Pređi na sadržaj

Žene u antičkoj Atini

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hegesova stela ( oko 410 – 400. p. n. e.) jedan je od najboljih sačuvanih primera atičkih grobnih stela. Počev od oko 450. godine, atinski pogrebni spomenici su sve više prikazivali žene, uporedo kako je njihov građanski značaj rastao.[1]

Život žena u antičkoj Atini je značajan segment proučavanja oblasti klasičnih nauka, počevši od 1970-ih.

Informacije o životu atinskih žena potiču iz raznih drevnih izvora. Veliki deo izvora su literarni dokazi, prvenstveno iz antičkih tragedija, komedija i govorništva; dopunjena arheološkim izvorima kao što su epigrafika i grnčarija. Autori svih izvora bili su muškarci. Ne postoji sačuvano drevno svedočanstvo klasičnih atinskih žena o njihovim životima.

Ženska deca u antičkoj Atini nisu bila formalno obrazovana. Majke su ih učile veštinama koje bi im bile potrebne za vođenje domaćinstva. Udavali su se mlade, često za mnogo starije muškarce. Kada su se udavale, Atinjanke su imale dve glavne uloge: da rađaju decu i da vode domaćinstvo. Idealna Atinjanka nije izlazila u javnost ili komunicirala sa muškarcima sa kojima nije bila u srodstvu, iako je ova ideologija izolacije bila praktično primenjiva samo za bogate porodice. U većini domaćinstava, žene su bile potrebne za obavljanje zadataka kao što su odlazak na pijacu i uzimanje vode za kuvanje ili pranje, što je iziskivalo provođenje vremena van kuće, gde su interakcije sa muškarcima bile realne.

Pravno gledano, ženska prava su bila ograničena. Bilo im je zabranjeno učešće u političkom životu a takođe im je zabranjeno da obavljaju ekonomske transakcije veće od određenog iznosa. Međutim, čini se da ovo ograničenje nije uvek poštovano. U siromašnijim porodicama žene su radile da bi zaradile. Atinjanke su imale ograničenja u pogledu posedovanja imovinu, iako su mogle da imaju značajne miraze i da nasleđuju stvari.

Oblast građanskog života u kojoj su Atinjanke bile najslobodnije bila su verska i obredna sfera života. Pored važnih festivala rezervisanih isključivo za žene, učestvovale su u mnogim ritualnim aktivnostima gde su učešća uzimala oba pola. Od posebnog značaja bio je kult Atine Polije, čija je sveštenica imala značajan uticaj. Žene su igrale važnu ulogu u Panateneji, godišnjem festivalu odžavanom u čast Atine. Žene su takođe imale važnu ulogu u domaćim verskim ritualima.

Istoriografija

[uredi | uredi izvor]

Ne može se iskazati dovoljno čvrsto ili dovoljno često da odabir sada dostupnih knjiga-tekstova ne predstavlja grčko društvo u celosti.

— Džon J. Vinkler, The Constraints of Desire: The Anthropology of Sex and Gender in Ancient Greece[2]

Glavni izvori za živote žena u klasičnoj Atini su književni, politički i pravni,[3] i umetnički [4] Kako žene igraju istaknutu ulogu u velikoj atinskoj književnosti, u početku se čini da postoji mnogo dokaza o životima i iskustvima žene antičke Atine.[5] Međutim, sačuvane književne dokaze pisali su isključivo muškarci: istoričari nemaju direktan pristup verovanjima i iskustvima atinskih žena iz ovog peroida.[5] Upravo zbog toga Džon Dž. Vinkler piše u knjizi The Constraints of Desire da se „većina naših sačuvanih dokumenata jednostavno ne može uzeti u obzir kada govore o ženama“.[6]

Prema američkoj profesorki klasilnih nauka Sari Pomeroj, „tragedije se ne mogu koristiti kao nezavisni izvor za život prosečne žene“[7] jer je položaj žena u tragediji diktiran njihovom ulogom u pretklasičnim mitovima koje su tragičari koristili za izvore.[8]

Delo „Položaj žena u Atini u petom i četvrtom veku“ britanskog klasičara A. V Goma iz 1925. u velikoj meri se oslanjao na tragedije kao izvore. Gom je tvrdio je da su u ovim komadima ženski likovi kreirani prema pričama iz života savremenih žena Atine.[9] Osporena je i relevantnost komedije kao dokaza. Sara Pomeroj piše da je komedija, pošto se češće bavi običnim ljudima nego mitološkim junacima i heroinama, pouzdaniji izvor od tragedije za društvenu istoriju.[7] Gom je, međutim, kritikovao upotrebu antičkih komedija kao dokaza svakodnevnog života „jer se kod Aristofana sve može dogoditi“.[10]

Još jedan važan izvor za živote žena u klasičnoj Atini su sačuvani govori o pravu ili tokom pravnih procesa. Pošto se mnogi tiču nasleđa, oni su dragoceni izvori atinskih stavova prema rodu i porodici.[11] Iako se prema ovim izvorima mora postupati oprezno jer su suđenja u klasičnoj Atini bila „u suštini retoričke borbe“,[12] oni su korisni za informacije o ideološkim stanovištima po pitanju pola, porodice i domaćinstva.[11] Ovi govori takođe često sadrže reference na, pa čak i tekstove atinskih zakona koji inače nisu sačuvani. Pseudo-demostenski govor Protiv Nere, na primer, pominje zakon o preljubi koji u drugim izvorima nije potvrđen.[13]

Arheološki i ikonografski dokazi daju širi spektar perspektiva od isključivog korišćenja literature. Poznato je da su autori drevne atinske umetnosti uključivali metike.[14] Neke od ovih umetničkih dela i su možda proizvele žene i deca.[14] Iako je primenjenu umetnost (posebno grnčariju, grobne stele i figurice) koristio širi krug ljudi, za razliku od atinske knjiđevnosti. Ove umetnine su koristile i žene i deca.[14][15]

Pristupi

[uredi | uredi izvor]
Proučavanje žena u antici popularizovano je 1970-ih nakon širenja drugog talasa feminizma. Simon de Bovoar je imala veliki uticaj na razvoj feminizma drugog talasa, i ispitivala je živote žena u klasičnom svetu u svojoj knjizi Drugi pol

Pre 20. veka, a u nekim slučajevima čak i do perioda 1940-tih, istoričari su u velikoj meri uzimali antičke književne izvore kao dokaz o životu žena u antičkom svetu.[16] Sredinom 20. stoleća ovaj pristup je počinjao da se menja. Rane inovacije u proučavanju žena u drevnoj istoriji počele su u Francuskoj, pošto je škola Annales počela da se više interesuje za nedovoljno zastupljene grupe. Robert Fleseljer je bio uticajan rani autor o ženama u Grčkoj.[17] Otprilike u isto vreme, dela napiasna iz perspektive feminističke filozofije, kao što je Drugi pol Simon de Bovoar, takođe je proučavala živote žena u antičkom periodu.[17]

Pod uticajem feminizma drugog talasa, proučavanje žena u antici postalo je široko rasprostranjeno u zemljama engleskog govornog područja 1970-ih.[18] Broj stipendija za proučavanje žena antike se dramatično povećala od tada. Prva velika publikacija u ovoj oblasti bila je specijalno izdanje časopisa Arethusa iz 1973.[19] koje je imao za cilj da proučava žene antičkog sveta iz feminističke perspektive.[18] Tokom 1975. objavljeno je prvo izdanje knjige Sare Pomeroj Goddesses, Whores, Wives, and Slaves. Knjiga je opisana kao „inauguracija ženskih studija u okviru klasičnih nauka“.[20] Lin Fokshol je nazvala Pomerojevu knjigu „revolucionarnom“ i „velikim korakom napred“ u odnosu na prethodne studije na engleskom jeziku o starim ženama.[21] Prema profesorki klasičnih nauka Šeli Hejli, njen rad je „dao legitimnost proučavanju grčkih i rimskih žena iz perioda antike“.[22]

Međutim, klasične nauke su okarakterisane kao „notorno konzervativna“ oblast,[23] i u početku je istorija žena bila sporo uvođena u tokove nauke: od 1970. do 1985. godine, samo nekoliko članaka o ženama antike je objavljeno u vodećim stručnim časopisima.[24] Tako je 1976. jedan pregled mogao da predstavi „celo polje novijih naučnih dostignuća o ženama u celoj klasičnoj antici“.[25] Međutim, do 1980. pisanje o ženama u klasičnoj Atini opisano je kao „pozitivno trendi“,[26] a 1989. godine ženske studije su opisane kao „jedna od najuzbudljivijih tačaka rasta“ u klasičnim naukama.[27]

Zajedno sa feminističkom teorijom, rad Mišela Fukoa, nasatao pod uticajem strukturalizma i poststrukturalizma, imao je značajan uticaj na proučavanje roda u klasičnoj antici.[28] Fuko je hvaljen jer posmatra rod kroz prizmu društvenih sistema.[29] Prema Lin Fokshol, njegov pristup je „imao veći uticaj na proučavanje roda od bilo čega iz drugog talasa feminizma“[28] i „praktično je kanonski u nekim krugovima“.[30] Međutim, Fukoov rad je kritikovan zbog „plitke rasprave o ženama kao istorijskim subjektima“.[31]

Interesovanje naučnika za živote žena u drevnom svetu je nastavilo da raste. Do 2000. godine, broj knjiga fokusiranih na žene u staroj Grčkoj objavljen u periodu od tri godine mogao je da obuhvati osamnaest dela.[32] Opseg tema koje pokrivaju ženski istoričari takođe se značajno povećao; 1980. pitanje statusa žena bilo je najvažnija tema za istoričare atinskih žena,[33] ali su do 2000. naučnici radili i na „polu, telu, seksualnosti, muškosti i drugim temama“.[32]

Sve do 1980-tih, centralna tema u proučavanju žena antičke Atine bio je prvenstveno status žena[34] i kako su na njih gledali muškarci.[35] Rana feministička struja u akadimiji imala je za cilj da potvrdi da su žene bile značajne u drevnoj istoriji i da u isto vreme pokažu kako su bile potlačene.[36] Rani naučnici su smatrali da su atinske žene imale „neplemenito“ mesto,[37] ali je 1925. ovu poziciju osporio profesor Arnold Vikomb Gom. Prema Gomeu, žene su imale visok društveni status uprkos ograničenim zakonskim pravima; njegov stav je od tada učvršćivao tu poziciju.[38] Oni koji se zalažu za visok status atinskih žena pretežno navode tragediju, a oni koji se protive ističu govorništvo.[39]

Sa povećanim interesovanjem naučnika iz oblasti klasičnih naučnika za istoriju žena, brojne srodne discipline su takođe razvijane. Klasicisti su postali više zainteresovani za porodicu nakon periodda Drugog svetskog rata, a posebno je uticajna knjiga V. K. Lejsija objavljena 1968. The Family in Classical Greece.[40] Istorija detinjstva se pojavila kao poddisciplina istorijske nauke tokom 1960-tih,[41] a druge discipline kao što je proučavanje antičke medicine bile su pod uticajem feminističkog pristupa klasičnim naukama.[42]

Detinjstvo

[uredi | uredi izvor]
Photograph of a grave stele commemorating a young girl
Atinjanke su se igrale lutkama. Plangon, mlada devojka na ovoj grobnoj steli, u desnoj ruci drži lutku.

Smrtnost novorođenčadi bila je veoma česta pojava u klasičnoj Atini. Možda 25 procenata dece je umiralo tokom porođaja ili ubrzo nakon rođenja.[43] Pored prirodnih rizika porođaja, stari Atinjani su praktikovali čedomorstvo; prema Sari Pomeroj, devojčice su bile češće ubijene nego dečaci.[44] Donald Engels je tvrdio da je visoka stopa čedomorstva žena bila „demografski nemoguća“,[45] iako su naučnici od tada uglavnom odbacili ovaj argument.[46][48] Iako su naučnici pokušali da utvrde stopu čedomorstva žena, Sintija Peterson odbacuje ovaj pristup kao postavljanje pogrešnih pitanja; Peterson predlaže da bi naučnici umesto toga trebalo da razmotre društveni značaj i uticaj prakse.[49]

Žan Burne Grosman piše da je izledno da su na sačuvanim nadgrobnim spomenicima na Atici imena umrlih devojčica podjednako često obeležavala kao i imena dečaka, iako su prethodna naučnici sugerisali da se dečaci obeležavaju i do dva puta češće.[50] Ako bi preživela, atinska deca su imenovana na ceremoniji (dekate) deset dana nakon rođenja.[51] Zapažene su i druge atinske ceremonije kojima se slavi porođaj (pet, sedam i četrdeset dana nakon rođenja).[52] Obredi su kasnije postali češći i složeniji za dečake nego za devojčice.[53]

Atinjanske su u proseku verovatno imale menarhu sa okvirno četrnaest godina, kada bi se udavale.[54] Devojke koje su umrle pre braka bile su oplakivane zbog neuspeha da dostignu zrelost. Memorijalne vaze za mrtve devojke u klasičnoj Atini često su ih prikazivale obučene kao neveste, a ponekad su bile u obliku loutrofora.[55]

Atinske devojke nisu bile formalno obrazovane; umesto toga, majke su ih učile veštinama neophodnim za vođenje domaćinstva. Formalno obrazovanje za dečake sastojalo se od retorike, neophodne za efektivno sudelovanje u politici grada. Dečaci su imali i fizičko vaspitanje, u sklopu priprema za vojnu službu. Ove veštine nisu smatrane neophodnim za žene, kojima je bilo zabranjeno da ih uče.[56] Klasična umetnost ukazuje na to da su se devojčice i dečaci igrali igračkama kao što su klupke, obruči i klackalice i druge igre.[57] Nadgrobni spomenik Plangona, Atinjanke stare oko pet godina, koji se nalazi u muzeju Gliptoteka u Minhenu, prikazuje je kako drži lutku; a nekoliko piljaka visi na zidu u pozadini.[58]

O ulozi atinske dece u religiji zna se više nego o bilo kom drugom aspektu njihovog života, a čini se da su igrala istaknutu ulogu u verskim obredima.[59] Devojke su davale priloge Artemidi uoči stupanja u brak, tokom trudnoće i na porođaju.[60] Iako se devojčice i dečaci prikazuju na bokalima za vino u vezi sa ranoprolećnim festivalom Anthesteria, prikazi dečaka su daleko češći.[61]

Porodični život

[uredi | uredi izvor]

Brak

[uredi | uredi izvor]

Primarna uloga slobodnih žena u klasičnoj Atini bila je da se udaju i rađaju.[62] Naglasak na braku kao načinu da se porodica ovekoveči kroz rađanje dece promenio se od perioda arhaične Atine, kada su (barem među moćnim) brakovi bili podjednako vezani za stvaranje korisnih veza koliko i za održavanje porodice.[63] Atinjanke su se obično prvi put udavale za mnogo starije muškarce oko četrnaest godina.[64][65] Pre toga o njima je brinuo njihov najbliži muški rođak, koji je bio odgovoran za izbor njihovog muža;[67][68] mlada je imala maalo uticaja u donošenju odluke o izboru surpužnika.[69] Pošto se klasični atinski brak bavio proizvodnjom dece koja bi mogla da naslede imovinu svojih roditelja,[70] žene su se često udavale za rođake.[68] Ovo je posebno bio slučaj žena bez braće (epikleroi), čiji je najbliži muški rođak dobio prvu opciju da se oženi sa njom.[71]

Stupanje u brak je najčešće uključivao prethodbu veridbu (engue), pre nego što je mlada bila predata novom mužu i kiriosu (ekdosis).[72] Manje uobičajen oblik braka, koji se praktikuje u slučaju epikleroi , potrebna je sudska presuda (epidikasia).[73] Atinjanke su se udavale uz miraz, koji je trebalo da im obezbedi egzistenciju.[74] U zavisnosti od porodice, miraz je mogao biti čak 25 posto porodičnog bogatstva.[75] Ćerke iz čak i najsiromašnijih porodica su imale miraz u vrednosti od deset mina. Bogate porodice mogle su da obezbede mnogo veće miraze; Demostenova sestra, na primer, imala je miraz u iznosu od dva talenta (120 minae).[76] Miraz se obično sastojao od pokretne robe i gotovine, iako je povremeno bila uključena i zemlja.[75]

Samo u vanrednim okolnostima je bila mogućnost da dođe do udaje bez mirazaa. Nedostatak miraza mogao se protumačiti kao dokaz da nije došlo do legitimnog braka.[77] Miraz je možda povremeno bio zanemaren ako su porodične veze neveste bile dobre; Kalija se navodno oženio Elpinicom, ćerkom plemenite Filaide, da bi se pridružio toj porodici i bio je dovoljno bogat da ga izostanak miraza nije doticao.[78]

Udate žene bile su odgovorne za svakodnevno vođenje domaćinstva. U braku su preuzimale odgovornost za prosperitet muževe kuće i zdravlje njenih članova.[79] Njihove prvenstvene obaveze bile su rađanje, vaspitanje i briga o deci, tkanje sukna i izrada odeće.[80] Oni su takođe bili odgovorni za brigu o bolesnim članovima domaćinstva, nadgledanje rada robova i osiguranje da domaćinstvo ima dovoljno hrane.[81]

U klasičnim atinskim brakovima, muž ili žena su mogli legalno da pokrenu razvodnu parnicu.[82] Ženin najbliži muški rođak (koji bi bio njen kyrios ukoliko nije udata) takođe bi to mogao učiniti, očigledno čak i protiv želje para.[83] Nakon razvoda, muž je morao da vrati miraz ili da plaća 18 posto kamate godišnje kako bi se žena nastavila sa svojim životom i mogla da se ponovo uda.[84] Ako je u trenutku razvoda bilo dece, ona su ostajala u kući svog oca i on je bio odgovoran za njihovo vaspitanje.[85] Ako je žena počinila preljubu, njen muž je po zakonu morao da se razvede od nje.[86] Oženjeni epikleros[88] bi se razveo da bi se mogla udati za svog najbližeg rođaka.[86]

Osamljenost

[uredi | uredi izvor]
Iako se očekivalo da se ugledne Atinjanke drže podalje od očiju javnosti, obaveze poput donošenja vode iz fontane na ivici agore bi ih primorale da izađu iz kuće.

Žene su u idealnom scenariju bile odvojene od muškaraca.[89] Ova ideologija razdvajanja bila je toliko jaka da je strana u parnici (protiv Simon) mogla da tvrdi da se njegova sestra i nećake stide što su u prisustvu svojih muških rođaka kao dokaz da su ugledni.[90] Neki istoričari su prihvatili ovu ideologiju kao tačan opis načina na koji su Atinjanke živele svoje živote; V. B. Tirel je, na primer, rekao: „Spoljna vrata kuće (imanja) su granica za slobodne žene“.[91] U Politici, Aristotel je postavio pitanje: „Kako je moguće sprečiti žene siromašnih da izlaze napolje?“[92]

Ideal da ugledne žene treba da budu van očiju javnosti bio je toliko ukorenjen u antičkoj Atini da bi i prosto imenovanje žene koja je bila građanka moglo prouzrokovati sramotu i uvredu.[93] Sveštenice su bile jedina grupa žena koja je bila izuzeta od ovog pravila.[94] Tukidid je napisao u svojoj Istoriji Peloponeskog rata: „Velika je čast žene čija je reputacija među muškarcima što manja, bilo pohvalno ili po krivici”.[95] Žene su bile društveno prepoznate i određene po njihovim odnosima sa muškarcima,[96] što bi moglo da stvori zabunu ako se dve sestre obe nazivaju ćerkom (ili sestrom) istog čoveka.[97] U govorima na sudu, gde je položaj žene često bila važna poenta u sudskom sporu ili izlaganju na sudu (naročito u slučajevima nasleđivanja), čini se da su govornici namerno izbegavali da ih imenuju.[98]

Iako Demosten govori o svojoj majci i sestri u pet sačuvanih govora vezanih za njegovo nasledstvo, nijedna nikada nije spomenuta po imenu; u njegovom celokupnom radu je imenovano samo 27 žena, u poređenju sa 509 muškaraca koje je pomenuo po imenu.[99] Upotreba ženskog imena – kao u slučaju Nera i Fano u Apolodorovom govoru Protiv Nere – tumačena je kao implikacija da je žena neugledna.[100] Džon Guld je napisao da se žene imenovane u klasičnom atinskom govorništvu mogu podeliti u tri grupe: žene niskog statusa, protivnice govornika,[102] i pokojnice.[99]

U praksi, samo bogate porodice su bile u mogućnosti da sprovedu ovu ideologiju.[103] Obaveze su žene često primorale da napuštaju kuću; da donesu vodu iz bunara ili operu odeću i drugo. Iako su bogate porodice možda imale robove što je omogućavalo slobodnim ženama da ostanu u kući, ali većina ne bi imala dovoljno robova da uopšte spreče slobodne žene da odu.[104] Prema Guldu, čak i Atinjanke koje su bile prisiljene da rade van kuće iz ekonomskih razloga bi imale konceptualne (ako ne i fizičke) granice koje bi ih sprečavale da komuniciraju sa nepovezanim muškarcima.[105] Nasuprot tome, Kostas Vlasopulos tvrdi da su neke oblasti Atine (kao što je agora) bile „slobodni prostori“ gde su žene i muškarci mogli da međusobono komuniciraju.[106]

Čak i najuglednije građanke su izlazile van okvira domaćinstva za potrebe učešća u ritualima, prvenstveno na festivalima, žrtvovanju i sahrani, gde bi komunicirale sa muškarcima.[107] Tesmoforija, važan festival posvećen Demetri, u kojem su učestvovale isključivo žene, organizovale su i vodile atinske građanke.[108] Atinjanke su takođe izlazile napolje u društvu. Dejvid Koen piše: „Jedna od najvažnijih aktivnosti žena je bila poseta ili pomoć prijateljima ili rođacima“,[108] pa su čak i bogate žene koje su sebi mogle priuštiti da ceo život provedu u zatvorenom prostoru verovatno su, pored religioznih, bile u društvenoj interakciji sa drugim ženama napolju. i ritualne prilike kada su viđani u javnosti.[109] Prema D. M. Šapsu (pozivajući se na Koena), ideologija rodnog razdvajanja u klasičnoj Atini bi ohrabrila žene da ostanu u zatvorenom prostoru, ali bi je prevazišle neophodne spoljne aktivnosti.[110]

Povučen način života žena se verovatno odnosio i na unutrašnjoist domaćinstva. Čini se da književni dokazi sugerišu da su u atinskim kućama postojale odvojene muške i ženske odaje.[111] Eufilet navodi da su ženske odaje iznad muških,[112] dok su u Ksenofontovom Ekonomikusu na istom nivou kao i muške odaje, ali su „odvojene vratima zatvorenim prečkom“.[113] Međutim, arheološki dokazi sugerišu da ova granica nije bila tako strogo definisana kao što sugerišu književna dela. Liza Nevet je, na primer, tvrdila da su Atinjanke u stvarnosti bile ograničene samo na „ženske odaje“ kada su dolazili muškarci sa kojim nisu bili u rodu.[111]

Zakonska prava

[uredi | uredi izvor]
Ostaci beme, ili govorničke platforme, na Pniksu u Atini. Atinjankama je bilo zabranjeno da učestvuju na Skupštini koja je ovde održana.

Stanovnici Atine bili su podeljeni u tri klase: Atinjani, metici i robovi.[114] Svaka od ovih klasa imala je različita prava i obaveze: na primer, Atinjani nisu mogli postati robovi, dok su metici mogli.[115] Nikol Loro piše da se Atinjanke nisu smatrale građanima.[116] Ovo stanovište, međutim, nije univerzalno prihvaćeno. Eva Kantarela se ne slaže, tvrdeći da su obe grčke reči koje se koriste za označavanje državljanstva, aste i politis, korišćene za Atinjanke.[117] Josine Blok tvrdi da vojna i politička služba nisu bili preduslovi za državljanstvo; umesto toga, kaže ona, već da je učešće u kultnom životu polisa osobu činilo građaninom.[118] Prema Bloku, i Atinjani i Atinjanke su smatrane građanima.[119] Slično, Sintija Paterson kaže da, dok engleska reč „građanin“ označava deljenje političkih kao i prava za zastupanje na sudu. Ona stoga tvrdi da je rečeni državljanstvo i građanstvo najbolje izbegavati kada se govori o klasičnim atinskim konceptima.[120]

Atinjanke su trpele značajna ograničenja. Poput robova i metika, njima je uskraćena politička sloboda,[121] isključeni su iz sudova i Skupštine.[122] U nekim slučajevima, ako su žene komentarisale učešće muža u politici, bile su ukorene. O tome govori jedna drama koju je napisao Aristofan. Prava metičkih žena bila su bliža pravima metičkih muškaraca. Metićanke su plaćale samo 6 drahmi godišnje za glasačke takse, u poređenju sa 12 koje su plaćali njihovi muški kolege,[123] i nisu služile vojnu službu, ali osim ovoga, njihova zakonska prava i obaveze su bila ista kao i kod muškaraca metika.[124]

Na atinskim sudovima, sve porote su bile sastavljene od muškaraca.[125] Atinjanke se nisu mogle pojaviti kao parničarke; zastupao ih je njihov kirios ili, ako je on bio na drugoj strani spora, bilo koji čovek koji je to želeo.[126] Prema Sajmonu Goldhilu, „izgleda da Atinski sud nije bio voljan da dozvoli bilo kakvo žensko prisustvo u građanskom prostoru samog sudskog suda”.[127] Metićanke bi se, međutim, očigledno mogle pojavljivati u sudskim sporovima u svoje ime, i mogle bi pokrenuti sudski postupak.[128]

U političkoj sferi, muškarci su činili skupštinu i obavljali političke funkcije.[129] Iako su Atinjanke bile formalno sprečene da učestvuju u demokratskom procesu, Kostas Vlasopulos piše da bi bile izložene političkoj debati na agori.[130] Pored toga, čini se da su se neke Atinjanke uključivale u javne poslove, uprkos njihovom formalnom isključenju iz političke arene.[131] Plutarh, u svom Perikleovom životu, priča dve priče o Elpiničinom javnom delovanju. Jednom je, kaže, kritikovala Perikla što je ratovao protiv drugih grčkih gradova;[132] drugom prilikom ga je molila da ne goni njenog brata Kimona pod optužbom za izdaju.[133]

Sve do Perikleovog zakona o državljanstvu 451–50, svako dete sa atinskim ocem smatralo se atinskim građaninom.[134] Blok sugeriše da je u ovom periodu bilo pravno moguće da se dete smatra atinskim državljaninom preko atinske majke, čak i sa ocem koji nije državljanin, mada priznaje da bi to bilo izuzetno.[135] Međutim, drugi istoričari se ne slažu — K. R. Valters, na primer, eksplicitno odbacuje tu mogućnost, tvrdeći da bez oca građanina dete nije imalo načina da uđe u deme ili phratry.[136] Blok sugeriše da je dete umesto toga moglo biti upisano u deme i fratriju dede po majci.[135] Nakon donošenja Periklovog zakona o državljanstvu, koji je zahtevao da oba roditelja budu Atinjani da bi se dete smatralo atinskim državljaninom, čini se da je značaj Atinjanski porastao, iako nisu stekle zakonska prava.[137]

Religija

[uredi | uredi izvor]

Religija je bila jedina oblast javnog života u kojoj su žene mogle da učestvuju slobodno;[138] prema Kristoferu Keriju, to je bila „jedina oblast grčkog života u kojoj je žena mogla da ostvari uticaj sličan uticaju muškarca“.[139] Religiozne aktivnosti žena, uključujući odgovornost za žaljenje na sahranama[140] i učešće u ženskim i mešovitim polnim kultovima, bile su neizostavni deo atinskog društva.[141] I Atinjanke i ne-Atinjanke učestvovale su u javnim verskim aktivnostima. Elefsinske misterije koje je kontrolisala država, na primer, bile su otvorene za sve ljude koji govore grčki, muškarce i žene, slobodne i neslobodne.[142]

Uz učešće u ključnim ritualima u zajednici, žene su imale važnu ulogu u religiji. One su bili posebno važni akteri u obredima – posebno venčanja, porođaja i sahrane.[143] Žene su učestvovale u brojnim privatnim ritualima kako bi se pripremile i proslavile brak. Takođe su igrali veliku ulogu u pogrebnim ritualima i obredima žalosti.[144]

Pre udaje, devojke su bile posvećene Artemidi, često igračke iz detinjstva i pramenove kose.[145] Pored prinosa Artemidi, devojke su prinosile predbračne žrtve Geji i Uranu, Erinijama i Mojrama i njihovim precima.[146] Bio je običaj da se mlada kupa pre venčanja; tegle zvane loutroforoi korišćene su za uzimanje vode, a mnoge od njih su kasnije bile posvećene nimfama.[147][147]

Do klasičnog perioda, zakoni su određivali koje žene mogu da žale na sahrani; ožalošćeni su morali da budu rođaci pokojnika ili bliže srodnici sa pokojnicima.[148] Žene su uticale na organizaciju sahrane.[149] Ova obaveza se nastavila i nakon sahrane, a žene su redovno obilazile grobove članova porodice da bi prinosile žrtve.[150] Grobnica se obilazila tri, devet, trideset dana i godinu dana nakon sahrane.[151] Prikazi na atičkim lekitima prikazuju žene koje donose prinose na grob.[152]

Kult Atine

[uredi | uredi izvor]

Kult Atine (po kojoj je imenovan grad, čiji je bila zaštitnica) bio je važan, centralni deo atinskog društva, jačajući moral i održavajući društvenu strukturu.[153] Žene su imale ključnu ulogu u kultu; sveštenstvo Atine je bilo položaj od velikog značaja,[154] a sveštenica je mogla da koristi svoj uticaj da podrži političke stavove. Prema Herodotu, pre bitke kod Salamine, atinska sveštenica je podsticala evakuaciju Atine govoreći Atinjanima da je zmija sveta Atine (koja je živela na Akropolju) već otišla.[154]

Najvažniji festival posvećen Atini u Atini bila je Mala Panateneja, koja se održavala svake godine, koja je bila otvorena za oba pola.[155] Muškarci i žene očigledno nisu bili odvojeni tokom procesije koja je vodila životinje žrtvovane do oltara, što je verski najvažniji deo festivala.[155] Metici, i muškarci i žene, takođe su imali ulogu u panatinejskoj povorci,[156] iako je bila podređena ulozi Atinjana.[157] U povorci su mlade plemenite devojke ( kaneforoi ) nosile svete korpe. Od devojaka se zahtevalo da budu device; sprečiti da kandidat bude izabran značilo je, prema Pomeroju, dovođenje u pitanje njeno dobro ime.[158] Harmodijevu sestru su navodno odbacili sinovi Pizistrata kao kanefora, što je ubrzalo njegovo ubistvo Hiparha.[159]

Svake godine Atinjanke su tkale novi peplos za drvenu statuu Atiune. Svake četiri godine, za Veliku Panateneju, peplos je bio rađen za mnogo veću statuu Atine i mogao je da se koristi kao jedro.[160] Ovaj rad su počinjale dve devojčice između sedam i jedanaest godina, a završavle su ga druge žene.[161]

Ženski festivali

[uredi | uredi izvor]

Žene su mogle da učestvuju na skoro svim verskim festivalima u klasičnoj Atini, ali su neki značajni festivali bili ograničeni samo na žene.[162] Najvažniji ženski praznik bila je Tezmoforija, obred plodnosti za Demetru koji su poštovale udate plemkinje. Tokom festivala žene su boravile tri dana na Demetrinom svetilištu na vrhu brda, vršeći obrede i slaveći.[163] Iako su specifični rituali Tesmoforije nepoznati, svinje su žrtvovane i sahranjene; boginji su prinošeni ostaci onih koji su žrtvovani prethodne godine.[164]

Većina ženskih praznika bila je posvećena Demetri,[165] ali neki festivali (uključujući Brauroniju i Arreforiju) odavali su počast drugim boginjama. Oba festivala su bili obredi u kojima su devojke postajale odrasle žene.[166][167]

Pozorište

[uredi | uredi izvor]

Atinski festival Velike Dionizije obuhvatao je pet dana dramskih predstava u Dionisovom pozorištu, a Lenaja je imala dramsko takmičenje u okviru svog festivala. Da li je ženama bilo dozvoljeno da prisustvuju pozorištu tokom ovih festivala bilo je predmet duge debate klasicista,[169] koja se uglavnom vrti oko toga da li se pozorište smatra verskim ili građanskim događajem.[170]

Džefri Henderson piše da su žene bile u pozorištu, pozivajući se na Platonove Zakone i Gorgiju, gde se navodi da je drama bila upućena muškarcima, ženama i deci.[171] Henderson takođe pominje kasnije priče o atinskom pozorištu, kao što je priča da je Eshilova Eumenida uplašila žene u publici da pobace.[172] Drugi dokazi o prisustvu žena u pozorištu u Atini uključuju odsustvo preživelih zabrana njihovog prisustva i važnost žena u atinskim ritualima, posebno onima povezanim sa Dionizom.[173]

Prema Sajmonu Goldhilu, dokazi su u osnovi neubedljivi.[174] Goldhil piše da se pozorište može posmatrati kao društveni i politički događaj sličan Skupštini i sudnici, a žene su možda bile isključene.[175] Dejvid Kavalko Rozeli piše da iako je Goldhillova perspektiva dragocena, on ne uzima u obzir u dovoljnoj meri ritualnu svrhu pozorišta.[175] Ako su žene išle u pozorište, moguće je da su sedele odvojeno od muškaraca.[176]

Ekonomska aktivnost

[uredi | uredi izvor]

Ekonomska moć Atinjanski bila je pravno ograničena. Istoričari tradicionalno smatraju da je antičkim Grkinjama, posebno u klasičnoj Atini, nedostajao ekonomski uticaj.[177] Atinjanima je bilo zabranjeno da sklapaju ugovor vredan više od medimnosa ječma, dovoljnog da prehrani prosečnu porodicu šest dana.[178] U najmanje jednom slučaju, međutim, poznato je da je jedna Atinjanka imala posla sa znatno većom sumom,[179] a Debora Lajons piše da je postojanje takvog zakona „nedavno dovedeno u pitanje“.[180] Uprkos tome, nema dokaza da su Atinjanke posedovale zemlju ili robove (dva najvrednija oblika imovine).[181]

Iako Atinjanke nisu imale zakonsku dozvolu da raspolažu velikim sumama novca, često su imale veliki miraz koji ih je izdržavao tokom života.[182] Prihod od miraza mogao bi biti značajan. Što je miraz žene veći u odnosu na bogatstvo njenog muža, to će ona verovatno imati veći uticaj u domaćinstvu pošto je zadržavala miraz ako se razvedu.[183] Atinjanke su takođe mogle da steknu imovinu nasledstvom ukolio su bile najbliži preživeli srodnik preminulog,[185][186], ali nisu mogle ugovorom da stiču ili raspolažu imovinom.[187]

Ugledne Atinjanke bile su na distanci od muškaraca sa kojima nisu bile u nekoj vrsti srodstva a atinski građani su smatrali da je ponižavajuće za građanke i žene da rade,[188] ali je potvrđeno da žene (slobodne i neslobodne) rade na brojnim funkcijama. Žene su se bavile zanimanjima koja su bila proširenje kućnih poslova, kao što su rad na tekstilu i pranje,[189] i ona koja nisu bila vezana za kućne poslove: obućarke, pozlaće, tkačice mreža, grnčari i mladoženja. [190]

Neke Atinjanke bile su trgovkinje[191] a atinski zakoni su zabranjivali kritikovanje bilo koga (muškaraca ili žena) zbog prodaje na pijaci.[192][194] Žene su takođe išle na pijacu da kupe robu;[195] iako su bogate žene posedovale robove koje su mogle da pošalju da obave poslove za njih. Siromašnije žene su same išle na pijacu.[196]

Prostitucija

[uredi | uredi izvor]
Photograph of an Attic red-figure vase, showing a reclining woman.
Photograph of an Attic red-figure vase, showing a female flute player and male guests at a symposium.
Pošto poštovane Atinjanke nisu mogle da učestvuju u simpozijumima, prostitutke su zabavljale goste.

U klasičnoj Atini, prostitucija žena je bila legalna, iako neugledna, ova aktivnost je bila oporezovana.[197] Prostitutke u Atini su bile ili pornai ili hetairai („saputnice“, eufemizam za prostituciju više klase).[197] Iako su mnogi bili robovi ili metici (a za javne javne kuće u kojima su radili robovi, govorilo se da su bili deo Solonovih reformi),[198] žene rođene u Atini takođe su se bavile prostitucijom u Atini.[199] Pornai je očigledno naplaćivao jedan do šest obola za svaki seksualni čin;[200] heterai su češće primali poklone i usluge od svojih klijenata, što im je omogućavalo da zadrže fikciju da nisu plaćeni za seks.[201]

Organizatori simpozijuma su često angažovali prostitutke kao zabavu za goste, što se vidi na osnovu prikaza na vazama. Prostitutke su takođe crtane na čašama za piće za mušku zabavu.[202] Plesačice i muzičari koji su zabavljali na simpozijumima su možda bili seksualno zlostavljani; u Aristofanovoj komediji Thesmophoriazusae, devojka koja pleše tretirana je kao prostitutka, a Euripid naplaćuje čuvaru jednu drahmu da bi imao seks sa njom.[203]

Hetairai su mogli da bude najnezavisnije, najbogatije i najuticajnije žene u Atini,[204] i mogla bi da uspostavi dugoročne veze sa bogatim i moćnim muškarcima.[205] Najuspešniji hetairai su bili slobodni da biraju svoje klijente,[206] a ponekad su postajali konkubine bivših klijenata.[207]

Atinske prostitutke su verovatno češće vršile čedomorstvo u poređenju sa udatim građankama;[208] profesorka Sara Pomeroj sugeriše da su verovatno preferirale kćeri – koje bi mogle da postanu prostitutke – nego sinove. Neke prostitutke su takođe kupovale robove i obučavale napuštenu decu da rade u branši.[208]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Osborne 1997, str. 4
  2. ^ Winkler 1989, str. 19
  3. ^ Gould 1980, str. 39
  4. ^ Gomme 1925, str. 6
  5. ^ a b Gould 1980, str. 38
  6. ^ Winkler 1989, str. 5
  7. ^ a b Pomeroy 1994, str. x
  8. ^ Pomeroy 1994, str. 93–94
  9. ^ Pomeroy 1994, str. 59
  10. ^ Gomme 1925, str. 10
  11. ^ a b Foxhall 2013, str. 18
  12. ^ Gagarin 2003, str. 198
  13. ^ Johnstone 2002, str. 230, n. 3
  14. ^ a b v Beaumont 2012, str. 13
  15. ^ Foxhall 2013, str. 20
  16. ^ Foxhall 2013, str. 4
  17. ^ a b Foxhall 2013, str. 6
  18. ^ a b Foxhall 2013, str. 6
  19. ^ Arthur 1976, str. 382
  20. ^ Hall 1994, str. 367
  21. ^ Foxhall 2013, str. 7
  22. ^ Haley 1994, str. 26
  23. ^ Haley 1994, str. 26
  24. ^ Foxhall 2013, str. 7–8
  25. ^ Katz 2000, str. 505
  26. ^ Gould 1980, str. 39
  27. ^ Winkler 1989, str. 3
  28. ^ a b Foxhall 2013, str. 12
  29. ^ Milnor 2000, str. 305
  30. ^ Foxhall 2013, str. 14
  31. ^ Behlman 2003, str. 564
  32. ^ a b Katz 2000, str. 505
  33. ^ Gould 1980, str. 39
  34. ^ Pomeroy 1994, str. 58
  35. ^ Gould 1980, str. 39
  36. ^ Foxhall 2013, str. 8
  37. ^ Gomme 1925, str. 1
  38. ^ Pomeroy 1994, str. 58–59
  39. ^ Pomeroy 1994, str. 59
  40. ^ Beaumont 2012, str. 5
  41. ^ Beaumont 2012, str. 7
  42. ^ Hall 1994, str. 367
  43. ^ Garland 2013, str. 208
  44. ^ Pomeroy 1994, str. 69
  45. ^ Engels 1980, str. 112
  46. ^ Patterson 1985, str. 107
  47. ^ Golden 1981, str. 318
  48. ^ For instance, Mark Golden points out that Engel's argument equally applies to other pre-industrial societies in which female infanticide is known to have been practiced, and therefore cannot be valid.[47]
  49. ^ Patterson 1985, str. 104
  50. ^ Grossman 2007, str. 314
  51. ^ Noy 2009, str. 407
  52. ^ Garland 2013, str. 209
  53. ^ Garland 2013, str. 210
  54. ^ Pomeroy 1994, str. 68
  55. ^ Pomeroy 1994, str. 62
  56. ^ Pomeroy 1994, str. 74
  57. ^ Oakley 2013, str. 166–167
  58. ^ Grossman 2007, str. 315
  59. ^ Garland 2013, str. 207
  60. ^ Garland 2013, str. 208
  61. ^ Oakley 2013, str. 166–167
  62. ^ Pomeroy 1994, str. 62
  63. ^ Osborne 1997, str. 28
  64. ^ Dover 1973, str. 61
  65. ^ Lyons 2003, str. 126
  66. ^ Gould 1980, str. 44
  67. ^ When a woman married, her husband became her new kurios. His authority over his wife extended to the right to select a new husband for his widow in his will.[66]
  68. ^ a b Pomeroy 1994, str. 64
  69. ^ Bakewell 2008, str. 103
  70. ^ Davis 1992, str. 289
  71. ^ Pomeroy 1994, str. 61
  72. ^ Kamen 2013, str. 91–2
  73. ^ Kamen 2013, str. 92
  74. ^ Foxhall 1989, str. 32
  75. ^ a b Cantarella 2005, str. 247
  76. ^ Kapparis 1999, str. 268–269
  77. ^ Noy 2009, str. 407
  78. ^ Pomeroy 1994, str. 63
  79. ^ Fantham et al. 1994, str. 101
  80. ^ Gould 1980, str. 51
  81. ^ Xenophon, Oeconomicus, 7.35–7.37
  82. ^ Pomeroy 1994, str. 62
  83. ^ Gould 1980, str. 43
  84. ^ Pomeroy 1994, str. 63
  85. ^ Pomeroy 1994, str. 65
  86. ^ a b Cohn-Haft 1995, str. 3
  87. ^ Isaeus 10.4.
  88. ^ For example, if a man's son died, as is the case in Isaeus' speech Against Aristarchus, his daughter could become epikleros.[87]
  89. ^ Dover 1973, str. 61
  90. ^ Lysias 3.6.
  91. ^ Cohen 1989, str. 7
  92. ^ Aristotle, Politics, 1300a.
  93. ^ Winkler 1989, str. 5
  94. ^ Patterson 1987, str. 53
  95. ^ Thucydides, History of the Peloponnesian War 2.45.2. Trans. Schaps 1977, str. 323
  96. ^ Noy 2009, str. 399
  97. ^ Noy 2009, str. 405
  98. ^ Schaps 1977, str. 323
  99. ^ a b v Gould 1980, str. 45
  100. ^ Noy 2009, str. 405
  101. ^ Noy 2009, str. 401
  102. ^ Gould points out that women connected with a political opponent are "a clear extension of the first category", i.e. low status women.[99] In the case of Apollodorus Against Neaera, for instance, the speaker argues that Phano is the daughter of the ex-prostitute Neaera. His use of her name is a rhetorical strategy to encourage the jury to think of her as disreputable.[101]
  103. ^ Dover 1973, str. 69
  104. ^ Cohen 1989, str. 8–9
  105. ^ Gould 1980, str. 48
  106. ^ Vlassopoulos 2007, str. 42
  107. ^ Lewis 2002, str. 138
  108. ^ a b Cohen 1989, str. 8
  109. ^ Cohen 1989, str. 9
  110. ^ Schaps 1998, str. 179
  111. ^ a b Kamen 2013, str. 90
  112. ^ Lysias 1.9.
  113. ^ Xenophon, Oeconomicus 9.5.
  114. ^ Akrigg 2015, str. 157
  115. ^ Patterson 2007, str. 170
  116. ^ Loraux 1993, str. 8
  117. ^ Cantarella 2005, str. 245
  118. ^ Blok 2009, str. 160
  119. ^ Blok 2009, str. 162
  120. ^ Patterson 1987, str. 49
  121. ^ Rhodes 1992, str. 95
  122. ^ Schaps 1998, str. 178
  123. ^ This poll tax, known as the metoikion, was only paid by metics; most Athenian citizens did not pay tax.
  124. ^ Patterson 2007, str. 164–166
  125. ^ Gagarin 2003, str. 204
  126. ^ Schaps 1998, str. 166
  127. ^ Goldhill 1994, str. 360
  128. ^ Patterson 2007, str. 170
  129. ^ Katz 1998b, str. 100
  130. ^ Vlassopoulos 2007, str. 45
  131. ^ Patterson 2007, str. 172–173
  132. ^ Plutarch, Pericles, 28
  133. ^ Plutarch, Pericles, 10
  134. ^ Osborne 1997, str. 4
  135. ^ a b Blok 2009, str. 158
  136. ^ Walters 1983, str. 317
  137. ^ Roy 1999, str. 5
  138. ^ Dover 1973, str. 61–62
  139. ^ Carey 1995, str. 414
  140. ^ Lysias 1.8.
  141. ^ Gould 1980, str. 50–51
  142. ^ Pomeroy 1994, str. 76–77
  143. ^ Foxhall 2005, str. 137
  144. ^ Fantham et al. 1994, str. 96
  145. ^ Dillon 2002, str. 215
  146. ^ Dillon 2002, str. 217
  147. ^ a b Dillon 2002, str. 219
  148. ^ Dillon 2002, str. 271
  149. ^ Fantham et al. 1994, str. 78–79
  150. ^ Fantham et al. 1994, str. 96
  151. ^ Dillon 2002, str. 282
  152. ^ Dillon 2002, str. 283
  153. ^ Gould 1980, str. 51
  154. ^ a b Pomeroy 1994, str. 75
  155. ^ a b Pomeroy 1994, str. 75
  156. ^ Roselli 2011, str. 169
  157. ^ Akrigg 2015, str. 166
  158. ^ Pomeroy 1994, str. 75–76
  159. ^ Pomeroy 1994, str. 76
  160. ^ Pomeroy 2002, str. 31
  161. ^ Pomeroy 1994, str. 76
  162. ^ Foxhall 2005, str. 137
  163. ^ Burkert 1992, str. 257
  164. ^ Burkert 1992, str. 252
  165. ^ Dillon 2002, str. 191
  166. ^ Burkert 1992, str. 257
  167. ^ Burkert 1992, str. 250–251
  168. ^ Katz 1998a, str. 105
  169. ^ Marilyn Katz says that the earliest comment on the question dates back to 1592, in Isaac Casaubon's edition of Theophrastus' Characters.[168]
  170. ^ Roselli 2011, str. 164
  171. ^ Henderson 1991, str. 138
  172. ^ Henderson 1991, str. 139
  173. ^ Roselli 2011, str. 164
  174. ^ Goldhill 1997, str. 66
  175. ^ a b Roselli 2011, str. 165
  176. ^ Henderson 1991, str. 140
  177. ^ Lyons 2003, str. 96
  178. ^ Pomeroy 1994, str. 73
  179. ^ Demosthenes 41.8.
  180. ^ Lyons 2003, str. 104
  181. ^ Osborne 1997, str. 20
  182. ^ Pomeroy 1994, str. 63
  183. ^ Foxhall 1989, str. 34
  184. ^ Schaps 1975, str. 53
  185. ^ Except in the case of epikleroi, whose sons inherited, with the line of inheritance being transmitted through their mother.[184]
  186. ^ Schaps 1975, str. 54
  187. ^ Osborne 1997, str. 20
  188. ^ Brock 1994, str. 336
  189. ^ Brock 1994, str. 338–339
  190. ^ Brock 1994, str. 342
  191. ^ Johnstone 2002, str. 253
  192. ^ Cohen 1989, str. 8
  193. ^ Johnstone 2002
  194. ^ Steven Johnstone argues for the manuscript reading of [Demosthenes] 59.67. If he is correct, then women's ability to deal with men while working as market traders without being accused of adultery seems to also have been protected by law.[193]
  195. ^ Johnstone 2002, str. 247
  196. ^ Pomeroy 1994, str. 79–80
  197. ^ a b Kapparis 1999, str. 5
  198. ^ Pomeroy 1994, str. 57
  199. ^ Cantarella 2005, str. 251
  200. ^ Hamel 2003, str. 6–7
  201. ^ Hamel 2003, str. 12–13
  202. ^ Fantham et al. 1994, str. 116
  203. ^ Dover 1973, str. 63
  204. ^ Kapparis 1999, str. 4
  205. ^ Kapparis 1999, str. 6
  206. ^ Hamel 2003, str. 13
  207. ^ Cantarella 2005, str. 251
  208. ^ a b Pomeroy 1994, str. 91

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жене_у_античкој_Атини&oldid=28333292”