Pređi na sadržaj

Viktorijen Sardu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Viktorijen Sardu
Viktorijen Sardu (1880)
Lični podaci
Puno imeVictorien Sardou
Datum rođenja(1831-09-05)5. septembar 1831.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti8. novembar 1908.(1908-11-08) (77 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Književni rad
Periodod 1858.
Najvažnija delaFedora
Toska
Madam San-Žen
Viktorijen Sardu sa porodicom (August de la Brej, ulje na platnu, oko 1886)
Na pauzi premijere u pozorištu Comédie-Française (Eduard Žozef Dantan, ulje na platnu, 1885). Na slici su portretisani mnogi tadašnji najpoznatiji francuski pisci, među kojima je i Viktorijen Sardu
Fotografija Ceo Pariz, na kojoj se vidi i Sardu (Šarl Kastelani, 1889)
Spomen ploča na zgradi u Parizu u kojoj je 5. septembra 1831. rođen dramaturg Viktorijen Sardu

Viktorijen Sardu (fr. Victorien Sardou; Pariz, 5. septembar. 1831 – Pariz, 8. novembar. 1908) bio je francuski dramski pisac. Pisao je žanrovski raznovrsne pozorišne komade i bio jedan od najpopularnijih francuskih dramskih pisaca druge polovine 19. veka. Sa Emilom Ožeom i Aleksandrom Dimom dominirao je francuskom scenom,[1] a u mnogim njegovim komadima glumile su neke od tada najpopularnijih glumica, poput Viržini Dežaze i Sare Bernar.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Porodica Sardu bila je nastanjena u selu u blizini Kana, gde su se bavili uzgojem maslina. Tokom jedne sezone mraz je uništio njihovu plantažu, pa je porodica bila prinuđena da se preseli u Pariz. Viktorijenov otac, Antoan Leandre Sardu, u Parizu je radio različite poslove kako bi izdržavao porodicu. Bio je bio knjigovođa, profesor knjigovodstva, upravitelj škole, privatni profesor, profesor klasičnih jezika, sastavljač gramatika i rečnika i pisac rasprava. Viktorijen je rođen u Parizu 1831. godine. Upisao je medicinu, ali je ubrzo prešao na istoriju. Živeo je u oskudici, pa je davao časove latinskog jezika, istorije, filozofije i matematike. Povremeno je objavljivao članke u manje poznatim časopisima, a počeo je da piše i drame.[3]

Dramski rad[uredi | uredi izvor]

Viktorijen Sardu pisao je žanrovski raznovrsne pozorišne komade: vodvilje, komedije zabune, društvene satire, istorijske drame, libreta za opere. Važio je za majstora „dobro skrojenih komada”, posebno efektnih dijaloga. Napisao je više od 50 (prema nekim izvorima oko 70[1]) scenskih komada.[2] Sa Emilom Ožeom i Aleksandrom Dimom (sinom) dominirao je francuskom pozorišnom scenom s kraja 19. veka.

Prva njegova drama Studentska gostionica (La Taverne des étudiants) prikazana je 1854. u pariskom „Odeonu”, ali je doživela potpuni krah. Godine 1858. se oženio i preko žene upoznao glumicu Viržiniji Dežaze (fr. Virginie Déjazet), koja je baš tada osnivala pozorište koje će nositi njeno ime. Sardu se vratio pisanju drama i za ovo pozorište napisao nekoliko komada koji su svi prikazani sa uspehom. Upravo gospođi Dežaze Sardu duguje svoje prve uspehe, a za nju je napisao nekoliko komada. Kasnije je pisao i za čuvenu Saru Bernar. Njegovi komadi su kasnije prihvaćeni i u drugim pozorištima, što mu je donelo slavu i bogatstvo. Njegov poslednji veliki uspeh, drama Madam San-Žen i dalje se izvodi.[1]

Posle francusko-pruskog rata u stvaralaštvu Viktorijena Sardua je došlo do znatnih promena. Nastavio je da piše komade koji će privlačiti široku publiku, ali je počeo da se bavi i političkim pitanjima. Prenosio je na pozornicu ličnosti iz svakodnevnog života gotovo bez izmena, što je izazivalo oštre reakcije. Neki od tih komada morali su biti skinuti sa repertoara već posle nekoliko izvođenja, a neki su igrani i u inostranstvu. Pojedinii su čak i premijerno prikazivani van Francuske.

Godine 1877. Viktorijen Sardu izabran je u Francusku akademiju.[3]

Kritike Sarduovog dela[uredi | uredi izvor]

Viktorijen Sardu i danas se pamti kao majstor buržoaske drame. Međutim, Bernard Šo omalovažavao je njegov rad, nazivajući ga „Sardoodledom“.[1] Po opštem mišljenju, Sardu je svoje likove stvarao sa neverovatnom snagom, zaplet vodio izvanredno vešto iako se služio najpoznatijim sredstvima, a dijalog mu je bio majstorski. U radnji je uspevao da gledaočevu pažnju prikuje za scenu do poslednje rečenice. Nije se libio da u svoje tekstove unosi i tuđe tvorevine ako su mu samo bile od koristi. U knjižici Moji plagijati (Mes plagiats, 1883) izneo je mišljenje da je dramskom piscu teško da se, čak i slučajno, ne poklopi sa nekim prethodnikom kada je reč o toliko puta raspravljanim temama.[3]

Najpoznatija dela[uredi | uredi izvor]

  • Stari momci (Les Vieux Garçons, 1865)
  • Otadžbina (Patrie, 1869)
  • Mržnja (La Haine, 1874)
  • Fedora (Fédora, 1882)
  • Toska (La Tosca, 1887)
  • Madam San-Žen (Madame Sans-Gêne, 1893. u saradnji sa Emilom Moroom)
  • Robespier (Robespierre, 1902)[2]
  • Veštica (La Sorcière, 1903)[3]

Neki manje poznati komadi[uredi | uredi izvor]

  • Nervozni (Les Gens nerveux, 1859. u saradnji sa Teodorom Barijerom)
  • Poslednje ljubavno pismo (Les Pattes de mouche, 1860)
  • Prisni prijatelji (Nos intimes, 1861)
  • Varošani na selu (Nos bons villageois, 1866)
  • Fernanda (Fernande, 1870)[3]
  • Veseli dvori (L’Hôtel Godelot, 1876)[4]
  • Spiritizam (Spiritisme, 1897. u kome dominira lik jednog Srbina iz Beograda)[5]

Politički angažovani komadi[uredi | uredi izvor]

  • Rabagas
  • Ujka Sam
  • Danijel Roša
  • Razvedimo se[3]

Drama Rabagas je 1922. godine ekranizovana, u režiji francuskog reditelja Gastona Ravela.[6]

Sardu u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Sarduova dela bila su rado izvođena na scenama srpskih pozorišta,[5][7] često samo nekoliko godina posle premijera. U Srpskom narodnom pozorištu izvođeni su komadi visoke scenske spektakularnosti (kakve su opere Fedora i Toska) i neki manje poznati, dok ni jedan politički obojen komad nije prikazan na ovoj sceni.[3] Za razliku od novosadske, na sceni beogradskog Narodnog pozorišta izvođeni su,[8] što je jednom prilikom dovelo do velikog narodnog protesta.

Drama Madam San-Žen i danas se izvodi u srpskim pozorištima.[9]

Protesti u Beogradu na premijeri komada Rabagas[uredi | uredi izvor]

Kralj Milan
Kraljica Natalija

U beogradskom Narodnom pozorištu 28. aprila 1882. godine premijerno je prikazan Sarduov komad Rabagas. Premijera je otkazivana dva puta jer su se rađani bunili zbog njenog sadržaja, koji je navodno ismevao narod, što su Beograđani doživeli lično. Verovali su da je predstavu preveo kralj Milan Obrenović ili neko po njegovoj naredbi (komad je zapravo preveo Kosta N. Hristić), jer je ime prevodioca držano u tajnosti. Obavešteniji pripadnici beogradske elite znali su da je predstava postavljena po naredbi iz dvora, a sumnjalo se da ju je preveo Vladan Đorđević, predsednik beogradske opštine. Ni on ni kralj Milan nisu bili omiljeni u narodu, pa je bilo za očekivati da će predstava samo podići tenzije koje su već postojale zbog nezadovoljstva konzervativnom vladom Milana Obrenovića.[10] Treći put kada je trebala da bude prikazana, 28. aprila, oko pozorišta je postavljena policija, jer su se očekivale demonstracije i neredi u samom pozorištu. Iako se znalo šta se sprema, ipak je odlučeno da predstava bude odigrana.

U gledalištu se očekivao i kralj Milan, kako bi pokazao da se ne plaši stava naroda, međutim on se nije pojavio već je na premijeru došla kraljica Natalija koja je, za razliku od kralja, bila omiljena u narodu. Verovatno se očekivalo da će njeno prisustvo smiriti situaciju. Upravo u to vreme na Pozorišnom trgu (današnji Trg republike) postavljani su temelji za spomenik knezu Mihailu i okolo su se nalazile kamene kocke. Upravo na tom mestu narod se polako okupljao pred predstavu. U samoj sali Narodnog pozorišta već su bila ispunjena mesta. Predstava je počela uz zvižduke i negodovanje iz publike. Glumci su pokušali da zanemare buku i nastave da igraju, ali od velike galame njihovi glasovi sa scene nisu se čuli. Predstava je prekinuta, a ispred pozorišta su počeli neredi. Okupljeni protestanti počeli su da gađaju policiju i pozorište kamenim kockama pripremljenim za temelj spomenika. U samom pozorištu počela je evakuacija publike. Oficiri su pokušali da evakušu i kraljicu Nataliju, ali je ona odgovorila da će poslednja napustiti pozorište. Kada je krenula da izlazi iz pozorišta nekoliko kamenica je preletelo preko njene glave. Kada su je videli, okupljeni ljudi prestali su da bacaju kamenice, ali se borba sa žandarmerijom nastavila, a kraljica se normalnim korakom uputila ka kočiji. Kada je kočija krenula kamenovanje žandarmerije se nastavilo, a borba se vodila i u samom pozorištu, sve dok neko nije pogasio svetla. Borbe su trajale do duboko u noć.[11] Nije zabeleženo da je predstava reprizno izvođena.[8]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

U Sarduovom komadu Spiritizam dominira lik jednog Srbina iz Beograda. U pomenutom komadu postoje elementi koji ukazuju na to da je tada već bivši kralj Milan bio inspiracija i model za ovaj lik. Naime, glavni lik, Srbin Mikael Stuca, neka je vrsta posednika bez određene pozicije. Potiče iz otmenog društva, nadaren je za muziku, uspešan ljubavnik, privremeno nastanjen u jednoj vili u blizini Bijarica. Sve navedeno ukazuje na sličnost sa ličnostima i događajima vezanim za kraljevsku porodicu Obrenović. Nije poznato šta je nadahnulo Sardua, ali je moguće da su bile značajne i informacije koje je publikovala kraljica Natalija, koja je nakon razvoda sa srpskim vladarem živela u Francuskoj i objavljivala svoje memoare. Pored daleke srpske istorije i tradicije, tada aktuelni skandalozni događaji srpske kraljevske porodice takođe su uticali su da i Obrenovići postanu inspiracija francuskih umetnika. Komad Spiritizam premijerno je izveden 8. februara 1897. godine u pariskom pozorištu Théâtre de la Renaissance.[5]

Sa Viktorijenom Sarduom često porede velikog srpskog komediografa i dramatičara Branislava Nušića.[12]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g „Victorien Sardou”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 4. 8. 2022. 
  2. ^ a b v „Sardou, Victorien”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 4. 8. 2022. 
  3. ^ a b v g d đ e „SARDU Viktorijen (Victorien Sardou)”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 4. 8. 2022. 
  4. ^ „VESELI DVORI (L’Hôtel Godelot)”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 5. 8. 2022. 
  5. ^ a b v Kolaković, Aleksandra (27. 5. 2019). „Život kraljice Natalije Obrenović u Francuskoj”. Kulturni centar Novog Sada. Pristupljeno 5. 8. 2022. 
  6. ^ „Rabagas”. IIMDb. Pristupljeno 5. 8. 2022. 
  7. ^ „Sardu, Viktorijen - plakat za predstavu ”Prisni prijatelji” u beogradskom Narodnom pozorištu 24. jula 1875”. Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Pristupljeno 5. 8. 2022. 
  8. ^ a b „Rabagas”. Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Pristupljeno 5. 8. 2022. 
  9. ^ Jovandić, Matija (14. 5. 2020). „Vodič: Legende u „Madam Sen Žen“, Kejdž u „Ogledalu“…”. Nova S. Pristupljeno 5. 8. 2022. 
  10. ^ „Kosta N. Hristić”. Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Pristupljeno 5. 8. 2022. 
  11. ^ Lara17 (22. 2. 2020). „Neredi u Beogradu zbog pozorišne predstave”. Beogradski kalendar. Arhivirano iz originala 31. 05. 2023. g. Pristupljeno 5. 8. 2022. 
  12. ^ Jovanović, Raško (26. 1. 2018). „Nušićeva ožalošćena porodica u 21. veku”. Pečat. Pristupljeno 5. 8. 2022. 
Potražite sardoodledom u Vikirečniku, slobodnom rečniku.
Viktorijen Sardu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Викторијен_Сарду&oldid=27493389”