Genocid

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Genocid (gr. genos, rod, narod, i l. accidere, ubiti), međunarodni zločin namernog potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih i religijskih grupa. Spada u najtežu vrstu zločina protiv čovečanstva (v. nirnberška presuda). Termin Genocid usvojen je na zasedanju Generalne skupštine UN (1946). Za razliku od etničkog čišćenja, gde je cilj da se data teritorija „očisti“ od određene grupe ljudi (naglasak je na proterivanju, mada je obično zastupljeno i fizičko uništenje), kod genocida je cilj fizičko istrebljenje.

Možda najpoznatiji primeri genocida su holokaust ili američko bombardovanje Hirošime i Nagasakija. Za srpski narod, najtragičniji je bio istovremeni genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu.

Istorija poznaje mnogo primera uzajamnog istrebljivanja zavađenih rodova i plemena u doba prvobitne zajednice do najnovijih vremena, ali se oni ne mogu smatrati genocidom. Ovaj pojam počinje se upotrebljavati i postaje aktuelan u XX v. Motivi za vršenje genocida su želja za pljačkom i porobljivanjem, rasna nacionalna i verska mržnja i predrasude. Bilo je humanitarnih shvatanja koja su osuđivala takve zločine, i izvesnih propisa o njihovom kažnjavanju u unutrašnjem zakonodavstvu nekih civilizovanih zemalja, kao i filantropskih akcija u korist žrtava genocida Međunarodno ratno pravo (npr. IV Haška konvencija iz 1907) štitilo je, donekle, civilno stanovništvo od masovnih ubistava i zlostavljanja za vreme rata, ali do skoro nije bilo ni odgovarajuće definicije genocida ni međunarodnopravnih propisa za njegovo sprečavanje i kažnjavanje. Koncepcije o tome sazrevale su između dva svetska rata, zajedno sa koncepcijom o međunarodnopravnoj zaštiti nacionalnih manjina. Neposredni povod za savremeno međunarodnopravno regulisanje genocida dali su čudovišni zločini fašističkih država, naročito nacističke Nemačke, pre i za vreme Drugog svetskog rata, masovnim istrebljenjem slovenskih naroda, Jevreje, Roma i drugih. Statuti međunarodnih vojnih sudova u Nirnbergu (Nurnberg) i u Tokiju, obuhvataju neke bitne elemente Genocida., a optužnica glavnih tužilaca u Nirnbergu usvaja i sam termin.

Rezolucija br. 96 Generalne skupštine OUN od 02. XII 1946. osudila je genocid kao međunarodni zločin, pozvala državne članice da u svom zakonodavstvu donesu odgovarajuće propise protiv njega i da organizuju međunarodnu saradnju za njegovo suzbijanje. Stavila je u zadatak Ekonomsko – socijalnom savetu OUN da izradi nacrt međunarodne Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina Genocid Posle pripremnih radnji od dve godine, Konvencija je jednoglasno primljena Rezolucijom Generalne skupštine OUN decembra 1948. U njoj se G. osuđuje kao delo izvršeno u nameri da se u celosti ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili religijska grupa (ubistvo članova grupe;teška povreda njihovog fizičkog ili društvenog integriteta; namerno podvrgavanje životnim uslovima koji su sračunati na potpuno ili delimično fizičko uništenje; mere za sprečavanje porođaja unutrašnje grupe; prinudno odvajanje dece iz grupe). Definicija obuhvata samo najteže vidove tzv. Fizičkog ili biološkog genocida, koji su fašisti najviše primenjivali. Genocid postoji bez obzira na broj žrtava, ako su ova dela izvršena u nameri uništenja pripadnika određenih grupa. P o klauzulama Konvencije kazniće se svi izvršioci, saučesnici i podstrekači, kao i pokušaji i udruživanja radi vršenja genocida. Države ugovornice dužne su da preduzmu zakonodavno mere za primenu Konvencije, naročito propisivanjem efikasnih krivičnih sankcija. Krivcima će suditi nadležni sudovi države na čijoj su teritoriji genocidna dela izvršena ili međunarodni krivični sud. Države ugovornice mogu pozvati nadležne organe OUN da i sa svoje strane preduzmu mere za sprečavanje i suzbijanje genocida. Nesporazumi oko tumačenja i primene Konvencije izneće se, na zahtev jedne od strana u sporu pred međunarodni sud pravde.

Konvencija predstavlja značajan napredak u razvoju međunarodnog krivičnog prava čoveka i prava manjina. Ona potvrđuje međunarodnopravnu odgovornost krivaca, bez obzira na njihovu odgovornost po unutrašnjem pravu, a istovremeno jača i međunarodni subjekivitet ličnosti. Ipak, sadrži i niz slabosti i nedostataka, koji su rezultat neizbežnih konpromisa, bez kojih se, pod datim uslovima, ne bi do nje moglo ni doći. Konvencijom, nije obuhvačen tzv. kulturni genocuid (denacionalizacija, uništavanje jezika i vere), kao ni fizičo uništavanje pripadnika političkih grupa. U pogledu kolonijalnih i drugih nesamoupravnih teritorija, državama ugovornicama ostavljeno je, manje – više, na volju da li će se u njima primenjivati konvencija (što je posebnom rezolucijo samo preporučeno).

I SFRJ se zauzimala za međunarodno definisanje genocida i za što obuhatniju Konvenciju za sprečavanje i kažnjavanje svih njegovih vidova, i među prvima je ratifikovala bez rezervi (1950). U krivični zakonik unela je sve što je u Konvenciji bitno, s tim da je kazna za genocidna dela strogi zatvor od najmanje 5 godina ili smrtna kazna. Konvenciji je pristupio veliki broj država, ali ona još nije postala univerzalna. Neke države su je ratifikovale što znatno umanjuje njenu stvarnu obaveznost i dejstvo. Iako je konvencija važan međunarodni instrument za suzbijanje genocida, ona je samo jedna od potrebnih mera u borbi protiv njega. Konačni nestanak zločina genocida zavisiće prvenstveno od uklanjanjadruštvenih uslova iz kojih se, najčešće, rađao i rat kao sredstvo za rešavanje međunarodnih sporova.

Stepeni u razvoju genocida i napori da se on predupredi[uredi]

Prema dr Gregoriju Stentonu, predsedniku Dženosajd Voča (Genocide Watch), genocid se razvija u osam etapa:

  1. Razvrstavanje (klasifikacija): ljudi se dele na „mi“ i „oni“. „Glavna preventiva u ovom ranom stadijumu jeste razvijanje univerzalnih institucija koje prevazilaze... podele."
  2. Označavanje (simbolizacija): „Skupa sa mržnjom, članovima prokaženih grupa (parija) mogu protivno njihovoj volji biti nametnuta obeležja (simboli)... U cilju borbe protiv obeležavanja, simboli mržnje mogu biti zakonski zabranjeni... kao i govor mržnje."
  3. Obesčovečavanje (dehumanizacija): „Obesčovečavanjem se prevazilazi normalna ljudska odbojnost prema ubistvu."
  4. Organizovanje: „Genocid je uvek organizovan... Posebne vojne, paravojne ili milicijske jedinice se često obučavaju i naoružavaju... Kako bi se suprotstavili ovom stadijumu, članstvo u ovakvim milicijama mora biti zabranjeno zakonom."
  5. Polarizovanje: „Grupe koje stoje iza mržnje emituju polarizujuću propagandu... Preventiva može značiti zaštitu bezbednosti umerenih vođa ili pomoć grupama za ljudska prava..."
  6. Identifikovanje: „Žrtve se identifukuju i izdvajaju zbog svoje etničke ili verske pripadnosti... Na ovom stupnju, mora se jasno pozvati na uzbunu protiv genocida..."
  7. Istrebljivanje: „Na ovom stupnju, samo hitna, brza i nadmoćna oružana intervencija može zaustaviti genocid. Moraju biti uspostavljene stvarne sigurne zone ili koridori za evakuaciju izbeglica sa teško naoružanom međunarodnom zaštitom."
  8. Poricanje: „Počinioci... poriču da su počinili ikakav zločin... Odgovor na poricanje jeste kazna izrečena pred međunarodnim tribunalom ili državnim sudovima."

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]