Стефан Урош III Дечански

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Свети Стефан (вишезначна одредница).
Стефан Урош III Дечански
Stefan Decanski ktitor.jpg
Фреска из манастирске цркве у Дечанима,
око 1350. године
Пуно име Стефан Урош III Дечански Немањић
Датум рођења око 1276/после 1284.
Место рођења непознато
Датум смрти 11. новембар 1331.
Место смрти Звечански Град
Србија
Гроб Манастир Дечани
Династија Немањићи
Отац Милутин
Мајка Јелена/Ана Тертер
Супружник Теодора Смилец
Марија
Потомство Душан
Душиц
Јелена
Симеон - Синиша
Теодора
Краљ Србије
Период 13221331.
Претходник Стефан Урош II Милутин
Наследник Стефан Урош IV Душан

Стефан Урош III Немањић (око 1276.[1][2][3] или око 1284.[4][5]11. новембар 1331)[6][7] је познатији као Стефан Дечански, био је краљ Србије из породице Немањића, син краља Милутина (1282—1321) и отац Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Наставио је ширење Србије на рачун Византије и створио од Србије најмоћнију силу на Балканском полуострву. Победио је војску босанских феудалаца, а затим и Бугаре код Велбужда 1330. године и осигурао превласт над Македонијом. Збацио га је с престола син Стефан Урош IV Душан. Умро је под неразјашњеним околностима у заточеништву у Звечану. Подигао је манастир Високи Дечани према коме је назван Дечански. Српска православна црква га је канонизовала као светог краља.

Младост[уреди]

Није јасно ко је била мајка Стефана Уроша III и када је он рођен. Изгледа да је рођен из незаконитог брака краља Милутина и српске племкиње Јелене. Према другим мишљењима Урош III је из четвртог Милутиновог брака са Аном, ћерком бугарског цара куманског порекла Георгије Тертера. Зато није одређена ни тачна година Стефановог рођења није позната. Према истраживачима који мисле да је Јеленин син он је рођен око 1276, а они који мисле да је Анин син, Стефан Урош III је рођен после 1284.[8] Има и оних који су замислили да је Стефан Урош III Дечански рођен око 1274/76. и мајка му је била Јелена Дука, ћерка Јована I Дуке управитеља Тесалије и прва жена краља Милутина.

Упркос томе што је Стефан Урош III вероватно рођен из незаконитог брака до побуне против оца (1313/14) он је био означен за наследника престола. О томе јасно сведочи његово име. Прво поуздано појављивање Стефана Уроша III у изворима везано је за вазални положај Србије према Татарима. Око 1292. краљ Стефан Урош II Милутин је са братом Драгутином преотео од Бугара област Браничева, али је то довело до рата са бугарским владарем Видина Шишманом. Када је Србија поразила и Шишмана и освојила Видин, запретила је опасност да буде нападнута од Шишмановог врховног господара татарског кана Ногаја. Да би избегао сукоб са њим Стефан Урош II Милутин је морао Татарима послати као таоце свог сина Стефана Уроша III и још неколико чланова из властеоских кућа. Србија је постала вазал тарарског кана Ногаја 1293/94. Стефан Урош III је остао међу Татарима најмање до 1297. године, тј. почетка њиховог рата око власти,[9] а можда и до Ногајеве смрти и погибије у том сукобу 1299. Са погибијом Ногаја Србија је престала бити вазал Татара.


Долазак Симониде у Србију[уреди]

Фреска краљице Симониде

Године 1299. краљ Милутин се оженио по пети пут, ћерком византијског цара Андроника II Палеолога Симонидом. Милутинова четврта жена Ана Тертер била је предата цару, а брак са њом проглашен неважећим.[10] У почетку то није утицало на положај Стефана Уроша III. После повратка од Татара, он је послат у Зету као очев намесник и наследник. У то време Урош III је био ожењен Теодором, ћерком бугарског цара Смилца. Вероватно док је управљао Зетом Урош III је добио два сина, а поред њих познато је да је имао најмање и једну кћерку:

Милутин са Симонидом није могао да има деце, али њена мајка Ирина свестрано је радила на томе да се српски престо обезбеди неком од њених синова. Прво је послала Димитрија али се њему Србија учинила дивљом и он се ускоро вратио у Византију. Исто је покушала и са другим сином Теодором, али је он то одбио и уместо тога постао монфератски маркиз.[13]

Буна против оца[уреди]

Управник у Зети Стефан Урош III се побунио против оца. Мало писаних података о тој буни имамо. Побуна Уроша III била је 1313. или 1314. и вероватно је тада помислио да је угрожено његово право да наследи престо.[14] Према Даниловом зборнику Стефана Уроша III на побуну је наговорила његова властела. Милутин је, скупивши војску кренуо на сина, који се пред очевом силом повукао преко Бојане. Архиепископ Данило II у свом делу "Житија српских краљева и архиепископа" пише да је Милутин тада сину понудио преговоре и да је Стефан дирнут отишао оцу и молио за опроштење. Међутим, када се Милутин дочепао Стефана није имао милости. Стефан Урош III је био окован и послат у Скопље где је ослепљен и послат у Цариград.[15]

Ипак, Стефан Урош III није био потпуно ослепљен. Извршилац казне био је поткупљен, или је био ослепљен само делимично (усијани леген није пробио зенице), али је Стефан Урош III из страха од краља Милутина до његове смрти носио повез преко очију.

Изгнанство у Цариград[уреди]

У Цариграду је цар Андроник имао саучешћа према младом краљевићу коме је тамо умро млађи син, Душиц, и са своје стране није чинио ништа да му загорча судбину. Ово изгнанство могло је имати пресудан утицај на Стефановог сина Стефана Душана. Изненада 29. октобра 1321. године Милутин је умро у свом двору у Неродимљу. Како је за живота био неповерљив није решио питање наследника те је одмах по његовој смрти дошло до борбе око престола између његових наследника. Као легитимни наследик сматрао се Милутинов син из првог брака, Константин, који је раније био намесник у Хуму а после Стефановог прогононства добио је на управу и Зету. Чим је Стефан чуо за очеву смрт прогласио је да му је свети Никола вратио вид, скинуо завој са очију и око себе створио јаку странку. На његову страну је стала и Црква. Вратио се исте године у Србију и прво предложио Константину да поделе власт што је овај одбио. Тако је започела борба око Милутиновог наслеђа.

Борба за престо[уреди]

Константиново одбијање да се нагоди, Стефаново мучеништво, веровање у чудесну моћ исцељења и његово словенско порекло по мајци су му освојили симпатије народа и свештеника. У борби са Стефаном Константин је поражен, ухваћен и ако је веровати Псеудоброкару сурово убијен тако што је прикован клиновима за даску и расечен на пола. На Богојављање 1322. године архиепископ Никодим крунисао је Стефана за краља са титулом „Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља“, а његовог сина Стефана Душана као младог краља. Други претендент на престо био је Драгутинов син Владислав. После Милутинове смрти Владислав се избавио из тамнице и истакао своје право на српски престо. Уз њега је пристао само онај део властеле који је некада био под његовим оцем краљем Драгутином, а помагао га је угарски краљ а вероватно и његов сестрић босански бан Стефан II Котроманић. Стефанов рат са Владиславом се отегао све до пролећа 1324. године. Главне борбе водиле су се око Рудника, значи на самој граници јер је Владислав држао Мачву, Усору и Соли у Босни и Београд. На крају Владислав је био савладан надмоћним снагама Стефановим. Понуђено му је да се склони у Босну одакле би могао да претнедује на српски престо као што су то и у прошлости многи радили, али је он уместо тога изабрао живот у Угарској где је и умро. После његове смрти босански бан је заузео Усору и Соли а угарски краљ део Мачве и Београд.

Рат са Дубровником[уреди]

За време грађанског рата у Србији дубровачки трговци су се више држали Владислава. Чим је ступио на престо као краљ, Стефан је у том солидарисању видео отворени акт непријатељства. Срби су са повећом војском напали Дубровник који је од своје заштитнице Млетачке републике тражио помоћ и подршку која је то и учинила прекинувши све трговачке везе са Србијом. У међувремену српска војска је пустошила околину Дубровника. Како Срби нису имали услове да освоје Дубровник а како Дубровчани нису могли да предузму ништа против Срба, склопљен је мир 26. марта 1326. године.

Марија Палеолог[уреди]

Како је Стефану умрла жена Теодора у октобру 1322, одлучио је да се ожени по други пут и то ћерком Филипа Тарентског. Тај брак му је био потребан због веза са Анжујским двором, јер је вероватно желео да се угледа на прозападну политику свога стрица краља Драгутина и да направи антивизантијски савез. Међутим Анжујци тај брак нису одобрили, вероватно из обзира према изгнаном Владиславу чије су везе са Анжујцима биле много дубље (његова мајка Катарина, ћерка угарског краљ била је Анжујка). Не успевши на тој страни Стефан се окреће Византији и 1324. године за супругу добија Марију Палеолог, ћерку Јована Палеолога, синовца цара Андроника II. Сам Јован Палеолог одавно је желео да створи једну независну државу између Србије и Византије са престоницом у Солуну па је овај брак своје ћерке искористио као степеник да се том плану приближи. Успео је да наговори српског краља на напад усмерен против Византије. Уплашен једном таквом акцијом цар Андроник је Јовану понудио титулу ћесара ако се врати, али је овај убрзо умро. Марија је остала на српском двору као краљица, „стидећи се Ромеја због мужевљевог понашања“.

Са Маријом Палеолог, краљ Стефан Дечански имао је бар двоје деце:

  • Симеон Синиша (1324/26 - 1369/71), од 1359. владао Епиром и Тесалијом
  • Теодора (1330- после 1381), удата за Дејана управитеља Македоније, умрла као монахиња Евдокија

Неки историчари убрајају и Јелену Шубић у Стефанову децу из другог брака (а не из првог брака са Теодором).

Потискивање Бугара[уреди]

Новац Стефана Уроша III

У Бугарској је 1323. године за цара изабран Михаило Шишман, зет краља Милутина, за кога је била удата Ана, сестра краља Стефана. У ово време се дешавају и велике династичке борбе у Византији. Андроник III Палеолог дигао се против свог деде Андроника II и после краће борбе успео да буде признат за савладара 1325. године. Ипак, постигавши тај циљ није му било довољно па су се обе странке поново спремале за рат. Оба цара тражила су савезнике, унук међу Бугарима, а деда међу Србима. Андроник II био је онај цар који је прогнаног Стефана лепо примио у Цариграду. У јеку грађанског рата Андроник Млађи је 1328. године заузео Македонију и Албанију. Присталице старог цара су се одржале само у градовима на српско-византијској граници: Мелнику, Просеку и Струмици. Ипак, и поред свих позива краљ Стефан званично није заузимао ниједну страну иако је кришом помагао Андроника Старијег. Када је млађи Андроник освојио Просек, управник града је град предао Србима радије него да га преда освајачу. Али већина војске и грађанства пристајала је уз млађег Андроника, и истом 1328. године му отворише врата Цариграда. У мају исте године стари цар би принуђен да се одрекне престола и би отеран у манастир. Због свега што се тих година догађало а посебно због заузимања Просека дошло је до сукоба између Срба и Византинаца. Међутим Срби су сада отворене прешли у напад и скоро заузели Охрид. Притиснут незадовољним делом грађана царства који су подржавали његовог деду с једне и српским освајањима с друге стране Андроник III био је принуђен да пронађе савезника. Пронашао га је врло скоро у бугарском владару Михаилу Шишману.

Деценијама је Бугарска гледала како се српска држава шири изван својих старих граница и продире у вардарску долину. Територије које је некада обухватало бугарско Самуилово царство сада су углавном биле у српским рукама. Бугарска или није имала довољно снаге или није била уједињена да предузме нешто против такве српске експанзионистичке политике јер су Византинци свагда гледали да радије стану на српску него на бугарску страну; све до сада. Ни сам цар Михаило није био пријатељски расположен према Србима. Он је још 1325. године. отерао своју жену Ану (ћерку Милутинову, сестру Стефанову) и оженио се Теодором, сестром цара Андроника III. Два цара су се два пута састајала код Адријанопоља и Созопоља да дискутују о стратегији напада на Србију. Цар Михаило је за своју војску купио татарске и осетске најамнике и утврдио савез са Влашким кнезом Јованом Басарабом. И Срби су се припремали за сукоб. Обавештени о савезу против њих по причању византијског историчара Нићифора Григоре Срби су купили "1.000 Келта“ а по Кантакузеновом "300 Аламана“. Такође је позвао да му се придруже и каталонски најамници, алмогаверси, који су били познати по неустрашивости и специфичном начину ратовања[16]. Поред тога 1. маја 1330. године краљ Стефан издао је наредбу о забрани извоза оружја из Млетачке републике у Бугарску кроз његову територију.

Бугари су кренули на Србију из јужног правца да би лакше дошли у додир са Византијском војском. Краљ Стефан је одлучио да нападне Бугаре пре него што дођу у контакт са Византицима; међутим надајући им се са севера Срби су се груписали на ушћу Топлице у Јужну Мораву. Цар Михаило је кренуо на север ка Видину да покупи влашке и татарске најамнике па је онда кренуо дубоко према југу и прешао српску границу код Струме. Чувши за правац бугарског кретања Срби су маневрисали да их пресретну. Краљ Стефан се у том походу зауставио код цркве Светог Ђорђа у Нагоричину и на реци Каменици поново Бугарима понудио преговоре. Ту је и чуо вести од шпијуна послатих у бугарску војску које су говориле о недисциплини у њиховим редовима. Када су у зору 28. јула 1330. године стигла и последња српска одељења краљ им је дао мали одмор и онда напао Бугаре код Велбужда. Број српске и бугарске војске је износио вероватно око 15.000. У борби су се истакли нарочито војници младог краља Стефана Душана. Западни најамници су јуришали у сам центар бугарске војске и вероватно се њима треба приписати смрт цара Михаила који је покушао да побегне али је на једном брегу пао са коња. Ту је и убијен а тело донесено пред краља Стефана који га је сахранио у цркви у Нагоричину. Српска војска је кренула у Бугарску, према Трнову. Цар Андроник III, чувши вест о поразу бугарске војске није хтео да се упушта у борбу него се повукао натраг у Византију. Скоро несметано српска војска је кренула на пут ка Трнову. Међутим код Извора Бугари дочекаше краља Стефана и замолише за мир. Било је бољара који су предлагали да се уједине Србија и Бугарска под немањићком круном, али је краљ Стефан то одбио. Он је повратио на престо своју сестру Ану и њеног малолетног сина Јована Стефана а у унутрашње уређење Бугарске није хтео да се меша. Оваквим миром није била задовољна српска властела, посебно млађа која је почела да се групише око младог краља Стефана Душана.

У спомен на победу код Велбужда краљ Стефан је крајем 1300. или почетком 1331. године на бојишту подигао цркву Светог Вазнесења, познатију под именом Спасовица.[17]

Две верзије смрти[уреди]

Кад се говори о смрти краља Стефана Дечанског треба имати у виду да пред историчарима стоје две сасвим другачије верзије. Прва верзија писана је за време владавине његовог сина Стефана Душана; писао ју је настављач архиепископа Данила II који је завршио дело Житија српских краљева и архиепсикопа. У њој се приповеда да је краљ Стефан пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, под утицајем своје младе жене Марије Палеологове престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Душан, као добар син није желео да се противи „вољи родитеља краљевства ми“ и отишао чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао бојем на Породимљи, после кога је краљ Стефан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара. Друга верзија, писана педесетак година после Душанове смрти у објављена у делу "Житије Стевана Дечанског" коју је саставио Григорије Цамблак говори о насилној смрти српског краља који је умро од руке свог сина Душана. Ово дело писано је прилично „антидушановски“ са намером да покојног краља огласи као великомученика. Српска православна црква је ову потоњу верзију узела за канонску и за Дечанског каже да је „од оца ослепљен од сина удављен“. Обе верзије су сасвим могуће али не постоји никакав историјски разлог због чега би једна била фаворизована у односу на другу. Кад пред историчарима стоје две супротне верзије њихов је задатак да изложе и представе обе.

Задужбина краља Стефана Дечанског је манастир Дечани у коме почивају његове свете мошти. Српска православна црква слави његов празник сваког 11. новембра по јулијанском одн. 24. новембра по грегоријанском календару.

Легенда о проклетству[уреди]

Фреска Стефана Дечанског у манастиру Свети Јован Бигорски у Македонији.

За смрт Стефанову везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио Царство. Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

Мотив ове наводне клетве је искоришћен као један од главних мотива у историјској трагедији Смрт Уроша V Стефана Стефановића.

Српска православна црква[уреди]

Српска православна црква прославља Светог мученика Стефана Дечанског (Мратиндан) 11/24. новембра.[18]

Цетињски манастир чува његову круну.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Андрија Веселиновић, Радош Љушић „Српске династије“ Нови Сад . 2001. ISBN 978-86-83639-01-4.
  2. Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926) Београд . 1989. ISBN 978-86-83639-01-4.
  3. Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  4. Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (рукопис из 1941) Београд 1989. (поглавље о Стефану)
  5. Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање, Шид 1998.
  6. Стојановић (1927). стр. 80-81, 100.
  7. Стара српска књижевност, III (1970). стр. 129.
  8. ВИИНЈ, VI (1986). стр. 39-41.
  9. Узелац (2015). стр. 210, 219-224, 238-239.
  10. Логос (2016). стр. 220.
  11. Логос (2016). стр. 233.
  12. Стара српска књижевност, III (1970). стр. 140-141. Изгледа да је умро 5 година после побуне која је била 1313/1314.
  13. ВИИНЈ, VI (1986). стр. 171-174, 613. са напоменама.
  14. Логос (2016). стр. 223.
  15. Стара српска књижевност, III (1970). стр. 133-134.
  16. Istorija srpskog naroda 1, Srpska knjizevna zadruga, Beograd 1981
  17. Средновековните църкви в България - Разрушена църква Свето Възнесение Николичевци
  18. „Данас је Мратиндан” (на језику: ср). Радио-телевизија Републике Српске. 24. 11. 2011. Приступљено 24. 11. 2011. 

Извори и литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Претходник:
Стефан Урош II Милутин
Краљ Србије
(13221331)

Наследник:
Стефан Урош IV Душан