Велики војвода

Краљевске и племићке титуле
	Цар и царица
	Краљ и краљица
	Кнез и Кнегиња; Поткраљ и поткраљица
	Надвојвода и надвојвткиња
	Инфант и инфанта
	Велики војвода и велика војвоткиња; велики принц и велика принцеза
	Војвода и војвоткиња
	Принц и принцеза
	Маркиз и Маркиза; маркиз и маркиза
	Маркгроф и маркгрофица
	Гроф и грофица; Гроф и грофица;
	Виконт и виконтица
	Барон и баронеca;
	Баронет и баронета;
	Витез и дама;
	Ова кутија: прикажи; разговор; уреди;

Велики војвода (жен. велика војвоткиња) је титула првенствено коришћена у западној Европи, нарочито у немачким државама. По рангу нижа је од краља, али виша од војводе. Територија којом велики војвода влада назива се велико војводство.^[1] Ова титула се користи у неким садашњим и бившим независним моноархијама Европе:

У данашњем великом војдству Луксембург
Историјски владари бивших независних земаља као што су: Тоскана (од 1569. до 1860, сад део Италије); Баден, Олденбург, Саксонија-Вајмар, Мекленбург-Шерин, etc. — веклика војводстав од 1815 до 1918, и са део Немачке.
Раније су велика војводства исто тао биле неке нације источне и североисточне Европе, као што су Велико војводство Финске и Велико војводсто Литваније.
Самопроглашени монаци неколико микронација користе ову титулу.

Преводи титуле велики војвода обухватају: латински, magnus dux; луксембуршки Groussherzog; немачки Großherzog; француски Grand-Duc; шпански, Gran Duque; русик, великий князь (velikiy kniaz, дисловно „велики принц”); италијански Gran Duca; португалски grão-duque; фински, suurherttua; пољски, wielki książę; мађарски, nagyherceg; шведски, storhertig; африканерски и холандски, groothertog; дански и норвешки, storhertug; литвански, didysis kunigaikštis; латвијски, lielhercogs; чешки velkovévoda или velkokníže; бугарски велик херцог.

Јужноевропске велике војводе[уреди | уреди извор]

Велики војвода је титула која се користила у средњовјековној Србији и Босни.

За разлику од западне Евопе или средње Европе, као и у различитим словенским земљама од средње до сјеверјноисточне Евопе, гдје је аналогија између великог војводе и великог кнеза била значајна, гдје су обје титуле биле ниже од краља а више од војводе, у Србији и Босни тутула великог војводе је одговарала византијској војној титули мега дукс.^[2]

Србија[уреди | уреди извор]

Титула велики војвода је означавала надмоћ над осталим војводама.^[3] Носилац титуле командовао је војском у приликама када владар није пристуствовао војним кампањама, обично мање важним војним дејствима у земљи или када је одред послат у помоћ савезницима.^[3] Други термин који се користио за титулу је стегоноша (лат. vexilifer).^[4]

Новак Гребострек^[5] (fl. 1312), служио Стефана Милутина
Хреља^[3] (fl. 1320е-31), служио Стефана Дечанског
Градислав Бориловић^[3]^[4] (fl. 1333), служио Стефана Душана
Јован Оливер^[5] (fl. 1341–55), служио Стефана Душана
Никола Стањевић^[6] (fl. 1355–66), служио Стефана Душана и/или Стефана Уроша V
Угљеша Мрњавчевић^[7] (fl. 1358), служио Стефана Уроша V
Радослав Михаљевић^[8] (fl. 1426 — ум. 1436), служио Стефана Лазаревића
Михаило Анђеловић^[9] (fl. 1456–58), служио Лазара Бранковића

Постоје и помињања носилаца титуле у српској епској поезији у вези Косовске битке, као што је Димитрије.^[10]

Босна[уреди | уреди извор]

Титулу великог војводе Босне додјељивао је само владар Босне, бан или краљ, својим највишим војним командантима.^[11] У ствари, то је био више официрски него дворски чин, иако је то био и степен дворског поредка. Титулу је носила једна особа, ријетко двије истовремено.^[12]

Црна Гора[уреди | уреди извор]

Луксембург[уреди | уреди извор]

Данас постоји само једна држава чији владар носи титулу великог војводе, а то је Луксембург на чијем челу је велики војвода Луксембурга Анри.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Grand Duchy of Tuscany | Overview, History & Significance”. study.com. Приступљено 2023-07-03.
^ Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
^ ^а ^б ^в ^г Ćirković & Mihaljčić 1999, стр. 72.
^ ^а ^б Etnografski institut 1958, стр. 35.
^ ^а ^б Purković 1985, стр. 22.
^ Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. „У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...”
^ Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56.
^ Blagojević 2001, стр. 241–242.
^ Blagojević 2001, стр. 243.
^ Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. „... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...”
^ Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. Pan Books, Pan Macmillan of Macmillan Publishers Ltd. ISBN 978-0814755617. Приступљено 10. 01. 2016.
^ Kurtović, Esad (2009). Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača (PDF) (на језику: Bosnian) (Historijske monografije; knj. 4 изд.). Institut za istoriju Sarajevo. ISBN 978-9958-649-01-1. Архивирано из оригинала (.pdf) 05. 03. 2016. г. Приступљено 10. 01. 2016.

Литература[уреди | уреди извор]

Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. „... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...”
Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56.
Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. „У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...”
Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.
Blagojević, Miloš (2001). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama. Službeni list SRJ.
institut, Etnografski (1958). Glasnik Etnografskog instituta. 7—15.
Ćirković, Sima; Mihaljčić, Rade (1999). Михальчић, Раде, ур. Лексикон српског средњег века (на језику: српски). Knowledge.
Purković, Miodrag (1985). Srpska kultura srednjega veka. Izd. Srpske pravoslavne eparhije za zapadnu Evropu.
Crouch, David (2002). The Normans: The History of a Dynasty. Bloomsbury Academic. ISBN 978-1852855956.
„Channel Islands”. The Official Website of the British Monarchy. The Royal Household. 2009. Архивирано из оригинала 21. 9. 2012. г. Приступљено 16. 8. 2013.
Prof. Jan Svanberg in Furstebilder från folkungatid ISBN 91-85884-52-9
Heikinheimo, Ilmari (1955). Suomen elämäkerrasto. Werner Söderström Osakeyhtiö.
Simon, Kate (1989). A Renaissance Tapestry: The Gonzaga of Mantua. Harper & Row.
Chan, Wing-tsit (1989). Chu Hsi New Studies. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1201-0.
United States Congressional Serial Set (на језику: енглески). U.S. Government Printing Office. 1977.
Murdoch, William Gordon Burn (1908). From Edinburgh to India & Burmah (на језику: енглески). G. Routledge & sons Limited.
Center, Duke University Commonwealth-Studies (1966). Publication (на језику: енглески). Duke University Press.
Mranʻ mā samuiṅʻʺ sutesana cā coṅʻ (на језику: енглески). Samuiṅʻʺ Sutesana nhaṅʻʹ ʼA myuiʺ sāʺ Cā kraññʻʹ Tuikʻ Ūʺ cīʺ Ṭhāna. 2001.
Hodgkin, Thomas. Italy and her Invaders. Clarendon Press: 1895.
Lewis, Archibald R. "The Dukes in the Regnum Francorum, A.D. 550–751". Speculum, Vol. 51, No 3 (July 1976), pp. 381–410.
Stenton, Sir Frank M. Anglo-Saxon England Third Edition. Oxford University Press: 1971.
Thompson, E. A. The Goths in Spain. Clarendon Press: Oxford, 1969.
Górski, Karol (1949). Związek Pruski i poddanie się Prus Polsce: zbiór tekstów źródłowych (на језику: Polish и Latin). Poznań: Instytut Zachodni.
Notes and Queries, Oxford University Press, 1850
Seward, Desmond. The Monks of War: The Military Religious Orders. Penguin Books. London, 1995. ISBN 0-14-019501-7
Kirby, David. Northern Europe in the Early Modern Period: The Baltic World, 1492–1772. Longman. London, 1990. ISBN 0-582-00410-1
Koch, H.W. A History of Prussia. Barnes & Noble Books. New York, 1978. ISBN 0-88029-158-3
Albertas Juška, Mažosios Lietuvos Bažnyčia XVI-XX amžiuje, Klaipėda: 1997, pp. 742–771, here after the German translation Die Kirche in Klein LitauenАрхивирано на сајту Wayback Machine (9. март 2013) (section: 5. Die Pfarrer und ihre Ausbildung; on: Lietuvos Evangelikų Liuteronų Bažnyčia Архивирано на сајту Wayback Machine (2. октобар 2011), retrieved on 28 August 2011.
Peter Brandt in collaboration with Thomas Hofmann, Preußen: Zur Sozialgeschichte eines Staates; eine Darstellung in Quellen, edited on behalf of Berliner Festspiele as a catalogue to the exhibition on Prussia between 15 May and 15 November 1981, Reinbek bei Hamburg: Rowohlt, 1981, (=Preußen; vol. 3), pp. 24 and 35. ISBN 3-499-34003-8
Urban, William. The Teutonic Knights: A Military History. Greenhill Books. London, 2003. ISBN 1-85367-535-0
Władysław Czapliński. „Jerzy Ossoliński h. Topór”. Internetowy Polski Słownik Biograficzny (на језику: Polish). Архивирано из оригинала 01. 10. 2020. г. Приступљено 11. 9. 2020.
Rutkowski, Henryk (1983). „Rivalität der Magnaten und Bedrohung der Souveränität” [Rivalry of the Magnates and the Threat of Sovereignty]. Polen. Ein geschichtliches Panorama [Poland: A Historical Panorama] (на језику: German). Warszawa: Wydawnictwo Interpress. стр. 81—91. ISBN 83-223-1984-3.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] „Grand Duchy of Tuscany | Overview, History & Significance”. study.com. Приступљено 2023-07-03.

[Fine-2] Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press.

[FOOTNOTEĆirkovićMihaljčić199972-3] а ^б ^в ^г Ćirković & Mihaljčić 1999, стр. 72.

[FOOTNOTEEtnografski_institut195835-4] а ^б Etnografski institut 1958, стр. 35.

[FOOTNOTEPurković198522-5] а ^б Purković 1985, стр. 22.

[Bjeladinović-Jergić2001-6] Jasna Bjeladinović-Jergić (2001). Зборник Етнографског музеја у Београду: 1901-2001. Етнографски музеј. стр. 119—. „У питању је велики војвода Никола Стањевић, који је познатији као ктитор цркве Св. Николе у Кончи. У хрисовуљи која је издата Хи- ландару 1366. године, цар Урош саопштава како га је непосредно замолио: „вољени властелин ...”

[Mandić1986-7] Mandić, Svetislav (1986). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. Srpska književna zadruga. стр. 56.

[FOOTNOTEBlagojević2001241–242-8] Blagojević 2001, стр. 241–242.

[FOOTNOTEBlagojević2001243-9] Blagojević 2001, стр. 243.

[10] Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2006. „... Дејановић био је „угледни војвода" Димитрије, а у њиховим повељама се помиње као "суродник", „брат" и „брат господства ми".24 Пре косовског боја се помиње велики војвода Димитрије када је повратио од Турака град Пирот, ...”

[Malcolm-11] Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. Pan Books, Pan Macmillan of Macmillan Publishers Ltd. ISBN 978-0814755617. Приступљено 10. 01. 2016.

[Kurtovic-12] Kurtović, Esad (2009). Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić Kosača (PDF) (на језику: Bosnian) (Historijske monografije; knj. 4 изд.). Institut za istoriju Sarajevo. ISBN 978-9958-649-01-1. Архивирано из оригинала (.pdf) 05. 03. 2016. г. Приступљено 10. 01. 2016.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]