Велики војвода

Краљевске и племићке титуле
	Цар и царица
	Краљ и краљица
	Поткраљ и поткраљица
	Надвојвода и надвојвткиња
	Инфант и инфанта
	Велики војвода и велика војвоткиња; велики принц и велика принцеза
	Војвода и војвоткиња
	Принц и принцеза
	Маркиз и Маркиза; маркиз и маркиза
	Маркгроф и маркгрофица
	Гроф и грофица; Гроф и грофица;
	Виконт и виконтица
	Барон и баронеca;
	Баронет и баронета;
	Витез и дама;
	Ова кутија: прикажи; разговор; уреди;

Велики војвода (жен. велика војвоткиња) је титула првенствено коришћена у западној Европи, нарочито у немачким државама. По рангу нижа је од краља, али виша од војводе. Територија којом велики војвода влада назива се велико војводство. Ова титула се користи у неким садашњим и бившим независним моноархијама Европе:

У данашњем великом војдству Луксембург
Историјски владари бивших независних земаља као што су: Тоскана (од 1569. до 1860, сад део Италије); Баден, Олденбург, Саксонија-Вајмар, Мекленбург-Шерин, etc. — веклика војводстав од 1815 до 1918, и са део Немачке.
Раније су велика војводства исто тао биле неке нације источне и североисточне Европе, као што су Велико војводство Финске и Велико војводсто Литваније.
Самопроглашени монаци неколико микронација користе ову титулу.

Преводи титуле велики војвода обухватају: латински, magnus dux; луксембуршки Groussherzog; немачки Großherzog; француски Grand-Duc; шпански, Gran Duque; русик, великий князь (velikiy kniaz, дисловно „велики принц”); италијански Gran Duca; португалски grão-duque; фински, suurherttua; пољски, wielki książę; мађарски, nagyherceg; шведски, storhertig; африканерски и холандски, groothertog; дански и норвешки, storhertug; литвански, didysis kunigaikštis; латвијски, lielhercogs; чешки velkovévoda или velkokníže; бугарски велик херцог.

Јужноевропске велике војводе[уреди | уреди извор]

Велики војвода је титула која се користила у средњовјековној Србији и Босни.

За разлику од западне Евопе или средње Европе, као и у различитим словенским земљама од средње до сјеверјноисточне Евопе, гдје је аналогија између великог војводе и великог кнеза била значајна, гдје су обје титуле биле ниже од краља а више од војводе, у Србији и Босни тутула великог војводе је одговарала византијској војној титули мега дукс.^[1]

Србија[уреди | уреди извор]

Титула велики војвода је означавала надмоћ над осталим војводама.^[2] Носилац титуле командовао је војском у приликама када владар није пристуствовао војним кампањама, обично мање важним војним дејствима у земљи или када је одред послат у помоћ савезницима.^[2] Други термин који се користио за титулу је стегоноша (лат. vexilifer).^[3]

Новак Гребострек^[4] (fl. 1312), служио Стефана Милутина
Хреља^[2] (fl. 1320е-31), служио Стефана Дечанског
Градислав Бориловић^[2]^[3] (fl. 1333), служио Стефана Душана
Јован Оливер^[4] (fl. 1341–55), служио Стефана Душана
Никола Стањевић^[5] (fl. 1355–66), служио Стефана Душана и/или Стефана Уроша V
Угљеша Мрњавчевић^[6] (fl. 1358), служио Стефана Уроша V
Радослав Михаљевић^[7] (fl. 1426 — ум. 1436), служио Стефана Лазаревића
Михаило Анђеловић^[8] (fl. 1456–58), служио Лазара Бранковића

Постоје и помињања носилаца титуле у српској епској поезији у вези Косовске битке, као што је Димитрије.^[9]

Босна[уреди | уреди извор]

Титулу великог војводе Босне додјељивао је само владар Босне, бан или краљ, својим највишим војним командантима.^[10] У ствари, то је био више официрски него дворски чин, иако је то био и степен дворског поредка. Титулу је носила једна особа, ријетко двије истовремено.^[11]

Црна Гора[уреди | уреди извор]

Луксембург[уреди | уреди извор]

Данас постоји само једна држава чији владар носи титулу великог војводе, а то је Луксембург на чијем челу је велики војвода Луксембурга Анри.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
^ ^а ^б ^в ^г Ćirković & Mihaljčić 1999, стр. 72.
^ ^а ^б Etnografski institut 1958, стр. 35.
^ ^а ^б Purković 1985, стр. 22.
^ Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. »У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...«
^ Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56.
^ Blagojević 2001, стр. 241–242.
^ Blagojević 2001, стр. 243.
^ Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. »... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...«
^ Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. Pan Books, Pan Macmillan of Macmillan Publishers Ltd. ISBN 978-0814755617. Приступљено 10. 01. 2016.
^ Kurtović, Esad (2009). Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača (PDF) (на језику: Bosnian) (Historijske monografije; knj. 4 изд.). Institut za istoriju Sarajevo. ISBN 978-9958-649-01-1. Архивирано из оригинала (.pdf) на датум 05. 03. 2016. Приступљено 10. 01. 2016.

Литература[уреди | уреди извор]

Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. »... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...«
Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56.
Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. »У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...«
Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
Blagojević, Miloš (2001). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama. Službeni list SRJ.
institut, Etnografski (1958). Glasnik Etnografskog instituta. 7—15.
Ćirković, Sima; Mihaljčić, Rade (1999). Михальчић, Раде, ур. Лексикон српског средњег века (на језику: српски). Knowledge.
Purković, Miodrag (1985). Srpska kultura srednjega veka. Izd. Srpske pravoslavne eparhije za zapadnu Evropu.

[Fine-1] Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.

[FOOTNOTEĆirkovićMihaljčić199972-2] а ^б ^в ^г Ćirković & Mihaljčić 1999, стр. 72.

[FOOTNOTEEtnografski_institut195835-3] а ^б Etnografski institut 1958, стр. 35.

[FOOTNOTEPurković198522-4] а ^б Purković 1985, стр. 22.

[Bjeladinović-Jergić2001-5] Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. »У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...«

[Mandić1986-6] Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56.

[FOOTNOTEBlagojević2001241–242-7] Blagojević 2001, стр. 241–242.

[FOOTNOTEBlagojević2001243-8] Blagojević 2001, стр. 243.

[9] Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. »... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...«

[Malcolm-10] Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. Pan Books, Pan Macmillan of Macmillan Publishers Ltd. ISBN 978-0814755617. Приступљено 10. 01. 2016.

[Kurtovic-11] Kurtović, Esad (2009). Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača (PDF) (на језику: Bosnian) (Historijske monografije; knj. 4 изд.). Institut za istoriju Sarajevo. ISBN 978-9958-649-01-1. Архивирано из оригинала (.pdf) на датум 05. 03. 2016. Приступљено 10. 01. 2016.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]