Guang-vu (dinastija Han)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Car Guang-vu iz dinastije Han
Portret cara Guang-vua iz dinastije Han, deo Svitka trinaest careva Jan Libena iz VII veka, rađen tehnikom ulje i boja na svili.
Lični podaci
Datum rođenja15. januar 5. p. n. e.
Mesto rođenjaSjangjang, Carstvo Han
Datum smrti29. mart 57. (62 god.)
Mesto smrtiLuojang, Carstvo Han
GrobMauzolej cara Guang-vua iz dinastije Han, Luojang
Religijašenizam
Porodica
SupružnikGuo Šengtong,
Jin Lihua
PotomstvoMing,
Liju Jing
RoditeljiLiju Ćin
Fan Sjandou
DinastijaIstočni Han (grana dinastije Han)
car Kine
Period25—57
PrethodnikGengši
NaslednikMing

Guang-vu Di[1] ili car Guang-vu (kin: 光武皇帝; pin: Guāngwǔ huángdì; 15. januar 5. p. n. e. Sjangjang — 29. mart 57, Luojang) bio je prvi car Kine iz dinastije Istočni Han (25—57).[2]

Rođen je kao daleki rođak vladajuće dinastije Han, koju je uskoro potom svrgnuo Vang Mang osnivajući svoju dinastiju Sin. U početku velikodostojnik na carevom dvoru, Guang-vu se priključio pobunama protiv Vang Manga, koje su se posle njegovog ubistva pretvorile u građanski rat. Izašavši kao pobednik iz rata, Guang-vu je obnovio vlast dinastije Han.[1] Usled prethodnih pobuna prestonica Čangan bila je uništena, pa je izabrao za prestonicu Luojang, grad na istoku, u provinciji Henan. Zbog toga se dinastija Han od tog trenutka naziva i Istočni Han (kin: 东汉; pin: Dōng Hàn). Guang-vu je povratio sve teritorije carstva, i poput njegovih prethodnika, nastavio da podržava konfučijansko učenje i reformiše zemlju. Zatim je i proširio državu, osvojivši i učvrstivši se u delovima istočne i srednje Azije.[1]

Imena[uredi | uredi izvor]

U kineskoj tradiciji prezime (Liju) prethodi imenu.[3]

Ime po rođenju cara Guang-vu bilo je Liju Sju (kin: 刘秀; pin: Liú Xiù).[4] Shodno kineskoj tradiciji, za njega se koriste posthumno ime i hramovno ime, dok je sam vladar koristio vladarska imena.[a] Caru Guang-vuu dodeljeno je hramovno ime Ši-cu (kin: 世祖; pin: Shìzǔ), davano vladarima koji su uspešno nastavili dela svojih predaka i unapredili državu. Posthumno ime mu je upravo bilo car Guang-vu, u doslovnom značenju nastavljač i vojnički. Po ovom imenu se u istoriji i navodi. Tokom svoje vladavine car Guang-vu je koristio dva vladarskih imena, tj. imena ere, Đijen-vu (kin: 建武; pin: Jiānwǔ; 25—56) i Đijen-vu-džung-juan (kin: 建武中元; pin: Jiānwǔ Zhōngyuán; 56—57).

Poreklo i mladost[uredi | uredi izvor]

Liju Sju je rođen 15. januara 5. p. n. e. na prostoru današnjeg Sjangjanga kao sin Liju Ćina i Fan Sjandou. Liju Ćin je bio navrunuk cara Đinga iz dinastije Han (vladao 157—141. p. n. e.), daleki rođak tadašnjeg cara Aija. Fan Sjandou je bila izdanak porodice Fan, koja je prema Hou Han šuu:

Generacijama obrađivala zemlju i uspešno se bavila trgovinom... Jedan član ove porodice Fan Džung vodio je svoj posed tako da se ništa nije bacalo. Slugama i robovima davao je poslove koji su mogli da urade. Zbog toga su svi oni davali sve od sebe tako da se njihovo bogatstvo svake godine udvostručavalo. Svoje posede proširio je na više od 300 ćinga.[b] Sve kuće koje je izgradio imale su velike dvorane i raskošne odaje. Svoja polja navodio je iz rezervoara i kanala, njegovi ribnjaci bili su puni ribe, a polja puna stoke. Sve što je zatražio, on je odmah i dobio.[5]

Još dok je Liju Sju bio jako mlad, svu vlast u Kini je prigrabio Vang Mang, prvo kao regent, a od 8. n. e. kao car, osnivajući dinastiju Sin. Stvaranje nove dinastije nije dovelo ni u kakvav nepovoljni položaj članove, sada već bivšeg, carskog klana. Tako da je Liju Sju postao velikodostojnik u službi Vang Manga.

Član Ljulina[uredi | uredi izvor]

Mapa pobuna za vreme Sin dinastije. Plavom bojom obeležena je teritorija Ljulina i napredovanje njihove vojske. Crvenom bojom teritorija Čimeija i napredovanje njihove vojske. Ljubičastom bojom obeležene su oblasti zahvaćene drugim seljačkim ustancima.

Vang Mang je nacionalizovao svu zemlju u državi i podelio je seljacima, cene utvrdio na razumnom nivou i preuzeo proizvodnju i raspodelu različitih sirovina, između ostalih gvožđa i soli. Njegove ideje postale su nepopularne među pripadnicima viših klasa, pa je formiran savez feudalaca — Ljulin. Oprezan i mudar, Liju Sju se priključio savezu tek kada je serija seljačkih pobuna zahvatila Kinu.[1] Sa njim se pridružio i njegov brat Liju Jan, koji se istakao kao general nanoseći niz poraza carskoj vojsci.

Ostale pobunjeničke vođe bile su ljubomorne na popularnost Liju Jana, koji se nametnuo za jednog od glavnih kandidata za novog cara obnovljene dinastije Han. Stoga su dale prednost njegovom rođaku Liju Sjuanu, koji se početkom 23. godine proglasio za cara po imenu Gengši, koga je Liju Jan nevoljno priznao. Početkom leta 23. godine došlo je do odlučujuće bitke kod Kunjanga, gde se Liju Sjuova vojska Ljulina sudarila sa vojskom dinastije Sin. Pogibija generala izazvala je potpuno rastrojstvo u Vang Mangovoj carskoj vojsci i, uprkos njenoj ogromnoj brojčanoj nadmoći, njeno povlačenje. Kako su seljačke pobune isrcpele resurse dinastije Sin, put prema prestonici bio je otvoren. Ljudi su počeli masovno da se priključuju snagama Ljulina. Zatim je 4. oktobra u samoj prestonici Čanganu buknuo ustanak, u kome je dva dana kasnije stradao i Vang Mang.[1]

Usledio je građanski rat. Gengši se nije pokazao kao dovoljno sposoban vladar. Njegovo paranoično pogubljenje Liju Jana samo je izazvalo razdor u njegovim redovima. Zatim nije uspeo da nađe zajednički jezik sa Crvenim obrvama (Čimei), savezom pobunjenih seljaka, koje su 24. godine za cara istakle maloletnog Liju Pencija, koji je kao takav bio samo marioneta u njihovim rukama. Naredne godine, usledile su pobune u samim redovima Ljulina, u kojima je učestvovao i Liju Sju. Crvene obrve su zatim porazile i zarobile Gengšija, a potom ga zadavile. Za novog cara od strane Ljulina bio je proglašen Liju Sju.

Obnova dinastije Han[uredi | uredi izvor]

Mapa dinastije Zapadni Han 2. god. n. e. Tamno plavom bojom obeležene su teritorije pod direktnom vlašću dinastije Han, a svetlo plavom protektorat Zapadnih oblasti. Dinastija Istočni Han je po ujedinjenju zauzimala istu teritoriju.

Prestonica Čangan bio je uništen, tako da je Guang-vu izabrao za svoju prestonicu Luojang, grad na istoku, u današnjoj provinciji Henan. Dinastija Han koju je obnovio se zbog toga naziva i Istočni Han (kin: 东汉; pin: Dōng Hàn). Došavši na vlast, car Guang-vu se našao kao vladar samo jednog dela teritorije dotadašnje dinastije Sin, koja se bila raspala na veliki broj međusobno sukobljenih državica. Od njih su mu najveći rival bile Crvene obrve. Međutim, njihova nesposobnost da upravljaju teritorijama pod svojom kontrolom okrenula je narod protiv njih, što ih je nateralo da se povuku i pokušaju vratiti u svoju postojbinu na teritoriji Šandunga i severnog Đangsua. Guang-vu im je blokirao put nazad, što je 27. godine uzrokovalo njihovu predaju. Pobednik, car Guang-vu, poštedeo je život njihovom dotašnjem caru-marioneti Liju Penciju, koji je u tom trenutku imao samo 17 godina i više puta pre toga pokušavao da abdicira.

Guang-vu je zatim razvio živu vojnu i diplomatsku aktivnost sa ciljem da ponovo ujedini Kinu. Odnevši pobedu nad državom Kogurjo, do 30. godine obnovio je posrnulu kinesku vlast u Koreji. Godine 36. padom Čengdua, pod vlašću Istočnog Hana bila je ujedinjena čitava teritorija kojom je prethodno upravljala dinastija Zapadni Han i Sin. Za razliku od većine osnivača dinastije, car Guang-vu nije dao pogubiti vojskovođe ili službenike zaslužne za njegov dolazak na vlast.

Spoljna politika[uredi | uredi izvor]

Pošto je ujedinio pod svojom vlašću sve teritorije koje je držala dinastija Zapadni Han, car Guang-vu je krenuo u proširenje teritorija carstva. Proširio je carstvo na jugozapad, učvrstivši svoju vlast u istočnoj Aziji.[1][6] Vojni pohodi cara Guang-vua vođeni su od strane sposobnih komandanata, ali car nije imao na raspolaganju dobre stratege. Umesto toga je sam vodio ratne operacije i to sa svog dvora, pokazujući izvrsnu sposobnost da predviđa poteze protivnika i tok događaja. Zatim su kralj Šanšana i drugi kraljevi Zapadnih oblasti poslali pismo caru, kojim su tražili da im pošalje generala-zaštitnika u Zapadne oblasti.[7] Odgovorivši potvrdno na njihov zahtev, Guang-vu je učvrstio vlast Istočnog Hana i u srednjoj Aziji.[1]

Otisak pečata koji je Guang-vu poslao kralju države Vanu, poznate još kao Na ili Nakoku.

Odnosi sa Japanom[uredi | uredi izvor]

Za vreme cara Guang-vua dodatno su unapređeni odnosi Kine i Japana, koji su bili uspostavljeni za vreme Zapadnog Hana.[8] Po svoj prilici, već s početkom Guang-vuove vladavine, moglo se direktno putovati od Šandunga preko moreuza Cušima do zaliva Hakata. Sanguo dži opisuje ovaj put na sledeći način:

Va narod živi na okeanu jugoistočno od vojnog zapovedništva Daifang.[v] Njihov glavni grad nalazi se na ostrvu. Tamo je postojalo više od 100 država. Za vreme dinastije Han, oni su dolazili u carsku posetu, a mi smo slali emisare u 30 različitih država. Odavde do Va moraš ići morskom obalom, proći kraljevstvo Han[g] ići ponekad na jug, a ponekad na istok dok najzad ne dođeš do severne obale, do kraljevstva Goujehan. Posle 7.000 lija prvo prelaziš okean, a posle 1.000 lija stižeš u Cušimu... Na jugu je kraljevstvo Jamataj kojim vlada kraljica... Od ovog vojnog zapovedništva do zemlje kojom vlada kraljica, ima 12.000 lija.[d] Ovde svi muškarci, bez obzira na starost, boje lice i tetoviraju tela.

Godine 57. nove ere kralj države Vanu,[đ] koja se nalazila južno od države Va, poslao je emisare na dvor Istočnog Hana s darovima iz njegove zemlje. Car Guang-vu uzvratio je slanjem carskih insignija, pečata i kićanki. Godine 1784. japanski seljaci su na Šikanošimi slučajno pronašli četvrtasti metalni pečat iz dinastije Han. Na pečatu je pisao „Kralj Vanua, od Hana”, pa je možda upravo onaj pečat koji je poslao car Guang-vu.[9]

Reforme[uredi | uredi izvor]

Guang-vu je prihvatio kao vladajuću ideologiju mnoge Vang Mangove metode, ali je na području nacionalne privrede vodio izrazito realističku politiku.[10] Ukinuo je Vang Mangov novac, odstranivši tako konfuziju koju je on stvarao, i vratio novac od pet šua, olakšavajući tako obnovu privrede i društva.[11] Izvršio neke promene u lokalnoj vlasti. Između ostalog, uklonio je neka lokalna administrativna nadleštva, a kasnije je neka i dodao.[6] Hou Han šu govori da se car bavio pretežno „činovničkim stvarima”. Stari kineski istoričari ovu pojavu nazivaju birokratizacija. Fan Je u svom delu Hou Han šu kaže kako je to imalo za posledicu da su „službenici su bili vešti i strogi u vršenju vlasti”. Činovnička aparat je ponovo oživeo. Sekretarijat je bio sastavljen gotovo isključivo od činovnika, a „na važne položaje u vojnim zapovedništvom i kraljevinama postavljani su obični službenici”. Zbog toga istoričari govore da je Guang-vu usvojio način vladavine cara Sjuena, i da su „posle restauracije Hana carevi primenjivali samo zakone cara Sjuena”.[10]

Primer novčića koji su se kovali u vreme cara Guang-vua. Ova vrsta novca bila je poznata kao pet šua. Car ga je vratio u upotrebu ukinuvši Vang Mangov novac.

Ukaz o ropstvu[uredi | uredi izvor]

Godine 26. Guang-vu je izdao carski ukaz kojim se robovi oslobađaju. Do 38. godine, on je izdao šest carskih ukaza. U oslobođene robove, pored ostalih, svrstavale su se „žene koje su se preudale, deca koja su prodata”, kao i činovnici koji su za vreme Vang Mangove vladavine bili zarobljeni i pretvoreni u robove. U Ukazu, pored ostalog, stoji da će svi oni koji prekrše njegove odredbe i odbiju da oslobode robove budu kažnjeni u skladu sa Zakonom o zarobljavanju ljudi. U februaru, avgustu i oktobru 35. godine car Guangvu je izdao tri ukaza koji zabranjuju loše postupanje prema robovima. U jednom ukazu stoji:

Od svih bića na Nebu i Zemlji, ljudi su najplemenitija vrsta. Onaj ko ubije ženskog ili muškog roba neka ne očekuje da će mu kazna biti ublažena.

Drugi Ukaz proglašava da će „svako ko se usudi da vrelim gvožđem žigoše svoje muške i ženske robove biti osuđen po zakonu, a da će žigosane osobe biti oslobođene”. U oktobru iste godine izdao je ukaz kojim ukida Zakon o javnom pogubljenju muških i ženskih robova koji su nekog ustrelili ili ranili.

Ukazi i politika oslobađanja robova i zabrana lošeg postupanja prema njima ukazuju na progresivnije i prosvećenije shvatanje vrednosti i dostojanstva ljudskog bića. Ovo je imalo pozitivno dejstvo na stabilizaciju društvenog poretka i razvoj društva i privrede.[2]

Konfučijanske rasprave[uredi | uredi izvor]

Rasprave između pristalica Gulijangove[e] i Cuoove škole,[ž] sa jedne strane, i Gungjangove škole,[z] sa druge strane, kao i sukobi između učenjaka Starih i Novih klasika prožimale su konfučijansko učenje i politiku i u periodu cara Guang-vua. Unutar zajednice konfučijanskih učenjaka, dominacija Gungjangove škole naročito u ovom preiodu označila je kraj rasprava o merama za ispravljanje grešaka iz prošlosti. Dung Džungšuova teorija o vaspitanju i preobražavanju ljudi putem negovanja vrline ustanovljena je na konfučijanskim učenjima iz vremena pre dinastije Ćin. Ona je pružila novi teorijski temelj za dalji razvoj konfučijanskih studija i politike u narednim dinastijama i nastavila da utiče na čitav tok kulturne integracije, zasnovane prevashodno na konfučijanskoj misli.[12]

Carski univerzitet i osporavanje Cuoovih komentara[uredi | uredi izvor]

Portret cara Guang-vua iz vremena dinastije Ming.

Kada je obnovio Carski univerzitet 25. godine car Guang-vu ukinuo je predavanja Starih klasika i otpustio Vang Mangove profesore, a obnovio institucije Zapadnog Hana. Upravitelj Carskog sekretarijata Han Sin (umro 39. n. e.) podneo je 27. godine peticiju caru u kojoj je predložio da se postave predavači za Fei Džijevu verziju Klasične knjige promena i Cuoove komentare. Car je izdao ukaz kojim je prihvatio ovaj predlog i još iste godine postavio je profesore da predaju Đing Fangovo tumačenje Klasične knjige promena.[13][14] Ukaz je pokrenuo drugi krug rasprave između dve grupe učenjaka. Zastupnik Novih klasika, Fan Šeng (na vrhuncu od 20. do 60. n. e.) rekao je:

Cuoovi komentari ne potiču od Konfučija. Oni su delo Cuo Ćijuminga, čoveka koji nije bio Konfučijev učenik. Njegovo učenje raniji carevi nisu sačuvali, pa nema razloga da se ovaj tekst prihvati.

Han Sin i njegove pristalice pobijali su ove teze, tvrdeći kako je „Veliki pisar Sima Ćen često citirao Cuoove komentare”. Fan Šeng je onda podneo peticiju u kojoj se ukazuje na 14 grešaka u knjizi. U drugoj peticiji, on je „optužio Sima Ćena da protivreči sadržaju Pet klasika, da izvrće Konfučijeve reči, pa je nabrojao 31 događaj koji Cuoovi komentari nije trebalo da pomenu”. Čen Juen (na vrhuncu od 27. do 40. n. e.), učenjak Starog teksta, odgovorio je tezom po kojoj Fan Šeng „nalazi greške u Cuoovim komentarima i pritom poništava sve njene zasluge”. Osim toga, dodao je kako je sastavljač Cuoovih komentara, Cuo Ćijuming, „bio izuzetno moralan čovek” i da „iako je lično od Konfučija dobijao pouke, ipak su Gungjangovi i Gulijangovi komentari bili preneti na potomstvo”. Zbog toga je tvrdio da Cuoovi komentari predstavljaju zvanično priznatu verziju.[14] Fan Šeng je učestvovao u nizu od deset diskusija o tom pitanju, i najzad na predlog učenjaka Starih klasika, car Guang-vu je prednost dao Cuoovim komentarima, a za njenog predavača postavio Li Fenga 28. godine.[13][14] U dvorskim krugovima došlo je do velikog otpora i neslaganja tom odlukom.[14] Pod pritiskom okoline, car Guangvu je posle smrti Li Fenga je otpustio predavače za Cuoove i Gulijangove komentare, a ostavio je samo profesore Gungjangovih komentara.[13][15]

Od tog trenutka postojalo je 14 profesorskih mesta, koji su bili poznati pod nazivom institucija od 14 profesora za klasike Novog teksta.[13][16] Obuhvatali su: Šijeva, Mengova, Lijangćijuova i Đing Fangova proučavanja Klasične knjige promena, Oujangova i dela Starijeg i Mlađeg Sijahoua u vezi s Klasičnom knjigom dokumenata; i Hanova tumačenja Klasične knjige pesama iz Ćija i Lua; tekstove Starijeg i Mlađeg Daija o drevnim obredima i Jen škola tumačenja Gungjangovih komentara.[13] Uslov da neko postane profesor bio je da bude stariji od 50 godina, da se moralno ponaša, da je upućen u konfučijanske klasike, da nema telesnih povreda, da nije bolestan i da potiče iz porodice besprekorne reputacije. Profesori su često birani putem ispita. U to vreme su npr. Fu Gung (5. p. n. e.—84. n. e.) i Džang Sjuen postavljeni za profesore tek pošto su postigli najbolje rezultate na ispitu kojim je predsedavao sam car. Li Feng je bio postavljen za profesora jer je na ispitu zauzeo drugo mesto. Postavljenja su obavljana i na osnovu zvaničnog poziva ili na osnovu preporuka.[16]

Pravo da predaju posebnu nauku na carskom dvoru za konfučijanske učenjake bilo je vrlo važno, jer je to značilo da dvor podržava ovu teorijsku i etičku tradiciju. Ovo je uticalo na opstanak i razvoj određenih teorijskih tradicija, a bilo je i politički značajno za iste teoretičare.[13]

Godine 29. car Guang-vu je naredio izgradnju Carskog univerziteta u prestonici Luojangu. U roku od nekoliko godina učenjaci su iz svih krajeva carstva došli u prestoni grad. Carski univerzitet završen je i otvoren tek za vreme vladavine Guang-vuovog sina, cara Minga.[17] Za vreme inspekcije Carskog univerziteta car Guang-vu je naredio da u njegovom prisustvu profesori povedu raspravu o konfučijanskim načelima.[18]

Proročanski tekstovi[uredi | uredi izvor]

Portret cara Guang-vua iz vremena dinastije Ming.

Čen vei ili Proročanski tekstovi takođe su odigrali značajnu ulogu u raspravama između dve škole. Za čen, koji su nastali još u periodu pre dinastije Ćin, verovalo se da predstavljaju nebeske znake za predviđanje dobre ili loše sudbine. Nastali za vreme dinastije Zapadni Han, vei ili tekst potke, predstavljao je predskazanja koja su, prema verovanju konfčijanskih učenjaka, bila skrivena u konfučijanskim klasicima. Čen vei je pred kraj dinastije Zapadni Han postala sistematska teologija. Car Guang-vu je objavio tu čen[i] i ustanovio njihovu konačnu verziju. Ta verzija sadrži 81 tekst uključujući devet šema Hoanghoa, šest tekstova reke Luo, 30 tekstova za koje veruje da su ih dodali ili razradili devet mudraca, od Žutog cara do Konfučija i 30 „tekstova potki” iz Sedam klasika. Čen vei se bavi se velikim brojem stvari uključujući tumačenje Šest klasika, tumačenje reči, astronomiju, kalendar, geografiju, drevnu istoriju, mitove i legende, pravne tekstove i institucije.[19] Njihova centralna misao i teorijska osnova dosežu do Dung Džungšuove teorije o međusobnom delovanju neba i ljudi.[20] Čen vei na osnovu predstavlja oblik učenosti Novog teksta, usmerene na proučavanje Gungjangovih komentara. Prema konfučijanskim učenjacima iz vremena Hana, autor Anala Proleća i Jeseni i Čen veija bio je Konfučije. Prema istim učenjacima, oni treba da budu osnova za donošenje zakona i uspostavljanje institucija u državi dinastije Han. Jedina razlika između ovih tekstova je u tome što je Konfučije u Analima Proleća i Jeseni mudrac, dok je u Čen veiju on shvaćen kao božanstvo. U Čunćiju vei šuo tici[j] navode se reči nekoga ko govori u ime Konfučija i kaže:

Gungjang Gao preneće knjigu koju sam napisao.

Prema drugoj priči, državni službenik Džungli Ji (na vrhuncu između 21. i 60. godine) našao je ćup u sali u kojoj je Konfučije držao predavanja dok je boravio u državi Lu. Kada je otvorio taj ćup, u njemu je našao komad bele svile na kojem je pisao:

Čovek koji će sastaviti moju knjigu u budućnosti jeste Dung Džungšu.

Prema ovoj legendi, Konfučije je na ovaj način ovlastio Dung Džungšua da tumači njegove Anale Proleća i Jeseni. Naravno, ovo je primer kako su učenjaci Gungjangovih komentara koristili Čen vei da bi poboljšali sopstveni status.

Zahvaljujući poverenju i pomoći cara Guang-vua, Čen vei tekstovi su uživali veliko poštovanje za vreme Istočnog Hana, kada su smatrani „tajnim klasicima”. Poznati još i kao „Unutrašnji klasici”, oni su, u pogledu autoritativnosti, stavljani čak i iznad Pet klasika. Kada se car Guang-vu dvoumio oko nekog pitanja, on se, da bi razrešio svoje sumnje, oslanjao se na Čen vei. Od samog početka, Čen vei je bio u uskoj vezi sa proučavanjem Klasika Novoga teksta. Zahvaljujući carevom podsticaju, mnogi učenjaci su se bavili proučavanjem Čen veija. Fan Su (umro 67), učenjak koji je pripadao Gungjangovoj školi, „koristio je čen zapise da ispravi različita tumačenja u Pet klasika”. Li Ju i drugi stručnjaci Novog teksta takođe su na sednicama, održavanim u Dvorani belog tigra, navodi delove Čen veija. Tako je Dženg Sjuen u svojoj Lijuji lun[k] rekao da se „učenjaci Gungjangove škole se ističu u čenu”.[21] Većina učenjaka upućenih u Gulijangove komentare i Cuoove komentare, poput većine učenjaka Starih klasika, bili su u nepovoljnom položaju, jer nisu znali mnogo o tu čenu, ili ga nisu mnogo uvažavali.[22] Jednom prilikom car Guangvu je sa Dženg Singom (na vrhuncu oko 30. n. e.) razgovarao o prinošenju žrtava u predgrađu i rekao kako želi da donese odluke u skladu sa čenom, na šta je Dženg odgovorio kako nije proučavao čen. Prema Hou Han šuu, razgnevljeni Guang-vu na to mu je rekao:

Ti nisi proučavao čen. Znači li to da ga smatraš pogrešnim?

Drugom prilikom, Guang-vu je želeo da, konsultujući proročanski tekst, odredi mesto na kome će izgraditi Ling tai.[l] Naišavši na protivljenje Huan Tana (23. p. n. e.—56. n. e.), koji je tvrdio kako je čen „ne-klasični“, car se silno razbesneo i kazao:

Huan Tan nije mudrac, i nema poštovanje prema zakonima.

Bio je na ivici da Huan Tana osudi na smrt. Prema Đija Kuiju, dok je car Guang-vu sedeo na prestolu, učenjaci Gulijangovih i Cuoovih komentara proterani su sa mesta akademskih službenika sa obrazloženjem da njihovi učitelji ništa nisu znali o „šemama i proročanstvima”.[12]

Graditeljski poduhvati: Nova prestonica Luojang[uredi | uredi izvor]

Plan Luojanga dinastije Han.

Ujedinivši Kinu car Guang-vu je, zarad normalnog fukcionisanja zemlje, bio primoran da preduzme opsežnu obnovu ili izgradnju brojnih za državu neophodnih objekata koji su bili uništeni u pređašnjem građanskom ratu. Car je bio primoran da pokloni određenu pažnju i poboljšavanju transporta. Bili su napravljeni putevi za Feihu i Đijaodži.[23] Prema Hou Han šuu, car je naredio i da se prokopa kanal Jang od Luo reke i tako omogući lakši transport, a narod iz te oblasti je od toga imao velike koristi.[24] Ipak, najveće graditeljsko delo cara Guang-vua bila je prestonica.

Guang-vu je izabrao za prestonicu Luojang. Ovaj izbor bio je zasnovan i na političkim razlozima. Strateške prednosti grada su još za vreme cara Gao-cua, osnivača dinastije Han, opisivane na sledeći način:

Na istoku je Čenggao, planina Jao i jezero Min su na zapadu, u zaleđu je Hoangho, a ispred njega reka Luo. Njegova bezbednost, dakle, u potpunosti je osigurana.

Drugi razlog za preseljenje prestonice u Luojang bio je u vezi sa hranom.[4] U regionu centralnog Šensija nije bilo dovoljno hrane, a transport žita vodenim putem bio je prilično težak.[25] Ove dve stvari postale su ozbiljan problem sredinom vladavine Zapadnog Hana. Luojang se nalazio u centru države, pa je bio pogodniji za vođenje državnih poslova i transport robe vodenim putevima. Neki činovnici su i dalje smatrali da je Čangan bolje mesto za prestonicu, ali je Guang-vu, polazeći od pomenutih razloga, za svoj prestoni grad izabrao Luojang.

Obim Luojanga bio je oko 13 km. On je imao 12 kapija: tri na istočnoj i zapadnoj strani, četiri na južnoj i dve na severnoj strani. U južnom delu grada nalazila se palata, poznata kao Južna palata, koju je car izabrao za svoju glavnu rezidenciju i proširio je. Unutar gradskog kompleksa bilo je i mnoštvo terasa, kula, letnjikovaca i paviljona. Istočni zavod smešten u Južnoj palati, korišćen je kao nacionalna biblioteka. Čuveno istorijsko delo Dungguan Han đi (Hanska beleška o Istočnom institutu) napisano je upravo u ovom zdanju. Izvan carskog grada bilo je više od 10 parkova i ribnjaka, namenjenih lovu i rekreaciji. Najčuveniji su bili park Šanglin, park Lingkun, ribnjak Džuolung i ribnjak Lingdži.[26]

Smrt i porodični život[uredi | uredi izvor]

Car Guang-vu je umro 29. marta 57. godine u svojoj prestonici Luojangu, gde je i sahranjen u svom mauzoleju. Na prestolu ga je nasledio sin Liju Džuang, poznat kao car Ming.

Guang-vu je imao dve supruge prvog reda, Guo Šengtong i Jin Lihuu. Guo Šengtong je po majci bila daleki potomak dinastije Han. Njen brak sa carem, sklopljen 25. godine, bio je proizvod političkog saveza sa njenim ocem, bogatim zemljoposednikom, koji je budućem caru trebalo da pruži podršku u njegovim pretenzijama. Iako je Guang-vu s njom imao čak pet sinova, nije je voleo. Bio je naklonjeniji svojoj supruzi iz mladosti, lepoj Jan Lihui, pa ju je 41. godine zvanično proglasio caricom. Guo Šengtong je bila svrgnuta sa svog dotadašnjeg položaja, ali je zajedno sa članovima svog klana nastavila da uživa dotadašnje počasti. Car je imao brojno potomstvo, od koga su najznačajniji dva njegova sina: Liju Džuang, sin sa Jin Lihuom, i Liju Jing, sin sa suprugom nižeg reda.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kineski carevi su obično tokom različitih perioda svoje vladavine koristili brojna vladarska imena. Ta praksa se zadržala sve do dinastije Ming, kada je praksa postala da se koristi jedno.
  2. ^ 3420 jutara.
  3. ^ Blizu današnjeg Pjongjanga.
  4. ^ Misli se na Koreju.
  5. ^ 4.980 km.
  6. ^ Nakoku.
  7. ^ Oni koji su davali prednost proučavanju Gulijangovih komentara na Anale Proleća i Jeseni, jedan od kineskih klasika.
  8. ^ Oni koji su davali prednost proučavanju Cuoovih komentara na Anale Proleća i Jeseni, jedan od kineskih klasika.
  9. ^ Oni koji su davali prednost proučavanju Gungjangovih komentara na Anale Proleća i Jeseni, jedan od kineskih klasika.
  10. ^ Šeme i proročanstva.
  11. ^ Tekst potke Anala Proleća i Jeseni: objašnjenja zapisanih reči.
  12. ^ Rasprava o Šest klasika.
  13. ^ Numinozna terasa.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Fraj 1980, str. 178.
  2. ^ a b Grupa autora 2017, str. 59.
  3. ^ Jerković, Jovan; Pižurica, Mato; Pešikan, Mitar (2010). Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 201. t. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191. 
  4. ^ a b Grupa autora 2017, str. 94.
  5. ^ Grupa autora 2017, str. 166.
  6. ^ a b Grupa autora 2017, str. 90.
  7. ^ Grupa autora 2017, str. 206.
  8. ^ Grupa autora 2017, str. 215-216.
  9. ^ Grupa autora 2017, str. 216.
  10. ^ a b Grupa autora 2017, str. 129.
  11. ^ Grupa autora 2017, str. 198.
  12. ^ a b Grupa autora 2017, str. 250.
  13. ^ a b v g d đ Grupa autora 2017, str. 238.
  14. ^ a b v g Grupa autora 2017, str. 247.
  15. ^ Grupa autora 2017, str. 247-248.
  16. ^ a b Grupa autora 2017, str. 263.
  17. ^ Grupa autora 2017, str. 262.
  18. ^ Grupa autora 2017, str. 263-264.
  19. ^ Grupa autora 2017, str. 248.
  20. ^ Grupa autora 2017, str. 248-249.
  21. ^ Grupa autora 2017, str. 249.
  22. ^ Grupa autora 2017, str. 249-250.
  23. ^ Grupa autora 2017, str. 552.
  24. ^ Grupa autora 2017, str. 556.
  25. ^ Grupa autora 2017, str. 94-95.
  26. ^ Grupa autora 2017, str. 95.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Guang-vu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гуанг-ву_(династија_Хан)&oldid=26862289”