Мишел Фуко

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мишел Фуко
Foucault5.jpg
Пуно име Пол Мишел Фуко
Датум рођења (1926-10-15)15. октобар 1926.
Место рођења Поатје
Француска
Датум смрти 25. јун 1984.(1984-06-25) (57 год.)
Место смрти Париз
Француска
Школа Лицеј Анри IV, Виша нормална школа, Универзитет Сорбона
Утицаји од Имануел Кант, Фридрих Ниче, Gaston Bachelard, Мартин Хајдегер, Georges Bataille, Georges Canguilhem, Карл Маркс, Maurice Blanchot, Jean-Toussaint Desanti, Louis Althusser, Pierre Hadot, Сигмунд Фројд, Клод Леви-Строс, Gayle Rubin

Мишел Фуко (франц. Michel Foucault; Поатје, 15. октобар 1926Париз, 25. јун 1984) француски филозоф. Држао је катедру на College de France коју је назвао „Историја система мишљења“. Његова дјела су имала огроман утицај на хуманистичке и друштвене науке друге половине 20. вијека. Његов рад се односи на области филозофије историје, културних студија, социологије, образовања, теорије књижевности, филозофије науке као и на многе друге.

Фуко је познат по својим критикама друштвених установа свих врста, понајвише психијатрије, медицине и казненог система, као и по својим идејама историје сексуалности. Његове опште теорије које се тичу моћи као и односа знања и моћи, као и идеје о говору у односу на историју западне мисли су широко примјењиване и расправљане.

Коментатори и критичари савременици често су описивали Фукоов рад као постмодернистички или пост-структуралистички. У току шездесетих, често је довођен у везу са структурализмом. Иако је у почетку прихватао овај опис, Фуко је касније истицао своју удаљеност од структуралистичког приступа, истичући да, за разлику од структуралиста, он није усвојио формалистички приступ уметности. Није прихватао чак ни сврставање у постмодернизам, говорећи да би радије расправљао о дефиницији „модерности“.

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Фуко је рођен 1926, у Поатјеу, у Француској, као Пол Мишел Фуко, у познатој провинцијској породици. Отац му је био познат хирург. Касније из непознатих разлога избацује Пол из свог имена. Похађа језуитски универзитет “Свети Станислав“. Након рата Фуко се укључује у престижну “Виша нормална школа“ из Улма, која традиционално уводи на широка врата у академску каријеру у Француској.

Фукоов живот у “Виша нормална школа“ је био тежак — патио је од акутне депресије, чак је покушавао самоубиство. Посјећивао је психијатра. Можда је ово један од узрочника његовог каснијег бављења психологијом. Чак уз философску диплому добија и диплому из области психологије, која је у то вријеме била новитет као занимање у Француској.

Фуко је био члан Комунистичке партији Француске од 1950. до 1953. Са партијом га упознаје Луј Алтисер, који му је у то вријеме ментор. Напушта партију забринут Стаљиновим поступцима у Совјетском Савезу. У њеном раду никада није активно учествовао.

Рана каријера[уреди]

После кратког периода предавања у “Виша нормална школа“, прима се положаја на Универзитету у Лилу у гдје од 1953. до 1954. предаје психологију. Године 1954. објављује прву књигу Менталне болести и личност, које се касније одриче. Убрзо постаје јасно да Фуко није заинтересован за каријеру професора, тако да се сели из Француске на један дуг период. 1954. је делегат за културу при Универзитету у Упсали у Шведској. 1958. напушта Упсалу да би на кратко зузео позицију у Варшави и Универзитету у Хамбургу.

Враћа се у Француску 1960-те године како би завршио докторат и почео са радом на катедри за философију на Универзитету “Клемон – Фернан“. Тамо упознаје Данијела Деферта, са којим живи у вези до краја живота. 1961. докторира прилажући двије тезе како је то уобичајено у Француској: главна теза названа Folie et déraison: Историја лудила класичног доба и секундарну тезу која је укључивала превод и коментар Кантове антропологије са прагматичке тачке гледишта. Folie et déraison (Историја лудила) веома је добро прихваћена. 1963. објављује Рођење клинике, и реизање дијела из 1954 (сад названо Менталне болести и психологија) којих се касније по други пут одриче.

Након што је Деферт послат у Тунис у војну службу, Фуко се премјешта на Универзитет у Тунису 1965. 1966. године објављује Ријечи и ствари, која стиче огромну популарност упркос тежини. Ово се одиграва у јеку интереса за структурализам па Фуко бива сврстан са посљедњим таласом мислилаца какви су Клод Леви Строс па и Жан-Пол Сартр. У јесен 1968. враћа се у Француску, гдје објављује L'archéologie du savoir (Археологија познања) као одговор критичарима – 1969.

После 1968: Фуко активиста[уреди]

Након 1968, француска влада прави експериментални универзитет у Венсену. Фуко постаје први декан философске катедре у децембру те године, постављајући већином младе љевичарске академике, а радикализам једног од њих (Џудит Милер) доводи до повлачења акредитације катедри. Фуко такође учествује у студентским протестима и тучама студената са полицијом.

Године 1970. бива изабран у најпрестижније француско академско тијело Универзитета Француске као професор на Историји система мишљења. Политички је сада више ангажован. Помаже да се оснује Затворска информациона група, као начин да се чује глас затвореника. Дијело Надзирати и кажњавати резултат је таквих интересовања.

Позни Фуко[уреди]

Седамдесетих година политички активизам у француској опада, и већина Маоиста (међу којим а је био и Деферт) окрећу се супротној идеологији, постајући такозвани Нови философи, често цитираући Фукоа као највећи утицај на њих. У овом периоду Фуко почиње писати Историју сексуалности, коју никад не завршава.

Почиње да проводи доста времена у САД, будући универзитетски ангажован на Берклију, док у Сан Франциску активно учествује у хомосексуалној култури. На тај начин, највјероватније, оболијева од ХИВ-а, прије него што болест добија свој званични опис. Умире од болести везане са ХИВ-ом у Паризу 1984.

Спољашње везе[уреди]