Veliki vojvoda

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Veliki vojvoda (ž. velika vojvotkinja) je titula prvenstveno korišćena u zapadnoj Evropi, naročito u nemačkim državama. Po rangu niža je od kralja, ali viša od vojvode. Teritorija kojom veliki vojvoda vlada naziva se veliko vojvodstvo. Ova titula se koristi u nekim sadašnjim i bivšim nezavisnim monoarhijama Evrope:

  • U današnjem velikom vojdstvu Luksemburg
  • Istorijski vladari bivših nezavisnih zemalja kao što su: Toskana (od 1569. do 1860, sad deo Italije); Baden, Oldenburg, Saksonija-Vajmar, Meklenburg-Šerin, etc. — veklika vojvodstav od 1815 do 1918, i sa deo Nemačke.
  • Ranije su velika vojvodstva isto tao bile neke nacije istočne i severoistočne Evrope, kao što su Veliko vojvodstvo Finske i Veliko vojvodsto Litvanije.
  • Samoproglašeni monaci nekoliko mikronacija koriste ovu titulu.

Prevodi titule veliki vojvoda obuhvataju: latinski, magnus dux; luksemburški Groussherzog; nemački Großherzog; francuski Grand-Duc; španski, Gran Duque; rusik, великий князь (velikiy kniaz, dislovno „veliki princ”); italijanski Gran Duca; portugalski grão-duque; finski, suurherttua; poljski, wielki książę; mađarski, nagyherceg; švedski, storhertig; afrikanerski i holandski, groothertog; danski i norveški, storhertug; litvanski, didysis kunigaikštis; latvijski, lielhercogs; češki velkovévoda ili velkokníže; bugarski велик херцог.

Južnoevropske velike vojvode[uredi]

Veliki vojvoda je titula koja se koristila u srednjovjekovnoj Srbiji i Bosni.

Za razliku od zapadne Evope ili srednje Evrope, kao i u različitim slovenskim zemljama od srednje do sjeverjnoistočne Evope, gdje je analogija između velikog vojvode i velikog kneza bila značajna, gdje su obje titule bile niže od kralja a više od vojvode, u Srbiji i Bosni tutula velikog vojvode je odgovarala vizantijskoj vojnoj tituli mega duks.[1]

Srbija[uredi]

Titula veliki vojvoda je označavala nadmoć nad ostalim vojvodama.[2] Nosilac titule komandovao je vojskom u prilikama kada vladar nije pristustvovao vojnim kampanjama, obično manje važnim vojnim dejstvima u zemlji ili kada je odred poslat u pomoć saveznicima.[2] Drugi termin koji se koristio za titulu je stegonoša (lat. vexilifer).[3]

Постоје и помињања носилаца титуле у српској епској поезији у вези Косовске битке, као што је Димитрије.[9]

Босна[uredi]

Титулу великог војводе Босне додјељивао је само владар Босне, бан или краљ, својим највишим војним командантима.[10] У ствари, то је био више официрски него дворски чин, иако је то био и степен дворског поредка. Титулу је носила једна особа, ријетко двије истовремено.[11]

Црна Гора[uredi]

Луксембург[uredi]

Данас постоји само једна држава чији владар носи титулу великог војводе, а то је Луксембург на чијем челу је велики војвода Луксембурга Анри.

Види још[uredi]

Референце[uredi]

  1. ^ Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Ćirković & Mihaljčić 1999, стр. 72.
  3. 3,0 3,1 Etnografski institut 1958, стр. 35.
  4. 4,0 4,1 Purković 1985, стр. 22.
  5. ^ Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. »У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...« 
  6. ^ Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56. 
  7. ^ Blagojević 2001, стр. 241–242.
  8. ^ Blagojević 2001, стр. 243.
  9. ^ Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. »... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...« 
  10. ^ Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. Pan Books, Pan Macmillan of Macmillan Publishers Ltd. ISBN 978-0814755617. Приступљено 10. 01. 2016. 
  11. ^ Kurtović, Esad (2009). Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača (.pdf) (на језику: Bosnian) (Historijske monografije; knj. 4 изд.). Institut za istoriju Sarajevo. ISBN 978-9958-649-01-1. Приступљено 10. 01. 2016. 

Литература[uredi]

  • Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. »... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...« 
  • Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56. 
  • Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. »У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...« 
  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. 
  • Blagojević, Miloš (2001). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama. Službeni list SRJ. 
  • Etnografski institut (1958). Glasnik Etnografskog instituta. 7—15. 
  • Ćirković, Sima; Mihaljčić, Rade (1999). Раде Михальчић, ур. Лексикон српског средњег века (на језику: српски). Knowledge. 
  • Purković, Miodrag (1985). Srpska kultura srednjega veka. Izd. Srpske pravoslavne eparhije za zapadnu Evropu.