Јован Оливер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јован Оливер
Jovan Oliver.jpg
Јован Оливер, ктиторски портрет
из манастира Лесново
Датум рођења 1310.
Датум смрти 1356.
Супружник Каравида (†1336)
Марија Палеологина[1]
Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара

Јован Оливер (рођен око 1310. године, умро после 1356. године) био је српски велможа који је у доба Стефана Уроша IV Душана (краљ 13311345, цар 13461355) владао областима око Овчег Поља и уз леву обалу Вардара (данас Македонија) са титулама великог војводе, севастократора и од проглашења Српског царства деспота. Био је један од најзначајнијих Душанових војсковођа током његових освајања Македоније и Тесалије, да би у време Царства био један од најмоћнијих властелина. За свог живота је подигао своју задужбину манастир Лесново код Злетова у коме је и сахрањен. После његове смрти, његове поседе су међусобно разделили околни српски великаши (Мрњавчевићи и Дејановићи) током распада српског царства, тако да за његових шест синова није остало ништа на управу.

Порекло и породица[уреди]

Јован Оливер је био син властелина Грчина који је имао поседе негде у краљевини Србији. Није познато да ли је Грчин имао још деце осим Оливера. Сам Оливер је био ожењен Маром (Аном Маријом) са којом је имао седморо деце: Даницу, Крајка, Дамјана, Видослава, Дабижива, Русина и Оливера, али су сви они у тренутку његове смрти били малолетни, тако да су његови поседи раздељени између суседних српских великаша Мрњавчевића и Дејановића.

Оливерова улога у држави Душана Силног[уреди]

Није познато како се Оливер уздигао међу велику господу српску, али је за то највероватније имао да захвали својим војним способностима пошто се у историјским изворима први пут помиње са титулом великог војводе, која није била наследна и носиле су је војсковође. Он је већ 1342. имао значајан положај, јер је био један од присутних на састанку одржаном током јула у Приштини, на коме је склопљен пакт између Душана и византијског претендента Јована Кантакузина (13471354). Он и Вратко су предводили српске снаге које су помагале Кантакузину у неуспешним опсадама Сера. Због заслуга у Душановим освајањима, награђен је титулом севастократора, да би највероватније приликом проглашења Царства у Скопљу на Ускрс 16. априла 1346. са делом српске властеле уздигнут на ниво деспота, иако се са том титулом помиње у изворима тек 1349. Том приликом му је дозвољено и да кује сопствени новац, што довољно говори о снази његовог положаја у Царству. Међутим, он је и поред тога остао веран сарадник Душана Силног о чему сведоче и фреске у Оливеровој задужбини манастиру Лесново код Злетова, посвећеног архангелу Михаилу.

Није познато када и како је Оливер умро, али се то догодило вероватно непосредно после Душанове смрти, јер се његово име не помиње, у каснијим дешавањима у којима је дошло до распада српског царства током владавине цара Уроша (13551371).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Fine (1994). стр. 299.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Јован Оливер на Викимедијиној остави

Судске функције
Прво деспот Стефана Душана
1346—?
Служио/ла поред:
Симеон Урош и Јован Асен
Наследник:
Дејан
као деспот Уроша V
Прво севастократор Стефана Душана
пре 1346
Наследник:
Дејан и Бранко
Претходник:
Градислав Војшић
као челник
велики челник Стефана Душана
пре 1340 — пре 1349
Наследник:
Димитрије
Војне дужности
Упражњено
Последњи носилац титуле:
Новак Гребострек
велики војвода Стефана Душана
fl. 1341—1355
Служио/ла поред: Никола Стањевић
Наследник:
Јован Угљеша
као велики војвода Уроша V