Pređi na sadržaj

Eskambrajska pobuna

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Eskambrajska pobuna
Deo Hladnog rata

planina Eskambraj
Vreme1959–1965
Mesto
planina Eskambraj, centralna Kuba
Ishod pobeda snaga kubanske vlade
Sukobljene strane
Kuba Vlada Kube
Podrška
 Sovjetski Savez

Pobunjenici:

Komandanti i vođe
Fidel Kastro
Francisko Kiutat de Migle
Lizardo Proenza
Raul Menendez Tomasević
Manuel Fahardo †		 Osvaldo Ramirez †
Vilijam Aleksander Morgan †
Iloj Gutijerez Menojo (RZ)
Sinesio Valš (RZ)
Uključene jedinice
Kubanske revolucionarne oružane snage
Nacionalna revolucionarna milicija		 177 pobunjeničkih grupa, uključujući ostatke Drugog nacionalnog eskambrajskog fronta
Jačina
250.000 vladinih trupa

2,000 aktivnih boraca

6,000 kolaboratora
Žrtve i gubici
Oružane snage:
500 poginulih vojnika
1000+ ranjenih
Nacionalna milicija:
3,478 poginulih
2,099 ranjenih		 2,000–3,000 poginulih
5,000 zarobljenih

Eskambrajska pobuna, ili Pobuna u Eskambraju bila je neuspešna šestogodišnja pobuna na Kubi u regionu planine Eskambraj tokom koje se nekoliko pobunjeničkih grupa borilo sa ciljem svrgavanja režima Fidela Kastra. Kubanske vlasti su ovu pobunu nazvale Rat protiv bandita i Borba protiv bandita (šp. Lucha contra Bandidos)[2]

Pobunjenici su bili sačinjeni od biših vojnika režima Fulgensija Batiste, lokalnih poljoprivrednika, i bivših levičarskih gerilaca koji su učestvovali u Kubanskoj revoluciji, zajedno sa Kastrom, protiv Batistinog režima. Krajnji ishod ove pobune bila je eliminacija skoro svih pobunjenika 1965. godine.

Početak[uredi | uredi izvor]

Vilijam Aleksander Morgan

Pobuna je počela nedugo nakon uspeha Kubanske revolucije 1959. godine. Predvodili su je bivši revolucionari koji su se borili protiv Batiste, ali su takođe odbili novu socijalističku ideologiju i bliske odnose nove vlasti i Fidela Kastra sa Sovjetskim Savezom. Lokalni poljoprivrednici koji se nisu slagali sa kolektivizacijom njihovih polja su takođe imali ključnu ulogu u neuspešnoj Eskambrajskoj pobuni. Pobunu je tajno podržavala CIA i administracija predsednika SAD Dvajta Ajzenhauera zbog Kastrovih veza sa Sovjetskim Savezom.[3]

Poljoprivrednici su bili potpomognuti od strane bivših snaga Fulgensija Batista, ali najviše od strane bivših pripadnika Studentskog revolucionarnog direktorata, kao što su Osvaldo Ramirez i komandant Vilijam Aleksander Morgan, dva bivša borca protiv Batistinog režima. (Morgan je pogubljen 1961. godine)[4] Ramirez i Morgan su viđeni od strane SAD kao prodemokratska opcija za Kubu, a Kubanci u egzilu, obučeni od strane CIE su poslani na Kubu kako bi širili reč da postoji alternativa Kastrovom režimu.[3]

Pobuna[uredi | uredi izvor]

CIA je pomagala pobunjenike, ali ih je prestala podržavati nakon propale Invazije u Zalivu svinja 1961. godine, što je dovelo do totalne propasti pobunjenika. Mogući razlozi poraza mogu se pripisati Kastrovim špijunima u CIA.[5] Nakon Invazije u Zalivu svinja, Osvalo Ramirez se vratio u regiju planine Eskambraj i odbio ponudu Kastrovog izaslanika, komandanta Faurea Čomona da se preda. Prema Migelu Fariji, Čomon je bio bio Ramirezov šef u Revolucionarnom direktoru Eskambraja tokom Kubanske revolucije.[6]

Glavna taktika kubanske Vlade bilo je slanje hiljade vojnika na malu grupu pobunjenika, postepeno ih okruživajući.[7] Komunističkom vođstvu koje je Kastro poslao u Eskambraj je bilo naređeno da eliminišu pobunjenike i da počiste celu planinu od pobunjenika.[8] Jedni od lidera "Borbe protiv bandita" bili su komandanti Raul Menendez Tomasević, jedan od osnivača Komunističke partije Kube[9] i Lizardo Proenza.[10][11][12]

Poraz[uredi | uredi izvor]

Mali brojevi pripadnika pobunjenika, kao i nedostatak strane pomoći, pogotovo zaliha, eventualno su doveli do njihovog poraza.[13] Pobunjenici su se često borili do same smrti.[14] Kubanske vlasti su koristile Nacionalne revolucionarne milicije, koje su koštale vlasti puno para, ali su takođe dovele do pobede. Špansko-sovjetski savetnik Francisko Kiutat de Migel je takođe bio prisutan Invaziji u Zalivu svinja i imao je veliku ulogu u pacifikaciji operacije. Kastro je slao veliki broj trupa, ponekad i čak 250,000 ljudi , od kojih su skoro svi bili pripadnici milicija.[15] Pobuna je eventualno ugašena zbog superiornosti Kastrovih trupa. Neki pobunjenici su se predali, ali su odmah strljani. Veoma mali je broj njih je uspeo da izbegne smrt.[8][16][17]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Rat protiv bandita je u stvari trajao duže i uključivao više vojnika nego prethodna borba protiv Batistinog režima.[18][19]

Raul Kastro je u svom govoru 1970. godine tvrdio da je u pobuni poginulo 500 pripadnika Revolucionarnih oružanih snaga Kube. Broj poginulih pobunjenika i ostalih učesnika (civila i pripadna provladinih snaga) je nepoznat. Procene za ukupne broj poginulih se kreću od 1,000 do 7,00. Norberto Fuentes, bliski prijatelj Fidela Kastra, koji je imao privilegiju poznavanja kubanskog bezbedonosnog aparatusa, rekao je da je poginulo 3,497 i ranjeno 2,099 vladinih boraca. Njegove brojke su uglavnom vode kao tačne. Evelio Duke, jedan od pobunjeničkih komandanata, tvrdio je u junu 1965 a je poginulo 1,200 i uhapšeno 5,000 pobunjenika. Hose Suarez Amador je izneo brojku od 2,005. [20]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Clodfelter, Micheal (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492-2015, 4th ed. McFarland. str. 637. ISBN 978-0786474707. 
  2. ^ Brown (2017), Paragraf 66.
  3. ^ a b Warner, Michael. The CIA's Internal Probe of the Bay of Pigs Affair. Forgotten History. 
  4. ^ „William Morgan”. Latin American Studies. 
  5. ^ Volkman, 1995
  6. ^ Faria, Cuba in Revolution Arhivirano 2008-07-20 na sajtu Wayback Machine (2002), стр. 88–93.
  7. ^ Encinosa, Unvanquished, стр. 73–86.
  8. ^ а б Faria Jr, MD, Miguel A (2002-11-18). „Cuban War Criminal Touring US: Victor Dreke and the Real Story of the Escambray Wars”. NewsMax. Архивирано из оригинала 2002-11-21. г. Приступљено 2007-12-24. 
  9. ^ „Cuban General Raul Menendez Tomassevich Dies”. Associated Press. 2001-08-17. Архивирано из оригинала 2008-10-22. г. Приступљено 2007-12-24. 
  10. ^ Encinosa, Enrique G. „Escambray: La Guerra Olvidada”. Latin American Studies. стр. 27. Архивирано из оригинала 21. 05. 2018. г. Приступљено 05. 01. 2021. 
  11. ^ „Montañas”. Escambray. Архивирано из оригинала 2007-09-28. г. Приступљено 2007-07-31. 
  12. ^ „Todo Sobre la Guerra en el Escambray”. Secretos de Cuba. Архивирано из оригинала 21. 02. 2013. г. Приступљено 05. 01. 2021. 
  13. ^ Faria, Cuba in Revolution, стр. 88–93.
  14. ^ Faria Jr, MD, Miguel A (2002-06-14). „Interview With Dr. Miguel Faria (Part I) by Myles Kantor”. Hacienda Publishing. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 2002-06-14. 
  15. ^ „Cuba News”. Cuba Net. 2002-05-02. Архивирано из оригинала 2005-12-05. г. 
  16. ^ Encinosa, Enrique G. „Escambray: La Guerra Olvidada”. Latin American Studies. стр. 18. Архивирано из оригинала 04. 10. 2005. г. Приступљено 05. 01. 2021. 
  17. ^ Franqui (1984), pp. 111–115.
  18. ^ Ros (2006) стр. 159–201.
  19. ^ „Anti-Cuba Bandits: terrorism in past tense”. Архивирано из оригинала 2007-02-22. г. 
  20. ^ Joanna Swanger. "Rebel Lands of Cuba: The Campesino Struggles of Oriente and Escambray, 1934–1974." стр. 243.

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Brown, Jonathan (2017). „The Bandido Counterrevolution in Cuba, 1959-1965”. Nuevo Mundo Mundos Nuevos. doi:10.4000/nuevomundo.71412 Слободан приступ. 
  • De la Cova, Antonio Rafael. 2007. The Moncada Attack: Birth of the Cuban Revolution. University of South Carolina Press. ISBN 978-1-57003-672-9, str. 314
  • Dreke, Victor (Edited by Mary-Alice Waters) 2002. From el Escambray to the Congo. Pathfinder Press, New York. ISBN 0-87348-947-0, ISBN 0-87348-948-9.
  • Encinosa, Enrique G. 1989. El Escopetero Chapter in Escambray: La Guerra Olvidada, Un Libro Historico de Los Combatientes Anticastristas en Cuba (1960–1966). Editorial SIBI, Miami.
  • Encinosa, Enrique G. 2004. Unvanquished – Cuba's Resistance to Fidel Castro, Pureplay Press, Los Angeles, str. 73–86. ISBN 0-9714366-6-5.
  • Faria, Miguel A. Cuba in Revolution – Escape from a Lost Paradise. Hacienda Publishing, Macon, GA, str. 88–93. ISBN 0-9641077-3-2.
  • Fermoselle, Rafael 1992. Cuban Leadership after Castro: Biographies of Cuba's Top Commanders, North-South Center, University of Miami, Research Institute for Cuban Studies; 2nd ed (paperback) ISBN 0-935501-35-5.
  • Franqui, Carlos 1984 (foreword by G. Cabrera Infante and translated by Alfred MacAdam from Spanish 1981 version). Family portrait with Fidel, Random House First Vintage Books, New York. ISBN 0-394-72620-0 .
  • Priestland, Jane (editor) 2003. British Archives on Cuba: Cuba under Castro 1959–1962. Archival Publications International Limited, 2003, London ISBN 1-903008-20-4.
  • Puebla, Teté (Brigadier General of the Cuban Armed Forces) 2003. Marianas in Combat: the Mariana Grajales Women's Platoon in Cuba's Revolutionary War 1956–58, New York Pathfinder (Paperback) ISBN 0-87348-957-8.
  • Ros, Enrique 2006. El Clandestinaje y la Lucha Armada Contra Castro (The clandestinity and the armed fight against Castro), Ediciones Universal, Miami ISBN 1-59388-079-0.
  • Volkman, Ernest 1995. "Our man in Havana. Cuban double agents 1961–1987" in Espionage: The Greatest Spy Operations of the Twentieth Century, Wiley, New York ISBN 0-471-16157-8.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ескамбрајска_побуна&oldid=26879637”