Велики војвода
Велики војвода (жен. велика војвоткиња) је титула првенствено коришћена у западној Европи, нарочито у немачким државама. По рангу нижа је од краља, али виша од војводе. Територија којом велики војвода влада назива се велико војводство. Ова титула се користи у неким садашњим и бившим независним моноархијама Европе:
- У данашњем великом војдству Луксембург
- Историјски владари бивших независних земаља као што су: Тоскана (од 1569. до 1860, сад део Италије); Баден, Олденбург, Саксонија-Вајмар, Мекленбург-Шерин, etc. — веклика војводстав од 1815 до 1918, и са део Немачке.
- Раније су велика војводства исто тао биле неке нације источне и североисточне Европе, као што су Велико војводство Финске и Велико војводсто Литваније.
- Самопроглашени монаци неколико микронација користе ову титулу.
Преводи титуле велики војвода обухватају: латински, magnus dux; луксембуршки Groussherzog; немачки Großherzog; француски Grand-Duc; шпански, Gran Duque; русик, великий князь (velikiy kniaz, дисловно „велики принц”); италијански Gran Duca; португалски grão-duque; фински, suurherttua; пољски, wielki książę; мађарски, nagyherceg; шведски, storhertig; африканерски и холандски, groothertog; дански и норвешки, storhertug; литвански, didysis kunigaikštis; латвијски, lielhercogs; чешки velkovévoda или velkokníže; бугарски велик херцог.
Јужноевропске велике војводе[уреди | уреди извор]
Велики војвода је титула која се користила у средњовјековној Србији и Босни.
За разлику од западне Евопе или средње Европе, као и у различитим словенским земљама од средње до сјеверјноисточне Евопе, гдје је аналогија између великог војводе и великог кнеза била значајна, гдје су обје титуле биле ниже од краља а више од војводе, у Србији и Босни тутула великог војводе је одговарала византијској војној титули мега дукс.[1]
Србија[уреди | уреди извор]
Титула велики војвода је означавала надмоћ над осталим војводама.[2] Носилац титуле командовао је војском у приликама када владар није пристуствовао војним кампањама, обично мање важним војним дејствима у земљи или када је одред послат у помоћ савезницима.[2] Други термин који се користио за титулу је стегоноша (лат. vexilifer).[3]
- Новак Гребострек[4] (fl. 1312), служио Стефана Милутина
- Хреља[2] (fl. 1320е-31), служио Стефана Дечанског
- Градислав Бориловић[2][3] (fl. 1333), служио Стефана Душана
- Јован Оливер[4] (fl. 1341–55), служио Стефана Душана
- Никола Стањевић[5] (fl. 1355–66), служио Стефана Душана и/или Стефана Уроша V
- Угљеша Мрњавчевић[6] (fl. 1358), служио Стефана Уроша V
- Радослав Михаљевић[7] (fl. 1426 — ум. 1436), служио Стефана Лазаревића
- Михаило Анђеловић[8] (fl. 1456–58), служио Лазара Бранковића
Постоје и помињања носилаца титуле у српској епској поезији у вези Косовске битке, као што је Димитрије.[9]
Босна[уреди | уреди извор]
Титулу великог војводе Босне додјељивао је само владар Босне, бан или краљ, својим највишим војним командантима.[10] У ствари, то је био више официрски него дворски чин, иако је то био и степен дворског поредка. Титулу је носила једна особа, ријетко двије истовремено.[11]
- Храна Вуковић Косача (?-1380)
- Хрвоје Вукчић Хрватинић (1380–1388)
- Влатко Вуковић Косача (1388–1392)
- Сандаљ Хранић Косача (1392–1435)
- Стефан Вукчић Косача (1435–1448)
- Радослав Павловић (1441?)
Црна Гора[уреди | уреди извор]
- Мирко Петровић Његош (19. век)
- Данило Петровић (принц) (19. и 20. век)
- Мирко Петровић (принц) (19. и 20. век)
- Петар Петровић (принц) (19. и 20. век)
Луксембург[уреди | уреди извор]
Данас постоји само једна држава чији владар носи титулу великог војводе, а то је Луксембург на чијем челу је велики војвода Луксембурга Анри.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
- ^ а б в г Ćirković & Mihaljčić 1999, стр. 72.
- ^ а б Etnografski institut 1958, стр. 35.
- ^ а б Purković 1985, стр. 22.
- ^ Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. »У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...«
- ^ Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56.
- ^ Blagojević 2001, стр. 241–242.
- ^ Blagojević 2001, стр. 243.
- ^ Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. »... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...«
- ^ Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. Pan Books, Pan Macmillan of Macmillan Publishers Ltd. ISBN 978-0814755617. Приступљено 10. 01. 2016.
- ^ Kurtović, Esad (2009). Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača (PDF) (на језику: Bosnian) (Historijske monografije; knj. 4 изд.). Institut za istoriju Sarajevo. ISBN 978-9958-649-01-1. Архивирано из оригинала (.pdf) на датум 05. 03. 2016. Приступљено 10. 01. 2016.
Литература[уреди | уреди извор]
- Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. »... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...«
- Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56.
- Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. »У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...«
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
- Blagojević, Miloš (2001). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama. Službeni list SRJ.
- institut, Etnografski (1958). Glasnik Etnografskog instituta. 7—15.
- Ćirković, Sima; Mihaljčić, Rade (1999). Михальчић, Раде, ур. Лексикон српског средњег века (на језику: српски). Knowledge.
- Purković, Miodrag (1985). Srpska kultura srednjega veka. Izd. Srpske pravoslavne eparhije za zapadnu Evropu.