenili ravnotežu sile u njihovu korist.“

Neki od Laturovih stavova i nalaza, su izazvali žestoke kritike. Gros i Levit su tvrdili da Laturovi stavovi postaju apsurdni kada se primene u nenaučnom kontekstu: Na primer, ako grupa saradnika u sobi bez prozora raspravlja o tome da li napolju pada kiša, i izađu napolje da otkriju kišne kapi u vazduhu i na tlu, Laturova hipoteza bi tvrdila da je kiša društveno konstruisana.[17] Slično tome, filozof Džon Serl[18] smatra da Laturov socijalno konstruktivistički stav ima ozbiljne nedostatke, pa stoga proizvodi “komične rezultate.”

Pasterizacija Francuske[uredi | uredi izvor]

Nakon istraživačkog projekta za ispititivanje sociologije primatologa, Latur nastavlja teme iz Života laboratorije sa delom “Mikrobi: rat i mir” (u Engleskoj objavljen pod nazivom Pasterizacija Francuske). U tom delu, u maniru političke biografije, on proučava život i rad jednog od najpoznatijih Francuskih naučnika Luja Pastera, i njegovo otkriće mikroba. Latur ističe društvene snage u Pasterovoj karijeri, kao i uslove u kojima je teorija prihvaćena. Pružajući eksplicitna ideološka objašnjenja za veće prihvatanje Pasterovog rada u nekim krugovima nego u drugim, on nastoji da naruši ideju da je prihvatanje ili odbijanje naučnih teorija primarno, ili stvar eksperimenta ili dokaza. Jedno od dela, Aramis, ili ljubav prema tehnologiji, fokusirano je na istoriju neuspešnog masovnog projekta.

Nikad nismo bili moderni[uredi | uredi izvor]

Laturov rad Nikada nismo bili moderni:test simetrične antropologije prvi put je objavljen u Francuskoj 1991. godine. Ubrzo je preveden na engleski i objavljen 1993. godine pod nazivom Nikad nismo bili moderni.

Latur podstiče čitaoce antropologije da ponovo promisle i ponovo procene naš mentalni sklop. On je ocenio rad naučnika i razmatrao doprinos naučnih metoda znanja i rada, što prikriva razliku između različitih disciplina.[19]

Latur tvrdi da društvo nikada stvarno nije bilo moderno, i promovisao je nemodernizam umesto postmodernizma, modernizma i antimodernizma.[20] Njegov stav bio je da nikada nismo bili moderni i da male podele odvajaju zapadnjake od ostalih.[21] Latur je video modernizam kao eru koja svojim nastupanjem poništava celokupnu prošlost.[22] Predstavio je antimodernu reakciju braneći stvari kao što su duh, racionalnost, sloboda, društvo, Bog ili čak prošlost.[23] Postmoderna, prema Laturu, takođe prihvata modernističke apstrakcije kao da su stvarne.[24] Suprotno tome, nemodernizam ponovo uspostavlja simetriju, s jedne strane između nauke i tehnologije, i društva sa druge strane.[25] Latur se takođe osvrće na nemogućnost vraćanja postmodernizmu, jer isključuje eksperimentisanje velikih razmera, koje je proizvod modernizma.[26]

Latur je pokušao da, kroz studiju slučaja, dokaže zabludu u starim objektima kroz prirodu modernosti, koja se može povezati sa Platonom.[19][27] On je odbio koncept „tamo“ protiv „ovde“.[28] On je istakao razliku između predmeta kao jednostavno neupotrebljivu i ucrtao novi pristup prema znanju, radu i cirkulišućim referencama.[28] Latur je smatrao da nesavremeni treba da igraju (rade) na drugačijem terenu, znatno drugačijem od onog na kome su postmodernisti.[24] On govori mnogo šire, ali sa mnogo manje polemike o kreaciji nepoznate zemlje koju je kroz šalu nazvao Srednje Kraljevstvo.[24]

Godine 1998., istoričar nauke Margaret C. Jakob tvrdi da je Latourov politizovan iskaz razvoja modernizma u 17. veku "fantastično bekstvo iz moderne zapadne istorije".[29]

Pandorina nada[uredi | uredi izvor]

Pandorina nada (1999) označava povratak na teme koje je Latur istraživao u delima Nauka u akciji i Nikad nismo bili moderni. Koristi nezavisne, ali tematski povezane eseje i studije slučaja da ispita autoritet i pouzdanost naučnog saznanja. Latur koristi narativni, anegdotski pristup u velikom broju eseja, opisujući svoj rad sa pedolozima u kišnim šumama Amazona, razvoj procesa pasterizacije i istraživanja francuskih naučnika za proučavanje nuklearne fizike, po izbijanju Drugog svetskog rata. Latur kaže da je ovaj specifičan, anegdotski pristup nauci od suštinskog značaja za sticanje potpunog razumevanja discipline: „Jedini način da se razume realnost nauke jeste da se prati šta nauka radi najbolje, što predstavlja obraćanje posebne pažnje na detalje u naučnoj praksi.” Neki autori su kritikovali Laturovu metodologiju, uključujući Ketrin Pandoru, profesora istorije nauka na Univezitetu u Oklahomi. U svom prikazu Pandorine nade ona kaže:

(Laturovo) pisanje može biti stimulišuće, osvežavajuće, povremeno motivišuće, ali s jedne tačke gledišta može biti prikazano kao neprirodan stil u kome rokoko žudi za sažimanjem metafore, primera, definicija i apstrakcija što može da frustrira čak i čitaoce koji pristupaju njegovom radu sa najboljim namerama (bez obzira na uključivanje rečnika izraza od devet stranica i slobodno korišćenje dijagrama u pokušaju da se postigne najveća moguća jasnoća)[30]

Pored svojih epistemoloških briga, Latur takođe istražuje političku dimenziju nauke u „Pandorinoj Nadi“. Dva poglavlja se oslanjaju na Platonov dijalog „Gorgija“ kao sredstvo za istraživanje i naglašavaju razliku između sadržaja i konteksta. Kao što Ketrin Pandora kaže u svom osvrtu:

Teško je ostati ravnodušan prema autorovom očiglednom oduševljenju u korišćenju klasičnog dela iz antike da bi aktuelna pitanja dospela u žižu interesa, kao i da na čitaoce ostavi utisak da Sokrat i Kalikle nisu samo u dijalogu jedan sa drugim, već i sa Laturom takođe.[30]

Iako Latur uokviruje svoju diskusiju klasičnim modelom, njegovi primeri, puni političkih pitanja, su aktuelni i značajni: globalno zagrevanje, širenje bolesti ludih krava, kao i kancerogene posledice pušenja i spominju se u različitim tačkama „Pandorine Nade“. U Feliks Stalderovom članku "Izvan konstruktivizma : prema realizmu", on sumira Laturov stav u vezi političke dimenzije nauke: „Ove naučne debate su neprirodno držane otvorene da bi se onemogućile bilo kakve političke akcije protiv ovih problema i onih koji profitiraju od njih“.[31]

Zašto je kritika izgubila snagu?[uredi | uredi izvor]

U članku iz 2004. godine[32] Latur preispituje osnovne pretpostake na kojima se zasniva većina njegove karijere, pitajući se: „Da li sam pogrešio što sam učestvovao u otkriću ove discipline poznate kao studije nauke?“ Dobija oštre kritike u vezi svoje oblasti proučavanja i društvene kritike uopšte. Ukazuje da se takve kritike graniče sa irelevantnim. Kako bi zadržale snagu, Latur tvrdi da kritike zahtevaju ponovnu procenu: „Naše kritike zaslužuju toliki kritički nadzor kao i budžet Pentagona.“ Kako bi povratile svoj fokus i kredibilitet, Latur tvrdi da društvene kritike moraju prihvatiti empirizam, da insistiraju na „održavanju čvrstog realističkog stava – da govore kao Vilijam Džejms.“

Latur ukazuje da oko 90% savremene društvene kritike prikazuje jedan od dva pristupa koje on naziva "činjenični položaj i pozicija magije". Položaj magije je anti-fetišistički, tvrdeći da su "predmeti verovanja" (npr. religija, umetnost) samo koncepti stvoreni od strane projektovanih želja i želja "naivnog vernika", dok činjenični položaj tvrdi da su pojedinci dominantni, često tajno i bez njihove svesti, od strane spoljnih sila (na primer, ekonomija, pol). "Da li vidite sada zašto je tako dobro da budete kritičan um?", pita Latour: bez obzira na kojoj ste poziciji, "Vi ste uvek u pravu!" Društvene kritike često pretenduju da koriste anti-fetišizam protiv ideje koju lično odbacuju.

Praktični rezultat ovih pristupa, koje je nekoliko decenija ispitivalo milion studenata elitnih fakulteta, je popularna i uticajna "kritička okrutnost" - koja je nalik malignom virusu stvorenom od strane "ludog naučnika" - te se pokazao kao nemoguć za kontrolisanje. Latur, kao ono što najviše zabrinjava, navodi to da su kritičke ideje dodeljene od strane onih, koje on opisuje kao teoretičare zavere, uključujući i skeptike u vezi sa globalnim zagrevanjem i 9/11 pokretom istine: "Možda preozbiljno shvatam teorije zavere, ali sam odlučan da otkrijem, u toj ludoj kombinaciji refleksnog neverovanja, preciznih dokaza i slobodne upotrebe pomoćnih objašnjenja iz socijalne nedođije, mnogo oružja socijalne kritike"

Ponovno formiranje društva[uredi | uredi izvor]

U delu: Ponovno formiranje društva (2005)[33] Latur nastavlja sa ponovnom procenom svog rada, razvijajući ono što on naziva „metafizikom“, za koju kaže da se odnosi na bilo šta što akter (onaj od koga učimo) tvrdi da je izvor motivacije. Dakle, ako neko kaže, „Bog me je inspirisao da budem milosrdan prema komšijama“ dužni smo da prepoznamo „ontološku težinu“ njihovog zahteva, umesto da pokušamo da zamenimo njihovo verovanje u prisustvo Boga društvenim pojmovima kao što su klasa, pol, imperijalizam i sl. Laturova metafizika zahteva postojanje mnogo svetova. Tvrdi da istraživači moraju odustati od prilagođavanja aktera strukturi ili okviru, ali smatra da prednosti ove žrtve daleko nadmašuju mane.[33]

Prema Laturu, pričati o metafizizci ili ontologiji, znači obraćati posebnu pažnju na različite kontradiktorne ideje koje zbližavaju i inspirišu ljude na delovanje.

Tradicionalniji metafizičari prigovaraju, tvrdeći da to znači da postoji više kontradiktornih stvarnosti, da postoji mnoštvo ideja za koje ljudi tvrde da pokreću na akciju (Bog, priroda, država, lične ambicije i drugo). Ovi prigovori ispoljavaju najvažniju razliku između tradicionalnog filozofskog shvatanja metafizike i Laturovog shvatanja: za Latura nema „osnovne strukture stvarnosti“ niti jednog stalnog sveta. Postoji mnoštvo stvarnosti ili „svetova“ po njegovim terminima koje se ne mogu spoznati – jedna za svaki izvor snage akterovog nadahnuća. Akteri donose stvarnu (metafiziku) u postojanje. Zadatak istraživača, nije da otkriju osnovu koja objašnjava tu snagu, već da prepoznaju „metafizičke inovacije“ koje predlažu svakodnevni akteri.[33] Latur tvrdi, da zabeležavanje ovih metafizičkih inspiracija zahteva veliku posvećenost relativizmu. Relativisti uče akterov jezik, evidentiraju šta govore da rade, i ne podnose žalbe višim „strukturama“ da „objasne“ motive aktera. Relativisti prepoznaju raznovrsnosti metafizike koju akteri donose u postojanje, i pokušavaju da ih ubeleže, umesto da ih svedu na prosto objašnjenje.

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Bruno Latur, Stiv Vulgar: Život Laboratorije: konstrukcija naučnih činjenica
  • Bruno Latur, Pasterizacija Francuske
  • Bruno Latur, Nikada nismo bili moderni
  • Bruno Latur, Aramis, ili ljubav prema tehnologiji
  • Bruno Latur, Pandorina nada: esej o stvarnosti naučnih studija
  • Bruno Latur, Politika prirode, kako uvesti nauku u demokratiju
  • Bruno Latur, Ponovno formiranje društva: uvod u teoriju akter-mreža

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Wheeler 2010, str. 189
  2. ^ See Steve Fuller, "Science and Technology Studies", in The Knowledge book. Key concepts in philosophy, science and culture, Acumen (UK) and McGill-Queens University Press (NA). 2007. str. 153.
  3. ^ See Latour's "Biography" Bruno Latour's official website Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. jun 2008)
  4. ^ [„Fellows, researchers and visitors - Who's who - Department of Sociology - Home[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 11. 12. 2017. g. Pristupljeno 23. 05. 2016.  Sukob URL—vikiveza (pomoć) Fellows, researchers and visitors - Who's who - Department of Sociology - Home]
  5. ^ a b v g Heather Vidmar-McEwen,"Anthropologists biographies: Bruno Latour", "Anthropologists biographies: Bruno Latour", Indiana University Anthropology Department
  6. ^ „The most cited authors of books in the humanities”. timeshighereducation.co.uk. 26. 03. 2009. Pristupljeno 16. 11. 2009. 
  7. ^ Blok, A. & Elgaard Jensen, T. Bruno Latour: hybrid thoughts in a hybrid world. London: Routledge, 2011.
  8. ^ Skirbekk, Gunnar. „Bruno Latour’s anthropology of the moderns”. Radicalphilosophy.com. Pristupljeno 05. 01. 2015. 
  9. ^ "Bruno Latour" by Heather Vidmar-McEwen
  10. ^ The Spinoza Chair - Philosophy - University of Amsterdam
  11. ^ a b Bruno Latour wins the 2013 Holberg Prize Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. mart 2019), Holberg Prize
  12. ^ a b L'anthropologue français Bruno Latour reçoit le prix Holberg en Norvège
  13. ^ a b Holbergprisen til Bruno Latour - Aftenposten
  14. ^ Holberg International Memorial Prize 2013: Bruno Latour. Citation of the Holberg Prize Academic Committee Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. jun 2016), Holberg Prize
  15. ^ „Den uforståelige Latour”. Aftenposten. 24. 04. 2013. str. 7Debatt. „Spørsmålet er om han fortjener prisen.” 
  16. ^ „Den uforståelige Latour”. Aftenposten. 24. 04. 2013. str. 7Debatt. „Hvis statuttene hadde brukt ny kunnskap som hovedkriterium, i stedet for ett av flere kriterier, ville han etter min mening ha vært fullstendig ukvalifisert.” 
  17. ^ Gross & Levitt 1997, str. 58
  18. ^ Searle, John R. (2009) "Why Should You Believe It?" The New York Review of Books, 24 September 2009.
  19. ^ a b Wheeler 2010, str. 190
  20. ^ Latour 1993, str. 47, 134.
  21. ^ Latour 1993, str. 47, 114.
  22. ^ Latour 1993, str. 69.
  23. ^ Latour 1993, str. 47.
  24. ^ a b v Latour 1993, str. 48.
  25. ^ Latour 1993, str. 138.
  26. ^ Latour 1993, str. 140.
  27. ^ Latour 1993, str. 79.
  28. ^ a b Wheeler 2010, str. 192
  29. ^ Jacob, Margaret C. (1998). „Latour's Version of the Seventeenth Century”. Ur.: Koertge, Noretta. A House Built on Sand: Exposing Postmodernist Myths About Science. NY: Oxford University Press. str. 240–254. ISBN 978-0-19-511725-7. 
  30. ^ a b Science Studies Study » American Scientist
  31. ^ Felix Stalder: Latour's Pandora's Hope (Review)
  32. ^ Latour, Bruno. (2004) "Why Has Critique Run out of Steam? From Matters of Fact to Matters of Concern". Critical Inquiry, Vol. 30, No. 2., Winter. 2004. str. 225–248.
  33. ^ a b v Latour, Bruno (2005). Reassembling the Social: An Introduction to Actor–Network Theory. Oxford, UK: Oxford University Press. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bruno Latur na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бруно_Латур&oldid=27755539”