Veridba

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vilijam Adolf Bugrova slika Veridba

Veridba ili zaruke je odnos u kojem se nalaze dvoje koji se obavezuju jedno drugome pre nego što stupe u brak i počinje prosidbom. Par se tokom veridbe naziva verenicima, odnosno verenik je muški, a verenica ženski član. Verenici imaju i svoje posebne prstene koje nose koji se zovu verenički prsteni.

Mnoge tradicionalne hrišćanske denominacije imaju neobavezne obrede za hrišćanske veridbe (takođe poznate kao 'blagoslovljavanje verenog para' ili 'izjava namera') koji blagosiljaju i potvrđuju nameru para da se venčaju pred Bogom i crkvom.[1][2][3]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Svečanost venčanja kojim se uspostavlja partnerstvo u životu zaručenih.

Poreklo evropske veridbe u bračnoj praksi može se pratiti od jevrejskog zakona (Tora), pri čemu je prvi primer dao Abraham. Veridba se isto tako pominje u poslednjem Talmudskom traktatu reda Našim (žene), gde se brak sastoji od dva odvojena dela, zvana erusin (ili kidušin, sa značenjem posvećenje), što je obred zaručenja, a nisuin ili hupah,[a] stvarna ceremonija venčanja. Erusin menja međuljudski status para, dok nisuin obuhvata pravne posledice promene statusa. Međutim, u Talmudu i drugim izvorima jevrejskog zakona postoji i postupak, zvan kidušin, koji odgovara onome što se danas naziva zaručenje. Brak bez takvog sporazuma smatra se nemoralnim. [4]

Ova praksa je kasnije usvojena u drevnoj Grčkoj u vidu obreda gamos i engeis, mada je za razliku od judaizma ugovor sklopljen pred svedokom je bio samo verbalan.[5] Davanje prstena na kraju je pozajmljeno iz judaizma po rimskom zakonu o braku, s tim što ga je verenik predstavljao nakon zakletve o nameri venčanja, i predavanja poklona na zaručbenoj zabavi.[6]

Veridba[uredi | uredi izvor]

Moderna korpa za vereničke poklone u Bangladešu.

Veridba (koja se naziva i 'zaručbina') je formalno stanje angažmana za stupanje u brak.

Tipični koraci procesa su bili sledeći:

  • Pregovaranje o podudaranju, koje obično obavljaju porodice para sa nevestom i mladoženjom koji imaju različite nivoe inputa, od bez inputa, preko moći veta, do punog glasa u izboru bračnog partnera.
    • Ovo nije više tako široko praktikovano kao što je bilo istorijski, iako je još uvek uobičajeno u kulturno konzervativnim zajednicama u Izraelu, Indiji, Africi i zemljama Persijskog zaliva, iako većina njih ima zahtev da se nevesti barem dozvoli pravo veta.
  • Pregovaranje o ceni neveste ili mirazu
    • U većini kultura koje su evoluirale iz Evrope, cene za neveste ili miraz su svedene na verenički prsten koji prati bračni ugovor, dok su u drugim kulturama, poput onih na Arapskom poluostrvu, još uvek deo pregovora o bračnom ugovoru.
  • Blagoslov roditelja i sveštenstva
  • Razmena zaveta i potpisivanje ugovora
    • Često se jedan od ovih izostavlja
  • Proslava

Normalno, bilo koja strana može da prekine veridbu, iako se u određenim tradicijama primenjuje finansijska kazna (kao što je gubitak cene za nevestu). U nekim zemljama običajnog prava, uključujući Englesku, Vels i mnoge američke države, nekada je bilo moguće da odbačeni partner (često samo žena) tuži drugog zbog kršenja obećanja ili „melema za srce“. Ovo je pružilo određenu zaštitu u doba kada se nevinost u braku smatrala važnom i kada bi neuspela veridba mogla da naškodi nečijoj reputaciji, ali ovaj delikt je postao zastareo u većini jurisdikcija pošto su stavovi prema predbračnom seksu olakšani i naglasak je prebačen na omogućavanje ljudima da napuste veze bez ljubavi.[7]

Judaizam[uredi | uredi izvor]

U jevrejskim venčanjima tokom talmudskih vremena (oko 1. vek pre nove ere – 6. vek), dve ceremonije veridbe (erusin) i venčanja obično su se održavale u razmaku od godinu dana; mlada je živela sa roditeljima do same ceremonije venčanja (nissuin), koja bi se odvijala u sobi ili šatoru koji joj je mladoženja postavio. Od srednjeg veka ove dve ceremonije su se odvijale kao kombinovana ceremonija koja se izvodila u javnosti. Veridba je sada generalno deo jevrejske svadbene ceremonije, koja se obavlja kada mladoženja pokloni nevesti prsten ili drugi predmet od bar nominalne vrednosti.[8] Kao što je gore pomenuto, zaruke su u judaizmu odvojene od veridbe; raskid veridbe zahteva formalni razvod, a kršenje veridbe se smatra preljubom.[9]

Hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]

Hrišćanska umetnost koja prikazuje veridbu Pravednog Josif i device Marije.

U većini lokaliteta, obred zaruka (takođe poznat kao 'blagoslovljavanje verenog para' ili 'izjava namera') kao prethodnica svetom braku je neobavezna praksa u tradicionalnim oblicima današnjeg hrišćanstva koje blagosilja i potvrđuje nameru dvoje hrišćana da se venčaju.[3] Mnoge hrišćanske denominacije obezbeđuju liturgije za veridbu hrišćana, koje često sadrže molitvu, čitanje Biblije, blagoslov vereničkog prstenja (u kulturama u kojima se prstenje koristi) i blagoslov para.[1] Veridba čini ono što supružnici obećavaju jedan drugom posvećeni Bogom i Crkvom.[10] Ceremonija hrišćanskog veridbe (zaruka), koja može biti praćena žurkom, je normativna u određenim delovima sveta, kao kod hrišćana Indije i Pakistana.[11][12]

Katolička crkva[uredi | uredi izvor]

Istorijski gledano, veridba je u rimokatolicizmu formalni ugovor koji se smatra obavezujućim kao i brak, a razvod je neophodan da bi se veridba prekinula.[13] Vereni parovi se pravno smatraju mužem i ženom – čak i pre njihovog venčanja i fizičke zajednice. Koncept perioda zvaničnih zaruka u zapadnoevropskoj kulturi verovatno je počeo 1215. godine na Četvrtom lateranskom saboru, koji je predvodio papa Inoćentije III, koji je odredio da „sveštenici javno objavljuju brakove u crkvama tokom odgovarajućeg i određenog vreme tako da, ako postoje legitimne prepreke, one mogu biti stavljene do znanja.“[14][15] Takva formalna crkvena objava namere venčanja poznata je kao zabrana. U nekim jurisdikcijama čitanje zabrana može biti deo jedne vrste zakonskog braka.

Protestantske crkve[uredi | uredi izvor]

Knjiga zajedničkih molitava iz 2019. godine, koju koriste anglikanske hrišćanske denominacije kao što je anglikanska crkva u Severnoj Americi, uključuje hrišćanski obred zaruka pod nazivom „Kratka liturgija za potpisivanje Izjave o namerama“ u kojoj hrišćanski par ratifikuje svoju nameru pred Bogom i crkvom da se venčaju.[3] U toku ove liturgije, potpisuje se i datira vereni par posle znaka mira:[3]

„Mi, N.N. i N.N., želeći da u crkvi dobijemo blagoslov svetog braka, svečano izjavljujemo da smatramo da je brak doživotna zajednica muža i žene kao što je navedeno u Knjizi zajedničkih molitvi. Verujemo da je ustanovljen od Boga za rađanje dece i njihovo negovanje u poznanju i ljubavi Gospoda; za zajedničku radost, i za pomoć i utehu date jedni drugima u blagostanju i nevolji; da održavaju čistotu, kako bi muževi i žene sa svim domom Božjim služili kao sveti i neokaljani udovi tela Hristovog; i za izgradnju Hristovog carstva u porodici, crkvi i društvu, na hvalu njegovog svetog imena. Mi se zaista angažujemo, koliko u nama leži, da uložimo sve svoje napore da uspostavimo ovaj odnos i da tražimo Božiju pomoć u tome.”[3]

Nakon potpisivanja izjave o namerama, par blagosilja sveštenik:[3]

Sada kada su N. i N. izjavili svoju nameru za sveti brak i započeli proces predbračne pripreme, pomolimo se za njihov odnos [i za njihove porodice].
Svemogući Bože, zahvaljujemo Ti na ljubavi N. i N. i tražimo tvoj blagoslov na njih [i njihove porodice] tokom ovog vremena priprema. Otvorite njihove umove i srca jedni drugima, omogućite im da verno prime vašu Reč i Sakrament i pomozite nam da ih podržimo, kako bi se ispravno pripremili za svoj brak. I, molimo se, dajte nam mudrosti da podržimo i ohrabrimo sve koji su sjedinjeni u svetom braku; kroz Isusa Hrista Gospoda našeg. Amin.[3]

Anglikanska zajednica, metodističke crkve i prezbiterijanske crkve imaju pitanja i odgovore za članove porodice u svom obredu veridbe, koja su ponekad uključena u samu službu svetog braka.[16]

Pravoslavne crkve[uredi | uredi izvor]

U istočnoj pravoslavnoj i orijentalnoj pravoslavnoj crkvi, obred zaruka se tradicionalno obavlja u priprati (ulazu) crkve, kako bi se označio prvi ulazak para u bračno imanje. Sveštenik blagosilja par i daje im upaljene sveće da drže. Zatim, posle jektenije, i molitve na kojoj se svi klanjaju, stavlja nevestin prsten na domali prst mladoženjine desne ruke, a mladoženjin prsten na nevestin prst. Prstenje se zatim tri puta zamenjuje, bilo sveštenik ili kum, nakon čega sveštenik izgovara završnu molitvu. Tradicionalno, veridba se obavlja u vreme objave veridbe, mada se u pojedinim mestima može obaviti neposredno pre samog obreda venčanja. Razmena prstenja nije deo svadbene službe u istočnim crkvama, već se dešava samo na obredu veridbe. Tradicionalno, mladoženjin prsten je zlatan, a nevestin srebrn.[17]

Burme[uredi | uredi izvor]

Burma od belog zlata i verenički prsten sa jednim dijamantom i zlatnom trakom. Verenički prsten se obično nosi spolja.

Prva zabeležena tradicija davanja prstena za venčanje nalazi se u Genesis 24:22 Hebrejske Biblije kada je Eliezer iz Damaska dao Rebeki zlatni nosni prsten (Čajej Sara 24:22),[18] a Sadija Gaon se takođe citira kao mogući izvor prakse u frazi u Nehemiah 7:46 be’nei tabbaot (deca prstenova). Potonji slučaj se odnosi na zaruke (vidi gore) pre nego na veridbu; jedan od tri načina na koje se veridba može izvršiti u judaizmu je tako što muž daje nevesti novac ili predmet od bar nominalne vrednosti. Zapravo, u judaizmu je dugogodišnja praksa da se sklapa veridba prstenom.

Praksa bračnog prstena u Vizantijskom carstvu datira iz 3. veka.[19]

Veridbene zabave[uredi | uredi izvor]

U savremenoj američkoj kulturi neke veridbe se najavljuju na veridbenoj zabavi, koju tradicionalno organizuju mladini roditelji. Ove zabave pomažu da se prijatelji i porodica neveste i mladoženja upoznaju jedni sa drugima na jednom mestu pre venčanja. Često su savremene veridbene zabave ili koktel zabave ili večere sa minimalnim dekorom. Pokloni se ne daju često do samog venčanja ili svadbenog tuša.[20]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ To be precise, nesiuin is the process, and chuppah is the method.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Rites Relating to Marriage: A Statement and Resources from The International Anglican Liturgical Consultation” (PDF) (na jeziku: engleski). The International Anglican Liturgical Consultation. 2011. str. 4, 14—15. Arhivirano (PDF) iz originala 2022-10-09. g. Pristupljeno 19. 9. 2021. 
  2. ^ „The Order of Blessing an Engaged Couple” (PDF) (na jeziku: engleski). Liturgy Office: England & Wales. 2010. Pristupljeno 19. 9. 2021. 
  3. ^ a b v g d đ e „A Brief Liturgy for the Signing of the Declaration of Intention” (PDF) (na jeziku: engleski). Anglican Church in North America. 2019. str. 213-214. Pristupljeno 19. 9. 2021. 
  4. ^ Kaplan, Rabbi Aryeh (1983). Made in Heaven, A Jewish Wedding Guide. New York / Jerusalem: Moznaim Publishing. , Chapter 4, See also footnote 1 and 2. The author uses the specific term proposal, and considers this the first step in a formal engagement.
  5. ^ Norman Bancroft Hunt, Living in Ancient Greece, Infobase Publishing, 2008, pp. 44
  6. ^ Philippe Ariès, Paul Veyne, eds., A History of Private Life: From pagan Rome to Byzantium, Harvard University Press, 1992, pp. 467
  7. ^ Gallo, Nancy R. (2004). „Left at the Altar”. Introduction to Family Law. Cengage Learning. str. 114—116. ISBN 1401814530. 
  8. ^ See Talmud Kiddushin, Mishna 1:1 and the main article
  9. ^ „The Jewish Betrothal (Kiddushin)”. /www.chabad.org. Pristupljeno 15. 8. 2022. 
  10. ^ Aabram, Virginia (29. 8. 2021). „What Is the Rite of Betrothal?” (na jeziku: engleski). National Catholic Register. Pristupljeno 19. 9. 2021. 
  11. ^ Das, Debomitra (21. 6. 2021). „Meanings of rituals in Christian weddings”. The Times of India (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 9. 2021. 
  12. ^ O'Brien, John (2006). The Construction of Pakistani Christian Identity (na jeziku: engleski). Research Society of Pakistan. str. 247. ISBN 978-969-425-096-0. 
  13. ^ Askelm.com
  14. ^ „Medieval Sourcebook: Twelfth Ecumenical Council: Lateran IV 1215”. Arhivirano iz originala 31. 05. 2020. g. Pristupljeno 02. 05. 2023. 
  15. ^ Utunumsint.org Arhivirano 2006-07-12 na sajtu Wayback Machine
  16. ^ Prichard, Robert W. (1. 1. 2009). Cohabiting Couples and Cold Feet: A Practical Marriage-Preparation Guide for Clergy (na jeziku: engleski). Church Publishing, Inc. str. 107. ISBN 9780898696035. „The Episcopal Book of Common Prayer of 1979 reworked the betrothal by adding a positive question to the congregation immediately after the couple speaks their words of betrothal. The celebrant asks the congregation, "Will all of you witnessing these promises do all in your power to uphold these two persons in their marriage?" The congregation's response is, "We will." This inquiry was expanded in The United Methodist Hymnal (1989) and the Presbyterian Book of Common Worship (1993) into separate questions for family members and for other members in the congregation.” 
  17. ^ Hapgood, Isabel F. (1922). „Service Book of the Holy Orthodox-Catholic Apostolic Church”. Englewood, NJ: Antiochian Orthodox Christian Archdiocese (objavljeno 1975): 291 ff, 604—5. 
  18. ^ Herczeg, Y.I.Z, The Torah: with Rashi's commentary, Vol.1, Mesorah Publications, New York, 2000, p. 253
  19. ^ „Byzantine Marriage Ring”. 
  20. ^ Marilyn Coleman, Lawrence H. Ganong (2014). The social history of the American family : an encyclopedia. Thousand Oaks. str. 437—438. ISBN 978-1-4522-8614-3. OCLC 885009365. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Veridba na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Веридба&oldid=27603071”