Кочије

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Кочија)
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Хетитске кочије

Кочије су најранији пример превозног средства, коришћен и у миру и у рату, као главно превозно средство. Прве кочије су направљене у Меспотамији отприлике 3000. п. н. е., а у Кини у другом миленијуму п. н. е. Оригиналне кочије биле су брзе, лаке, и отвореног типа са два или четири точка. Обично су их вукла два или четири коња. Кола су била ниска са полукружним великим штитом напред. Кочијама је управљао кочијаш. Користиле су се у античким ратовима током бронзаног и гвозденог доба, а биле су заштићене штитовима који су били заковани за кочије. Ово возило је изгубило значај у ратовању, али се и даље користи за путовање, параду и трке.

Реч „кочије“ долазе из латинске речи carrus, који је преузет из галског језика. Ратне или тријумфене кочије су се звале car. У старом Риму и у другим Медитеранским земљама biga је била кочија коју су вукли два коња, triga је вучена од стране три коња и quadriga четири.

Туристичке кочије на Крфу

Ранији тип кочија у Сумеру[уреди | уреди извор]

Кочије у Азији и Европи, између 2000. п. н. е. и 500. п. н. е.
Кочије са урским барјаком из 2500. п. н. е.

Кочије вероватно потичу из Месопотамије око 3000. п. н. е. Најранији цртеж кочија се може наћи на барјаку из Ура у јужној Месопотамији око 2500. п. н. е. Ове кочије се могу назвати двоколица са дуплим точковима који су вукли волови или магарци, пре увођења коња око 2500. п. н. е. Мада је некада кочијаш са собом возио копљаника, као што су прото-кочије са великим чврстим дрвеним точковима, они можда нису коришћене у рату, већ су можда коришћени за сахрану у поворци. Сумери су имали такође и кочије са два дрвена точка, коју су вукли четири магарца. Точак са паоцима си није појавио у Месопотамији све до половине 2000. п. н. е.

Европа[уреди | уреди извор]

Древна Европа[уреди | уреди извор]

Источна Европа[уреди | уреди извор]

Доместикација коња била је важан корак према цивилизацији. Све већа количина доказа говори у прилог хипотези да су коњи били припитомљени у Евроазијским степима (нпр. Дериевка у Украјини) већ око 4000-3500 п. н. е.[1][2][3]

Изум точка који се користи у транспорту највероватније се догодио у Месопотамији или Евроазијским степама. Докази о возилима на точковима појављују се од средине 4. миленијума пне готово истовремено на северном Кавказу (Мајкопска култура) и у централној Европи. Најранија возила вероватно су била воловска коли.[4]

Старокорсунски курган у руском региону Кубан садржи гробницу кола (или укоп кола) Мајкопске културе (која је такође имала коње). Два чврста дрвена точка из овог кургана датирана су у другу половину четвртог миленијума. Убрзо након тога број оваквих сахрана у овом региону Северног Кавказа се умножио.[5][6]

Као што пише Дejвид В. Антони у својој књизи Коњ, точак и језик, у Источној Европи је најранији добро датирани приказ возила на точковима (кола са две осовине и четири точка) приказан на Броночичком лонцу (око 3500. п. н. е). То је глинени лонац ископан у насељу културе левкастих пехара у Војводство светокришко у Пољској.[7]

Најстарија поуздано датирана комбинација реалне осовине и точкова у Источној Европи је Љубљански дрвени точак (око 3150 пне).[8]

Каснији развоји у Европи[уреди | уреди извор]

Грчка[уреди | уреди извор]

Делфијски кочијаш[9][10] је био посвећен богу Аполону у 474 пне од стране тиранина Ђела у знак сећања на питијску тркачку победу у Делфима.

Каснији Грци из првог миленијума пне имали су (још увек не веома ефективне) коњичке одреде (према неким тврдњама ови рани коњички војници су можда били повод за развој касније, тешко наоружане пешадије познате као хоплити[11]), а стеновити терен грчког копна био је неприкладан за возила на точковима. Консеквентно, у историјској Грчкој кочије никада нису кориштене у рату. Без обзира на то, кола су задржала висок статус и сећања на њихову еру преношена су у епској поезији. Линеар Б таблете из Микенских палата бележе велике залихе кола, понекад са специфичним детаљима колико је кола су било направљено или не (тј. ускладиштено у модуларном облику). Касније су се возила користила у играма и поворкама, посебно за трке на Олимпијским и Панатенејским играма и другим јавним фестивалима у древној Грчкој, на хиподромима и на такмичењима званим агон. Она су такође коришћена у церемонијалним функцијама, као кад је паранимф, или младожењин пријатељ, ишао са младожењом колима да доведе младу кући.

Херодот (Histories, 5. 9) извештава да су се кочије широко користиле у понтско-каспијским степама од стране Сигина.

Грчке кочије су прављене да их вуку два коња причвршћена за средишњу руду. Ако би била додата још два коња, они су постављани са сваке стране главног пара, као што се може видети на две наградне вазе у Британском музеју са Панатенајских игара у Атини у Грчкој. При том је возач седео са стопалима положеним на дасци, обешеној доле крај ногу коња. Само возило се састојало од седишта које се наслањало на осовину, са пречагом са сваке стране која штити возача од точкова. Постоје индикације да је грчким кочијама недостајао било који други додатак за коње, што је отежавало скретање.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Matossian Shaping World History pp. 43
  2. ^ „What We Theorize – When and Where Did Domestication Occur”. International Museum of the Horse. Архивирано из оригинала на датум 17. 12. 2010. Приступљено 12. 12. 2010. 
  3. ^ „Horsey-aeology, Binary Black Holes, Tracking Red Tides, Fish Re-evolution, Walk Like a Man, Fact or Fiction”. Quirks and Quarks Podcast with Bob Macdonald. CBC Radio. 7. 3. 2009. Приступљено 18. 9. 2010. 
  4. ^ Anthony, David W. (26. 7. 2010). The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton University Press. стр. 461—. ISBN 978-1-4008-3110-4. 
  5. ^ Christoph Baumer, The History of Central Asia: The Age of the Steppe Warriors. I.B. Tauris. 2012. ISBN 9781780760605. pp. 90
  6. ^ Fowler, Chris; Harding, Jan; Hofmann, Daniela (26. 3. 2015). The Oxford Handbook of Neolithic Europe. Oxford: Oxford University Press. стр. 113—. ISBN 978-0-19-166688-9. 
  7. ^ Anthony, David A. (2007). The horse, the wheel, and language: how Bronze-Age riders from the Eurasian steppes shaped the modern world. Princeton, N.J: Princeton University Press. стр. 67. ISBN 978-0-691-05887-0. 
  8. ^ Gasser, Aleksander (март 2003). „World's Oldest Wheel Found in Slovenia”. Government Communication Office of the Republic of Slovenia. Архивирано из оригинала на датум 26. 8. 2016. Приступљено 29. 11. 2015. 
  9. ^ Janson, H.W. (1995) History of Art. 5th edn. Revised and expanded by Anthony F. Janson. London: Thames & Hudson. ISBN 9780500237014. стр. 142.
  10. ^ Honour, H. and J. Fleming, (2009) A World History of Art. 7th edn. London: Laurence King Publishing. ISBN 9781856695848. стр. 132–135.; Dafas, K. A., 2019. Greek Large-Scale Bronze Statuary: The Late Archaic and Classical Periods, Institute of Classical Studies, School of Advanced Study, University of London, Bulletin of the Institute of Classical Studies, Monograph, BICS Supplement 138 (London), pp. 24-35, pls 16-30.
  11. ^ „BABESCH Annual Papers on Mediterranean Archaeology”. From Horsemen to Hoplites. Приступљено 31. 12. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Anthony, David W. The Horse, The Wheel and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World Princeton: Princeton University Press). 2007. ISBN 9780691058870..
  • Chamberlin, J. Edward. Horse: How the horse has shaped civilizations. N.Y.: United Tribes Media Inc.). 2006. ISBN 978-0-9742405-9-6..
  • Cotterell, Arthur. Chariot: From chariot to tank, the astounding rise and fall of the world's first war machine. Woodstock & New York: The Overlook Press). 2005. ISBN 978-1-58567-667-5..
  • Crouwel, Joost H. Chariots and other means of land transport in Bronze Age Greece (Allard Pierson Series, 3). Amsterdam: Allard Pierson Museum). 1981. ISBN 978-90-71211-03-4..
  • Crouwel, Joost H. Chariots and other wheeled vehicles in Iron Age Greece (Allard Pierson Series, 9). Amsterdam: Allard Pierson Museum:). 1993. ISBN 978-90-71211-21-8..
  • Drews, Robert. The coming of the Greeks: Indo-European conquests in the Aegean and the Near East. Princeton: Princeton University Press, 1988 (hardcover. ISBN 978-0-691-03592-5.); 1989 (paperback. ISBN 978-0-691-02951-1.).
  • Drews, Robert. The end of the Bronze Age: Changes in warfare and the catastrophe ca. 1200 B.C. Princeton: Princeton University Press, 1993 (hardcover. ISBN 978-0-691-04811-6.); 1995 (paperback. ISBN 978-0-691-02591-9.).
  • Drews, Robert. Early riders: The beginnings of mounted warfare in Asia and Europe. N.Y.: Routledge. 2004. ISBN 978-0-415-32624-7..
  • Fields, Nic; Brian Delf (illustrator). Bronze Age War Chariots (New Vanguard). Oxford; New York: Osprey Publishing. 2006. ISBN 978-1841769448..
  • Greenhalg, P A L. Early Greek warfare; horsemen and chariots in the Homeric and Archaic Ages. Cambridge University Press. 1973. ISBN 9780521200561..
  • Kulkarni, Raghunatha Purushottama. Visvakarmiya Rathalaksanam: Study of Ancient Indian Chariots: with a historical note, references, Sanskrit text, and translation in English. Delhi: Kanishka Publishing House). 1994. ISBN 978-8173-91004-3.
  • Lee-Stecum, Parshia (октобар 2006). „Dangerous Reputations: Charioteers and Magic in Fourth-Century Rome”. Greece & Rome. 53 (2): 224—234. ISSN 0017-3835. doi:10.1017/S0017383506000295. 
  • Littauer, Mary A.; Crouwel, Joost H. Chariots and related equipment from the tomb of Tutankhamun (Tutankhamun's Tomb Series, 8). Oxford: The Griffith Institute). 1985. ISBN 978-0-900416-39-2..
  • Littauer, Mary A.; Crouwel, Joost H.; Raulwing, Peter (Editor). Selected writings on chariots and other early vehicles, riding and harness (Culture and history of the ancient Near East, 6). Leiden: Brill Academic Publishers). 2002. ISBN 978-90-04-11799-0..
  • Moorey, P.R.S. "The Emergence of the Light, Horse-Drawn Chariot in the Near-East c. 2000–1500 B.C.", World Archaeology, Vol. 18, No. 2. (1986), pp. 196–215.
  • Piggot, Stuart. The earliest wheeled transport from the Atlantic Coast to the Caspian Sea. Ithaca, New York: Cornell University Press). 1983. ISBN 978-0-8014-1604-0..
  • Piggot, Stuart. Wagon, chariot and carriage: Symbol and status in the history of transport. London: Thames & Hudson). 1992. ISBN 978-0-500-25114-0..
  • Pogrebova M. The emergence of chariots and riding in the South Caucasus in Oxford Journal of Archaeology, Volume 22, Number 4, November 2003, pp. 397–409.
  • Raulwing, Peter. Horses, Chariots and Indo-Europeans: Foundations and Methods of Chariotry Research from the Viewpoint of Comparative Indo-European Linguistics. Budapest: Archaeolingua). 2000. ISBN 9789638046260..
  • Sandor, Bela I. The rise and decline of the Tutankhamun-class chariot in Oxford Journal of Archaeology, Volume 23, Number 2, May 2004, pp. 153–175.
  • Sandor, Bela I. Tutankhamun's chariots: Secret treasures of engineering mechanics in Fatigue & Fracture of Engineering Materials & Structures, Volume 27, Number 7, July 2004, pp. 637–646.
  • Sparreboom M. Chariots in the Veda (Memoirs of the Kern Institute, Leiden, 3). Leiden: Brill Academic Publishers). 1985. ISBN 978-90-04-07590-0..
  • Wilford, John Noble (22. 2. 1994). „Remaking the Wheel: Evolution of the Chariot”. The New York Times. The New York Times Company. Приступљено 29. 7. 2015. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]