Јован Оливер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јован Оливер
Jovan Oliver.jpg
Јован Оливер, ктиторски портрет
из манастира Лесново
Датум рођења 1310.
Датум смрти 1356.
Супружник Марија Палеолог
Претходник Gradislav Vojšić
Наследник Dejan
Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара

Јован Оливер (рођен око 1310. године, умро после 1356. године) био је српски велможа који је у доба Стефана Уроша IV Душана (краљ 13311345, цар 13461355) владао областима око Овчег Поља и уз леву обалу Вардара (данас Македонија) са титулама великог војводе, севастократора и од проглашења Српског царства деспота. Био је један од најзначајнијих Душанових војсковођа током његових освајања Македоније и Тесалије, да би у време Царства био један од најмоћнијих властелина. За свог живота је подигао своју задужбину манастир Лесново код Злетова у коме је и сахрањен. После његове смрти, његове поседе су међусобно разделили околни српски великаши (Мрњавчевићи и Дејановићи) током распада српског царства, тако да за његових шест синова није остало ништа на управу.

Порекло и породица[уреди]

Јован Оливер је био син властелина Грчина који је имао поседе негде у краљевини Србији. Није познато да ли је Грчин имао још деце осим Оливера. Сам Оливер је био ожењен Маром (Аном Маријом) са којом је имао седморо деце: Даницу, Крајка, Дамјана, Видослава, Дабижива, Русина и Оливера, али су сви они у тренутку његове смрти били малолетни, тако да су његови поседи раздељени између суседних српских великаша Мрњавчевића и Дејановића.

Оливерова улога у држави Душана Силног[уреди]

Није познато како се Оливер уздигао међу велику господу српску, али је за то највероватније имао да захвали својим војним способностима пошто се у историјским изворима први пут помиње са титулом великог војводе, која није била наследна и носиле су је војсковође. Он је већ 1342. имао значајан положај, јер је био један од присутних на састанку одржаном током јула у Приштини, на коме је склопљен пакт између Душана и византијског претендента Јована Кантакузина (1347—1354). Он и Вратко су предводили српске снаге које су помагале Кантакузину у неуспешним опсадама Сера. Због заслуга у Душановим освајањима, награђен је титулом севастократора, да би највероватније приликом проглашења Царства у Скопљу на Ускрс 16. априла 1346. са делом српске властеле уздигнут на ниво деспота, иако се са том титулом помиње у изворима тек 1349. Том приликом му је дозвољено и да кује сопствени новац, што довољно говори о снази његовог положаја у Царству. Међутим, он је и поред тога остао веран сарадник Душана Силног о чему сведоче и фреске у Оливеровој задужбини манастиру Лесново код Злетова, посвећеног архангелу Михаилу.

Није познато када и како је Оливер умро, али се то догодило вероватно непосредно после Душанове смрти, јер се његово име не помиње, у каснијим дешавањима у којима је дошло до распада српског царства током владавине цара Уроша (1355—1371).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Јован Оливер на Викимедијиној остави

Судске функције
Прво деспот Стефана Душана
1346—?
Служио/ла поред:
Симеон Урош и Јован Асен
Наследник:
Дејан
као деспот Уроша V
Прво севастократор Стефана Душана
пре 1346
Наследник:
Дејан и Бранко
Претходник:
Градислав Војшић
као челник
велики челник Стефана Душана
пре 1340 — пре 1349
Наследник:
Димитрије
Војне дужности
Упражњено
Последњи носилац титуле:
Новак Гребострек
велики војвода Стефана Душана
fl. 1341—1355
Служио/ла поред: Никола Стањевић
Наследник:
Јован Угљеша
као велики војвода Уроша V