Pređi na sadržaj

Zona zabrane letova

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zemlje koje su ranije bile pod zonama zabranjenih letova - Irak, Bosna i Hercegovina i Libija.

Zona zabrane letova (eng. no-fly zone: NFZ), ili zona isključenja iz vazduha, [1] predstavlja teritoriju ili oblast, koju je uspostavila vojna sila, nad kojom određenim letelicama nije dozvoljeno da lete. Takve zone se obično postavljaju na teritoriji neprijateljske sile tokom sukoba, slične po koncepciji vazdušne demilitarizovane zone, i obično imaju za cilj da zabrane neprijateljske vojne letelice da deluju u regionu. Vojna akcija se primenjuje od strane države koja je sprovodi i može uključivati preventivne napade da bi se sprečila potencijalna kršenja, reaktivnu silu usmerenu na letelice koje napadaju ili nadgledanje bez upotrebe sile. Vazdušne zone i protivvazduhoplovna odbrana se ponekad postavljaju u civilnom kontekstu, na primer da bi se zaštitile osetljive lokacije ili događaji kao što su Olimpijske igre u Londonu 2012. od terorističkih vazdušnih napada.

Zone zabrane letova su moderan fenomen uspostavljen 1990-ih. One se mogu razlikovati od tradicionalnih misija vazdušnih snaga po njihovom prinudnom prisvajanju samo vazdušnog prostora druge nacije, radi postizanja ciljeva na zemlji unutar ciljane zemlje. Dok je Kraljevsko vazduhoplovstvo (RAF) sprovodilo prototipne operacije kontrole vazduha nad raznim spornim kolonijama između dva svetska rata, zone zabranjenih letova nisu poprimile svoj savremeni oblik sve do kraja Zalivskog rata 1991. godine. [2]

Tokom Hladnog rata, rizik od eskalacije lokalnog sukoba u nuklearni obračun učinio je da vojna intervencija kao oruđe državnog upravljanja Sjedinjenih Država nije bila privlačna. Štaviše, vazdušna snaga je bila relativno tup instrument sve do operativnog sazrevanja stelt i tehnologija preciznog udara. Pre Zalivskog rata 1991. godine, nije bilo moguće izvesti nijansirane napade na prolazne, teško dostupne ciljeve, pa je vazdušna snaga stoga nije imala sposobnost da proizvede odlučujuće političke efekte osim totalnog rata. Međutim, raspad Sovjetskog Saveza i tehnološki napredak u vazdušno-kosmičkim sposobnostima učinili su zone zabrane letova održivim i u političkom i u vojnom kontekstu. [2]

Prošle zone zabranjenih letova

[uredi | uredi izvor]

Irak, 1991 - 2003

[uredi | uredi izvor]
Zone zabranjenih letova iz 1990-ih u Iraku

Nakon Zalivskog rata 1991. godine, Sjedinjene Države zajedno sa drugim državama Koalicije uspostavile su dve zone zabranjenih letova u Iraku. [3] Američki i koalicioni zvaničnici su izjavili da je severna zona zabranjenih letova imala za cilj da spreči napade na kurdski narod od strane iračkog režima Sadama Huseina, a da je južna zona zabranjena za letove bila namenjena zaštiti šiitskog stanovništva Iraka. Dana 16. marta 1988. godine, iračko vazduhoplovstvo je upotrebilo hemijsko oružje protiv kurdskih civila tokom napada otrovnim gasom na Halabdžu, ubivši oko 5.000 ljudi. Ovaj događaj poslužio je kao deo motivacije koju su koristile koalicione snage da bi proširile i proširile zonu bez dozvole leta, kao i citiranje delova Poglavlja 42 u okviru Povelje UN. Južna zona zabrane letenja prvobitno se prostirala do 32. paralele [4] ali je proširena na 33. paralelu 1996. godine. [5] Do 1999. godine, preko 1.800 bombi je navodno bačeno na Irak. [6]

Pravni status

[uredi | uredi izvor]

Ovu vojnu akciju nisu odobrile Ujedinjene nacije. [7] Generalni sekretar Ujedinjenih nacija u vreme usvajanja rezolucije, Butros Butros-Gali nazvao je zone zabranjenih letova „ilegalnim“ u februaru 2003. u intervjuu sa Džonom Pildžerom za ZNet . [8] [9] Francuska se 1998. povukla iz operacije, [3] a francuski ministar spoljnih poslova Hubert Vedrin je rekao da „nema osnova u međunarodnom pravu za ovu vrstu bombardovanja“. [7]

Civilne smrti

[uredi | uredi izvor]

Ujedinjene nacije su izvestile da su samo 1999. godine 144 civila ubijena tokom bombardovanja koalicije. [10] U unutrašnjem izveštaju Sektora bezbednosti UN utvrđeno je da su u periodu od pet meseci 41% žrtava bili civili. [11]

Bosna i Hercegovina, 1993 - 1995.

[uredi | uredi izvor]

Vijeće sigurnosti Ujedinjenih nacija je 1992. godine donelo Rezoluciju 781 Veća sigurnosti Ujedinjenih nacija kojom se zabranjuju neovlašteni vojni letovi u bosanskom vazdušnom prostoru. To je dovelo do operacije Sky Monitor, u kojoj je NATO nadgledao kršenje zone zabrane letova, ali nije preduzeo mere protiv prekršilaca rezolucije. Kao odgovor na 500 dokumentovanih kršenja do 1993. godine, [12] uključujući jedno kršenje borbenih dejstava, [13] Savet bezbednosti je doneo Rezoluciju 816, koja zabranjuje sve neovlašćene letove i dozvoljava svim državama članicama UN da „preduzmu sve neophodne mere kako bi osigurale poštovanje sa [ograničenjima zone zabranjenih letova].“ [14] To je dovelo do operacije Sprečiti let, tokom koje se dogodio incident u Banjoj Luci, tj. obaranje najmanje četiri od šest srpskih aviona; angažman je bio ne samo prvi borbeni angažman te operacije, već i prvi borbeni angažman u istoriji NATO-a. [15] [16] NATO je kasnije pokrenuo vazdušne udare tokom Operacije Deny Flight i NATO Bombardovanja Republike Srpske. [17] [18] U vazdušnom pohodu učestvovalo je čak 400 NATO aviona. [19]

Libija, 2011.

[uredi | uredi izvor]
Zona zabranjenih letova u Libiji 2011. godine

U okviru vojne intervencije u Libiji 2011. godine, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 17. marta 2011. odobrio zonu zabrane letova. Rezolucija sadrži odredbe za dalje akcije na sprečavanju napada na civilne ciljeve. [20] [21] NATO je 24. marta pristao da preuzme kontrolu nad zonom zabranjenih letova. [22] [23] [24] Ubrzo nakon toga, nekoliko članica NATO-a krenulo je u vazdušnu ofanzivu, u kojoj bi brojni položaji libijske vlade bili namerno bombardovani. [25] [26] [27] Neke članice NATO-a nisu dale doprinos ili su učinile malo da učestvuju u vazdušnoj kampanji, što je dovelo do javnih kritika američkog sekretara odbrane Roberta Gejtsa. [28] NATO zona bez letenja je ukinuta 27. oktobra nakon jednoglasnog glasanja Saveta bezbednosti UN [29] uprkos zahtevima Libijskog nacionalnog prelaznog saveta da se njegova misija produži do kraja godine. [30]

Libija, 2018. i 2019.

[uredi | uredi izvor]

Zonu zabrane letova proglasila je Libijska nacionalna armija (LNA) iznad juga zemlje tokom ofanzive LNA u regionu 2018. godine. [31] Kasnije je ponovo implementiran na 10 dana 2019. godine pošto je LNA uspostavila kontrolu nad naftnim poljima u regionu. [32] LNA je proglasila još jednu zonu zabrane letova širom zapada zemlje tokom ofanzive na Zapadnu Libiju 2019. godine. [33] [34]

Diskusija o zoni zabranjenog leta iznad Ukrajine, 2022.

[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon početka ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022, ukrajinsko rukovodstvo je više puta pozivalo NATO da uspostavi zonu zabrane letova iznad Ukrajine, ali je alijansa odbila zahtev zbog rizika od dalje eskalacije i direktne vojne konfrontacije sa Rusijom. [35] [36] Postojala je i pitanje efikasnosti primene takve zone u cilju zaštite ukrajinskih naselja, koja su bila izložena teškim i neselektivnim napadima ruske artiljerije i drugih uglavnom kopnenih snaga. [37] [38] Vlada Donjecke Narodne Republike koju podržava Rusija tvrdila je 18. marta da će Rusija uspostaviti zonu zabrane letova iznad regiona Donbas u Ukrajini. [39]

Analiza

[uredi | uredi izvor]

U radu Univerziteta Stenford iz 2004. godine "Lekcije iz Iraka i Bosne o teoriji i praksi zona zabranjenih letova", razmatrana je efikasnost vazdušnih kampanja u postizanju vojnih ciljeva. Nalazi ovog dokumenta su bili: 1) Jasna, jedinstvena komandna struktura je neophodna. U Bosni i Hercegovini, tokom "Operation Deny Flight", zbunjujuća koordinaciona struktura sa dvostrukim ključem dala je neadekvatna ovlašćenja i rezultirala je nedostatkom ovlašćenja vazdušnim snagama da pomognu u ključnim situacijama; 2) Da bi izbegle „stalni problem patroliranja“, države moraju unapred da znaju svoje političke ciljeve i strategiju izlaska iz zona zabranjenih letova; 3) Efikasnost zona zabranjenih letova u velikoj meri zavisi od regionalne podrške. Nedostatak podrške Turske za zonu zabranjenog leta u Iraku iz 1996. na kraju je ograničio sposobnost koalicije da je efikasno sprovede. [40]

Izvori

[uredi | uredi izvor]

Citati

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Long, Robert A. (jun 2012). The Coercive Efficacy of Air Exclusion Zones Myth or Reality (PDF) (Teza). United States Air Force School of Advanced Air and Space Studies. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 02. 2022. g. Pristupljeno 01. 07. 2022. 
  2. ^ a b "Air Exclusion Zones: An Instrument for Engagement in a New Century," Brig General David A. Deptula, in "Airpower and Joint Forces: The Proceeding of a Conference Held In Canberra by the RAAF, 8–9 May 2000," „Conference Proceedings”. airforce.gov.au. Arhivirano iz originala 20. 3. 2015. g. Pristupljeno 16. 5. 2015. 
  3. ^ a b „BBC News | FORCES AND FIREPOWER | Containment: The Iraqi no-fly zones”. news.bbc.co.uk. Pristupljeno 17. 10. 2019. 
  4. ^ „Containment: The Iraqi No-Fly Zones”. BBC News. 29. 12. 1998. Pristupljeno 5. 3. 2011. 
  5. ^ „2nd Cruise Missile Strikes in Iraq”. 3. 9. 1996. Arhivirano iz originala 9. 2. 2005. g. 
  6. ^ Salvage, Jane (2002). „The health and environmental costs of war on Iraq” (PDF). MedAct. 
  7. ^ Pilger, John (23. 2. 2003). „A People Betrayed”. ZNet. Arhivirano iz originala 14. 11. 2007. g. Pristupljeno 5. 3. 2011. .
  8. ^ Pilger, John (7. 8. 2000). „Labour Claims Its Actions Are Lawful While It Bombs Iraq, Strarves Its People and Sells Arms To Corrupt States”. johnpilger.com. Pristupljeno 5. 3. 2011. 
  9. ^ Sponeck, Graf Hans-Christof; Sponeck, H. C. von; Amorim, Celso N. (oktobar 2006). A Different Kind of War: The UN Sanctions Regime in Iraq. Berghahn Books. ISBN 9781845452223. 
  10. ^ Guardian Staff (4. 3. 2000). „Squeezed to death”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Pristupljeno 17. 10. 2019. 
  11. ^ Beale, Michael (1997). Bombs over Bosnia – The Role of Airpower in Bosnia-Herzegovina. Air University Press (Maxwell Air Force Base, Montgomery, Alabama). str. 19. OCLC 444093978. 
  12. ^ Lewis, Paul (19. 3. 1993). „U.N. Moving To Toughen Yugoslav Flight Ban”. The New York Times. Pristupljeno 5. 3. 2011. 
  13. ^ Resolution (31. 3. 1993). „Resolution 816 (1993) – Adopted by the Security Council at Its 3191st Meeting, on 31 March 1993”. United Nations Security Council (via The UN Refugee Agency). Pristupljeno 9. 3. 2011. 
  14. ^ Beale, str. 2–3
  15. ^ Owen, str. 21
  16. ^ „A/54/549, Report of the Secretary-General pursuant to General Assembly resolution 53/35: The fall of Srebrenica”. United Nations. 15. 11. 1999. 
  17. ^ Bethlehem, Daniel L.; Weller, Marc (1997). The 'Yugoslav' Crisis in International Law. Cambridge International Documents Series. 5. Cambridge University Press. str. liiv. ISBN 978-0-521-46304-1. 
  18. ^ Mahnken, Thomas G. (2010). Technology and the American Way of War Since 1945Slobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. New York: Columbia University Press. str. 182. ISBN 978-0-231-12337-2. 
  19. ^ Bilefsky, Dan; Landler, Mark (17. 3. 2011). „U.N. Approves Airstrikes to Halt Attacks by Qaddafi Forces”. The New York Times. 
  20. ^ „Security Council Approves 'No-Fly Zone' over Libya, Authorizing 'All Necessary Measures' to Protect Civilians, by Vote of 10 in Favour with 5 Abstentions”. United Nations. 2011. 
  21. ^ Brunnstrom, David; Taylor, Paul (24. 3. 2011). „NATO reaches agreement on Libya command (Google cached page)”. National Post. Arhivirano iz originala 6. 12. 2021. g. Pristupljeno 22. 9. 2016. 
  22. ^ „NATO to police Libya no-fly zone”. Al Jazeera. 24. 3. 2011. Arhivirano iz originala 26. 4. 2012. g. Pristupljeno 24. 4. 2012. 
  23. ^ Burns, Robert; Werner, Erica (24. 3. 2011). „NATO Agrees To Take Over Command of Libya No-Fly Zone, U.S. Likely To Remain in Charge of Brunt of Combat”. Huffington Post. Washington D.C. Associated Press. Arhivirano iz originala 17. 2. 2012. g. Pristupljeno 16. 1. 2012. 
  24. ^ „HC 119 Libya: Examination of intervention and collapse and the UK's future policy options” (PDF). 14. 9. 2016. str. 14. Arhivirano (PDF) iz originala 27. 9. 2018. g. Pristupljeno 28. 10. 2018. 
  25. ^ Steinhauer, Jennifer (3. 6. 2011). „House Rebukes Obama for Continuing Libyan Mission Without Its Consent”. The New York Times. Arhivirano iz originala 11. 4. 2019. g. Pristupljeno 30. 12. 2018. 
  26. ^ „Libya: US, UK and France attack Gaddafi forces”. BBC News. 20. 3. 2011. Arhivirano iz originala 20. 3. 2011. g. Pristupljeno 20. 3. 2011. 
  27. ^ Cloud, David S. (11. 6. 2011). „Gates Tells NATO It Must Hold Up Its End”. McClatchy-Tribune News Services (via Stars and Stripes). str. 3. 
  28. ^ „UN votes to end no-fly zone over Libya”. Aljazeera. 28. 10. 2011. 
  29. ^ „Libya's Mustafa Abdul Jalil asks Nato to stay longer”. BBC News. 26. 10. 2011. Arhivirano iz originala 26. 10. 2011. g. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  30. ^ „Southern region of Libya is no-fly zone, LNA declares”. The Libyan Address Journal. 8. 2. 2019. Arhivirano iz originala 8. 4. 2019. g. 
  31. ^ „Haftar's forces confirm control of Libya's Sharara oilfield | The Libya Observer”. www.libyaobserver.ly. Arhivirano iz originala 08. 04. 2019. g. Pristupljeno 8. 4. 2019. 
  32. ^ „Haftar forces announce no-fly zone after being targeted by air strike”. english.alarabiya.net. 6. 4. 2019. Pristupljeno 8. 4. 2019. 
  33. ^ „Libya's Khalifa Haftar declares 'no-fly zone' over Tripoli”. Al Jazeera. 24. 11. 2019. 
  34. ^ Basu, Zachary (5. 3. 2022). „Furious Zelensky tears into "weak" NATO for ruling out "no-fly" zone”. Axios. Arhivirano iz originala 8. 3. 2022. g. Pristupljeno 8. 3. 2022. 
  35. ^ „Putin Warns Against No-Fly Zone Over Ukraine, Likens Western Sanctions To Declaration Of War”. RFE/RL. 5. 3. 2022. Arhivirano iz originala 10. 3. 2022. g. Pristupljeno 8. 3. 2022. 
  36. ^ Antrobus, Sophy (5. 3. 2022). „No-fly zones would escalate the Ukraine war – but they shouldn't be off the table | Sophy Antrobus”. The Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 3. 2022. 
  37. ^ Levitz, Eric (8. 3. 2022). „The Terrible Case for a No-Fly Zone in Ukraine”. NYMag. Arhivirano iz originala 10. 3. 2022. g. Pristupljeno 8. 3. 2022. 
  38. ^ „Russia sets up no-fly zone over Ukraine's Donbass -Interfax”. Reuters. 18. 3. 2022. Arhivirano iz originala 19. 3. 2022. g. Pristupljeno 19. 3. 2022. 
  39. ^ „Lessons from Iraq and Bosnia on the Theory and Practice of No-fly Zones”. Journalist's Resource.org. 22. 4. 2011. 

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зона_забране_летова&oldid=27821363”