Pređi na sadržaj

Zagrobni život u rimskoj mitologiji

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Religija drevnih Rimljana je bila vrlo otvorena po pitanju prisvajanja novih božanstava i viđenja na svet. Zbog toga se tokom istorije menjao pogled na zagrobni život pod uticajem različitih naroda: Grka, Etruraca, Egipćana i drugih.

Smrt i pogrebna praksa u Rimu

[uredi | uredi izvor]
Prikaz smrti sa rimskog sarkofaga

Rimsko društvo je bilo stratifikovano, a na dnu lestvice su se nalazili siromašni građani i robovi. Nemoguće je odrediti tačan broj robova i sirotinje u Rimu za bilo koji vremenski period, ali broj je sigurno bio veliki i njihov život je bio težak. Siromašne porodice nisu živele pojedinačno, već u malim stanovima u insulama. Zbog prenaseljenosti, loših higijenskih uslova i loše ishrane bolesti su bile vrlo raširene i životni vek bio vrlo kratak. Za žene je iznosio između 20 i 30 godina, a za muškarce nešto više. Životni vek je bio manji za žene prvenstveno zbog opasnosti prođaja.[1]

Stopa smrtnosti je bila veća kod dece i beba nego kod žena. Roditelji su često doživljavali da im deca umru pre njih. Majka Tiberija i Gaja Graha je imala navodno čak dvanaestero dece od kojih je samo njih troje dočekalo da odraste. Da bi porodica opstala do sledeće generacije i da bi im potomci dočekali odraslo doba bilo je potrebno imati što više potomaka. Može se samo pretpostaviti kakav su fizički i psihički uticaj ostavljale stalne trudnoće i smrti dece na roditelje braću, sestre i ostale članove porodice.[2] Naravno, bilo je ljudi koji su doživeli starost. Na nadgrobnim spomenicima nalazimo natpise koji svedoče o ljudima koji su preminuli čak u 60-im, 70-im, 80-im, a ponekad čak i u 90-im godinama).[3]

U Rimu je vladao ideal starog i mudrog oca porodice (lat. pater familias) koji je okružen svojim potomcima nastavljao upravljati porodičnim poslovima i imovinom. Ipak, demografski obrasci pokazuju da je mnogo očeva umiralo još dok su im deca bila prilično mlada, a samo su malobrojni poživeli dovoljno dugo da dočekaju unuke. Čak i sama starost nije bila doba života kome se težilo i divilo. Najveća briga starih bio je gubitak mentalnih sposobnosti, a to je za intelektualnu elitu bilo zastašujuće, pa čak i gore od same smrti. Iz filozofske perspektive starost je služila kao upozorenje čoveku da živi dobro, jer je trenutak kad će um biti oštećen senilnošću nepoznat, jednako kao što je nepoznat i trenutak smrti.[4]

Sama smrt Rimljanima nije bila strana. Rim su često pogađale epidemije kuge, ljudi su redovno umirali u svojim 20-im i 30-im godinama, a tu su i konstantni ratovi koje su vodili. Ipak, Rimljani su drugačije gledali na različite oblike umiranja. Nasilna smrt i samoubistvo nisu bile ugodne i bezbolne smrti, ali ukoliko se s njima suočilo hrabro, bile su poželjan način umiranja. Način na koji su ljudi dočekali svoj kraj je bio od velikog značaja za to kako će ih posthumno pamtiti. Dobra smrt značila je suočiti se s krajem hrabro i dostojanstveno, pokazati obzir i brigu za voljene, uputiti im nekoliko poslednjih reči, biti dostojno oplakan i biti poštovan od strane neprijatelja. Bojati se smrti, misliti samo na sebe, govoriti nervozno, plakati i ne biti dostojno oplakan bila je nepoželjna smrt koja je čak mogla dovesti do sakaćenja tela i proklinjanja pokojnika.[5]

Rimski sarkofag

Što se samog obreda tiče, nije uvek morala porodica da se bavi njime, jer su u Rimu radili i profesionalni pogrebnici. Pogrebničko zanimanje nije bilo cenjeno i poštovano upravo zbog kontakta s mrtvima i smrću. Rimski pogrebni običaji su bili proces koji je imao dva zadatka: da se sahrani pokojnik i da se upravlja ponašanjem ožalošćenih preživelih. U rimskoj literaturi je česta tema bila način na koji se umirući suočava sa smrću. Ponašanje na samrtničkoj postelji je često idealizirano, a naglasak je na hrabrom suočavanju sa smrću. Nakon umiranja dolazilo je do dramatičnih izliva tuge koji su podrazumevali naricanje, cepanje odeće, udaranje u grudi, čupanje kose i grebanje obraza. Nakon smrti telo je trebalo pripremiti za pogreb. Najpre su se pokojniku zatvarale oči, zatim se glasno izgovorilo njegovo ime i ožalošćeni su počinjali pokazivati tugu. Pokojnikovo telo se moralo oprati u toploj vodi, a nakon toga su žene ili muškarci pokojnika pomazali, obukli i okitili vencima. Neuredan izgled ožalošćenih i njihova crna odeća su bili kontrast pokojnikovom izgledu koji je bio odeven u svoju najbolju odeću. Nakon odevanja se telo polagalo na pogrebni ležaj u atrijumu kuće ili na nekom drugom mestu pogodnom za izlaganje. Cveće se bacalo po pokojniku simbolizirajući krhkost života. Naricaljke i žalopojke su se izgovarale ili pevale, a pokojniku se u usta stavljala kovanica kako bi se platio lađar koji će ga odvesti u Podzemlje.[6]

Telo se u pogrebnoj povorci nosilo do groba ili krematorija koji su uvek bili smešteni izvan gradskih zidina zbog straha za zdravlje i pomenutih predrasuda o nečistoći smrti. Pored glavnih puteva koji su vodili u grad i iz grada bila su groblja s grobovima nekih od najmoćnijih i najbogatijih rimskih porodica. Nasuprot tome, tela siromašnih su zakopavana u javne grobne jame koje su se nalazile izvan vrata Eskvilina.[1] U sahranama elitnih članova društva telo se nosilo na Rimski forum gde se održavao pogrebni govor, dok su tela većine građana nošena odmah na groblje gde su vršeni svi obredi.

Pogrebna povorka često je znala biti glasna i pretvorena u spektakl, a predvodili su je muzičari koji su svirali trube, rogove i flaute najavljujući time prisutnost pokojnika. Telo je do groblja nošeno na nosiljkama koje su mogla biti samo drvena ili ukrašena pločama od slonovače i bronzanim ručkama. Ljudi u pogrebnoj povorci su bili obučeni u crno, ali su na gozbi u čast pokojnika koja je sledila nakon pogreba morali nositi belu odeću. Pogrebni govor (lat. laudatio) je bio uobičajen na rimskim sprovodima pri čemu su u svom govoru muški rođaci veličali pokojnika, a žene su iskazivale tugu i naricale. Pogreb je trebalo obaviti propisno, jer se smatralo da je napušteno telo ili ono koje nije zbrinuto kako dolikuje uvreda pokojniku, jer je pogreb povezan sa verovanjem da duhovi onih koji nisu propisno pokopani mogu lutati zemljom i ugroziti žive.

Što se same sahrane tiče, bila je prisutna i kremacija i inhumacija. Oba rituala su paralelno postojala i biralo se da li će se pokojnik kremirati ili inhumirali, ali do kraja 1. veka pre nove ere prevladala je kremacija. Povratak inhumaciji počeo je početkom 2. veka u Rimu i proširio se na provincije, a tokom 3. veka inhumacija je postala uobičajna. Prilikom inhumacije telo se spuštalo na leđa u zemlju obmotano tkaninom ili zatvoreno u drveni, kameni ili olovni sarkofag. Kremiranje se obavljalo na lomači koja se mogla nalaziti unutar groblja i biti posebno namenjena kremiranju u kom slučaju se nazivala ustrinum ili na samom grobu i tada se nazivala bustum. Prilozi poput lonaca, nakita, hrane i životinja obično su stavljani pored tela ili na lomaču, jer se smatralo da će pokojnika ti predmeti pratiti u zagrobnom životu isto kao i kovanice koje su služile za plaćanje prevoza u Podzemlje.[6]

U rimskom verovanju su postojali i godišnji obredi kojima se odavala počast preminulima – Parentalia i Feralia, koji su se održavali u februaru koji je bio mesec pročišćenja pre novog godišnjeg ciklusa koji je započinjao u proleće, u martu.[7] Primećuju se brojne sličnosti između ranih rimskih pogrebnih praksi i kasnijih hrišćanskih: izlaganje tela, nošenje crne odeće, gozba posle pokopa, spomen na umrlog su samo neki od obreda koji su i danas prisutni na sahranama.

Zagrobni život kod Rimljana

[uredi | uredi izvor]

U arhajskom razdoblju rimska religija se sastojala od obreda u čast preminulih članova porodice. Pokojnicima se nudila hrana i piće, jer se smatralo da oni i nakon smrti nastavljaju svoj fizički život u određenom obliku. Smatralo se da, budući da su pod zemljom, mogu time pomoći rastu biljaka koje su potom davale plodove. Počast pokojnicima se odavala oko ognjišta koje se nalazilo u sredini kuće. Mnogi su osećali da mrtvi koji žive u svojim grobovima na neki nejasan i neodređen način mogu uticati na žive ljude. Zbog ovoga su mrtvima na grobovima prinošene žrtve i darovi.

Smatralo se da duše pokojnika idu u Podzemlje (čija će se predstava kasnije dosta promeniti pod uticajem Grka), osim ukoliko im bogovi ne onemoguće pristup zbog čega bi bile osuđene na večno lutanje u limbu. Dužnost naslednika je bila da dostojno pokopaju svoje preminule voljene osobe kako bi osigurali da se ovo neće desiti. Ceremonija pogreba i veličina groba je odražavala društveni položaj porodice ogledanjem njihovog finansijskog stanja. Što je grob bio veći i što je bilo više narikača koji su u procesiji hodali do groba to je veće bogatstvo porodice, a samim tim i ugled porodice u društvu. Ipak, ovo je važilo za najimućnije i bogatije građane. Robovi i siromašni nisu mogli sebi da priušte sahranu i zato su njihova tela često ostavljana na izlazima iz gradova i potom premeštana u zajednička grobna mesta. U samom Rimu su postojali gradski službenici zaduženi za pokop. Problem sa ovakvim sahranama nije bio samo to što nisu dostojanstvene, već i u tome što ovi građani nisu bili poznati. Anonimnost u smrti je bila nešto najgore što je moglo da zadesi Rimljana jer je, prema njihovom viđenju, samo sećanje na pokojnika osiguravalo njegovu besmrtnost.[1]

Uticaji drugih naroda

[uredi | uredi izvor]

U najstarijem periodu Rimljani su veliku važnost pridavali raznim moćima iz kojih su iščitavali volju bogova (lat. numina), a te su se moći odnosile na određene trenutke u čovekovom životu.[8] Prlikom širenja Rima, Rimljani dolaze u kontakt sa različitim narodima koji su imali svoje bogove. Rimska religija tada počinje da se oblikuje na dva načina: preuzimanjem stranih kultuva poput egipatskih kultova Izide i Serapisa ili stapajući tuđe religije sa svojom poput onoga što su uradili pri susretu sa grčkom i etrurskom od kojih su uzimali božanstva, malo ih prerađivali i uključivali u svoju religiju – nekada su preuzimana samo zaduženja bogova, a nekada i sami nazivi kao u slučaju etrurske boginje rata, mudrosti, umetnosti i medicine Menerve koja će u Rimskoj religiji postati Minerva.[9]

Uticaj Grka

[uredi | uredi izvor]
Ilustracija Hada sa Kerberom

Aneksija grčkih verovanja se primećuje i u onozemaljskoj tematici – veliki mauzoleji, oltari, sarkofazi, mitovi o bogovima i ljudima koji idu u podzemni svet i iz njega se vraćaju… I grčko i rimsko društvo je negovalo brojne ideje o prirodi smrti, zagrobnom životu i odnosima između ljudi i bogova koji su ležali ispod površine tih tradicija.[10]

Grci su svojim verovanjima pošteđeni straha od pakla, ali im je i uskraćena uteha boljeg života nakon smrti i zbog toga je teško zamisliti da su pozitivno razmišljali o boravku u Hadu. Verovanje u sistem nagrade i kazne u zagrobnom životu nije postojao, jer su i dobro i zlo počinjeni na ovom svetu vodili istom životu u Hadu. Grešnici poput Tantala i Sizifa nisu kažnjeni zbog zločina koji su počinili tokom života, već zato što su uvredili dostojanstvo bogova.[11]

Had je ujedno i bio naziv boga podzemnog sveta (čije ime znači „nevidljiv“). Iako je predstavljao u grčkoj mitologiji jedno od samo 3 božanstava koja su vladala određenim svetom, Zevs koji je bio vrhovno božanstvo neba i Posejdon koji je vladao vodom, i bio jedno od glavnih božanstava Grčkog panteona, nije mu posvećen veliki broj hramova, a njegovi sledbenici su uvek okretali lica kada su mu prinosili žrtve. Ovakav loš odnos koji su Grci imali prema bogu podzemlja je možda upravo ogled njihovog lošeg odnosa prema zagrobnom životu, iako sam Had nije smatran silom zla poput đavola u hrišćanstvu.[12]

U Odiseji se pominje da je Had tamno podzemno mesto do kojeg vodi nekoliko puteva. Moglo se stići putovanjem kroz tamne podzemne prolaze ili ploveći na zapad preko ruba okeana koji je okruživao svet. Had je takođe bio okružen vodama koje su ponekad opisivane kao more, a ponekad kao reke. Najpoznatija od njih bila je Stiks („reka mržnje“), ali su takođe poznate i Aheron („reka jada“) i Leta („reka zaborava“ čija je voda ljudima brisala sećanje).[13] Kada duša ulazi u Had, mora posedovati novčić kojim će platiti Harona koji će je prevesti preko reke Stiks. Suprotnu obalu Stiksa čuvao je troglavi pas Kerber, čudovište koje je čuvalo da duše ne pobegnu.[14]

Prvo područje Hada sastojalo se od tužnih Asfodelskih poljana na kojima su duše besciljno lutale. Iza Asfodelskih poljana su se nalazile palate Hada i Persefone, a nedaleko od njih su rasli beli čempresi koji su pravili hlad jezeru Let oko kojeg su se obične duše skupljale da piju vodu. Pokraj Hada nalazio se Elizej kojim je vladao Kron. Elizej je sretna zemlja u kojoj vlada večni dan, nema hladnoće, samo večna muzika, igre i sreća.[15] Ispod Hada nalazio se Tartar, hladno mesto u koje je Zeus bacio Titane zajedno sa svojim ocem Kronosom. Hesiod tvrdi da bi nakovanj bačen sa neba leteo deset dana do zemlje i još deset od zemlje do Tartara. Tama je u Tartaru takva da je noć obmotana oko njega u tri sloja kao što se ogrlica obmotava oko vrata.[16] U Hesiodovo doba Had je, uz Tartar, imao i još jedno područje nazvano Ereb, gde je bio ponor nalik crnoj jami koji je bio toliko dubok da se u njega propadalo godinu dana. Nakon nekoliko vekova, Had se proširio na glavna četiri dela: Ereb za loše ljude, Elizejska polja i „Otoci blaženih“ za dobre ljude, a za sve ostale Asfodelske poljane kojima su duše praznih umova besciljno lutale među uvenulim cvećem.[17]

Rimljani su verovali da duša nakon smrti odlazi u Orkus, podzemno kraljevstvo koje je kasnije poistovećeno s grčkim Hadom. Samo rimsko poimanje zagrobnog života bilo je pod velikim uticajem grčkog sveta i zato je teško precizno odrediti kakav je zapravo bio rimski podzemni svet i da li je on bio mesto nagrade i kazne kao u hrišćanstvu ili neutralan kao kod antičkih Grka. U tradicionalnim opisima podzemnog sveta mrtvi su imali osećanja kao i tokom života, a uživanje ili patnja su zavisili od toga kakav je bio život dok su bili živi. Za zle ljude je podzemni svet bio mesto kazne, ali nije poznato šta se dešavalo običnim „grešnicima“. Vergilije u Enejidi sugeriše da su mrtvi podeljeni prema tome kako su živeli i kako su umrli, ali takođe opisuje i Tartar koji je namenjen najvećim grešnicima. Suprotno od Tartara, a isto kao i kod Grka, postojale su Elizijske poljane u kojima su bili nagrađivani oni koji su to zaslužili. Ipak, kod Rimljana su Elizijski vrtovi bili rezervisani za moralno čiste duše. Zagrobni život je oslikavao ponašanje na zemlji i zato nastaje problem šta je sa „običnim“ ljudima koji su vodili normalan život. Njima podzemni svet nije bio ni isključiva kazna ni isključiva nagrada, ali o tome nema puno spominjanja u književnosti i filozofskim raspravama pa se ne zna kakva je bila sudbina običnih ljudi u Podzemlju.[18]

Vidiljivo je da su grčka i rimska ideja o zagrobnom životu gotovo identična. Ovakva sličnost poimanja zagrobnog života nije postojala oduvek, već je posledica helenizacije kojoj je rimski svet bio izložen, a samim tim i rimska religija. U grčkoj verziji podzemnim svetom koji se naziva Had gospodari istoimeno božanstvo, dok u rimskoj verziji koja se naziva Orkus gospodari Pluton. Zajedničko je i viđenje da nakon smrti svi moraju otići u isti podzemni svet, ali su ipak prisutne i razlike. U grčkom verovanju su u zagrobnom životu sve duše jednake, jer način njihovog života ne utiče na njihov položaj u podzemnom svetu, dok kod Rimljana upravo način života odlučuje to da li će duše biti kažnjene u Tartaru ili nagrađene u Elizejskim vrtovima.

Uticaj Etruraca

[uredi | uredi izvor]
Prikaz fresaka iz etrurske grobnice

Jedan od naroda koji je najviše uticao na kulturu i religiju Rima je etrurski narod. Etrurci su nakon rimsko-etrurskih ratova morali da se asimiliraju u rimsko društvo, ali su ipak značajno promenili kulturu i religiju.

Uticaj Etruraca se ogleda i u odnosu Rimljana prema zagrobnom životu, jer su Rimljani nasledili mnoge njhove običaje vezane za sahranjivanje. Etrurci su verovali da zagrobni život preminule osobe zavisi od odnosa živih prema ostacima te osobe. Ukoliko se poštuju ti ostaci i sprovede se pogrebna praksa kako treba, osoba će imati ugodan život nakon smrti.[19] Ipak, slika zagrobnog života kod Etruraca i dalje nije najjasnija, posebno kada govorimo o najjranijim periodima.

U grobnicama iz ovog perioda pronalazimo dokaze da je postojala nekakva ideja o zagrobnom životu. Recimo, u Grobnici statua u Čeriju pronalazimo statue od terakote koje su prisutne i u drugim grobnicama – neki istraživači su skloni da ovo tumače kao kult predaka. Tu su i druge, ženstvene statue poznate kao xoanon – neki autori su skloni da njih tumače kao predstavu boginje, demona ili raniju verziju boginje Vant čije ime prvi put susrećemo u natpisima iz 7. veka pre nove ere. Na Sardiniji susrećemo modele brodova u grobnicama, dok u drugim delovima pronalazimo modele kočija. Budući da su oba ova prevozna sredstva, najverovatnije upravo to i simbolizuju. Njima je trebalo pokojnik da otputuje na onaj svet. Naravno, ovo su sve samo interpretacije, a jedino što nam je sigurno potvrđeno iz istorijskih izvora je da je pokojnik na onaj svet otpraćen sa simpozijumom gde su živi pili, jeli i veselili se.[20]

Raniji istraživači su smatrali da je između ovog najranijeg perioda veselja na grobu i kasnijeg rhajskog i klasičnog perioda gde su se pominjali i prikazivali zastrašujući demoni, bila nekakva nagla promena. Novija istraživanja ovo osporavaju, jer pokazuju da se demoni prikazuju već od 5. veka pre nove ere, a i tada su prikazi zasnovani prema starijim modelima poput Haruna i Tantosa kod Grka. Prikazi u Grobnici plavih demona savršeno ilustruju da između ova dva perioda nije postojala nekakva revolucija, već je proces više bio evolucija. Radnja se dešava u predvorju Podzemnog sveta u koju su demoni doveli osobu i gde je čeka neko u čamcu koji će je odvesti do krajnje destinacije.[21]

Ovakava generalna ideja o odlasku u Podzemlje će ostati u religiji Etruraca i kasnije, iako će se malo promeniti tokom klasičnog i helenskog perioda. Prikaz ovog novog Podzemlja vidimo na sarkofagu Hasti Afunei pronađenog u Kjuzi. Na njemu vidimo poluotvorenu kapiju iz koje izlazi ženski demon. Vrata najverovatnije predstavljaju ulaz u podzemni svet dok je demon čuvar. Osim nje, na sarkofagu se vide još 2 demona i nekoliko ljudi koji su najverovatnije bili rođaci preminule osobe, ali nije isključena mogućnost da su to ljudi koji su već preminuli. Dakle, Podzemlje je i dalje mesto u koje čovek putuje nakon smrti iako sada kroz kapiju, a ne prevozi se čamcem i tamo ga još uvek otpraćuju demoni. Prisutni su i muški i ženski demoni koji imaju različite funkcije; ne čuvaju samo vrata Podzemlja nego i vrata grobnice. Prilikom smrti pokojnika živi ga i dalje na onaj svet otpraćuju uz gozbu što se jasno uočava na prikazima sa helenističkih urni i sarkofaga. Na njima se prikazuje pogrebna povorka slična rimskoj, s tim što se na slikama pojavljuju, osim ljudi, i demoni koji učestvuju.[22]

Etrurci su najviše uticali na rimsku pogrebnu praksu. Rimljani su se poput Etruraca sahranjivali u sarkofazima, a čak su i rimski sakrofazi bili ukrašavani. Etrurci su svoje nekropole podizali na specifičan način: nekropole su imitirale gradove. Unutar nekropola postojali su putevi, a individualne grobnice su imitirale kuće; bile su bogato oslikane kao što smo pomenuli.[23] Rimska grobna arhitektura je direkno povezana sa etrurskom, a i etrurski hramovi će postati model za rimski hramove. Naravno osim ovoga je etrurska religija dosta uticala na rimsku – smatra se da je do 1. veka nove ere u rimskom kultu bio korišćen etrurski jezik i Etrurci su imali svešteničke redove koji su bili zaduženi za gatanje iz životinjskih utroba što će se takođe praktikovati u Rimu. Ipak, važno je napomenuti da su i Etrurci bili pod uticajem Grka: često su slikali prikaze iz grčkih mitova, a i preuzimali su njihova božanstva, kao što će i Rimljani raditi.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Gigante, Linda. „Death and disease in Ancient Rome, address before the Innominate Society of Lousiville”. Arhivirano iz originala 21. 09. 2019. g. Pristupljeno 16. 1. 2018. 
  2. ^ Hope, Valery (2007). Death in ancient Rome. London and New York: Routledge. str. 10. 
  3. ^ Hope, Valery (2007). Death in ancient Rome. London and New York: Routledge. str. 15. 
  4. ^ Hope, Valery (2007). Death in ancient Rome. London and New York: Routledge. str. 16. 
  5. ^ Hope, Valery (2007). Death in ancient Rome. London and New York: Routledge. str. 43. 
  6. ^ a b Hope, Valery (2007). Death in ancient Rome. London and New York: Routledge. str. 90-98. 
  7. ^ Goldstein, Ivo (2007). Povijest 4 - Rimsko carstvo. Zagreb: Jutarnji list. str. 421. 
  8. ^ Parteri, Luigi (1966). Historija čovječanstva - kulturni i naučni razvoj; Stari svijet (od 1200. do 500. g. pr. n. e.). Zagreb: Naprijed. str. 314. 
  9. ^ Parteri, Luigi (1966). Historija čovječanstva - kulturni i naučni razvoj; Stari svijet (od 1200. do 500. g. pr. n. e.). Zagreb: Naprijed. str. 316. 
  10. ^ Davis, Jon (1999). Death, burial and rebirth in the religions of antiquity. London and New York: Routledge. str. 128—129. 
  11. ^ Garland, Robert (1988). The Greek way of death. New York: Cornelle University Press. str. 48—49. 
  12. ^ Kortel, Artur; Storm, Rejčel (2004). Sveobuhvatna enciklopedija mitologije. Beograd: Alnari. str. 36. 
  13. ^ Retief, F. P.; Cillers L. „Burial customs, the afterlife and the pollution of death in ancient Greece”. Acta Theologica. 26 (2): 48—50. 
  14. ^ Kortel, Artur; Storm, Rejčel (2004). Sveobuhvatna enciklopedija mitologije. Beograd: Alnari. str. 46. 
  15. ^ Graves, Robert (2003). Grčki mitovi. Zagreb: CID-NOVA. str. 30—31. 
  16. ^ Garland, Robert (1988). The Greek way of death. New York: Cornelle University Press. str. 51. 
  17. ^ Hathaway, Nancy (2006). Vodič kroz mitologiju. Zagreb: Mozaik knjiga. str. 147—148. 
  18. ^ Hope, Valery (2007). Death in ancient Rome. London and New York: Routledge. str. 218-221. 
  19. ^ Pallottino, Massimo (1955). The Etruscans. London: Pelican. str. 151. 
  20. ^ Krauskopf, Ingrid (2006). „The grave and beyond in Etruscan religion”. The religion of the: 78. 
  21. ^ Krauskopf, Ingrid (2006). „The grave and beyond in Etruscan religion”. The religion of the: 73—74. 
  22. ^ Krauskopf, Ingrid (2006). „The grave and beyond in Etruscan religion”. The religion of the: 67. 
  23. ^ Krauskopf, Ingrid (2006). „The grave and beyond in Etruscan religion”. The religion of the: 121. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Загробни_живот_у_римској_митологији&oldid=26883107”