Evrodolar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Evrodolari (engl. eurodollar) tradicionalno označavaju američke dolare deponovane u bankci van SAD. Takođe označava depozite na računima u SAD, koji se prebacuju u banke van SAD, u Evropu ili neku drugu, stranu banku ili filijalu neke od banaka iz SAD u inostranstvu i drže u dolarskim depozitima, pri čemu vlasnici depozita nisu fizička lica. Mada dolarski depoziti ostaju u banci u SAD, vlasnici depozita su strane banke. Depoziti se smatraju evrodolarskim, s obzirom da banke u kojima se depoziti nalaze vode posao privlačenja dolarskih depozita i davanja kredita u dolarima. Naziv se često koristi i za sve evrovalutne depozite, uključujući i evrojen.[1]

Evrodolari su u više od 90% oročeni i više od polovine su depozitni certifikati, s rokom dospeća od 30 ili više dana. Glavni centar evrodolara je London.[2] Procenjuje se da danas evrodolar čini oko 2/3 evrotržišta,[3] dok je evrotržište jedno od najvažnijih finansijskih tržišta u svetu.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

U periodu između dva svetska rata došlo je do uspona SAD, kao prve ekonomske sile, što je dolaru obezbedilo najvažnije mesto u međunarodnim ekonomskim transakcijama.[4] Pre Drugog svetskog rata, mnoge države i međunarodne kompanije su držale depozite u američkim dolarima, u njujorškim bankama, u tzv. bankama novčanih centara.[5]

Na konferenciji u Breton-Vudsu 1944. godine, postavljene su osnove posleratnog međunarodnog ekonomskog sistema. Tada je doneta odluka o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Na konferenciji u Havani je 1947/48. osnovan Opšti sporazum o carinama i trgovini (engl. GATT – General Agreement on Tariffs and Trade). MMF je trebalo da brine o saradnji u oblasti plaćanja. U prvim godinama posle rata, dolar je postao svetski novac i postojala je tzv. „glad” za dolarima. Dolari su traženi da bi se za njih kupila američka roba (mašine, oprema, transportna sredstva), potrebna za posleratnu obnovu. Čak i kvote zemalja članica Međunarodnog monetarnog fonda su iskazivane i uplaćivane u dolarima ili zlatu, pariteti nacionalnih valuta su iskazivani u zlatu ili dolarima, što znači da je u statutu MMF američka valuta tretirana isto kao zlato. Dolar je postao stub novog, monetarnog sistema kao glavni denominator vrednosti drugih valuta i glavni izvor međunarodne likvidnosti.[4]

Po nekim izvorima, evrotržište je bio kineski izum. Kina je 1949. godine počela da sakriva svoje dolarske prihode kod ruskih banaka u Evropi, odnosno u filijali ruske državne Moskovske banke u Parizu – franc. Banque comerciale pour l’Europe du Nord, Paris), strahujući za svoja sredstva kod američkih banaka, usled Korejske krize, koja je kasnije prerasla u rat.[3]

Početkom 1950-ih godina, u vreme Hladnog rata, SSSR je imao značajnu količinu kapitala u dolarima, deponovanu u američkim bankama. Kako bi se obezbedili od eksproprijacije, odnosno zamrzavanja tih njihovih sredstva u SAD, Rusi su želeli da ih prebace u Evropu, ali nastavljajući da ih drže u dolarima, radi njihovog korišćenja u međunarodnim transakcijama. Kao rešenje, izvršen je transfer depozita u evropske banke, ali ostavljajući njihovu denominaciju u dolarima.[3]

Do procvata evrotržišta došlo je tokom Suecke krize (1956), nakon što je Ujedinjeno Kraljevstvo zamrzlo egipatske zvanične rezerve u svojim bankama. Tada su mnoge zemlje povukle svoje depozite iz britanskih banaka i prebacile ih iz funti u dolare, što je iniciralo krizu funte. Kako SAD, nisu podržavale britansku okupaciju Sueckog kanala, one su Velikoj Britaniji blokirale kredite MMF. Nakon toga je Velika Britanija uvela zabranu finansiranja inostranstva u funtama. Na depozitnoj i kreditnoj strani došlo je do preorijentacije na dolar.[3]

Naime, zahvaljujući promene u zakonu britanske vlade, višak dolara iz SAD, odlazio je u Veliku Britaniju, a da prethodno nisu morali da budu zamenjeni u funte. Na ovom tržištu, koje se nalazilo van SAD, krediti i potraživanja nisu bili podložni bilo kakvoj regulaciji, zbog čega su kamate na uloge postajala veće i privlačnije za klijente iz celog sveta.[6]

Godinu dana kasnije, većina evropskih valuta je proglašena konvertibilnim, pa su se evrodolarima pridružili i evromarka, evrofranak, a kasnije i evrojen.[3]

Kao alternativa pravim dolarima, do povećanja obima cirkularicije evrodolara je došlo 1960-ih, zbog ograničavanja izvoza kapitala iz SAD, kako bi se smanjio američki spoljnotrgovinski deficit.[7] Američki predsednik Džon Kenedi se protivio ovakvom funkcionisanju finansijskog tržišta, pa je 1963. predložio Kongresu da produži poreske kaznu do 15% na kapital koji odlazi u inostranstvu. Zbog njegovog ubistva, predlog nije prošao, ali je odredba ipak donesena 1964. Međutim, odredba je imala i nedostatke, jer nije obuhvatala deo izvoza kapitala u susednu državu Kanadu, preko koje su dolari prebacivani u London. Osim toga, od plaćanja poreza su oslobođeni ogranci američkih banaka u inostranstvu.[6] Zbog toga je evrodolarsko tržište ostalo nekontrolisano, što je utiacalo na uvećavanje fiktivnog kapitala, zajedno sa petrodolarima, od prodaje nafte, deponovanim u komercijalnim banka u Njujorku i Londonu.[8]

Pun razvoj evrotržište je doživelo sredinom 1970-ih godina, raspadom breton-vudskog sistema fiksnih deviznih kurseva, prestankom konvertibilnosti dolara i njegovom devalvacijom. U isto vreme došlo je do Prvog naftnog šoka, odnsno višestrukog povećanja cena nafte. Zemlje izvoznice nafte dobijale su mnogo više dolara za svoj proizvod, pri čemu se pojavio fenomen reciklaže petrodolara, odnosno povratka dolara u zemlje koje su kupovale naftu, a zemlje uvoznice nafte imale su veću potražnju za kreditima u čvrstim valutama. Do kraja 1970-tih, količina evrodolarskih depozita je postala veća od količine dolarskih depozita u SAD.[7]

1980-tih godina došlo je i do porasta količine evrojena. Godine 1981. godine SAD su dozvolile osnivanje Međunarodnih bankarskih ustanova (engl. International Banking Facilities), s ciljem prikupljanjem dolarskih depozita američkih nerezidenata, koje su izuzete iz sistema bankarske regulacije u SAD.[7]

Od kraja 20. veka, pa do sada porastao je značaj evroevra, koji je postao glavni takmac dolaru. Pozajmice u evrima van evrozone nadmašuju nekadašnji zbir evromaraka, evrofranaka i drugih valuta objedinjenih u evru. Međutim, i na ovom tržištu, udeo američke valute iznosi blizu 70%, odnosno približno onoliko koliko iznosi opšti udeo američkog dolara u svetskoj ekonomiji.[7]

Evrodolarsko tržište je tržište za dolarske zajmove, obligacije ili depozite u Evropi, koje ne potpada pod američke propise.[9]

Ovo tržište se vremenom proširilo i na ostatak sveta, pa je takav naziv postao arhaičan.[3] Naime, vremenom se više nije radilo samo o dolarima, niti je tržište ograničeno samo na Evropu.[10] Bilo je pokušaja da se uvedu i drugi nazivi, kao što je ksenotržište, koji nisu zaživeli u praksi.[7] Mada nosi prefiks evro, transakcije evrodolara nisu ograničene samo na Evropu, evrodolar se koristi za depozite na primer, u Hong Kongu, Singapuru, odnosno na azijskom tržištu dolara.[11] Jedna deviza dobija prefiks evro onog momenta kada ih nabavlja banaka, čija se aktivnost odvija van zemlje izdavaoca devize i kada se upotrebljava za davanje kredita.[12]

Tržište evrodolara je počelo da raste izuzetno brzo, pre svega zbog činjenice da deponenti primaju više kamatne stope na evrodolarske depozite, nego na dolarske, na domaćem tržištu SAD. Pošto multinacionalne banke ne podležu istim propisima kojima podležu američke banke, dužnik može dobiti povoljniju kamatu na evrodolarskom, nego na domaćem tržištu.[5]

Evrodolarsko tržište nije više ograničeno samo na londonske banke, a brokeri evrodolarskim depozitima posluju na svim finansijskim prestonicama na svetu.[5]

Razlog opstanka evrodolarskog tržišta proizilazi iz činjenice da se dolar najviše koristi u međunarodnim trgovinskim odnosima, pa učesnici tih odnosa žele da imaju dolarske depozite radi lakšeg i jeftinijeg obavljanja međunarodnih transakcija. Ovi depoziti oni nisu predmet regulativa, kao što su obavezne rezerve i ograničenja u vezi prebacivanja depozita. S druge strane evrodolarsko tržište je podstaklo uključivanje američkih banaka u sistem međunarodnog bankarstva. Za američke banke evrodolarsko tržište predstavlja važan izvor sredstava radi ostvarivanja većeg profita. One su uvidele da otvaranjem sopstvenih filijala u inostranstvu mogu lakše doći do depozita, umesto da koriste posrednike ili da pozajmljuju depozit stranih banaka.[13]

Američke vlasti pažljivo prate cirkulaciju evrodolara u Evropi, Aziji, Africi, Australiji, s obzirom da bi nekontrolisane operacije mogle dovesti do inflacije i opadanje vrednost američkog dolara.[11]

Značaj evrotržišta[uredi | uredi izvor]

U početku je zahvaljujući evrodolaru, došlo je do naglog povećanja obima međunarodnih finansijskih transakcija. Finansijska tržišta su se brzo razvijala, uvođeni su novi instrumenti (derivati i derivati derivata).[4] Evrotržište je dovelo do internacionalizacije finansijskih tokova i privrednog života uopšte. Njime se vrši transformacija sredstva, usmeravajući ih tamo gde se njima ostvaruje najveći prihod. Mada ono nije dovoljno, evrotržište doprinosi uravnotežavanju bilansa plaćanja. Značajan je doprinos evrotržišta i u razvoju međunarodne trgovine, kao i na razvoj međunarodnog bankarstva.[14]

Međutim, finansijski sektor je u mnogim zemljama, a naročito u SAD, izgubio je čvršću vezu sa realnim sektorom privrede.[4]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kapor 2009.
  2. ^ a b Milenković & Milenković 2012, str. 81.
  3. ^ a b v g d đ Milenković & Milenković 2012, str. 84.
  4. ^ a b v g Jovanović Gavrilović 2009.
  5. ^ a b v Kokanović 2012, str. 160.
  6. ^ a b Zdravković, Radukić & Veselinović 2011, str. 814.
  7. ^ a b v g d Milenković & Milenković 2012, str. 85.
  8. ^ Zdravković, Radukić & Veselinović 2011, str. 815.
  9. ^ Pušara 2012, str. 44.
  10. ^ Milenković & Milenković 2012, str. 83.
  11. ^ a b Fotov et al. 2013, str. 318.
  12. ^ Milenković & Milenković 2012, str. 82.
  13. ^ Pušara 2012, str. 10.
  14. ^ Milenković & Milenković 2012, str. 86.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Евродолар&oldid=26874600”