Флаута

Из Википедије, слободне енциклопедије
Флаута
VariousRecorderFlutes.jpg
Писани обим флауте

Флаута је дрвени дувачки инструмент средњег и високог регистра. Звук производи дејством ваздушног језичка. Разликују се, по држању, уздужна или блок-флаута и савремена попречна флаута. На попречним флаутама, улазни отвор није на врху цеви, већ нешто ниже, на бочној страни и у њега се дува искоса да би се образовао језичак, пошто га овај тип нема (за разлику од уздужних флаути), и дува се кроз гласницу (популарно прозорче), са усном испод писка. Извођачка техника је врло развијена и производња тона је на целом распону лака, па је ово један од најпокретњивијих и највиртуознијих инструмената. Такође, флаута је и изражајан инструмент, благог и светлог, идиличног звука.

Иако припада групи дрвених дувачких инструмената, флаута се израђује од метала. Распон флауте је знатан, и креће се од c1 до c4, док су још неки тонови (на слици у заградама) могући, али зависе од врсте и квалитета инструмента као и од способности извођача.

Флауте су најстарији постојећи музички инструменти. Палеолитички инструменти са ручно избушеним рупама су нађени. Бројене флауте које потичу из периода пре око 43.000 до 35.000 година су нађене у региону Швапске Јуре у данашњој Немачкој. Те флауте демонстрирају да је развијена музичка традиција постојала од најранијег периода модерног људског присуства у Европи.[1][2]

Пиколо флаута[уреди]

Писани обим пиколо флауте

ит. flauto piccolo
нем. kleine Flöte
фр. petite flûte
ен. piccolo
рус. малая флейта

Скраћено Piccolo. Мала флаута, дупло краћа од велике, по звуку највиши дувачки инструмент са распоном од d1 до c4 (писано d до c3). Спада у транспонујуће инструменте, односно, оне које звуче више или ниже од записаног. Пиколо се записује октаву ниже од звучања. У тројном саставу оркестра, који је и најчешћи симфонијски састав, један свирач свира пиколо, или, ако се не преклапају деонице, флаутиста који је трећа флаута (III Флаута) узима и пиколо, што се записује III fl. muta in Picc..

Остале флауте[уреди]

Осим ове две флауте, у употреби се може наћи и алт-флаута (ит. flauto contralto, нем. Alt-Flöte, фр. flûte en sol (fa), ен. alto flute, рус. альтовая флейта) која се гради у два регистарска облика in G (Sol) и in F (Fa) и чији је писани распон од c до f3 (in G звучи кварту више, а in F квинту ниже).

Моцарт је писао и за флажолет флауту (писаног обима d1-d3, која звучи ундециму више), а такође су познате и велика флаута in F (Fa) и мала и велика in Es (E♭), као и in Des (D♭). На крају поменућемо и бас-флауту (писаног обима c1-f3, која звучи октаву ниже), али се она више не користи.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Wilford, John N. (24. 6. 2009). „Flutes Offer Clues to Stone-Age Music”. Nature. 459 (7244): 248—52. Bibcode:2009Natur.459..248C. PMID 19444215. doi:10.1038/nature07995. Генерални сажетакThe New York Times. . Citation on p. 248.
  2. Higham, Thomas; Basell, Laura; Jacobi, Roger; Wood, Rachel; Ramsey, Christopher Bronk; Conard, Nicholas J. (2012). „Τesting models for the beginnings of the Aurignacian and the advent of figurative art and music: The radiocarbon chronology of Geißenklösterle”. Journal of Human Evolution. 62 (6): 664—76. PMID 22575323. doi:10.1016/j.jhevol.2012.03.003. 

Литература[уреди]

  • Buchanan, Donna A. 2001. "Bulgaria §II: Traditional Music, 2: Characteristics of Pre-Socialist Musical Culture, 1800–1944, (iii): Instruments". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Crane, Frederick. 1972. Extant Medieval Musical Instruments: A Provisional Catalogue by Types. Iowa City: University of Iowa Press. ISBN 0-87745-022-6
  • Galway, James. 1982. Flute. Yehudi Menuhin Music Guides. London: Macdonald. ISBN 0-356-04711-3 (cloth); ISBN 0-356-04712-1 (pbk.) New York: Schirmer Books. ISBN 0-02-871380-X Reprinted 1990, London: Kahn & Averill London: Khan & Averill ISBN 1-871082-13-7
  • Phelan, James, 2004. The Complete Guide to the [Flute and Piccolo], second edition. [S.l.]: Burkart-Phelan, Inc., 2004. ISBN 0-9703753-0-1
  • Putnik, Edwin. 1970. The Art of Flute Playing. Evanston, Illinois: Summy-Birchard Inc. Revised edition 1973, Princeton, New Jersey and Evanston, Illinois. ISBN 0-87487-077-1
  • Toff, Nancy. 1985. The Flute Book: A Complete Guide for Students and Performers. New York: Charles's Scribners Sons. ISBN 0-684-18241-6 Newton Abbot: David & Charles. ISBN 0-7153-8771-5 Second Edition 1996, New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-510502-8
  • Wye, Trevor. 1988. Proper Flute Playing: A Companion to the Practice Books. London: Novello. ISBN 0-7119-8465-4
  • Maclagan, Susan J. "A Dictionary for the Modern Flutist", 2009, Lanham, Maryland, USA: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-6711-6

Спољашње везе[уреди]