Evgenije Onjegin (roman)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Evgenije Onjegin
Eugene Onegin book edition.jpg
prvo izdanje (1833. godina)
Nastanak
Orig. naslov Evgeniй Onegin
Autor Aleksandar Puškin
Zemlja Ruska Imperija
Jezik ruski jezik
Sadržaj
Mesto i/ili
vreme radnje

Ruska Imperija; od 1819. do 1825.[1]
glavni lik Evgenije Onjegin
Tatjana Larina
Izdavanje
Datum
izdavanja

1833.

Evgenije Onjegin[2] (rus. Евгений Онегин, pre pravopisne reforme Евгеній Онѣгинъ) roman je u stihu Aleksandra Sergejeviča Puškina. Pisanje dela je otpočeto u maju 1823, a završeno 1831. Pevanja su konsekventno izdavana od 1825. do 1832. godine, dok je jednotomno izdanje, koje se uzima za prvo, izdato 1833.[3] Sam autor je doživeo sudbinu svog lika Vladimira Lenskog — naime, i Puškin je umro u dvoboju.

Pregled[uredi]

Puškin se u Evgeniju Onjeginu značajno odvaja od svojih romantičarskih nazora. Sa formalne strane, u romanu se zapaža uticaj Bajronovih dela Čajlda Harolda i Don Žuana. Karakteristike romantizma ogledaju se i u tome što je pisac stalno prisutan u delu, iskazujući sud o svojim junacima i predviđajući njihovu budućnost.[1]

Evgenije Onjegin je napisan u stihovima, u strofi s karakterističnim četvorostopnim jambom bez određene cezure. U zavisnosti od toga da li je rima muška ili ženska, jamb obuhvata deset ili osam stihova. Strofa je posebna, „onjeginska“, sa četrnaest stihova rimovanih po shemi аbabccddeffegg (ženske su a, c i e). U vreme nastanka dela, prozni roman se smatrao nižom književnom vrstom, dok stihovi omogućavaju harmoniju emocionalnih utisaka i estetskog efekta.[1]

U romanu je oslikan čitav ruski život dvadesetih godina devetnaestog veka. Zastupljeni su svi društveni slojevi, od plemića do mužika, čitava skala prizora, od balova u Moskvi do pejzaža ruskog sela. No, poentu romana čini realističan opis problema ruske vladajuće klase prikazan kroz likove dva tipična ruska mlada plemića pesnikovog doba, Lenskog i Onjegina. U tom smislu, Puškinov roman se razlikuje od Bajronovog Don Žuana, koji je po žanru avanturističko-ljubavan.[1]

Pevanja romana izlazila su konsekventno (1825—1832) i nailazila na nisko mišljenje kritike, koja nije mogla naći opravdanje za protivrečnosti i postupke glavnog junaka. Najoštriji napadi bili su usmereni protiv narodnih elemenata ubačenih u delo. Jednotomno izdanje izašlo je 1833. godine. Evgenije Onjegin i njegovi likovi imali su značajan uticaj na ruske pisce poput Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, Mihaila Jurjeviča Ljermontova i drugih savremenika i Puškinovih naslednika.[1]

Na srpski jezik, Puškin je u srspkim književnim časopisima pominjan i prevođen još za života. U narednom periodu, dela su samo preštampavana i čitana u izvornom obliku, dok su u izradi savremenih prevoda ovog dela učestvovali pesnici kao što su Jovan Jovanović Zmaj, Milan Ćurčin i Desanka Maksimović. Prema mišljenju srpskog istoričara književnosti Milorada Pavića, na ovaj način je Puškinovo najbolje delo postalo svojina i srpske književnosti.[1]

Radnja[uredi]

Red information icon with gradient background.svgUPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis!

Siže se vrti oko neostvarene ljubavi velegradskog momka Evgenija Onjegina i devojke sa sela Tatjane Larine.

Onjegin se rodio pored Neve. Njegov otac je proćerdao porodični imetak. Evgenije je dobio osrednje obrazovanje, od svega je znao po malo, ali je u zavođenju bio virtuoz. Otišao je na seosko imanje da sa stricem koji umire i ostavlja mu ogromno bogatstvo provede poslednje dane. Tu se u njega zaljubila Larina, koja mu je svoja osećanja iznela u pismu. Međutim, Onjegin ju je odbio.

Na proslavi Tanjinog imendana, njena sestra Olga je očijukala sa Evgenijem, a on je prihvatio flert iz dosade. Lenski, Olgin verenik, pozvao je Onjegina na dvoboj i tom prilikom poginuo. Ubrzo potom, Olga se udala za nekog ulana i otišla sa njegovim pukom. Nešto kasnije, i Tanja se udala za jednog moskovskog kneza. Za to vreme je Onjegin besciljno lutao svetom.

Slika ruskog slikara Ilje Rjepina

Kad je ponovo sreo Tanju, ona se mnogo promenila. Postala je dama koja ume da sakrije osećanja — pri prvom susretu nije pokazala ni zbunjenost, ni iznenađenje. Nakon toga, Evgenije je patio i pisao pisma. Došlo je do razgovora između njih i tom prilikom je Tanja postavila svoje čuveno pitanje koje predstavlja najbolju kritiku Onjeginovog lika: zašto je sada progoni kad mu se nije dopadala pre, van taštine i dvorske svite (ovde se vidi junakova protivrečnost)?

Tatjana Larina je jedan od najlepših ženskih likova u istoriji svetske književnosti. Ona jedina u Puškinovom romanu prihvata svoju, ne baš srećnu sudbinu, ne gubeći ni ravnotežu ni dostojanstvo. Posle Tanjinih reči, Onjegin je shvatio svoje licemerje, kao i ulogu svoje klase u društvenom životu Rusije: takvi nemaju nikakvu budućnost.

Evgenije Onjegin je tip takozvanog „suvišnog čoveka“, tip koji se kasnije javio i u delima drugih ruskih pisaca. „Suvišan čovek“ je neprilagodljivi individualista koji nije u stanju da realizuje svoje relativno velike potencijale u svetu na koji gleda sa dozom kriticizma. Onjeginova nesreća leži, dakle, u raskoraku između želja i mogućnosti.

Antipod Onjeginovom liku je Lenski, koji je takođe tragičan junak. Za razliku od Onjegina, on je bio veoma obrazovan, studirao je u prestižnom nemačkom univerzitetu u Getingenu. Obožavao je Kanta i Getea, ali nažalost nije poznavao pravi život. Uzrok njegove nesreće leži u idealizovanju stvarnosti. Tako ga je prvi životni problem sa kojim se suočio odveo u smrt.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Pavić, Milorad (1981). „Predgovor”. Evgenije Onjegin. Beograd: Prosveta, Nolit, ZUNS. str. 7—17. 
  2. Prema Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske iz 2010, ruskom imenu Евгений odgovara srpski oblik Jevgenij. Međutim, isti priručnik napominje da srpskoj jezičkoj tradiciji nije stran ni fonetizam Evgenije, sa konkretnim primerom Evgenije Onjegin.
  3. Đorđević (2012). str. 39.

Literatura[uredi]

  • Ruska književnost, Beograd: Nolit, 1976.
  • Pavić, Milorad (1981). „Predgovor”. Evgenije Onjegin. Beograd: Prosveta, Nolit, ZUNS. str. 7—17. 
  • Đorđević, Časlav (2012). Književnost i srpski jezik 2. Novi Sad: D-Đorđević. str. 39. 

Spoljašnje[uredi]