Etničko nasilje na Kipru

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Etničko nasilje na Kipru
Dio Kiparski konflikt
Vrijeme1955–1974.
Mjesto
Nikozija, Kipar
Ishod Invazija Turske na Kipar
Državni udar 1974. godine
Sukobljene strane
EOKA
EOKA B		 Turska organizacija otpora
Organizacija 9. septembra
Crna banda
Komandanti i vođe
Georgios Grivas
Nikos Sampson		 Rauf Denktaš
Daniš Karabelen

Sredinom 20. veka Kipar je obeležilo nekoliko različitih perioda nasilja među zajednicama na Kipru, uključujući dve glavne etničke zajednice, grčke Kiprane i turske Kiprane. To uključuje kriznu situaciju na Kipru 1955–59 tokom britanske vladavine, kiparsku krizu nakon sticanja nezavisnosti 1963–64 i kiparsku krizu 1967. Neprijateljstva su kulminirala defakto podelom ostrva duž Zelene linije 1974. nakon turske invazije Kipra. Od tada je region bio relativno miran, ali se spor oko Kipra nastavio a razni pokušaji da se on reši diplomatskim putem uglavnom su bili neuspešni.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kipar, ostrvo koje se nalazi u istočnom Mediteranu, sadržalo je populaciju Grka i Turaka (četiri petine, odnosno jednu petinu), koji su živeli pod britanskom vlašću krajem devetnaestog veka i prvoj polovini dvadesetog veka. Hrišćanska pravoslavna crkva Kipra igrala je istaknutu političku ulogu među zajednicom kiparskih Grka, privilegiju koju je stekla za vreme Osmanskog carstva primenom milet sistema, koji je arhiepiskopu dao nezvanični etnarh status.[1]

Ponovljeno odbijanje Britanaca zahteva kiparskih Grka za enozis, ujedinjenje sa Grčkom, dovelo je do oružanog otpora, koji je organizovala Nacionalna organizacija kiparske borbe, ili EOKA. EOKA, koju je predvodio komandant kiparskih Grka Georgias Grivas, sistematski je gađala britanske kolonijalne vlasti. Jedan od efekata EOKA-ine kampanje bio je da se turska pozicija promeni sa zahtevanja pune reinkorporacije u Tursku do zahteva za taksim (cilj turskog življa za podelom na Kipru). Misija i aktivnosti EOKA-e izazvale su „kritski sindrom“ u zajednici kiparskih Turaka, pošto su se njeni članovi plašili da će biti primorani da napuste ostrvo u takvom slučaju kao što je to bio slučaj sa kritskim Turcima. Kao takvi, preferirali su nastavak britanske kolonijalne vladavine, a zatim taksim, podelu ostrva. Zbog podrške kiparskih Turaka Britancima, lider EOKA Georgios Grivas ih je proglasio neprijateljima.[2] Činjenica da su Turci bili manjina, trebalo je, prema Nihatu Erimu, da se reši premeštanjem hiljada Turaka sa kontinentalne Turske kako bi kiparski Grci prestali da budu većina.[3] Kada je Erim posetio Kipar kao turski predstavnik, savetovao ga je feldmaršal ser Džon Harding, tadašnji guverner Kipra, da Turska treba da pošalje obrazovane Turke da se nasele na Kipar.[4]

Turska je aktivno promovisala ideju da na ostrvu Kipar postoje dve posebne zajednice, i zaobišla je svoju prethodnu tvrdnju da su „svi ljudi Kipra bili turski podanici“. Čineći to, cilj Turske da ima samoopredeljenje dve buduće ravnopravne zajednice u stvari je doveo do dejure podele ostrva. Ovo bi se moglo opravdati međunarodnoj zajednici protiv volje većinskog grčkog stanovništva u zemlji. ostrvo. Dr Fazil Kučuk je 1954. već predložio da se Kipar podeli na dva dela na paraleli od 35°. Lindli Dan, sa Univerziteta Notr Dam, uočio je korene međuzajedničkog nasilja u različitim vizijama između dve zajednice na Kipru (enozis za kiparske Grke, taksim za kiparske Turke). Takođe, Lindlej je napisao da je „spajanje crkve, škola/obrazovanja i politike na način koji izaziva podele i nacionalistički“ odigralo ključnu ulogu u stvaranju haosa u istoriji Kipra. Atalides Majkl je takođe ukazao na suprotstavljene nacionalizme kao uzrok kiparskog problema.[5]

Period 1955–1959.[uredi | uredi izvor]

Britanci su počeli da regrutuju kiparske Turke u policijske snage koje su patrolirale Kiprom u borbi protiv EOKA. EOKA je ciljala kolonijalne vlasti, uključujući policiju, ali Georgios Grivas, vođa EOKA, u početku nije želeo da otvori novi front borbom protiv kiparskih Turaka i uverio ih je da EOKA neće nauditi njihovom narodu. Godine 1956. pripadnici EOKA-e su ubili nekoliko policajaca kiparskih Turaka i to je izazvalo nasilje među zajednicama u proleće i leto, ali ovi napadi na policajce nisu bili motivisani činjenicom da su bili kiparski Turci. Međutim, u januaru 1957. Grivas je promenio svoju politiku pošto su njegove snage u planinama sve više pritiskale snage britanske krune. Kako bi skrenuli pažnju krunskih snaga, pripadnici EOKA-e su počeli da namerno ganjaju policajce kiparskih Turaka po gradovima, tako da bi kiparski Turci pobunili kiparske Grke, a snage bezbednosti bi morale da budu preusmerene u gradove kako bi uspostavile red. Ubistvo policajca kiparskih Turaka 19. januara, kada je bombardovana elektrana, i ranjavanje još trojice, izazvalo je trodnevno nasilje među zajednicama u Nikoziji. Dve zajednice su ubijale jedna drugu u odmazdi, najmanje jedan grčki Kipranin je ubijen, a britanska vojska je raspoređena na ulicama. Prodavnice kiparskih Grka su spaljene, a njihova naselja napadnuta. Nakon događaja, rukovodstvo kiparskih Grka je širilo propagandu da su neredi bili samo akt agresije kiparskih Turaka.[6] Takvi događaji su stvorili haos i razdvojili zajednice i na Kipru i u Turskoj.

Dana 22. oktobra 1957. ser Hju Mekintoš Fut je zamenio ser Džona Hardinga na mestu britanskog guvernera Kipra. Fut je predložio pet do sedam godina samouprave pre bilo kakve konačne odluke. Njegov plan je odbacio i enozis i taksim. Odgovor kiparskih Turaka na ovaj plan bio je niz antibritanskih demonstracija u Nikoziji 27. i 28. januara 1958. kojima je predloženi plan odbačen jer plan nije uključivao podelu. Britanci su tada povukli plan. Godine 1957, Crna banda, pro-turska paravojna organizacija, formirana je da patrolira enklavom kiparskih Turaka, okrugom Tahtakale u Nikoziji, protiv aktivnosti EOKA. Organizacija je kasnije pokušala da preraste u nacionalnu skalu, ali nije uspela da dobije podršku javnosti.[7]

Do 1958, znaci nezadovoljstva Britanaca su se povećali, zajedno sa grupom kiparskih Turaka koja je formirala paravojnu grupu Volkan (kasnije preimenovanu u Tursku organizaciju otpora) kako bi promovisala podelu i pripajanje Kipra Turskoj, kako je diktirao Menderesov plan. Volkan se u početku sastojao od otprilike 100 članova, sa navedenim ciljem podizanja svesti u Turskoj o kiparskom pitanju i davanju vojne obuke i podrške borcima kiparskih Turaka od strane turske vlade.[8]

U junu 1958. očekivalo se da britanski premijer Harold Makmilan predloži plan za rešavanje pitanja Kipra. U svetlu novog razvoja događaja, Turci su se pobunili u Nikoziji da bi promovisali ideju da kiparski Grci i kiparski Turci ne mogu da žive zajedno i da stoga bilo koji plan koji ne uključuje podelu ne bi bio održiv. Ovo nasilje je ubrzo praćeno bombardovanjem, smrću kiparskih Grka i pljačkom prodavnica i kuća u vlasništvu kiparskih Grka. Kiparski Grci i Turci počeli su da beže iz sela sa mešovitim stanovništvom u kojima su bili manjina u potrazi za bezbednošću. Ovo je zapravo bio početak segregacije dve zajednice. Dana 7. juna 1958. bomba je eksplodirala na ulazu u tursku ambasadu na Kipru. Nakon bombardovanja, kiparski Turci su opljačkali imovinu kiparskih Grka. Dana 26. juna 1984, lider kiparskih Turaka, Rauf Denktaš, priznao je na britanskom kanalu ITV da su bombu postavili sami Turci kako bi stvorili napetost. Dana 9. januara 1995, Rauf Denktaš je ponovio svoju tvrdnju poznatim turskim novinama Miliet u Turskoj.[9]

Kriza je dostigla vrhunac 12. juna 1958. godine, kada je osam Grka, od trideset petorice naoružanih koje su uhapsili vojnici Kraljevske konjske garde pod sumnjom da su pripremali napad na tursku četvrt Skilura, ubijeni u napadu, kako se sumnja od strane kiparskih Turaka, u blizini sela Geunieli.

Republika Kipar[uredi | uredi izvor]

Nakon što je kampanja EOKA-e počela, britanska vlada je uspešno počela da pitanje Kipra pretvara iz britanskog kolonijalnog problema u grčko-tursko pitanje. Britanska diplomatija je izvršila zakulisni uticaj na vladu Adnana Menderesa, sa ciljem da Turska bude aktivna na Kipru. Za Britance, pokušaj je imao dvostruki cilj. Kampanja EOKA bi bila zataškana i ućutkana što je pre moguće, a kiparski Turci ne bi stali na stranu kiparskih Grka protiv britanskih kolonijalnih pretenzija na ostrvo, koje bi tako ostalo pod Britancima. Rukovodstvo kiparskih Turaka posetilo je Menderesa kako bi razgovaralo o kiparskom pitanju. Na pitanje kako kiparski Turci treba da odgovore na tvrdnju kiparskih Grka o enozisu, Menderes je odgovorio: „Trebalo bi da odete kod britanskog ministra spoljnih poslova i zatražite da se status kvo produži, da Kipar ostane kao britanska kolonija“. Kada su kiparski Turci posetili britanskog ministra spoljnih poslova i zatražili da Kipar ostane kolonija, on je odgovorio: „Ne bi trebalo da tražite kolonijalizam u današnje vreme, trebalo bi da tražite da se Kipar vrati Turskoj, svom bivšem vlasniku."

Pošto su kiparski Turci počeli da traže zaštitu od Turske, kiparski Grci su ubrzo shvatili da je enozis veoma malo verovatan. Lider kiparskih Grka, arhiepiskop Makarios III, sada je odredio nezavisnost ostrva kao svoj cilj. Britanija je rešila da reši spor stvaranjem nezavisnog Kipra. Godine 1959. sve uključene strane potpisale su Ciriške sporazume: Britanija, Turska, Grčka i lideri kiparskih Grka i Turaka, Makarios i dr Fazil Kučuk. Novi ustav se u velikoj meri oslanjao na etnički sastav ostrva. Predsednik bi bio kiparski Grk, a potpredsednik kiparski Turčin sa jednakim vetom. Doprinos javnoj službi bio bi određen u razmeru 70:30, a Vrhovni sud bi činio jednak broj sudija iz obe zajednice kao i nezavisni sudija koji nije Grk, Turčin ili Britanac. Ciriški sporazumi dopunjeni su brojnim ugovorima. Ugovor o garanciji navodi da je secesija ili unija sa bilo kojom državom zabranjena i da će Grčka, Turska i Britanija dobiti status garanta da intervenišu ako se to prekrši. Ugovor o savezu omogućio je da dva mala grčka i turska vojna kontingenta budu stacionirana na ostrvu, a Ugovor o osnivanju dao je Britaniji suverenitet nad dve baze u Akrotiriju i Dekeliji.

Dana 15. avgusta 1960. Britanski Kipar je postao potpuno nezavisan kao Republika Kipar. Nova republika je ostala u okviru Zajednice naroda.

Novi ustav je doneo nezadovoljstvo kiparskim Grcima, koji su smatrali da je to krajnje nepravedno za njih iz istorijskih, demografskih i doprinosnih razloga. Iako su 80% stanovništva ostrva bili kiparski Grci i ovi autohtoni ljudi su živeli na ostrvu hiljadama godina i plaćali 94% poreza, novi ustav je davao 17% stanovništva kiparskim Turcima, koji su plaćali 6% poreza, oko 30% državnih poslova i 40% poslova nacionalne bezbednosti.[10]

Period 1963-1964.[uredi | uredi izvor]

U roku od tri godine počele su da se pokazuju tenzije između dve zajednice u administrativnim poslovima. Konkretno, sporovi oko odvojenih opština i oporezivanja doveli su do ćorsokaka u vladi. Ustavni sud je 1963. presudio da Makarios nije podržao član 173 ustava koji je pozivao na uspostavljanje posebnih opština za kiparske Turke. Makarios je kasnije izjavio da namerava da ignoriše presudu, što je dovelo do toga da je zapadnonemački sudija podneo ostavku na svoju funkciju. Makarios je predložio trinaest amandmana na ustav, koji bi imali efekat rešavanja većine pitanja u korist kiparskih Grka.[11] Prema predlozima, predsednik i potpredsednik bi izgubili pravo veta, odvojene opštine koje traže kiparski Turci bi bile napuštene, potreba za odvojenom većinom obe zajednice u donošenju zakona bila bi odbačena i doprinos državnoj službi bio bi postavljene na stvarni odnos stanovništva (82:18) umesto nešto veće cifre za kiparske Turke.

Namera koja stoji iza amandmana je dugo bila dovedena u pitanje. Akritasov plan, koji je u jeku ustavnog spora napisao ministar unutrašnjih poslova kiparskih Grka Polikarpos Georkadijis, pozivao se na uklanjanje nepoželjnih elemenata ustava kako bi se omogućila podela vlasti. Plan je predviđao brzi napad na uporišta kiparskih Turaka ukoliko kiparski Turci pribegnu nasilju da bi se oduprli merama, navodeći „U slučaju planiranog ili insceniranog turskog napada, imperativ je da se on savlada silom u najkraćem mogućem roku, jer ako uspemo da zagospodarimo situacijom (za jedan ili dva dana), nikakva spoljna intervencija ne bi bila opravdana ili moguća.“ Nejasno je da li su Makariosovi predlozi bili deo Akritasovog plana, ali ostaje osećaj da enozis nije potpuno nestao sa nezavisnošću. Makarios je opisao nezavisnost kao „korak na putu ka enozisu“. Pripreme za sukob nisu u potpunosti izostale ni od strane kiparskih Turaka, pri čemu su desničarski elementi još uvek verovali da je taksim (podela) najbolja zaštita od enozisa. Kiparski Grci međutim veruju da su amandmani bili nužni zbog navodnog pokušaja kiparskih Turaka da osujete rad vlade. Kiparski Turci su to videli kao sredstvo da smanje svoj status unutar države sa statusa suosnivača na status manjine, videći to kao prvi korak ka enozisu. Bezbednosna situacija se naglo pogoršavala.

Nasilje među zajednicama[uredi | uredi izvor]

Oružani sukob je pokrenut nakon 21. decembra 1963. godine, perioda koji kiparski Turci pamte kao Krvavi Božić, kada je policajac kiparskih Grka pozvan da pomogne u obračunu sa taksistom koji je odbio policajcima koji su već bili na licu mesta da da identifikacione dokumente svojih mušterija, po dolasku izvadio pištolj i pucao u taksistu i njegovu partnerku.[12] Erik Solsten je sažeo događaje na sledeći način: „policijska patrola kiparskih Grka, navodno proveravajući lične dokumente, zaustavila je par kiparskih Turaka na ivici turske četvrti. Okupila se neprijateljska gomila, pucano je, a dvoje turskih Kiprana je ubijeno. Ujutro nakon pucnjave, gomile su se okupile u znak protesta u severnoj Nikoziji, verovatno podstaknute turskim vojnim organizacijama, bez incidenata. Uveče 22. izbila je pucnjava, komunikacione linije prema turskim kvartovima su prekinute, a policija kiparskih Grka zauzela je obližnji aerodrom. Sledećeg dana pregovarano je o prekidu vatre, ali nije održan. Borbe, uključujući vatru iz automatskog oružja, između kiparskih Grka i Turaka i milicije pojačane su u Nikoziji i Larnaki. Snage neregularnih kiparskih Grka predvođene Nikosom Sampsonom ušle su u predgrađe Nikozije Omorfita i upustile se u jaku vatru na naoružane, a prema nekim navodima i nenaoružane kiparske Turke. Kiparski Turci su sukob u Omorfiti opisali kao masakr, dok kiparski Grci generalno ne priznaju ovo gledište.[13]

Dogovoreni su dalji prekidi vatre između dve strane, ali nisu uspeli. Do Badnje večeri, Britanija, Grčka i Turska su pristupile pregovorima, pri čemu su sve strane pozvale na primirje. Na Božić, turski borbeni avioni nadleteli su Nikoziju u znak podrške. Konačno je dogovoreno da se dozvoli snagama od 2.700 britanskih vojnika da pomognu u sprovođenju primirja. U narednim danima u Nikoziji je stvorena „tampon zona“, a britanski oficir je na mapi obeležio zelenim mastilom liniju koja razdvaja dve strane grada, što je bio početak „zelene linije“. Borbe su se nastavile širom ostrva u narednih nekoliko nedelja.

Tokom nasilja ubijeno je ukupno 364 kiparskih Turaka i 174 kiparskih Grka. Čak 25.000 kiparskih Turaka iz 103-109 sela pobeglo je i raseljeno u enklave, a hiljade kuća kiparskih Turaka je opljačkano ili potpuno uništeno.[14][15]

Novine i ostali mediji su takođe izveštavale o nasilnom egzodusu kiparskih Turaka iz njihovih domova. Prema Tajmsu iz 1964. godine, pretnje, pucnjave i pokušaji podmetanja požara počinjeni su protiv kiparskih Turaka da bi ih naterali da napuste svoje domove. Dejli ekspres je pisao da je „25.000 Turaka već prinuđeno da napusti svoje domove“. Gardijan je izvestio o masakru Turaka u Limasolu 16. februara 1964. godine.[16] Turska je do sada pripremila svoju flotu i njeni borbeni avioni su se pojavili iznad Nikozije. Tursku je od direktne uključenosti odvratilo stvaranje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija na Kipru (UNFICIP) 1964. Uprkos pregovorima o prekidu vatre u Nikoziji, napadi na kiparske Turke su i dalje nastavljeni, posebno u Limasolu. Zabrinut zbog mogućnosti turske invazije, Makarios je preduzeo stvaranje regrutne vojske kiparskih Grka pod nazivom „Nacionalna garda“. General iz Grčke preuzeo je kontrolu nad vojskom, dok je još 20.000 dobro opremljenih oficira i muškaraca prokrijumčareno iz Grčke na Kipar. Turska je još jednom zapretila da će intervenisati, ali ju je sprečilo oštro sročeno pismo američkog predsednika Lindona B. Džonsona, u želji da izbegne sukob između NATO saveznika, Grčke i Turske na vrhuncu Hladnog rata.

Kiparski Turci su do sada uspostavili važan mostobran u Kokini, snabdeveni oružjem, dobrovoljcima i materijalima iz Turske i inostranstva. Videći ovaj upad stranog oružja i trupa kao veliku pretnju, kiparska vlada je pozvala Georgiosa Grivasa da se vrati iz Grčke kao komandant grčkih trupa na ostrvu i izvrši veliki napad na mostobran. Turska je uzvratila tako što je poslala svoje borbene avione da bombarduju grčke položaje, zbog čega je Makarios zapretio napadom na svako selo kiparskih Turaka na ostrvu ako bombardovanje ne prestane. Sukob je sada bio uvučen u Grčku i Tursku, pri čemu su obe zemlje gomilale trupe na svojim granicama. Napori u posredovanju Dina Ačesona, bivšeg američkog državnog sekretara, i posrednika Galo Plaze kojeg je imenovao UN, propali su, dok je podela dve zajednice postajala sve očiglednija. Snage kiparskih Grka procenjene su na oko 30.000, uključujući Nacionalnu gardu i veliki kontingent iz Grčke. Odbrana enklava kiparskih Turaka je bila snaga od oko 5.000 neregularnih vojnika, predvođenih turskim pukovnikom, ali bez opreme i organizacije kao kod grčkih snaga.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija 1964. U Tant je prijavio štetu tokom sukoba: "UNFICIP je izvršio detaljan pregled svih oštećenja imovine širom ostrva tokom nemira; pokazuje da je u 109 sela, većinom tursko-kiparskih ili mešovitih sela, 527 kuća uništeno, dok je 2.000 drugih pretrpelo štetu od pljačke."[17]

Kriza 1967. godine[uredi | uredi izvor]

Situacija se pogoršala 1967. godine, kada je vojna hunta zbacila demokratski izabranu vladu Grčke i počela da vrši pritisak na Makariosa da postigne enozis. Makarios, ne želeći da postane deo vojne diktature ili da pokrene tursku invaziju, počeo je da se distancira od cilja enozisa. To je izazvalo tenzije sa huntom u Grčkoj, kao i sa Grivasom na Kipru. Grivasova kontrola nad nacionalnom gardom i grčkim kontingentom smatrana je pretnjom Makariosovom položaju, koji se sada plašio mogućeg puča. Nacionalna garda i kiparska policija počele su da patroliraju enklavama kiparskih Turaka Ajos Teodoros i Kofinu, a novembra 15 je učestvovalo u teškim borbama sa kiparskim Turcima.[18] U vreme njegovog povlačenja ubijeno je 26 kiparskih Turaka.[19] Turska je odgovorila ultimatumom tražeći da se Grivas ukloni sa ostrva, da se uklone trupe prokrijumčarene iz Grčke koje prelaze granice Ugovora o savezu i da se ukinu ekonomske blokade enklavama kiparskih Turaka. Atinska hunta je opozvala Grivasa i 12.000 grčkih vojnika je povučeno. Makarios je sada pokušao da konsoliduje svoju poziciju smanjenjem broja trupa Nacionalne garde i stvaranjem paravojnih snaga lojalnih kiparskoj nezavisnosti. Godine 1968, priznajući da je enozis sada gotovo nemoguć, Makarios je izjavio: „Rešenje se mora tražiti u granicama onog što je izvodljivo što se ne poklapa uvek sa granicama poželjnog."

Državni udar[uredi | uredi izvor]

Posle 1967. tenzije između kiparskih Grka i Turaka su splasnule. Umesto toga, glavni izvor napetosti na ostrvu dolazi iz frakcija unutar zajednice kiparskih Grka. Iako je Makarios efektivno napustio ideju enozisa u korist „ostvarivog rešenja“, mnogi drugi su i dalje verovali da je jedina legitimna politička težnja kiparskih Grka unija sa Grčkom. Po dolasku, Grivas je počeo osnivanjem nacionalističke paravojne grupe poznate kao Nacionalna organizacija kiparskih boraca (EOKA-B), upoređujući se sa borbom EOKA za enozis pod britanskom kolonijalnom administracijom 1950-ih.

Vojna hunta u Atini videla je Makariosa kao prepreku. Makariosov neuspeh da raspusti Nacionalnu gardu, čijom oficirskom klasom su dominirali Grci sa kopna, značio je da je hunta imala praktičnu kontrolu nad kiparskim vojnim establišmentom, ostavljajući Makariosa izolovanim i ranjivom metom.

Turska invazija[uredi | uredi izvor]

glavni Tokom prve turske invazije, turske trupe su izvršile invaziju na teritoriju Kipra 20. jula 1974. pozivajući se na svoja prava prema Ugovoru o garanciji. Ovo proširenje zone pod turskom okupacijom prekršilo je međunarodno pravo, kao i Povelju Ujedinjenih nacija. Turske trupe uspele su da zauzmu 3% ostrva što je bilo praćeno paljenjem kvarta kiparskih Turaka, kao i silovanjem i ubijanjem žena i dece. Usledio je privremeni prekid vatre koji je ublažio Savet bezbednosti UN. Nakon toga, grčka vojna hunta je propala 23. jula 1974. i počeli su mirovni pregovori u kojima je uspostavljena demokratska vlada. Rezolucija 353 je prekršena nakon što je Turska napala drugi put i uspela da se domogne 37% teritorije Kipra. Ujedinjene nacije su ostrvo Kipar postavile za tampon zonu, koje je podelilo ostrvo na dve zone kroz „zelenu liniju“ i stavilo tačku na tursku invaziju. Iako je Turska 1975. godine objavila da će se okupirana područja Kipra zvati Saveznom turskom državom, to nije legitimisano u svetskim političkim razmerama. Ujedinjene nacije su pozvale na međunarodno priznanje nezavisnosti Republike Kipar u Rezoluciji 367 Saveta bezbednosti.[20]

U godinama nakon turske invazije na severni Kipar može se posmatrati istorija neuspešnih pregovora između dve strane. Proglašenje nezavisne Turske Republike Kipar iz 1983. godine dovelo je do porasta međuzajedničkih tenzija i sve teže da se pronađe međusobno razumevanje. Sa interesom Kipra za moguće članstvo u EU i novim generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom 1997. godine pojavile su se nove nade za novi početak. Međunarodna umešanost sa strane SAD i Velike Britanije, u želji da se reši kiparski spor pre pristupanja EU, dovela je do političkih pritisaka za nove razgovore. Verovanje da bi pristupanje bez rešenja ugrozilo grčko-turske odnose i priznanje podele ostrva usmeravalo bi predstojeće pregovore.[21]

Tokom dve godine formulisan je konkretan plan, Ananov plan. 2004. godine, peta verzija dogovorena sa obe strane i uz podršku Turske, SAD, UK i EU, zatim je predstavljena javnosti i održana je referendum u obe kiparske zajednice da bi se osigurala legitimizacija rezolucije. Kiparski Turci su glasali sa 65% za plan, međutim kiparski Grci su glasali sa većinom od 76% protiv. Ananov plan je sadržao više važnih tema. Prvo je uspostavila konfederaciju dve odvojene države pod nazivom Ujedinjena Kiparska Republika. Obe zajednice bi imale autonomne države kombinovane pod jednom jedinstvenom vladom. Članovi parlamenta bi se birali prema procentu u broju stanovnika kako bi se obezbedilo pravedno učešće obe zajednice. Plan je predložio demilitarizaciju ostrva tokom narednih godina. Razgovaralo se o broju od 45000 turskih doseljenika koji bi mogli ostati na ostrvu. Ovi doseljenici su postali veoma važno pitanje za mirovne pregovore. Prvobitno je turska vlada ohrabrivala Turke da se nasele na Kipru obezbeđujući transfer i imovinu, kako bi uspostavili pandan stanovništvu kiparskih Grka zbog njihove manjine od 1 do 5. Sa ekonomskom situacijom, mnogi kiparski Turci su odlučili da napuste ostrvo, međutim njihov odlazak je nadoknađen dolaskom turskih doseljenika, čime je odnos stanovništva između turskih Kiprana i grčkih Kiprana ostao stabilan.[22] Međutim, sve ove tačke su kritikovane i kao što se vidi u glasanju, uglavnom su kiparski Grci odbacili. Oni nazivaju raspad „Republike Kipar“, ekonomske posledice ponovnog ujedinjenja i preostale turske naseljenike kao razlog. Mnogi tvrde da je plan zaista više crpeo iz zahteva kiparskih Turaka nego interesa kiparskih Grka. Uzimajući u obzir da su SAD želele da Tursku zadrže kao strateškog partnera u budućim bliskoistočnim sukobima.[23]

Nedelju dana nakon neuspelog referenduma Republika Kipar se pridružila EU. U više slučajeva EU je pokušala da promoviše trgovinu sa Severnim Kiprom, ali bez međunarodno priznatih luka ovo je izazvalo veliku debatu. Obe strane trpe svoju nameru da pregovaraju, ali bez izgleda za bilo kakve nove kompromise ili dogovore UN ne žele da ponovo počnu proces. Budući da su se pregovori 2004. godine odvijali u brojkama, ali bez ikakvih rezultata, obe strane čvrsto drže svoju poziciju bez nazirenog prihvatljivog rešenja koje bi odgovaralo obema stranama.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ James, A. (28. 11. 2001). Keeping the Peace in the Cyprus Crisis of 1963–64 (na jeziku: engleski). Springer. str. 6. ISBN 978-1-4039-0089-0. 
  2. ^ Isachenko, Daria. „The Making of Informal States: Statebuilding in Northern Cyprus and Transdniestria”. 
  3. ^ French, David (19. 3. 2015). Fighting EOKA: The British Counter-Insurgency Campaign on Cyprus, 1955-1959 (na jeziku: engleski). OUP Oxford. str. 255. ISBN 978-0-19-104559-2. 
  4. ^ Akgönül, Samim (20. 2. 2006). Claire Copeaux-Mauss, Etienne Copeaux, Taksim! Chypre divisée, Lyon, Aedelsa éditions, 2005, 235 p. (na jeziku: francuski). 
  5. ^ Ethnic Conflict in Cyprus and the Contact Hypothesis: An Empirical Investigation. str. 4. 
  6. ^ French, David (19. 3. 2015). Fighting EOKA: The British Counter-Insurgency Campaign on Cyprus, 1955-1959 (na jeziku: engleski). OUP Oxford. str. 258. ISBN 978-0-19-104559-2. 
  7. ^ „TMT'NİN KURULUŞ TARİHİ HAKKINDA KKTC'DE YANLIŞ OLUŞAN KAMUSAL/TOPLUMSAL HAFIZA”. 
  8. ^ Isachenko, Daria. „The Making of Informal States: Statebuilding in Northern Cyprus and Transdniestria”. 
  9. ^ „Rauf Denktaş 1958 haziran - MİLLİYET GAZETE ARŞİVİ”. gazetearsivi.milliyet.com.tr. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 16. 05. 2023. 
  10. ^ „What Greeks and Turks contribute to the government revenue” (na jeziku: Greek). 1961. 
  11. ^ „The Cyprus Conflict The Main Narrative, continued”. Arhivirano iz originala 17. 02. 2007. g. Pristupljeno 16. 05. 2023. 
  12. ^ Ruysdael, Salomon (11. 9. 2002). New Trends in Turkish Foreign Affairs: Bridges and Boundaries (na jeziku: engleski). iUniverse. str. 299. ISBN 978-1-4759-1899-1. 
  13. ^ Borowiec, Andrew (2000). Cyprus: A Troubled Island (na jeziku: engleski). Greenwood Publishing Group. str. 55. ISBN 978-0-275-96533-4. 
  14. ^ Smit, Anneke (23. 5. 2012). The Property Rights of Refugees and Internally Displaced Persons: Beyond Restitution (na jeziku: engleski). Routledge. str. 51. ISBN 978-1-136-33143-5. 
  15. ^ O'Neill, John Terence; Rees, Nicholas (2005). United Nations Peacekeeping in the Post-Cold War Era (na jeziku: engleski). Taylor & Francis. str. 81. ISBN 978-0-7146-8489-5. 
  16. ^ Stephen, Michael (1997). The Cyprus Question (na jeziku: engleski). British-Northern Cyprus Parliamentary Group. str. 15. 
  17. ^ „EZFCIRT BY THE SECRETARY-GEmRAL ON THE UNITED NATIONS OPERATION IN CYPRUS” (PDF). 
  18. ^ „Κύπρος: Η τουρκική εισβολή”. Πεμπτουσία (na jeziku: grčki). 20. 7. 2022. 
  19. ^ „Cyprus Intercommunal Violence”. web.archive.org. Arhivirano iz originala 08. 11. 2004. g. Pristupljeno 16. 05. 2023. 
  20. ^ „Resolution 367”. unscr.com. 
  21. ^ „THE REFERENDUM AND ITS AFTERMATH - Cyprus Review”. 
  22. ^ Loizides, Neophytos (1. 9. 2011). Contested migration and settler politics in Cyprus (na jeziku: engleski). str. 30. 
  23. ^ Moulakis, Athanasios (jul 2007). Power-sharing and its discontents: Dysfunctional constitutional arrangements and the failure of the Annan plan for a reunified Cyprus (na jeziku: engleski). str. 43. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етничко_насиље_на_Кипру&oldid=27378289”