Зашто нису питали Еванса?

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zašto nisu pitali Evansa?
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovWhy Didnt They Ask Evans?
AutorAgata Kristi
Zemlja UK
Jezikengleski
Žanr / vrsta delakrimi
Izdavanje
Datumseptembar 1934.
Broj stranica256
Tip medijatvrdi povez
Hronologija
PrethodnikZagonetka Listerdejl
NaslednikParker Pajn istražuje

Zašto nisu pitali Evansa? (izdat 1934) je kriminalistički roman Agate Kristi prvi put objavljen u Velikoj Britaniji od strane izdavačke kuće "Collins Crime Club" u septembru 1934.[1][2] i u Sjedinjenim Državama od strane izdavačke kuće "Dodd, Mead and Company" 1935. pod naslovom Bumerang trag.[2][3][4] Izdanje u Velikoj Britaniji koštalo je sedam šilinga i šest penija,[1] a izdanje u SAD 2 dolara.[4]

Radnja romana smeštena je u Vels i Hampšir. Bobi Džons pronalazi čoveka koji umire na tamošnjem terenu za golf. Slika koju je video u džepu muškarca je zamenjena, a policija traži njegov identitet. Bobi i njegova drugarica ledi Fransis Dervent kreću u pustolovinu dok rešavaju zagonetku čovekovih poslednjih reči: „Zašto nisu pitali Evansa?“

Roman je pri prvom objavljivanju hvaljen kao „priča koja golica i muči“[5] i da će se čitaocu sigurno dopasti detektivi početnici i da će mu se oprostiti odsustvo Poaroa.[6] Roman ima živahno pripovedanje, puno akcije,[7] a dvoje detektiva početnika „mešaju čari i neodgovornost sa oštroumnošću i srećom“.[8] Robert Barnard koji je pisao 1990. godine nazvao je roman „Živahnim“, ali ga je uporedio sa romanom Podla tela Evelin Vo i smatrao da su detektivi previše početnici.[9]

Radnja[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Bobi Džons igra golf sa dr. Tomasom u velškom primorskom gradu Marčboltu. Tražeći lopticu za golf koja mu je odletela preko ivice litice, on je ugledao čoveka kako leži na stenama ispod. Lekar kaže da je muškarac smrtno povređen i traži pomoć. Bobi ostaje sa čovekom koji se nakratko osvestio i rekao „Zašto nisu pitali Evansa?“, a zatim umro. Bobi pronalazi sliku prelepe žene u džepu pokojnikovog kaputa, ali nema isprave. Rodžer Bazington-frenč, stranac koji nosi plus četvorke, ponudio je da ostane sa telom kako bi Bobi mogao da svira orgulje u crkvi svog oca.

U istrazi je pokojnika prepoznala njegova sestra Amelija Kejman kao Aleksa Pričarda. Za nju se kaže da je žena sa slike. Bobi se pita kako je tako lepa devojka mogla da postane tako ružna starija žena. Nakon istrage, gospođa Kejman i njen muž žele da znaju da li je Pričard nešto rekao na samrti. Bobi kaže da nije. Kasnije, kada je razgovarao sa svojom drugaricom ledi Fransis "Franki" Dervent, Bobi se setio da Pričard jeste rekao nešto na samrti pa je pisao Kejmanovima.

Bobi prima i odbija neočekivanu ponudu za posao od preduzeća u Buenos Ajresu. Ubrzo nakon toga Bobi je zamalo umro pošto je popio otrovanu flašu piva. Mesna policija to ne istražuje. Frenki misli da je Bobi na meti ubistva. Bobi se slaže kada vidi izdanje mesnih novina sa slikom korišćenom za pronalaženje Pričardove sestre. Bobi vidi da to nije ona koju je našao u džepu mrtvaca. On i Franki shvataju da je Bazington-frenč zamenio slike i da gospođa Kejman uopšte nije u rodu sa pokojnikom. Bobi i Franki traže Bazington-frenča. Prate ga do Merovejskog trga u Hampširu u vlasništvu Rodžerovog brata i snaje Henrija i Silvije. Oni su inscenirali saobraćajnu nesreću ispred kuće uz pomoć prijatelja lekara da bi Franki, glumeći povredu, bila pozvana da ostane kod njih da se oporavi. Franki otkriva novinski isečak o tajanstvenom pokojniku. Silvija napominje da on liči na Alana Karstersa, putnka i lovca na krupnu divljač koji je bio prijatelj Džona Sevidža, milionera koji se ubio pošto je saznao da ima rak.

Franki upoznaje dvoje suseda Bazington-frenčovih - dr. Nikolsona i njegovu mladu suprugu Mojru. Dr. Nikolson vodi mesni sanatorijum. Franki poziva Bobija da istraži ustanovu. Na terenu noću, Bobi nailazi na devojku koja kaže da se plaši za svoj život. Ona je bila na izvornoj slici koju je Bobi pronašao u džepu pokojnika. Nekoliko dana kasnije, Mojra Nikolson se pojavljuje u mesnoj gostionici gde je Bobi odseo prerušen u Frankinog vozača. Ona kaže da njen muž pokušava da je ubije i da je poznavala Alana Karstersa pre braka sa lekarom. Bobi je upoznaje sa Franki. Mojra predlaže da pitaju Rodžera da li je uzeo sliku sa tela pokojnika. Rodžer priznaje da je uzeo sliku jer je prepoznao Mojru i hteo da izbegne bruku za nju. Franki odlazi pošto je Henri pronađen mrtav u svojoj kući, a sve izgleda da se ubio.

Kako ju je zanimala oporuka pokojnog Džona Sevidža, Franki se posavetovala sa zastupnikom svoje porodice u Londonu i saznala da se Karsters takođe savetovao sa njim. Sevidž je boravio kod bračnog para Templton kada se uverio da ima rak, iako mu je jedan specijalista rekao da je zdrav k'o dren. Kad se ubio, oporukom je ostavio sedam stotina hiljada funti Templtonovima koji su očigledno tada napustili Englesku. Karsters im je bio na tragu kada je ubijen. Bobi je otet, a Franki je Rodžer namamio u istu odvojenu kolibu. Oni uspevaju da mu skrenu pažnju blagovremenim dolaskom Badžera Bidona i pronalaze drogiranu Mojru u kući. Kada je policija stigla, Rodžer je pobegao.

Bobi i Frenki traže svedoke potpisivanja oporuke Džona Sevidža. Oni su bivša kuvarica i vrtlar bračnog para Templton. Gospodin Templton je takođe poznat kao gospodin Leo Kejman. Kuvar kaže da sobarica Gledis nije bila zamoljena da svedoči o oporuci koja je napravljena noć pre Sevidžove smrti. Franki shvata da kuvarica i vrtlar nisu ni videli gospodina Sevidža pre potpisivanja, a sobarica jeste i shvatila je da je Rodžer na „smrtnoj postelji“ napisao oporuku, a ne gospodin Sevidž. Sobarica se zove Gledis Evans, otuda i razlog za Karsterovo pitanje: "Zašto nisu pitali Evansa?"

Tražeći sobaricu, oni otkrivaju da je ona sada udata i radi kao kiućna pomoćnica u Bobijevoj kući. Karsters je pokušavao da je pronađe. Kad su se vratili u Vels, pronašli su Mojru koja tvrdi da je Rodžer prati i da je došla kod njih po pomoć. Franki se nij prevarila i osujetila je Mojin pokušaj da im potruje kafe. Mojra je bila gospođa Templton i Rodžerova je zaverenica. Mojra je zatim pokušala da puca na Franki i Bobija u kafani kada je razotkrivena, ali je savladana i uhapšena. Nekoliko nedelja kasnije, Franki dobija pismo od Rodžera poslato iz Južne Amerike u kojem on priznaje da je ubio Karstersa, svog brata i da je bio saučesnik u svim Mojrinim ranijim zločinima. Bobi i Franki shvataju da su se zaljubili pa su se verili.

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • Robert "Bobi" Džouns: četvrti sin sveštenika iz Marčbolta, 28 godina, živi u crkvenom domu
  • Ledi Fransis "Franki" Dervent: ćerka grofa od Markingtona
  • Dr. Tomas: Bobijev ortak u golfu
  • Otac iz Marčbolta: Bobijev otac
  • Aleks Pričard: čovek koji je poginuo na liticama u blizini Marčbolta za koga je otkriveno da je Alan Karsters, prijatelj Džona Sevidža
  • Gospodin Leo i gospođa Amelija Kejman: navodni zet i sestra Aleksa Pričarda
  • Badžer Bidon: Bobijev drug koji muca i vlasnik garaže u Londonu i nakratko školski drug Rodžera Bazington-frenča
  • Džordž Arbutnot: lekar i Frankin drug
  • Henri Bazington-frenč: bogati Englez koji živi na Merovejskom trgu u Hampširu i u poslednje vreme narkoman koga je ubio njegov brat
  • Silvija Bazington-frenč: Henrijeva žena amerikanka kojoj se sviđa Franki
  • Tomas Bazington-frenč: njihov mali sin
  • Rodžer Bazington-frenč: Henrijev brat koji spletkari i ubija
  • Dr. Nikolson: vlasnik sanatorijuma u ​​blizini Merovejskog trga. Kanađanin
  • Mojra Nikolson: njegova žena. Takođe gospođa Templton
  • Džon Sevidž: milioner i lovac na krupnu divljač koji je ostao kod Templtonovih i koga je ubio Rodžer Bazington-frenč
  • Bračni par Templton: prijatelji Džona Sevidža na kraju njegovog života. Gospodin Templton je Leo Kejman
  • Gospođa Rivington: prijateljica Džona Sevidža koja poznaje Silviju Bazington-frenč i dovela je gospodina Karstersa na večeru u njen dom
  • Gledis Roberts: bivša sobarica bračnog para Templton dok se prezivala Evans, a sada zaposlena sa svojim mužem kod sveštenika iz Marchbolta
  • Rouz Prat: bivša kuvarica bračnog para Templton i svedokinja poslednje volje „Džona Sevidža“ koga je oponašao Rodžer
  • Albert Mer: bivši vrtlar bračnog para Templton i svedok poslednje volje „Džona Sevidža“ koga je oponašao Rodžer

Uvid u poreklo naslova[uredi | uredi izvor]

U uvodu knjige Agate Kristi Putnik za Frankfurt ("Dodd, Mead and Company", tvrdi povez, 1970) ona daje primere kako je došla do zamisli za svoje knjige. Uključeno je i ovo objašnjenje: „Ideš na čaj sa prijateljicom. Kada stigneš, njen brat zatvara knjigu koju čita – baca je u stranu, kaže: 'Nije loše, ali zašto zaboga nisu pitali Evansa?' Tako da odmah odlučujete da će vaša knjiga koja će uskoro biti napisana nositi naslov Zašto nisu pitali Evansa? Još ne znate ko će Evans biti. Nema veze. Evans će doći u dogledno vreme – naslov je fiksan."

Aludiranja na prave ljude[uredi | uredi izvor]

Ime junaka romana – Bobi Džouns – isto je kao i ime američkog golfera koji je u vreme objavljivanja bio na vrhuncu svoje slave. Prvo poglavlje uvodi "Bobija Džounsa" koji igra golf. Kada je njegov udarac bio razočarenje, pripovedanje objašnjava da Bobi nije američki majstor golfa.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Književni dodatak Vremena (27. septembar 1934) je pozitivno zaključio: „Gospođa Kristi opisuje rizike (Bobi Džons i Franki Dervent) na svoj najlakši i najsimpatičniji način, igrajući se sa svojim likovima kao što se mače igra sa klupkom vune i ne namećući veći napor svojim čitaocima od zadovoljstva čitanjem priče koja zagolica i mami, ali nikada ne iscrpljuje njihovo strpljenje ili domišljatost."[5]

Ajzak Anderson iz časopisa Njujorški pregled knjige (18. septembar 1935.) zaključio je: „Franki i Bobi nisu ni približno tako sjajni kao što detektivi početnici obično budu u knjigama, ali sigurno ćete ih voleti, a možda ćete čak moći i da oprostite Agati Kristi što je samo ovaj put izostavila Herkula Poaroa."[6]

Časopis Posmatrač (16. septembar 1934.) je počeo rekavši da „postoji zanimljiv polet u najnovijem romanu Agate Kristi“ i zaključio da je „pripovedanje živahno“, a „priča puna akcije“.[7]

Milvord Kenedi je u svojoj recenziji za časopis Čuvar 21. septembra 1934. nakon suabiranja utisaka o zapletu rekao da je „Poaro nema udela u ovoj knjizi. Umesto toga, mladić i mlada žena koji mešaju čari i neodgovornost sa oštroumnošću i srećom na zabavan i uspešan način pokušavaju da uzurpiraju funkcije policije. Greška koju smatram je prevelika važnost sreće. Za zlikovce je to bila, na primer, jedinstvena sreća koja im je omogućila da otkriju i prapoznaju četvrtog sina opskurnog sveštenika koji spava na usamljenom izletu. Za njih je bila velika nesreća što je uspeo da asimiluje šesnaesti puta kobnu količinu morfijuma. Imali su sreće, opet, što su uvek imali pri ruci samo ono što je potrebno da bi ubistvo na vreme izgledalo kao nešto drugo, a što se tiče Svetlog mladog para – ali to su nedostaci koji su malo uočljivi u otmenoj struji pripovedanja gospođe Kristi.[8]

Robert Barnard je 1980. napisao o knjizi da je bila „živahna sa povremenim pogledima na svet podlih tela iako kratak o Vogovom anarhičnom humoru i dugi snobizam ("Niko ne gleda na vozača onako kako oni gledaju na osobu")." Njegova kritika je bila da je roman „oslabljen nedostatkom pravog detektiva: istražiteljski par su nespretni početnici sa više od dodira Tomija i Tapens“.[9]

Ekranizacije[uredi | uredi izvor]

1980[uredi | uredi izvor]

Roman Zašto nisu pitali Evansa? je ekranizovao LVT i emitovao 30. marta 1980. Pre ove produkcije, bilo je mestimično malo ekranizacija Kristinih dela na malom ekranu jer je to bio medij koji ona nije volela[10]‍:347 i nije bila zadivljena prethodnim naporima, posebno filmom I ne osta ni jedan 20. avgusta 1949. kada je nekoliko uočljivih grešaka objavljeno uživo (uključujući jedan od „leševa“ koji je ustao i otišao u punom kadru).[10]‍:272 Do 1960-ih je odlučno odbijala da dodeli televizijska prava na svoja dela.[10]‍:347

Nakon Kristine smrti 1976. godine, njeno imanje, kojim je uglavnom upravljala njena ćerka Rozalind Hiks, ublažilo je ovu odluku i roman Zašto nisu pitali Evansa? bila je prva velika produkcija koja je ishodila. Evans je privukao veliku publiku i zadovoljavajuće kritike,[11]‍:79 ali što je još važnije, pokazao je rukovodiocima televizije da Kristin rad može biti uspešan za mali ekran ako ima pravi budžet, zvezde i pažnju za pojedinosti – Ortaci u zločinu, Gospođica Marpl sa Džoan Hikson (koja je imala manju ulogu u Evansu), Poaro sa Dejvidom Sačetom i Marpl sa Džeraldin Mekjuan do njenog penzionisanja, a potom i sa Džulijom Makenzi, svi mogu da prate svoj stil i uspehe do ove ekranizacije iz 1980. godine.[11]‍:77, 81

S obzirom na izdašan budžet od milion funti, što je bila velika svota u to vreme, imao je glumačku ekipu svih zvezda i tromesečni raspored snimanja i video zapisa.[11]‍:79 Problemi su se pojavili tokom štrajka ITV-a 1979. koji je trajao tri meseca i doveo do zamene proizvodnog osoblja kada se štrajk završio, među kojima je bio i drugi direktor. Prvobitna namera je bila da se trosatni film emituje kao trodelna „mini serija“, ali je ITV ipak odlučio da ga prikaže kao tročasovni specijal sa maksimalnim publicitetom, posebno za Frančesku Anis u ulozi Franki.

Mesta snimanja[uredi | uredi izvor]

Veći deo filma snimljen je na mestima u Kadingtonu i Dugom Krendonu u Bakingemširu. Hol Barn, Bikonsfild, Bakingemšir je udvostručen kao vila Bazington-frenčovih, a zamak Ešbi u Northamptonširu je korišćen kao dom ledi Dervent.[12]

Razlike u odnosu na roman[uredi | uredi izvor]

Ekranizacija je bila verna radnji i dijalogu knjige. Napravljene su dve značajne promene. Prva je prepoznavanje u izolovanoj kolibi da je dr. Nikolson prerušeni Rodžer Bazington-frenč. U romanu, Bobi je taj koji prepoznaje prevaru jer se ušne školjke čoveka razlikuju od onih kod lekara kojeg je ranije video. U ekranizaciji, Franki je videla kad je jedna od bolesnica u sanatorijumu napala Nikolsona i lice mu jako izgrebala. U kolibi Franki shvata da ogrebotina nema. Druga promena dolazi na kraju kada umesto da piše Franki iz Južne Amerike, Rodžer nju mami u napušteni Merovejski trg, priznaje sve na isti način kao u pismu iz knjige i kaže joj da je voli i traži od nje da krene sa njim. Kada je ona odbila, on je zaključava u sobu u kući (da bi je sutradan Bobi oslobodio), ali je nije povredio pre nego što je pobegao u inostranstvo. Ekranizacija je prvi put prikazana na američkoj televiziji kao deo Mobilnog prikazivanja 21. maja 1981, a predstavio ju je Piter Justinov.

2011[uredi | uredi izvor]

Patrik Barlo je labavo preradio Kristin roman kao epizodu serije Marpl u kojoj naslovnu ulogu tumači Džulija Makenzi. Gospođica Marpl se ne pojavljuje u izvornom romanu. Prvi put je emitovana u sredu 15. juna 2011. na ITV1.[13] Među glavnim promenama zapleta su:

  • Preizme Bobijeve porodice je promenjeno iz Džouns u Etfild.
  • Gospođica Marpl je prikazana kao prijateljica Bobijeve majke (Bobijev otac se ne pojavljuje) i pridružuje se istrazi glumeći Frankinu guvernantu.
  • Vremensko razdoblje knjige je pomerena sa početka 1930-ih na kraj 1950-te kako bi odgovaralo vremenskom okviru koji koristi ostatak serije.
  • Izostavljeni su likovi Lea Kejmana, Amelije Kejman, Badžera Bidona, Henrija Bazington-frenča, oca Džonsa i dr. Tomasa.
  • Tomas Bazington-frenč je dečak u romanu, a u epizodi je hladan i introvertiran pubertetlija.
  • Uvedeni su novi likovi i podzapleti, među kojima i Silvijino dvoje dece Tom i Doroti Sevidž, batler Vilson, zapovednik Pitersa i Klod Evans. Evans, prikazan kao uzgajivač orhideja i prijatelj Sevidžovih, je ubijen da bi Bobi, Franki i gospođica Marpl bili navedeni na pogrešan trag.
  • Silviji Bazington-frenč i Alanu Karstersu su imena promenjena u Silvija Sevidž i Džon Karsters. Silvija je postala narkomanka, a drogom ju je snabdevao dr. Nikolson.
  • Džon Sevidž (u ovoj ekranizaciji se zove Džek) postao je Silvijin muž koji je ubijen pre nego što je epizoda počela.
  • Bobi ne nalazi telo dok je igrao golf nego dok je šetao preko litice. Njega su pokušali da ubiju gaženjem dok je vozio bicikl, a ne otrovanim pivom.
  • Rodžerova uloga u domaćinstvu je promenjena: umesto da je Silvijin dever, on je pijanista u vili Sevidžovih, a pošto su Kejmanovi izbrisani i nema slike koju bi mogao da uzme sa Karstersovog tela, on nije bio prisutan kada je telo otkriveno.
  • Pobuda ubistava je promenjena: Za Rodžera i Mojru je otkriveno da su brat i sestra i Silvijina deca iz njenog prvog braka sa bratom Džeka Sevidža Džordžom. Džek i Silvija su započeli vezu dok su braća živela u Kini neposredno pre početka Drugog svetskog rata, a Džek je ubio svog brata, glasnog protivnika Japanaca. Kako se rat intenzivirao, Džek se vratio u Englesku sa Silvijom, ali ju je prisilio da ostavi decu pa je Rodžer smešten u sirotište, a Mojra je, kako se podrazumeva, korišćena kao „devojka za utehu" od strane japanske vojske. Rasplet je promenjen. Mojra i Rodžer su prekinuti u pokušaju da ubiju Silviju ubrizgavanjem otrova, ali su ih iznenadili ostali osumnjičeni. Tokom borbe koja je usledila, Tom je upucao Rodžera, a Vilson je ubio Mojru ubrizgavajući joj otrov koji je namenila Silviji.

Prizori u vili Sevidžovih uglavnom su snimani u Luzli parku u blizini Gildforda - veličanstvenoj kući iz 16. veka u Sariju koja pripada porodici Mor-Molinuk.[14]

2013[uredi | uredi izvor]

Roman je ekranizovan kao epizoda francuske televizijske serije Mala ubistva Agate Kristi 2013.

2022[uredi | uredi izvor]

U aprilu 2021. objavljeno je da će Hju Lori ekranizovati roman za BritBox 2022.[15] Snimanje je održano u Sariju, uglavnom u selima Šer i Alburi, između juna i avgusta 2021.[16][17] i u zalivu Tri litice u Svonsiju.[18] Trodelni serijal postao je dostupan na BritBox-u 14. aprila 2022.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Peers, Chris; Spurrier, Ralph; Sturgeon, Jamie (1999). Collins Crime Club: a checklist of the first editions (2nd izd.). London: Dragonby Press. str. 15. 
  2. ^ a b „Why Didn't They Ask Evans? | Agatha Christie - The official information and community site”. Agatha Christie. 18. 9. 1935. Pristupljeno 21. 2. 2015. 
  3. ^ Cooper, John; Pike, B A (1994). Detective Fiction: The Collector's Guide (2nd izd.). Aldershot: Scolar Press. str. 82, 86. ISBN 0-85967-991-8. 
  4. ^ a b Marcum, J S (maj 2007). „American Tribute to Agatha Christie: The Classic Years: 1935 - 1939”. Pristupljeno 31. 1. 2015. 
  5. ^ a b The Times Literary Supplement, 27 September 1934 (p. 657)
  6. ^ a b Anderson, Isaac (18. 9. 1935). „Review”. The New York Times Book Review. str. 18. 
  7. ^ a b „Review”. The Observer. 16. 9. 1934. str. 10. 
  8. ^ a b Kennedy, Milward (21. 9. 1934). „Review”. The Guardian. str. 5. 
  9. ^ a b Barnard, Robert (1990). A Talent to Deceive: an appreciation of Agatha Christie (Revised izd.). London: Fontana. str. 209. ISBN 0-00-637474-3. 
  10. ^ a b v Morgan, Janet (1984). Agatha Christie: A Biography (First izd.). London: Collins. ISBN 0-00-216330-6. 
  11. ^ a b v Haining, Peter (1990). Agatha Christie: Murder in four acts: a centenary celebration of 'The Queen of Crime' on stage, films, radio & TV. London: Virgin. ISBN 1-85227-273-2. 
  12. ^ IMDb.com, retrieved 20 April 2021
  13. ^ Radford, Ceri (15. 6. 2011). „Agatha Christie's Marple: Why Didn't They Ask Evans?, ITV1, review”. The Telegraph. Pristupljeno 16. 10. 2018. 
  14. ^ „"Why Didn't They Ask Evans?" to appear on ITV1 on 16 June 2011”. Entertainment Desk. The Global Herald. 16. 6. 2011. Pristupljeno 16. 6. 2011. [mrtva veza]
  15. ^ „Hugh Laurie To Adapt Agatha Christie's 'Why Didn't They Ask Evans?' Into BritBox's Biggest Original To Date]”. Deadline. 12. 4. 2021. Pristupljeno 5. 2. 2022. 
  16. ^ „Agatha Christie adaptation filming in Surrey with director Hugh Laurie on set”. Surrey Live. 15. 6. 2021. Pristupljeno 7. 2. 2022. 
  17. ^ „New Agatha Christie adaptation with Hugh Laurie, Lucy Boynton and Will Poulter films in Shere”. Surrey Live. 6. 7. 2021. Pristupljeno 7. 2. 2022. 
  18. ^ Dowrick, Molly (18. 3. 2022). „Why Didn't They Ask Evans? New trailer released for Hugh Laurie series filmed in Gower as release date confirmed”. Wales Online. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зашто_нису_питали_Еванса%3F&oldid=27536355”