Стефан Урош III Дечански

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стефан Урош III Дечански
Stefan Decanski ktitor.jpg
Фреска из манастирске цркве у Дечанима,
око 1350. године
Пуно име Стефан Урош III Немањић
Датум рођења око 1276/после 1284.
Место рођења Flag of Serbia 1281.svg Српско краљевство
Датум смрти 11. новембар 1331.
Место смрти Звечански град
Flag of Serbia 1281.svg Српско краљевство
Гроб Манастир Дечани
Династија Crveni dvoglavi orao (glavni heraldicki simbol srednjovekovne Srbije u doba Nemanjica).jpg Немањићи
Отац Стефан Урош II Милутин
Мајка Јелена/Ана Тертер
Вероисповест православље
Супружник Теодора Смилец, Марија Палеолог
Потомство Стефан Урош IV Душан, Теодора, Симеон Синиша, Јелена, Душиц
Краљ Србије
Период 6. јануар 13228. септембар 1331.
Претходник Стефан Урош II Милутин
Наследник Стефан Душан

Стефан Урош III Немањић (око 1276.[1][2][3] или око 1284.[4][5]11. новембар 1331),[6][7] познатији као Стефан Дечански, био је краљ Србије из породице Немањића, син краља Милутина (1282—1321) и отац Стефана Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355).

Оженио се бугарском принцезом Теодором са којом је имао синове Душана и Душицу и ћерку Јелену.

У другом браку, са византијском принцезом Маријом Палеолог, краљ Стефан Дечански имао је бар двоје деце: цара Симеон Синишу и Теодору.

Био је таоц Татара од 1292. до око 1297. године. Када се вратио, оженио се са Теодором и добио је на управу Зету. 1313. или 1314. године подиже побуну против Милутина, где бива побеђен, ослепљен и послат у Цариград, у којем је боравио 7 година. Када је Милутин умро 1321. године, он се враћа у Србију и започиње грађански рат између Консантина и њега око престола, престо је освојио Стефан Дечански и крунисао се за краља 6. јануара 1322. године.

Касније се побунио око престола и Владислав, али је био поражен код Рудника и остатак живота је провео у Угарској. Одмах након преузимања власти Стефану Дечанском је умрла жена Теодора. Ушао је у конфликт са Дубровником, па после и у рат, шво је искористио босански бан и заузео Хум 1326. године. У то време се оженио Маријом Палеолог. У Византији је дошло до грађанског рата, између Андроника II Палеолога и Андроника III Палеолога, Стефан Дечански је стао на страну Андроника II, али није вршио никакве битне војне операције, касније је рат победио Андроник III. Он после склапа савез са Бугарском против Србије и 1330. године објављују рат. Стефан Дечански је на паметан начин победио бугарску војску у бици код Велбужда 28. јуна 1330. године после чега је Византија потписала мир и тиме је створио од Србије најмоћнију силу на Балканском полуострву. После ових успеха, требало је да дође и освоји Трново, али се састао са Бугарима и потписао мир да на престолу буду његова сестра Ана и њен син Јован, што се властели никако није свидело. Стефан Душан почиње да постаје нелојалан уз подршку властеле и у августу 1331. године диже побуну против њега и Стефан Дечански бива заробљен код Неродимља и пребачен у тамницу у Звечане, где је умро под неразјашњеним околностима 11. новембра 1331. године, а Стефан Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331. године.

Подигао је манастир Високи Дечани према коме је назван Дечански. Српска православна црква га је канонизовала као светог краља.

Младост[уреди]

Није јасно ко је била мајка Стефана Уроша III и када је он рођен. Изгледа да је рођен из незаконитог брака краља Милутина и српске племкиње Јелене или Ане Тертер.[8] Према истраживачима који мисле да је Јеленин син он је рођен око 1276, а они који мисле да је Анин син, Стефан Урош III је рођен после 1284.[9]

Упркос томе што је Стефан Урош III вероватно рођен из незаконитог брака до побуне против оца (1313/14) он је био означен за наследника престола. О томе јасно сведочи његово име. Прво поуздано појављивање Стефана Уроша III у изворима везано је за вазални положај Србије према Татарима. Око 1292. краљ Стефан Урош II Милутин је са братом Драгутином преотео од Бугара област Браничева, али је то довело до рата са бугарским владарем Видина Шишманом.[4] Када је Србија поразила и Шишмана и освојила Видин, запретила је опасност да буде нападнута од Шишмановог врховног господара татарског кана Ногаја. Да би избегао сукоб са њим Стефан Урош II Милутин је морао Татарима послати као таоце свог сина Стефана Уроша III и још неколико чланова из властеоских кућа. Србија је постала вазал татарског кана Ногаја 1293/94. Стефан Урош III је остао међу Татарима најмање до 1297. године, тј. почетка њиховог рата око власти,[10][11]а можда и до Ногајеве смрти и погибије у том сукобу 1299. Са погибијом Ногаја Србија је престала бити вазал Татара.[12]

Долазак Симониде у Србију[уреди]

Фреска краљице Симониде
Стефан Дечански, икона у манастиру Јасеновац

Године 1299. краљ Милутин се оженио по пети пут, ћерком византијског цара Андроника II Палеолога Симонидом. Милутинова четврта жена Ана Тертер била је предата цару, а брак са њом проглашен неважећим.[13] У почетку то није утицало на положај Стефана Уроша III. После повратка од Татара, он је послат у Зету као очев намесник и наследник. У то време Урош III је био ожењен Теодором, ћерком бугарског цара Смилца. Вероватно док је управљао Зетом Урош III је добио два сина, а поред њих познато је да је имао најмање и једну кћерку:

Милутин са Симонидом није могао да има деце, али њена мајка Ирина свестрано је радила на томе да се српски престо обезбеди неком од њених синова. Прво је послала Димитрија али се њему Србија учинила дивљом и он се ускоро вратио у Византију. Исто је покушала и са другим сином Теодором, али је он то одбио и уместо тога постао монфератски маркиз.[16]

Буна против оца[уреди]

Управник у Зети Стефан Урош III се побунио против оца. Мало писаних података о тој буни имамо. Побуна Уроша III била је 1313. или 1314. и вероватно је тада помислио да је угрожено његово право да наследи престо.[17][18] Према Даниловом зборнику Стефана Уроша III је на побуну наговорила његова властела. Милутин је, скупивши војску кренуо на сина, који се пред очевом силом повукао преко Бојане. Архиепископ Данило II у свом делу „Житија српских краљева и архиепископа" пише да је Милутин тада сину понудио преговоре и да је Стефан дирнут отишао оцу и молио за опроштење. Међутим, када се Милутин дочепао Стефана није имао милости. Стефан Урош III је био окован и послат у Скопље где је ослепљен и послат у Цариград.[19]

Ипак, Стефан Урош III није био потпуно ослепљен. Извршилац казне био је поткупљен, или је био ослепљен само делимично (усијани леген није пробио зенице), али је Стефан Урош III из страха од краља Милутина до његове смрти носио повез преко очију.[20]

Изгнанство у Цариград[уреди]

У Цариграду је цар Андроник имао саучешћа према младом краљевићу коме је тамо умро млађи син, Душиц, који је вероватно рођен у пролеће 1314. године[21] и са своје стране није чинио ништа да му загорча судбину. Ово изгнанство могло је имати пресудан утицај на Стефановог сина Стефана Душана. Стефан Дечански је остао у цариграду 7 година.[22] Изненада 29. октобра 1321. године Милутин је умро у свом двору у Неродимљу.[23] Како је за живота био неповерљив није решио питање наследника те је одмах по његовој смрти дошло до борбе око престола између његових наследника. Као легитимни наследик сматрао се Милутинов син из првог брака, Константин, који је раније био намесник у Хуму[24] а после Стефановог прогонства добио је на управу и Зету. Чим је Стефан чуо за очеву смрт прогласио је да му је свети Никола вратио вид, скинуо завој са очију и око себе створио јаку странку. На његову страну је стала и Црква.[25] Вратио се исте године у Србију и прво предложио Константину да поделе власт што је овај одбио. Тако је започела борба око Милутиновог наслеђа, коју је он победио.[26]

Борба за престо[уреди]

Стефан Дечански на крунисању добија вид

Константиново одбијање да се нагоди, Стефаново мучеништво, веровање у чудесну моћ исцељења и његово словенско порекло по мајци су освојили симпатије народа и свештеника. У борби са Стефаном Константин је поражен, ухваћен и ако је веровати Псеудоброкару сурово убијен тако што је прикован клиновима за даску и расечен на пола.[27] На Богојављање 1322. године архиепископ Никодим крунисао је Стефана за краља са титулом „Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља“, а његовог сина Стефана Душана као младог краља.[28] Други претендент на престо био је Драгутинов син Владислав. После Милутинове смрти Владислав се избавио из тамнице и истакао своје право на српски престо. Уз њега је пристао само онај део властеле који је некада био под његовим оцем краљем Драгутином, а помагао га је угарски краљ а вероватно и његов сестрић босански бан Стефан II Котроманић. Стефанов рат са Владиславом се отегао све до пролећа 1324. године. Главне борбе водиле су се око Рудника, значи на самој граници јер је Владислав држао Мачву, Усору и Соли у Босни и Београд. На крају Владислав је био савладан надмоћним снагама Стефановим. Понуђено му је да се склони у Босну одакле би могао да претнедује на српски престо као што су то и у прошлости многи радили, али је он уместо тога изабрао живот у Угарској где је и умро.[29] После његове смрти босански бан је заузео Усору и Соли а угарски краљ део Мачве и Београд.[30]

Владавина[уреди]

Рат против Дубровника и конфликт са Босном[уреди]

После победе за власт, морао је да угуши све устанке у Србији, у чему је и успео. Морао је да се позабави са Владиславом 1323. године, избио сукоб код Рудника који је трајао вероватно до пролећа 1324. године, Стефан Дечански је однео победу, а Владислав је отишао у Угарску и од тада му се губи сваки траг.[31] Не зна се када је умро, али се још 1325. године спомиње у Дубровачком документу као „dominus reg Vladislaus”. Хум је тада заузео босански бан Стефан II Котроманић.[32][33]

Овај сукоб је довео и до свађе са Дубровником, јер је један дубровачки трговац био вођа од прислатица Владислава тако да је чак једно време управљао отпором рудничке тврђаве Островице. Стефан се наљутио на Дубровник, јер је мислио да је Дубровник био против њега тј. за Владислава, алу му није то било јасно јер је 1321. године повратио све повластице, које су имали и за време Милутина.[34] Током 1324. године је наредио да се сви дубровачки трговци похапсе и да им се одузме са имовина. Тада су Дубровчани нашли савезника у босанском бану и са њим склопили савез против Стефана Дечанског. По плану, Дубровчани би нападали бродовима, а босански бан по копну. Рат није био објављен на Стефана Дечанског, већ на Бранивојевиће, што је Дечански и прихватио, јер су били против њега. Бранивојевићи су изгубили тај рат, најстарији брат Михаило је погинуо, док су Брајка заробили Дубровчани, ког су заробили у гвоздени кавез на јавном месту и оставили га да умре од глади. Браноје је успео да се спасе на кратко, побегао је у Србију, али на суђењу у Котору је био осуђен на смрт, јер су Дубровчани подмитили све судије.[32][35]

Тиме је уништена значајна властеоска породица, а жена Брајка Бранилојевића, је била ћерка војводе Војина. Стефан Душан је чак 1326. године дошао у Дубровник само како би ослободио поменуту ћерку војводе Војина.[36] Једно време се и сам краљ Стефан заузимао за Браноја, али га је био изгубио из вида, када је био у Котору и то баш када му је било суђење.[37] Касније се ово никако није исплатило, јер њихова територија више није била под српском, већ подељеном босанском и дубровачком влашћу, а Дубровник је хтео и да узме Стон и Пељешац, али никако нису могли да се договоре са Стефаном Дечанским. У периоду од 1324. године па све до 1328. године, Стефан Дечански се бавио мирном спољном политиком, јер је и сам био у унутрашњим проблемима. Изгледа да је мислио да земља Хум није ни битна за Србију, чак је и са босанским баном одржавао добре односе. Босански бан Стефан II Котроманић је чак 1327. године, од Дубровника добио поклоне, али не из политичких разлога, већ из љубави.[32]

Године 1327. 20. јула избио рат између Србије и Дубровника, и као и обично, Дубровчани су ометали трговину код Котора, а Срби су палали места близу Дубровника. Године 1328. 25. септембра је склопљен мир у којем су Дубровчани изгубили рат, јер су морали да врате све поседе од Бранивојевића.[32][38]

Круна краља Стефана Дечанског

Марија Палеолог[уреди]

Одмах након преузимања власти Стефану Дечанском је умрла жена Теодора,[39] а будући да је био у сукобу са Владиславом, кога је тада подржавала Угарска, одлучио је да уђе у брак са ћерком Филипа Тарентског и дође у везу са Анжувинцима и на тај начин ослаби Владислава. Његова нова жена звала се Бланка и била је ћерка Филипа Тарентског и његове жене Тамаре из Епира.[40] Толико је желео брак да је чак и обећао Филипу, да ће целу Србију да покатоличи. У склапању брака су му помагали и Дубровчани, који је један од њих учествовао у томе. Тадашњи папа Јован XXII се понадао да ће напакон да покатоличи Србију, што ни један папа пре није успео. Тада је папа боравио у Авињону и требало је да се види са епископом Бертрандом, који је требало све ово да обави. Личило је да ће стварно доћи до брака, чак је и договорено да се свадба деси у пролеће 1323. године, али ништа од тога, јер је Филип био у добрим односима са Владиславом, па је мислио да ли ће имати исте добре односе као са Стефаном Дечанским? Стефан Дечански, није одустајао па је опет у августу 1323. године послао још једно посланство у Јужну Италију да би убедили Филипа Тарентског на овај брак, али ништа од тога.[32]

Након овога Стефан Дечански се окренуо ка византијски и добио је невесту. Била је ћерка намесника Солуна, познатог Јована Палеолога. Он је био из царске породице и његов отац Константин Порфирогенит је био брат ромејског цара Андроника II. Принцеза се звала Марија Палеолог и имала је 12 година, када је била удата за српског владара. Током 1324. године дошло је до склапања овог брака „Пошто беше лепо да он има помоћницу ка богољубазним делима, онај који у свему промишља њему корисно, изабра такву мужу достојну, која од града солунскога од царскога корена будући дође на царско, блажена Палеологина.[41][42]

Са Маријом Палеолог, краљ Стефан Дечански имао је бар двоје деце:

Бугарски цар је отерао српксу принцезу Ану, ћерку краља Милутина и довео је нову жену Теодору, која је била унука ромејског цара Андроника III, јер је хтео да се приближи Византији.[43] Ово је Стефан Дечански схватио као уверду и послао је Данила да поприча са њим. Можда је то била Данилова мисија да приближи бугарског цара и Драгутиновог сина Владислава, јер су му требали савезници, иако се његов циљ не зна. Овим је избегнут конфликт Бугарске и Србије, што је било добро, јер Стефан Дечански није имао снаге за веће сукобе. Након тога је Данило отишао у Цариград где је обавио посао око женидве Стефана и Марије Палеолог. Одмах наког овог брака Јован је са својом супругом Ирином отишао у Србију са разлогом да посети своју кћер, али је и хтео да придобије Стефана Дечанског.[44] Баш када се све то дешавало, умро је архиепсикоп Никодим, маја 12. 1324. године. За новог архиепископа је изабран Хумски Данило 14. септембра 1324. године, познат као Данило II, и ту функцију је обављао све до своје смрти 19. децембра 1337. године када је и умро.[32]

Грађански рат у Византији[уреди]

Српска војска је почела да напада Струмачку и Серску област. У тим нападима није учествовало већа војска, већ мања и то су биле само углавном пљачке. Ово је Стефан Дечански радио само како би удовољио тасту. Ромејски цар се тада уплашио и позвао Јована да са њим преговара. Цар му је понудио титулу кесара и затражио да се врати у Солун. То није оно што је он желео, али је прихватио јер је изгледало да Стефан Дечански неће то више радити на његов рачун. Божијим чудом, разболео се и умро у Србији 1327. године.[32][45]

У Византији је започет грађенски рат између Андроника II и Андроника III, који је завршен поделом Византије. То је хтео Јован Палеолог (таст Стефана Дечанског) да искористи и да се одвоји од Византије, али је убрзо умро 1327. године. Исте године, почео је опет конфликт између Андроника II и Андроника III, хтели су од савезника да придобију Србију и Бугарску. Андроник II, пошто је био у бољим односима послао је посланство цару Душану да наговоре удовицу Јована Палеолога да се врати у Солум.[46] Ту су се налазили Нићифор Грегор, познати писац, као и Касандрин и Торникије, који ће играти битну улогу. Хтели су само да придобију српску помоћ, а оправдање је била Јованова удовица. Један члан посланства Торникије је остао још да поразговара са Стефаном Дечанским и након тога одмах отишао у Цариград, не би ли што пре обавестио ромејског цара. Ово је било успешно за цара, јер је Стефан Дечански одлучио да помогне. Андроник III је нашао савезника у бугарском царом Михајлу Шишману,[47] који није био у добрим односима са Србијом, јер су обоје хтели територије у Македонији, тај исти цар је отерао српску принцезу са двора. Сусрет два цара се десио у Димотици, где су преговарали.[32]

Током 1327. године почеле су војне операције против Андроника III, одбранио је Македонију и држао целу ту област и град Солун. Већ у јануару 1328. године је тријумфално ушао у Солун, где је дочекан као цар.[48] У Цариграду се почео осећати несигурним, па ја помишљао и на преговоре. За то време Србија је углавном мировала, јер је војвода Хреља, који је водио српксу војску, видео да ће Андроник III да победи, а да је Андроник II скоро па и нестао. Стефан Дечански је почетком 1328. године дошао лично да узме учешће у рату, али на наговор војводе Хреље, он одустане да нападне Андроника III, чак му је и властела претила да ће да му науди, ако га буде напао, то само показује да власт Стефана Дечанског баш и није била у највољем стању.[49] Он није баш био омиљен, због свог понашања. За то време бугарски цар изненада напусти Андроника III и помогне Андронику II, али га је Андроник III натерао да одустане од тога.[47] 24. маја 1328. године Андроника III постаје једини ромејски цар и улази у Цариград, а свог унука оставља на двору.[32]

Током 1329. године мањи одред српске војске напада Македонију и опседа Охрид. Након успешне борбе са Турцима у Малој Азији Андроник III шаље малу војску у Охрид, али српска војска одлази из Охрида.[50] Због истих интереса Србије и Бугарске, да освоје Македонију, Бугарска склапа савез са Византијом.[32]

Рат против Бугарске и Византије[уреди]

Новац Стефана Уроша III

Бугарски цар је за овај рат унајмљивао стране плаћенике, и то углавном Татаре и Јасе (Осете), а добио је помоћ и од влашког кнеза Јована Басарабе. И Стефан је такође имао плаћенике, углавном Немце и Шпанце коњанике. Стефан Дечански је забранио млетачким трговцима да било какво оружије односе у Бугарску, рекавши им да ће их казнити.[51][32]

Србију је најпре напао цар Андроник III почетком јула месеца 1330. године. Нападо је само око границе и застао је у Пелагонији и чекао бугарску војску,[52] а план је био да нападну Србију са обе стране, што овај није поштовао, јер није хтео да он од Србије добије највећи ударац. Стефан је био упознат са овим планом, па је хтео да се обрачуна са њима једним по једним. Проценио је да је Бугарска јача тако да је њих хтео да прво нападне, јер су по њему били опаснији. Није знао одакле нападају па их је сачекао на Добрич-пољу које се налази на ушћу Топлице у Мораву.[52] Српска војска није била комплента, требало је још одреда доћи, што Бугари нису знали. Долази до информације да се Бугари појављују према области Земен, у изворишту Струме. Стефан Дечански је одмах кренуо за Бугарима. На свом путу свратио је у цркву св. Ђорђа у Нагоричину, а нешто касније и у манастир Сарандапорски.[52] Дисциплина Бугара није била добра, будући да је број њих напустио одред и отишао да пљачка, чак им ни храна није била обезбеђења, па су морали да отимају од сеаљака, што је Стефан добро знао. Бугари су били сигурну у победу.[32]

Стефан је послао поруку бугарском цару да се задовољи оним што има у Бугарској,[52] а то је само померило битку за касније. После неког времена стигли су одреди, и битка је могла да почне, а бугари су и даље мислили да је он слабији од њих. Стефан је журио за битком па када су последња појачања у дошла у саму зору, у суботу 28. јула 1330. годинем,[52] а да је већ подне почела битка. Обе војске су биле подједнаке и свака је бројала око 15.000 војника, податке о овоме даје Мавро Орбин. У овој бици је Стефан Душан добио посебну елитну јединицу. Битку је започела српска војска у само подне дана 28. јула 1330. године и то на Велбужду. Бугарска војска није издржала ни први налет српске војске већ се разишла на све стране, а српска војска је умела да искористи ово и скроз их уништи. Не зна се исход битке, али о томе је мало детаљније писао Мавро Орбин.[32]

Битка код Велбужда, детаљ из манастира Високи Дечани.

Битка на Велбужду је била таква катастрофа Бугара да је и сам цар Михајло у бекству погинуо и о томе постоје различите верзије.[52] По Григорију Цамблаку ухваћен је код Душана и уз његову дозволу погубљен. Према другој верзији коњ му се саплео и пао. Док се он батргао на земљи пристигну српски војници и убију га. По Марву Орбин је спој обе наведене. Бежао је коњем, али му се коњ саплео и пао, а овај је побегао у шуму. Ту су га ухватили српски војници који су били рањени, због чега су се склонили у шуму. Након битке одвели су га код Стефана, а он је, док је разговарао са Стефан умро. У овој бици Стефан није узимао учешће, већ након што је војску послао у битку провео је цело време у молитви. За то време је команду у бици имао Стефан Душан. Када је о овоме сазнао Андроник III, одлучио је да одустане.[52] До тог времена он је освојио пар места у Македонији (Охрид итд.), али одмах након вести са Велбужда он са својом војском напушта српске територије.[32]

Након битке најпре се прикупио плен и утврђивани су резултати победе. Пред Стефана су довођене заробљене бугарске велможе, којима је показиван њихов мртви цар. Тим је краљ хтео да покаже Бугарима да не пружају даљи отпор Србији, али му је онда пала идеја да на власт постави своју сестру Ану Неду, а пошто је наследник Анин син Јован Стеван и даље био малолетан, Ана би као регент владала уместо њега. Пошто је хтео да придобије бугарски народ, наредио да се одржи сахрана цара. Након победе обавестио је своју жену Марију, архиепископа Данила II и сабор. Стефан је ово видео као могућност да врати своју сестру на трон, али је властела ово видела као територијално проширење. Бугарска је била слаба, буквално да је са војском могао целу да је освоји. Стефан је ушао са војском у Бугарску, а Бугари нису пружили никакав отпор. Касније је обавестио своју сестру о смрти њеног бившег мужа и идеји да постане краљица Бугарске, а Јован краљ наследник. Бугари нису имали снаге уопште да нападну Стефана, чак су и најистакнутији вугарски великаши били са њим. Преостали великаши на челу са Белауром (брат покојног цара Михајла) дочекају Стефана код места Извори и замоле за мир.[52] Српска војска је требало да уђе у Трново, али је онда дошла вест да се ромејска војска потпуна повукла. Јасно је било да ће се српска властела тешко обуздати буде ли ушла у Трново. Зато су Бугари одлучили да се са њим састану пре него што дође у престоницу, што је њему одговарало, јер није имао намерпу да распарчава Бугарску. То је јер он није хтео ништа за Србију, осим да се његова сестра доведе на трон и њен син. Било је предлога од стране неких бугарских великаша да дође до сједињења Србије и Бугарске, но Стефан није био расположен за то. Мир је склопљен брзо и једини захтев је био да се његова сестра Ана Неда постави на престо.[53] Један део војске је отишао да отпрати Јована Стевана и његову мати Ану, док је други део отишао са Стефаном у Србију.[32]

Побуна Душана и смрт[уреди]

Душан је, како тврди Нићифор Григор, тада као млади краљ имао двадесет две године, када се Стефан Дечански оженио и почео да добија децу, то је унело страх Душану, тако да је одлучио да свргне краља уз подршку великаша. Док други писац тврди да је због Велбужда, јер није по њему добро поступио. Скуоб је већ почео 1331. године, када је краљ хтео од Дубровчана да му уступе шест галија, што му Дуброчвани никад ниси ни изручили. Крајем јануара дошле су до Дубровчана вести, а почетком фебруара писали су обојици краљева, како им је жао да је дошло између њихове свађе. Исте те године, Стефан Дечански долази у Душанову земљу и разара град Скадар, а мали краљ бежи преко реке Бојане. Почетком априла Дубровчани су писали краљу и младом краљу да преговарају о миру. Мир је склопљен половином или у другој половини априла. Ово је изазвало и несигурност међу трговцима.[36]

Касније је Душан одлучио да оде из Србије и позвао је своје ближње људе да пођу са њим, што су они одбили. Њима је анонимни писац написао опредељење:„Боље имати гров у својој земљи, него бити роб или дошљак у туђини” и, ако оде:„Тебе ћемо оставити у великој жалости и презиру.”.[36]

Душан је одлучио да остане у Србији, како би свгнуо свог оца. Августа 21. је кренуо из Скадра са малом војском ка Неродимљу, у замак где је његов отац са породицом боравио, али Стефан је успео да побегне у тврђаву Петрич, али се брзо предао, а Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331. године у храму близу тврђаве Сврчин. Анонимни писац је записао да је Стефан Дечански одведен на твђраву код Косовског поља, где је био чуван до своје смрти. Друга верзија, писана педесетак година после Душанове смрти у објављена у делу „Житије Стевана Дечанског" коју је саставио Григорије Цамблак говори о насилној смрти српског краља који је умро од руке свог сина Душана. Ово дело писано је прилично „антидушановски“ са намером да покојног краља огласи као великомученика. Српска православна црква је ову потоњу верзију узела за канонску и за Дечанског каже да је „од оца ослепљен од сина удављен“. Нићифор Григор такође наводи да је одведен у Звечане, али да су га тамо завадили великаши, без дозволе Душана. Нису ни познате насилне промене, познате су тек почетком или крајем 15. века, које је написао Григорије Цамблак, и у споменима Консантина од Островице, касније ратник пољског владара. Данила II који је завршио дело Житија српских краљева и архиепсикопа, приповеда да је краљ Стефан пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, под утицајем своје младе жене Марије Палеологове престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Душан, као добар син није желео да се противи „вољи родитеља краљевства“ и отишао је чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао бојем на Породимљи, после кога је краљ Стефан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара.[25][36]

Обе верзије су сасвим могуће али не постоји никакав историјски разлог због чега би једна била фаворизована у односу на другу. Кад пред историчарима стоје две супротне верзије њихов је задатак да изложе и представе обе.

Задужбина краља Стефана Дечанског је манастир Дечани у коме почивају његове свете мошти. Српска православна црква слави његов празник сваког 11. новембра по јулијанском одн. 24. новембра по грегоријанском календару.[25]

Легенда о проклетству[уреди]

Фреска Стефана Дечанског у манастиру Свети Јован Бигорски у Македонији.

За смрт Стефанову везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио Царство. Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке. Мотив ове наводне клетве је искоришћен као један од главних мотива у историјској трагедији Смрт Уроша V Стефана Стефановића.[54]

Српска православна црква[уреди]

Српска православна црква прославља Светог мученика Стефана Дечанског (Мратиндан) 11/24. новембра.[55] Њему је посвећена Црква Светог Краља Стефана Дечанског у Железнику.

Цетињски манастир чува његову круну.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Урош II Милутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Исак II Анђел
 
 
 
 
 
 
 
10. Јован Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Стефан Урош III Дечански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. [[Јелена/Ана Тертер]]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

  1. ^ Андрија Веселиновић, Радош Љушић „Српске династије“ Нови Сад . 2001. ISBN 978-86-83639-01-4.
  2. ^ Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926) Београд . 1989. ISBN 978-86-83639-01-4.
  3. ^ Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  4. 4,0 4,1 Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (рукопис из 1941) Београд 1989. (поглавље о Стефану)
  5. ^ Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање, Шид 1998.
  6. ^ Стојановић 1927, стр. 80-81, 100.
  7. ^ Стара српска књижевност, III 1970, стр. 129.
  8. ^ Вуковић, Момчило (1981). Династија Немањића, жене владара, задужбине и црква (1168-1371). стр. 35. 
  9. ^ ВIIНЈ, VI 1986, стр. 39-41.
  10. ^ Узелац 2015, стр. 210, 219-224, 238-239.
  11. ^ ВIIНЈ, VI 1986, стр. 92.
  12. ^ Fine, John Van Antwerp (1994), The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, University of Michigan Press, стр. 221, ISBN 978-0-472-08260-5 
  13. ^ Логос 2017, стр. 279-280 са напоменама 1358 и 1360.
  14. ^ Логос 2017, стр. 296 са напоменом 1466.
  15. ^ Стара српска књижевност, III 1970, стр. 140-141. Изгледа да је умро 5 година после побуне која је била 1313/1314.
  16. ^ ВIIНЈ, VI 1986, стр. 171-174, 613. са напоменама.
  17. ^ Логос 2017, стр. 284 са напоменом 1388.
  18. ^ ВIIНЈ, VI 1986, стр. 178—179.
  19. ^ Стара српска књижевност, III 1970, стр. 133-134.
  20. ^ Nastasijević S. Stefan Dušan. Beograd. Obradović. 2012.
  21. ^ ВIIНЈ, VI 1986, стр. 211.
  22. ^ ВIIНЈ, VI 1986, стр. 179.
  23. ^ Пауновић, Маринко (1998). Срби: биографије знаменитих : А-Ш. стр. 166. 
  24. ^ Пауновић, Маринко (1989). Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства : 1168-1371 : илустрована хроника. стр. 277. 
  25. 25,0 25,1 25,2 „Свети краљ Стефан Дечански”. www.spc.rs. Српска православна црква. Приступљено 11. 08. 2018. 
  26. ^ Николић, Петко (2016). Трагом истине. стр. 107. 
  27. ^ „Питање ктиторства цркве Светог Ђорђа у Полошком”. www.academia.edu. Академија Еду. Приступљено 11. 08. 2018. 
  28. ^ Бојанин, Станоје (2005). Забаве и светковине у средњовековној Србији : од краја XII до краја XV века. стр. 95. 
  29. ^ Ћирковић, Симо Ц. (2006). Српска породична енциклопедија, Том 6. стр. 17. 
  30. ^ Пауновић, Маринко (1989). Србија у доба Немањића: од кнежевине до царства : 1168-1371 : илустрована хроника. стр. 261. 
  31. ^ Ћирковић 1995, стр. 109.
  32. 32,00 32,01 32,02 32,03 32,04 32,05 32,06 32,07 32,08 32,09 32,10 32,11 32,12 32,13 32,14 Фајрић 1998.
  33. ^ Веселиновић, Андрија (2008). Српске династије. стр. 60. ISBN 978-86-7549-921-3. 
  34. ^ Историјски институт Београд (1971). Историјски часопис 18. стр. 179. 
  35. ^ Нилевић, Борис (1990). Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријаршије 1557 године. стр. 31. 
  36. 36,0 36,1 36,2 36,3 Ферјанчић, Божидар; Ћирковић, Сима (2005). Стефан Душан краљ и цар 1331—1355. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 38. 
  37. ^ Bracnh, Michael (1994). The uses of tradition: a comparative enquiry into the nature, uses and functions of oral poetry in the Balkans, the Baltic and Africa. стр. 90. 
  38. ^ Медини, Милорад (1953). Дубровник Гучетића. стр. 12. 
  39. ^ Веселиновић, Мандић (2008). Велика господа све српске земље и други просопографски прилози. стр. 127. 
  40. ^ САНУ (1983). Глас, Том 338. стр. 37. 
  41. ^ Фајрић 1998, стр. 598.
  42. ^ Рудић, Срђан (2011). Споменица академика Симе Ћирковића. стр. 337. 
  43. ^ ВIIНЈ, VI 1986, стр. 598.
  44. ^ Српска књижевна задруга (1892). Историја српског народа: књ. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371). стр. 502. 
  45. ^ Јовић, Момир (1990). Српске земље и владари. стр. 67. 
  46. ^ Ферјанчић, Божидар (1974). Тесалија у XIII и XIV веку. стр. 192. 
  47. 47,0 47,1 Београски институт (1984). Историјски часопис 31. стр. 28. 
  48. ^ Јовић, Момир (1990). Српске земље и владари. стр. 181. 
  49. ^ Друштво св. Саве (1940). Браство, Том 31. стр. 105. 
  50. ^ Срећковић, Пантелија (1888). Историја српскога народа: Време краљевства и царства (1159-1367). Књига друга. стр. 304.  Текст „институт” игнорисан (помоћ)
  51. ^ Наклада Хрватског штампарског завода (1919). Цар Душан: Млади краљ. стр. 218. 
  52. 52,0 52,1 52,2 52,3 52,4 52,5 52,6 52,7 Ћоровић, Владимир (1981). Историја српског народа, Књига 1. стр. 7 одељак. 
  53. ^ Burmov, Al. History of Bulgaria during the Shishmans. стр. 265. 
  54. ^ Муњић, Димитрије (1957). Улога Српске православое цркве у цувању националног јединства и целине српског народна. стр. 16. 
  55. ^ „Данас је Мратиндан”. Радио-телевизија Републике Српске. 24. 11. 2011. Приступљено 24. 11. 2011. 

Види још[уреди]

Извори и литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Претходник:
Стефан Урош II Милутин
Краљ Србије
(13221331)

Наследник:
Стефан Урош IV Душан