Курди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Курди
Kurd, کورد
Roj emblem.svg
Укупна популација
30 милиона[1]
(The World Factbook, процјена из 2015. г.)
36,4—45,6 милиона[2]
(Курдски институт у Паризу, процјена из 2017. г.)
Региони са значајном популацијом
 Турска процјене 14,3—20 милиона
[1][2]
 Иран процјене 8,2—12 милиона
[1][2]
 Ирак процјене 5,6—8,5 милиона
[1][2]
 Сирија процјене 2—3,6 милиона,
[1][2]
Дијспора (изван
Курдинстана)
2 милиона
 Њемачка 800.000[3]
 Израел 200.000[4][5]
 Француска 150.000[6]
 Шведска 83.600[7]
 Холандија 70.000[8]
 Белгија 50.000[9]
 Русија 63.800[10]
 УК 50.000[11]
 Казахстан 42.300[12]
 Јерменија 37.500[13]
 Швајцарска 35.000[14]
 Данска 30.000[15]
 Јордан 30.000[16]
 Аустрија 23.000[17]
 Грчка 22.000[18]
 САД 15.400[19]
 Грузија 13.861[20]
 Киргистан 13.200[21]
 Канада 11.685[22]
 Финска 10.700[23]
 Аустралија 7.000[24]
 Азербејџан 6.100[25]
Језици
курдски и заза-горани
У својим различитим облицима: сорани, курманџи, пелвани, заза, горани
Религија
Највише ислам
(сунизам, али и шиизам и суфизам)
уз деизам, агностицизам, јазданизам, зороастризам, хришћанство и јудаизам
Сродне етничке групе
остали ирански народи
Овај чланак је део серије о историји Курда
Историја Курда
Flag of Kurdistan.svg

Курди (курд. کورد, Kurd) етничка су група[26] из Средњег истока, која претежно насељава подручје које обухваћа дијелове југостичне Турске (Сјеверни Курдистан), сјевернозападног Ирана (Источни Курдистан), сјеверног Ирака (Јужни Курдистан) и сјеверне Сирије (Западни Курдистан).[27] Курди су културолошки, историјски и лингвистички класификовани као дио иранских народа.[28][29][30]

Глобално, процјењује се да Курда укупно има негдје око 30 милиона, до чак 45 милиона,[1][2] од чега огромна већина живи у региону који се назива Курдистан. Међутим, значајне заједнице курдске дијаспоре живе на западу Турске, нарочито у Истанбулу. Скорашка курдска дијаспора развијена је у западним земљама, посебно у Њемачкој. Курди су већинско становништво у аутономној регији Ирачки Курдистан и значајна су мањинска група у Турској, Ирану и Сирији, гдје курдски националистички покрет потражује већу аутономију и права.

Језик[уреди]

Географска расподјела курдских језика 2007. године
Области насељене Курдима на Средњем истоку 1992. године

Курдски језик је збир сродних дијалеката којим говоре Курди. Углавном се говори у дијеловима Ирана, Ирака, Турске и Сирије који чине Курдистан.[31] Курдски језик у Ираку има статус службеног језика заједно са арапским језиком, у Ирану је признат као регионални језик, док је у Јерменији мањински језик.

Курдски језици припадају сјевернозападној грани иранских језика, који припада индоиранској грани индоевропских језика.

Већина Курда говори два или више језика, већински језик државе из које долазе, као што је арапски, персијски и турску, који су им други језик поред матерњег курдског језика, док припадници заједница из расељења говоре три или више језика.

Према Макензију, постоји неколико језичких особина које посједују сви курдски дијалекти и које не дијеле са осталим иранским језицима.[32]

Курдски дијалекти према Макензију су класификовани у сљедеће групе:[33]

  • Сјеверна група (курманџи дијалектска група),
  • Средњишња група (дио сорани дијалектске групе) и
  • Јужна група (дио сорани дијалектске групе) укључујући кирмашански, ардалански и лаки.

Зазе и Горани су етнички Курди,[34] али заза-горани језици нису класификовани као курдски језици.[35]

Коментаришућу разлике између курдских дијалеката, Крејенброк их је класификовао на другачији начин, курманџи и сорани су различити као енглески и њемачки, наводећи примјер да курманџи има граматички пол и свршетак радње, док сорани то нема, терију да су курманџи и сорани „дијалекти” једног језика подржава чињеница да имају заједничко поријекло и чињеница да је такво мишљење одржава осјећај етничког идентитета и јединства Курда.

Становништво[уреди]

Број курда који живи у јужној Азији процјењује се на приближно 30 милиона, са још 1—2 милиона у расељењу. Курди чине 18—20% становништва Турске,[1] а највиша могућа процјена је 25%,[36] чине 15—20% становништва Ирака,[1] 10% становништва Ирана[1] и 9% становништва Сирије.[1][37] Курди чине регионалну већину у све четири земље (Турски Курдистан, Ирачки Курдинста, Ирански Курдистан и Сиријски Курдистан). Курди су четврта највећа етничка група у западној Азији, послије Арапа, Персијанаца и Турака.

Укупан број Курда 1991. године био је 22,5 милиона, од чега је 48% живјела у Турској, 18% у Ираку, 24% у Ирану и 4% у Сирији.[38]

Од 1,5 милиона Курда који су недавно емигрирали у западне земље, половина је емигрирала у Њемачку.

Посебан случај је курдско становништво у Закавказју и средњој Азији, које је тамо расељено у вријеме Руске Империје, које су прошло самосталан развој током више од једног вијека и које је развило сопствени етнички идентитет.[39] Становништво ове скупине је 1990. године процјењено на приближно 400 хиљада.[40]

Историја[уреди]

У античко доба, земље настањене Курдима биле су у саставу Међанског краљевства. Потом улазе у састав Персије, у оквиру које ће се налазити током већег дела историје, са изузетком краћих временских периода када су биле под управом различитих освајача — Македонаца, Јермена, Арапа, Селџука, Монгола, Османлија, итд. У 2. и 1. веку п. н. е., постојале су независне курдске краљевине Кордуена (Corduene) и Софена (Sophene). Муслиманска владарска династија Ајубида, која је владала на Блиском истоку од 12. до 14. века, била је курдског порекла.

Од 16. до 18. века, Персија и Османско царство се споре око контроле над западним курдским земљама, да би оне у 18. веку дефинитивно припале Османском царству. Источне курдске земље остају у саставу Персије (данашњег Ирана) све до данас. Упркос номиналној османској и персијској власти, на подручју курдских земаља је, од 16. до 19. века, постојао читав низ фактички независних и аутономних курдских краљевина и кнежевина, од којих су значајније биле Бабан, Соран, Бохти, Хакари, Бајазид, Дожик и Ардалан.

Миром у Севру из 1920. године било је предвиђено стварање независног Курдистана, састављеног од курдских земаља са подручја данашње Турске и Ирака. Због Ататуркове националистичке побуне, мир потписан у Севру није имплементиран, тако да је, уместо стварања независног Курдистана, подручје Курда подељено између Турске и Ирака. Упркос оваквом исходу мировних преговора, Курди су формирали две фактички независне непризнате државе под називом Краљевина Курдистан. Прва је формирана на северу Ирака и постојала је од 1921. до 1924. године, док је друга формирана на подручју Турске 1925. али је исте године и престала да постоји.

Мање покушаје остварења курдске државности представљало је формирање аутономне области Црвени Курдистан (1923—1929. године) и Округа Курдистан (1930. године) на подручју совјетског Азербејџана, формирање курдске Републике Арарат (1927—1930. године), формирање Курдске Демократске Републике са седиштем у Махабаду, на подручју западног Ирана (1946. године) и формирање курдске Републике Лачин (1992. године).

Историја модерне курдске државности почиње стварањем Курдског аутономног региона у Ираку 1970. године. Од 1991. до 2003. овај регион је био фактички независан, да би се потом интегрисао у састав Ирака, као територија са веома високим степеном аутономије. Овај регион данас ужива потпуну самоуправу у саставу Ирака, има сопствене оружане снаге и право да одржава међународне односе са другим државама без уплитања Багдада. Иако се нису изборили за потпуну независност, Курди су успели да се изборе за равноправан статус у оквиру Ирака, у којем данас више нису национална мањина, већ државотворни народ.

Између Турске и турских Курда води се од 1984. оружани сукоб ниског интензитета.

2013. године, током Грађанског рата у Сирији, сиријски Курди су формирали свој аутономни регион познат као Западни Курдистан или Рожава.

Политика[уреди]

Курда, према проценама, има око 35 милиона, што их чини једном од највећих етничких група без матичне независне националне државе. У XX веку су Турска, Иран и Ирак често гушили курдске устанке.[41] После свргавања Садама Хусеина, Курди на северу Ирака су добили аутономни регион над којим имају потпуну (политичку и војну) управу, а око коначних граница овог региона Курди воде спор са ирачким Арапима (централно питање овог спора је око припадности града Киркука курдском региону).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 1,9 World Factbook (Online изд.). Langley, Virginia: US Central Intelligence Agency. 2015. ISSN 1553-8133. Приступљено 15. 10. 2017.  Груба процјена у овом издању има популацију од 14,3 милиона у Турској, 8,2 милиона у Ирану, од 5,6 до 7,4 милиона у раку и мање од 2 милиона у Сирији, што даје приближно 28—30 милиона Курда у Курдинстану или сусједним регионима. Процјене Ције од августа 2015. — Турска: курдски језик 18% од 81,6 милиона; Иран: Курди 10% од 81,82 милиона; Ирак: курдски језик 15—20% од 37,01 милиона; Сирија:Курди, Јермени и остали 9,79% од 17,01 милиона.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 „The Kurdish population”. Institutkurde.org. Приступљено 14. 10. 2017. ; Процјене из 2017. Курдског института у Паризу. Процјене бројности Курда: у Турској 15—20 милиона, у Ирану 10—12 милиона, у Ираку 8—8,5 милиона, у Сирији 3—3,6 милиона, у расељењу у Европи 1,2—1,5 милиона и у земљама бившег Совјетског Савеза 400—500 хиљада. Укупно 36,4—45,6 милиона на свијету.
  3. „Camps built in Germany, Austria to win new members for PKK, reports reveal”. Zaman. 9. 8. 2012. Приступљено 28. 10. 2012. 
  4. Berman, Lazar (30. 9. 2013). „Cultural pride, and unlikely guests, at Kurdish Jewish festival”. TimesOfIsrael.com. »Today, there are almost 200,000 Kurdish Jews in Israel, about half of whom live in Jerusalem. There are also over 30 agricultural villages throughout the country that were founded by Kurds« 
  5. Kurds say they have no friends but the mountains. Now they have Israel, and that could cause them grief By Loveday Morris and Tamer El-Ghobashy September 25, 2017, Washington Post
  6. „3 Kurdish women political activists shot dead in Paris”. CNN. 11. 1. 2013. Приступљено 9. 6. 2014. 
  7. „Sweden”. Ethnologue. 2015. Приступљено 14. 1. 2015. 
  8. „Highway to Hell: Dutch biker gang prepare to take on Islamic State”. Dailystar.co.uk (на језику: енглески). 16. 10. 2014. Приступљено 14. 10. 2017. 
  9. „The Kurdish Diaspora”. Institut Kurde de Paris. Приступљено 9. 6. 2014. 
  10. „Всероссийская перепись населения 2010 г. Национальный состав населения Российской Федерации”. Demoscope.ru. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2012. Приступљено 4. 7. 2012. 
  11. „QS211EW – Ethnic group (detailed)”. NOMISweb.co.uk. UK Office for National Statistics. Приступљено 3. 8. 2013. 
  12. Численность населения Республики Казахстан по отдельным этносам на начало 2014 года ЭТНОДЕМОГРАФИЧЕСКИЙ ЕЖЕГОДНИК КАЗАХСТАНА 2014
  13. „Information from the 2011 Armenian National Census” (PDF). Statistics of Armenia (на језику: Armenian). Приступљено 27. 5. 2014. 
  14. „Switzerland”. Ethnologue. Приступљено 14. 1. 2015. 
  15. „Fakta: Kurdere i Danmark”. Jyllandsposten (на језику: Danish). 8. 5. 2006. Приступљено 24. 12. 2013. 
  16. Al-Khatib, Mahmoud A.; Al-Ali, Mohammed N. „Language and Cultural Shift Among the Kurds of Jordan” (PDF). стр. 12. Приступљено 10. 11. 2012. 
  17. „Austria”. Ethnologue. Приступљено 14. 1. 2015. 
  18. „Greece”. Ethnologue. Приступљено 14. 1. 2015. 
  19. Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом USCensus.
  20. http://geostat.ge/cms/site_images/_files/english/population/Census_release_ENG_2016.pdf
  21. „Number of resident population by selected nationality” (PDF). UNStats.UN.org. United Nations. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 7. 2012. Приступљено 9. 7. 2012. 
  22. Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом StatCan-household.
  23. „Language according to age and sex by region 1990–2014”. Stat.fi. Statistics Finland. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2013. Приступљено 19. 1. 2013. 
  24. The People of Australia: Statistics from the 2011 census (PDF). Australian Department of Immigration and Border Protection. 2014. ISBN 978-1-920996-23-9. Приступљено 29. 5. 2014. 
  25. Statistical Yearbook of Azerbaijan 2014. 2015. стр. 80.  Bakı.[појаснити]
  26. „Killing of Iraq Kurds 'genocide'. BBC. 23. 12. 2005. Приступљено 15. 10. 2017. »The Dutch court said it considered "legally and convincingly proven that the Kurdish population meets requirement under Genocide Conventions as an ethnic group'."« 
  27. Bengio, Ofra (2014). Kurdish Awakening: Nation Building in a Fragmented Homeland Проверите вредност параметра |url= (помоћ) (на језику: енглески). University of Texas Press. ISBN 9780292758131. 
  28. „Kurds”. The Columbia Encyclopedia, 6th ed. Encyclopedia.com. 2014. Приступљено 29. 12. 2014. 
  29. Izady, Mehrdad R. (1992). The Kurds: A Concise Handbook. Taylor & Francis. стр. 198. ISBN 978-0-8448-1727-9. 
  30. Bois, T.; Minorsky, V.; MacKenzie, D. N. (2009). „Kurds, Kurdistan”. Ур.: Bearman, P.; Bianquis, T.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. Encyclopaedia Islamica. Brill. »The Kurds, an Iranian people of the Near East, live at the junction of more or less laicised Turkey."... We thus find that about the period of the Arab conquest a single ethnic term Kurd (plur. Akrād) was beginning to be applied to an amalgamation of Iranian or iranicised tribes. ... The classification of the Kurds among the Iranian nations is based mainly on linguistic and historical data and does not prejudice the fact there is a complexity of ethnical elements incorporated in them.« 
  31. „Geographic distribution of Kurdish and other Iranic languages”. Архивирано из оригинала на датум 27. 9. 2011. Приступљено 15. 10. 2017. 
  32. "Kurdish Nationalism and Competing Ethnic Loyalties", Original English version of: "Nationalisme kurde et ethnicités intra-kurdes", Peuples Méditerranéens no. 68–69 (1994), 11–37. Excerpt: "This view was criticised by the linguist D. N. MacKenzie, according to whom there are but few linguistic features that all Kurdish dialects have in common and that are not at the same time found in other Iranian languages."
  33. G. Asatrian, Prolegomena to the Study of the Kurds, Iran and the Caucasus, Vol.13, pp. 1–58, 2009: "The classification of the Kurdish dialects is not an easy task, despite the fact that there have been numerous attempts mostly by Kurdish authors to put them into a system. However, for the time being the commonly accepted classification of the Kurdish dialects is that of the late Prof. D. N. Mackenzie, the author of fundamental works in Kurdish dialectology (see Mackenzie 1961; idem 1961–1962; idem 1963a; idem 1981), who distinguished three groups of dialects: Northern, Central, and Southern."
  34. Nodar Mosaki (14. 3. 2012). „The zazas: a kurdish sub-ethnic group or separate people?”. Zazaki.net. Приступљено 16. 10. 2017. 
  35. „Iranian languages”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 16. 10. 2017. 
  36. Mackey, Sandra (2002). The Reckoning: Iraq and the Legacy of Saddam. W.W. Norton and Co. стр. 350. »As much as 25% of Turkey is Kurdish«  This would raise the population estimate by about 5 million.[нејасно ]
  37. Bureau of Near Eastern Affairs (9. 3. 2012). „Background Note: Syria”. State.gov. Washington, DC: US State Department. Архивирано из оригинала на датум 17. 10. 2012. Приступљено 2. 8. 2015.  The CIA World Factbook reports all non-Arabs make up 9.7% of the Syrian population, but does not break out the Kurdish figure separately. However, this State Dept. source provides a figure of 9%. Ажурирано: август 2015. г., the current document at this state.gov URL no longer provides such ethnic group data.
  38. Hassanpour, Amir (7. 11. 1995). „A Stateless Nation's Quest for Sovereignty in the Sky”. Concordia University. Архивирано из оригинала на датум 20. 8. 2007. Приступљено 3. 8. 2015.  Paper presented at the Freie Universitat Berlin. For the figure, cites: McDowall, David (1992). „The Kurds: A Nation Denied”. London: Minority Rights Group. 
  39. "The Kurds of Caucasia and Central Asia have been cut off for a considerable period of time and their development in Russia and then in the Soviet Union has been somewhat different. In this light the Soviet Kurds may be considered to be an ethnic group in their own right." The Red Book of the Peoples of the Russian Empire „Kurds”. Institute of Estonia (EKI). Institute of Estonia (EKI). Приступљено 22. 6. 2012. 
  40. Ismet Chériff Vanly, "The Kurds in the Soviet Union", in: Philip G. Kreyenbroek & S. Sperl (eds.), The Kurds: A Contemporary Overview (London: Routledge, 1992), p. 164: Table based on 1990 estimates: Azerbaijan (180,000), Armenia (50,000), Georgia (40,000), Kazakhstan (30,000), Kyrgyzstan (20,000), Uzbekistan (10,000), Tajikistan (3,000), Turkmenistan (50,000), Siberia (35,000), Krasnodar (20,000), Other (12,000) (total 410,000).
  41. Encyclopedia Britannica Online, s.v. "Kurds."