Харон

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили појам из грчке митологије, погледајте чланак Харон (митологија).
Харон[1] ⯕

Харон снимљен сондом Нови хоризонти 13. јула 2015. године
Харон снимљен сондом Нови хоризонти 13. јула 2015. године

Откриће
Открио Џејмс Кристи
Датум открића 22. јуна 1978
Карактеристике орбите
Средњи полупречник орбите 24.856±0.001[2] km
Апоапсис 19.572,8[3] km
Екцентрицитет 0,000000 ± 0,000070[3]
Период револуције 6,3872304 ± 0,0000011[3]
Просечна брзина револуције 6,38725 дана
Нагиб 0,001° (Äquatorebene)[4]
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 1.208,0 ± 3,0 km
Површина 4.560.000 km²
Маса 1.52±0.06×1021[5][6] kg
Запремина 9.027×108 km³ km³
Густина 1.65±0.06 g/cm³
Гравитација 0.278 m/s²
Магнитуда 16.8[7][8]
Албедо 0.39

Харон или Плутон I[1][9][10][11][12][13] је Плутонов сателит. Открио га је 22. јуна 1978. године астроном Џејмс Кристи који је, посматрајући фотографије Плутона, прво уочио да постоји испупчење на планети, а затим је, анализом фотографија из различитих периода, утврђено да је у питању сателит. Име је предложио управо Џејмс Кристи, по Харону, из грчке митологије, старцу који је у свом чамцу превозио душе мртвих у Хадово царство. Године 1985. ово име је и званично прихваћено од Међународне астрономске уније.

Све до краја 2005. године сматран је јединим Плутоновим сателитом, када телескоп Хабл открива још два мања сателита у Плутоновом систему (С/2005 П1 и С/2005 П2).[14] Претпоставка је да је Харон настао на исти начин на који је настао и Месец – ударом великог тела у Плутон, што је у његову орбиту избацило довољно материјала за формирање сателита.

Црвенкасто-браон капа северног пола Харона састоји се од толина, органских макромолекула који могу бити суштински састојци живота. Ови толини су произведени из метана, азота и сродних гасова који су можда били ослобођени криовулканским ерупцијама на овом месецу,[15][16] или су можда пренети преко 19.000 km (12.000 mi) из атмосфере Плутона на месец у орбити.[17]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Харонов пречник је 1205 km. То је нешто више од половине Плутоновог пречника, што га чини релативно највећим сателитом (у односу на планету) у Сунчевом систему. Овакав однос величина Плутона и Харона неке научнике наводи на идеју да је у питању двојна планета.[18]

Харон се налази 19.640 km од Плутоновог средишта. Његова револуција око Плутона траје 6,38725 дана, што је идентично Плутоновој ротацији, због чега један другом показују увек исту страну. Ротирају ретроградно, супротно смеру револуције око Сунца.[2]

Површина Харона је 4.560.000 km² и прекривена је воденим ледом, за разлику од Плутона који је прекривен азотним ледом. Густина му је 1,71 g/cm3. Унутрашњост Харона се састоји од стена (63%) и леда (37%). Вероватно нема значајнију атмосферу. Центар гравитације Плутона и Харона се налази изван Плутона, ка Харону, што је јединствен случај у Сунчевом систему.

Дана 19. јануара 2006. године НАСА је лансирала летелицу «Атлас 5» која носи сонду «Нови хоризонти». Циљ мисије је посета последњој неистраженој планети Сунчевог система - Плутону и његовом сателиту Харону.

Откриће[уреди | уреди извор]

Харон је открио амерички астроном Џејмс Кристи, користећи телескоп дуг 1,55 m.[19] Своје откриће је објавио преко Међународне астрономске уније, 7. јула 1978.[20] На једној фотографији Плутона појавило се испупчење, накнадна посматрања Плутона утврдила су да је испупчење заправо мање свемирско тело, Харон.[21] Сумње око Хароновог постојања прекинуте су када је Плутон ушао у период од 5 година узајамних помрачења (1985—1990). Ово се дешава само у два интервала у 248 година Плутоновог орбиталног периода. Један од тих интервала се десио убрзо након Хароновог открића.

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Поглед на Харон сонде Нови хоризонти 11. јула 2015. године.
    Поглед на Харон сонде Нови хоризонти 11. јула 2015. године.
  • Плутон и Харон (уметничка визија).
    Плутон и Харон (уметничка визија).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Jennifer Blue (9. 11. 2009). „Gazetteer of Planetary Nomenclature”. IAU Working Group for Planetary System Nomenclature (WGPSN). Приступљено 24. 2. 2010. 
  2. ^ а б Buie, Marc W.; Grundy, William M.; Young, Eliot F.; Young, Leslie A.; Stern, S. Alan (5. 6. 2006). „Orbits and Photometry of Pluto's Satellites: Charon, S/2005 P1, and S/2005 P2”. The Astronomical Journal. 132 (1): 290—298. Bibcode:2006AJ....132..290B. arXiv:astro-ph/0512491 Слободан приступ. doi:10.1086/504422. 
  3. ^ а б в „Planetary Satellite Mean Orbital Parameters — Satellites of Pluto”. Solar System Dynamics. NASA's Jet Propulsion Laboratory. 23. 8. 2013. Приступљено 27. 12. 2017. 
  4. ^ Nimmo, F.; Umurhan, O.; Lisse, C.M.; Bierson, C.J.; Lauer, T.R.; Buie, M.W.; Throop, H.B.; Kammer, J.A.; Roberts, J.H.; McKinnon, W.B.; Zangari, A.M.; Moore, J.M.; Stern, S.A.; Young, L.A.; Weaver, H.A.; Olkin, C.B.; Ennico, K.; and the New Horizons GGI team (1. 5. 2017). „Mean radius and shape of Pluto and Charon from New Horizons images”. Icarus. 287: 12—29. Bibcode:2017Icar..287...12N. S2CID 44935431. arXiv:1603.00821 Слободан приступ. doi:10.1016/j.icarus.2016.06.027. 
  5. ^ Stern, S.A.; Bagenal, F.; Ennico, K.; Gladstone, G.R.; Grundy, W.M.; McKinnon, W.B.; Moore, J.M.; Olkin, C.B.; Spencer, J.R. (16. 10. 2015). „The Pluto system: Initial results from its exploration by New Horizons”. Science. 350 (6258): aad1815. Bibcode:2015Sci...350.1815S. PMID 26472913. arXiv:1510.07704 Слободан приступ. doi:10.1126/science.aad1815. 
  6. ^ Stern, S.A.; Grundy, W.; McKinnon, W.B.; Weaver, H.A.; Young, L.A. (15. 12. 2017). „The Pluto System After New Horizons”. arXiv:1712.05669 Слободан приступ [astro-ph.EP]. 
  7. ^ „Classic Satellites of the Solar System”. Observatorio ARVAL. 15. 4. 2007. Архивирано из оригинала 31. 7. 2010. г. Приступљено 19. 10. 2007. 
  8. ^ David Jewitt (јун 2008). „The 1000 km Scale KBOs”. Institute for Astronomy (UH). Приступљено 13. 6. 2008. 
  9. ^ C.T. Russell (2009) New Horizons: Reconnaissance of the Pluto–Charon System and the Kuiper Belt, p. 96
  10. ^ Kathryn Bosher (2012) Theater outside Athens: Drama in Greek Sicily and South Italy, pp 100, 104–105
  11. ^ Bowman et al. (1979) Studies in Honor of Gerald E. Wade, p. 125–126
  12. ^ William Herbert (1838) Attila, King of the Huns, p.48
  13. ^ Tatiana Kontou (2009) Spiritualism and Women's Writing: From the Fin de Siècle to the Neo-Victorian, p. 60 ff
  14. ^ „Trans-Neptunian objects”. 
  15. ^ Yirka, Bob (7. 9. 2022). „A new explanation for the reddish north pole of Pluto's moon Charon”. Phys.org. Приступљено 9. 9. 2022. 
  16. ^ Menten, s.M.; et al. (9. 8. 2022). „Endogenically sourced volatiles on Charon and other Kuiper belt objects”. Nature Communications. 13 (1): 4457. Bibcode:2022NatCo..13.4457M. doi:10.1038/s41467-022-31846-8. 
  17. ^ Bromwich, Jonah Engel; St. Fleur, Nicholas (14. 9. 2016). „Why Pluto's Moon Charon Wears a Red Cap”. The New York Times. Приступљено 14. 9. 2016. 
  18. ^ Sutherland, A.P.; Kratter, K.M. (29. 5. 2019). „Instabilities in Multi-Planet Circumbinary Systems”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 487 (3): 3288—3304. Bibcode:2019MNRAS.487.3288S. S2CID 170078974. arXiv:1905.12638 Слободан приступ. doi:10.1093/mnras/stz1503. 
  19. ^ „Charon Discovery Image”. Solar System Exploration. NASA's Jet Propulsion Laboratory. 16. 12. 2003. Архивирано из оригинала 2. 5. 2013. г. Приступљено 10. 7. 2013. 
  20. ^ „IAUC 3241: 1978 P 1; 1978 (532) 1; 1977n”. Central Bureau for Astronomical Telegrams. 7. 7. 1978. Приступљено 5. 7. 2011. 
  21. ^ Dick, Steven J. (2013). „The Pluto Affair”. Discovery and Classification in Astronomy: Controversy and Consensus. Cambridge University Press. стр. 15—17. ISBN 978-1-107-03361-0. 

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Харон на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Харон&oldid=26412910”