Pređi na sadržaj

Deže Kostolanji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Deže Kostolanji
Deže Kostolanji
Lični podaci
Puno imeDeže Kostolanji
(mađ. Dezső Kosztolányi)
Datum rođenja(1885-03-29)29. mart 1885.
Mesto rođenjaSubotica, Austrougarska
Datum smrti3. novembar 1936.(1936-11-03) (51 god.)
Mesto smrtiBudimpešta, Mađarska
Književni rad
Uticao naDanilo Kiš[1]
Najvažnija delaAna Edeš (1927)[2]
Zlatni zmaj (1926)
Ševa 1924[2]
Neron, krvavi pesnik (1922)

Deže Kostolanji (mađ. Dezső Kosztolányi; Subotica, 29. mart 1885 — Budimpešta, 3. novembar 1936) je bio mađarski književnik, novinar, publicista, prevodilac književnih dela. Oprobao se u gotovo svim književnim rodovima[3], od poezije preko esejistike, do pozorišnih komada. Gradeći sopstveni stil, koristio je francuski simbolizam, impresionizam, ekspresionizam,[3] psihološki realizam, a smatra se i začetnikom futurizma u svojoj sredini.[4] Još za života je preveden na sve evropske jezike.[5]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Spomenik u Subotici

Rođen je u Subotici, gde je završio gimnaziju. Međutim, zbog sukoba sa nastavnikom napustio je školu pre mature i pored toga što mu je otac Arpad Kostolanji bio direktor škole. Studije je nastavio u Budimpešti (1903[6]), gde se družio sa Mihaljem Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima.[7]

Prvu pesmu objavio je 1901. godine, prvu zbirku pesama 1907[7], a prvu nagradu osvojio je 1910. sa zbirkom „Žalbe lošeg deteta“.[8] Od 1904. se bavio i novinarstvom. U početku je pisao za Subotičke listove, a kasnije je radio kao saradnik „Peštanskog Dnevnika“ (mađ. Budapesti Napló) (1906[6]).[7]

U periodu od 1908. do 1910. putovao je po Evropi.[6] U proleće 1909. je posetio Beograd. Svoje utiske o egzotičnoj slici tadašnjeg glavnog grada: ulicama, narodu, kafanama, odbornicima u skupštini, Narodnom muzeju, Univerzitetskoj biblioteci Licej, objavio je u obliku dva kratka putopisa („Beogradski dnevnik“ i „Srpski mozaik“) u časopisu „Élet“ (Život). Kasnije ih je objedinio i objavio u knjizi pod nazivom „Mastilo“.[3]

Ipak, za njega je rodni kraj bio najveća inspiracija. Mnogi njegovi romani, od kojih najpoznatiji „Ševa“ (1924), „Zlatni zmaj“ (1926) i deo pripovedaka iz „Kornel Večernji“[1] vode poreklo iz njegovih Subotičkih dana[7], što je i sam napominjao:

Onaj ko ovde odraste, tom su oči šire nego onima koji životno krštenje dožive u jednoj mudro uređenoj prestonici. Mene su tajanstvenost koja se skriva u mađarskoj provinciji i mistika koja se skriva u čoveku iz palanke nagnale na pisanje i samo se u toj meri osećam piscem u kojoj sam dobio snagu od sile koja deluje u provinciji.

— Deže Kostolanji[3]

Od ranih godina patio je od otežanog disanja, najverovatnije astme. Ove probleme od kojih je patio, na simboličan način opisao je između ostalog u članku o Subotici, Bačkoj bulci: „Prašina nizijska“ u časopisu „Élet“[7]:

Onima koji znaju i vole da pišu, posvećujem ovaj naslov, i molim da za njega napišu roman. Prašina nizijska, prašina Bačke je ta, o kojoj ja još ništa čuo nisam. Mada čoveku treba samo dve nedelje da se kvasi u soli ove atmosfere Bačke pa da otkrije ovaj čudan element, ove čestice sivila, koje noću lupaju po mreži na prozoru, koje grlo suše, pluća razaraju, razboljevaju i zavode. Ova prašina ničemu nalik nije. Ova prašina ima neku svoju strukturu, posebnu hemiju, štaviše, svoju filozofiju.

— Daže Kostolanji, 18. septembar 1910[7]

Svest o bolesti i prolaznosti života odrazili su se i na njegov knjiženi stil, koji su mnogi kritičari okarakterisali kao secesijski kult smrti.[7] I ako se okušao u raznim žanrovima, po nekim kritičarima, on je pre svega bio pesnik, jer se čak i u proznom radu oseća poezija.[3] S druge strane, neki Kostolanjijevi eseji i polemike o prevođenju aktuelni su još i danas.[1]

Prvi znaci teške bolesti: raka grla[9], pojavili u se 1933. U narednom periodu operisan je nekoliko puta, da bi 1936.[6] umro u 51. godini života,[8] u predgrađu Budimpešte.

U njegovu čast[uredi | uredi izvor]

U Subotici, njegovo ime nose pozorište alternativnog pristupa[10] i gimnazija za talentovane učenike,[11] a u parku u ulici Šandora Petefija nalazi se spomen-obeležje podignut 2014. godine sa skulpturom, autora Tibora Sarapke i bistom, autora Almaši Gabora, postavljena 1985. godine.[12] Svake godine održavaju se Dani Dežea Kostolanjija.[13]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Mostovi br. 147: Prevodilac kao kleptoman, Marko Čudić, (2010), str. 148-152” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 19. 09. 2011. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  2. ^ a b „Odlomci iz romana „Ena Edeš“ i „Ševa“, format PDF, Laguna” (PDF). Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  3. ^ a b v g d Deže Kostolanji (1885—1936), katalog izložbe, Ivana Grujić, Petar Hajnerman, Silvija Čember, Biblioteka Matice srpske, Novi Sad (2010)
  4. ^ La enciclopedia, tomo 11, El País, Salvat Editiores. 2003. ISBN 978-84-345-7475-5.
  5. ^ „Dnevnik: Slatko-gorke srednjoevropske priče, R. Lotina, 1. 9. 2011.”. Arhivirano iz originala 29. 05. 2023. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  6. ^ a b v g Kosztolanyi.netlap: Kosztolányi Dezső, Pristupljeno 12. 10. 2012. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. maj 2017)(jezik: mađarski)
  7. ^ a b v g d đ e „Diurnaarius: Kostolanji je u Subotici patio od astme, Dózsai József”. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  8. ^ a b „Grad Subotica: Dani Deže Kostolanjija, 26. 3. 2012.”. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  9. ^ „Astromagicraven: Rak grla”. Arhivirano iz originala 28. 10. 2009. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  10. ^ „Pozorište „Deže Kostolanji“”. Arhivirano iz originala 19. 09. 2013. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  11. ^ „Gimnazija za talentovane učenike „Deže Kostolanji“”. Arhivirano iz originala 11. 10. 2012. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  12. ^ „Srkulptura Srbije: Deže Kostolanji”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  13. ^ „Gradska biblioteka Subotica: Dani Dežea Kostolanjija, 26. 3. 2012.”. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Деже_Костолањи&oldid=27856054”