Демилитаризовано подручје
Демилитаризовано подручје (енгл. demilitarized zone, DMZ или DZ)[1] је област државе у којој она нема право да спроводи суверенитет у организовању одбране, или јој је то право делимично ограничено. То ограничење извире из њених међународних обавеза.[2]
Дефиниција[уреди | уреди извор]
Постоји потпуна демилитаризована зона за разлику од делимичне, кад се држава ограничава у спровођењу одређених суверених аката војног карактера:[2]
- забрана образовања гарнизона,
- забрана регрутације и војне обуке становништва,
- забрана изградње и реконструкције утврђења и војних инсталација,
- забрана успостављања копнених, ваздухопловних и поморских војних база.[2]
У пракси се нигде не среће потпуна демилитаризована зона. Сматра се да држава у демилитаризованој зони, начелно, има право на одржавање гарнизона потребних за одржавање реда и мира, и ради чувања граница.[2]
Примери[уреди | уреди извор]
Постојање демилитаризоване зоне представља обавезу да ни треће државе неће у њу упадати, нити у њој вршити војне операције. Делимичну демилитаризовану зону срећемо често у уговорима о примирју, миру или неком другом генералном уговору, обично, кад се побеђеним државама забрањује држање извесних војних постројења, одређене врсте наоружања и контингената војске, под претпоставком да би њихово постојање у демилитаризованој зони представљало опасност за неку другу државу.[2]
Примери су:
- уговор између Шведске и Норвешке потписан у Стокхолму 26. октобра 1905. о демилитаризацији пограничне зоне;
- демилитаризација леве обале Рајне и појаса од 50 км на десној обали коју је Немачкој наметнуо Версајски уговор о миру;[а]
- демилитаризација Босфора и Дарданела на основу Лозанског уговора из 1923, али тиме није искључено да у ограниченом броју врше неофанзивни пролаз мореузима ратни бродови трећих сила.
- демилитаризација Слободне Територије Трста и острва Палагруже (1947-1954) по уговору о миру између СФРЈ и Италије.[2]
УН прибегавају демилитаризованим зонама у својим мировним операцијама, нарочито када се ради о суседним земљама које су учествовале у оружаном сукобу или се налазе у спору око одређене територије.[2]
Садашње демилитаризоване зоне[уреди | уреди извор]
- Аланд – Конвенција са Аланда из 1921. године, која је закључена одлуком Лиге народа као одговор на Аландску кризу, налаже да финска влада задржи територију као демилитаризовано подручје.
- Антарктик – Уговор о Антарктику забрањује војну активност на Антарктику, као што је „успостављање војних база и утврђења, извођење војних маневара, као и тестирање било које врсте оружја“. Међутим, Уговор предвиђа „употребу војног особља или опреме за научна истраживања или у било коју другу мирнодопску сврху“.[3]
- Заједничка контролна комисија – Локално позната као Безбедносна зона долине Дњестра, демилитаризована тампон зона је створена споразумом о прекиду ватре којим је окончан Рат у Придњестровљу. Мировна мисија Комисије надгледа демилитаризовану зону која грубо оцртава реку Дњестар између Молдавије и Придњестровља. Дугачка је 225 километара, а широка од 1 до 15 километара.
- Корејска демилитаризована зона – Корејски споразум о примирју створио је демилитаризовану зону од 4 km (2,5 миље) између Северне Кореје и Јужне Кореје након Корејског рата.[4] То је тренутно једна од најмилитаризованијих области на свету упркос имену.[5]
- Баријера Кувајт-Ирак – Савет безбедности Уједињених нација одобрио је стварање демилитаризоване зоне између Ирака и Кувајта у Резолуцији 689 након Рата у Персијском заливу. Иако демилитаризована зона више нема мандат од стране савета, она и даље постоји.
- Храм Преах Вихеар – Међународни суд правде наредио је стварање „привремене демилитаризоване зоне“ око храма на чије власништво полажу право Камбоџа и Тајланд.[6]
- Синајско полуострво – Мировни споразум Египта и Израела поставља ограничење количине снага које Египат може поставити на Синајско полуострво. Делови полуострва су демилитаризовани у различитим степенима, посебно у кругу од 20-40 километара (12-25 миља) од Израела. Израел је такође пристао да ограничи своје снаге унутар 3 kilometres (1,9 miles) од египатске границе.[7] Подручја надгледају Мултинационалне снаге и посматрачи.[8] Због побуне на Синају све стране су се сложиле и охрабриле Египат да пошаље велике количине војних снага у то подручје, укључујући тенкове и хеликоптере, за борбу против исламистичких група.[9][10][11][12]
- Свалбард – Свалбардски уговор из 1920. године, који је признао норвешки суверенитет над територијом, означио је подручје као делимично демилитаризовано.[13]
- Судан – Демилитаризована зона од 10 km (6 mi) дуж границе између Судана и Јужног Судана.[14][15]
- Тампон зона Уједињених нација на Кипру – Савет безбедности Уједињених нација створио је тампон зону која одваја самопроглашену, међународно непризнату Турску Републику Северни Кипар од Републике Кипар. Одобрена је Резолуцијом 186 и њиме патролирају Мировне снаге Уједињених нација на Кипру.
- Зона посматрачких снага Уједињених нација – Савет безбедности Уједињених нација одобрио је стварање демилитаризоване зоне у делу израелске окупиране територије Голанске висоравни у Сирији Резолуцијом 350 након Рата Јом Кипур. Зону надгледају посматрачке снаге Уједињених нација за раздруживање.
Некадашње демилитаризоване зоне[уреди | уреди извор]
- Успостављена је неутрална територија између Британске прекоморске територије Гибралтара и Шпаније након завршетка опсаде 1727. године. Трака земље дугачка око 12 km или 7 1⁄2 миља, на удаљености већој од два топовска растојања између британских и шпанских топова, названа је „неутрално тло“ и као таква приказана на старијим мапама. Британци су 1908. изградили ограду у делу за који се тврдило да је британска половина неутралне територије. Шпанија не признаје британски суверенитет над превлаком (укључујући границу), тврдећи да је то шпанско тло. Иако су и Уједињено Краљевство и Шпанија некада биле део Европске уније (пре изласка Уједињеног Краљевства), граница је била де факто међународна граница са царинским и имиграционим контролама; Шпанија формално не признаје као „границу”, називајући је „оградом”. Како год да се зове, Гибралтар се искључио из Царинске уније Европске уније и није део Шенгенског простора; граница је отворена 24 сата дневно, са царином која се плаћа на назначену робу која улази у Шпанију или Гибралтар.[16][17]
- Рајнска област – Версајски споразум је одредио Рајнланд као демилитаризовану зону након Првог светског рата, забрањујући Вајмарској Републици да тамо размешта своју војску. Поново га је окупирала и милитаризовала нацистичка Немачка 1936. кршећи међународне уговоре.
- Саудијско-ирачка неутрална зона – Укајрским протоколом успостављена је демилитаризована зона између Султаната Неџд и Краљевине Ирака, која је у то време била мандат Лиге народа којим је управљала Британска империја. Неџд је касније укључен у Краљевину Саудијску Арабију. Зона је подељена 1981. године, али уговор није поднет Уједињеним нацијама. Зона је коначно званично укинута током Рата у Персијском заливу, када су Ирак и Саудијска Арабија поништиле све међусобне међународне споразуме.
- Саудијско-кувајтска неутрална зона – Укајрским протоколом успостављена је неутрална зона између Султаната Неџд и британског протектората Кувајта 1922. године. Подељена је заједничким договором 1970. године.
- Израел и Египат:
- Након Арапско-израелског рата 1948. године, ДМЗ (зона Ел Ауја) је створена споразумима о примирју између Израела и Египта из 1949. године.
- Израел и Јордан:
- Израелска енклава и јорданска област на планини Скопус означена је као ДМЗ.
- Подручје око испупчења Латруна.
- Израел и Сирија: Након Арапско-израелског рата 1948. године, три ДМЗ су створене Споразумима о примирју из 1949. између Израела и Сирије.[18]
- Кина – Царска јапанска армија је освојила Манџурију између септембра 1931. и фебруара 1932. године, када је регион прогласила државом Манџукуо. У мају 1933. закључено је Тангу примирје између Кине и Јапана, успостављањем демилитаризоване зоне између Манџукуа и Кине. Године 1937, Јапан је прекршио ово примирје инвазијом на остатак Кине. Године 1945, након пада Јапанског царства на крају Азијско-пацифичког театра Другог светског рата, Манџурија је поново укључена у Кину.
- Еквадор – демилитаризована зона успостављена је 2. октобра 1941. године након рата између Еквадора и Перуа, која је постојала под еквадорском управом и под надзором неутралних посредничких нација: САД, Бразила и Аргентине.[19] ДМЗ је укинута 1942. године, повлачењем Перуанских снага из провинције Ел Оро након потписивања Протокола из Рија.
- Вијетнамска демилитаризована зона – Демилитаризована зона између Северног Вијетнама и Јужног Вијетнама успостављена је у јулу 1954. као резултат Женевске конференције којом је окончан рат између Вијет Мина и Француске. ДМЗ у Вијетнаму је званично лежала на 17. паралели и завршила се 1976. године; у стварности, протезала се око 1 mi (2 km) са обе стране реке Бен Хај и од запада ка истоку од границе Лаоса до Јужног кинеског мора.
- Норвешка и Шведска су успоставиле демилитаризовану зону од 1 km (1.100 јарди) са сваке стране своје границе након распада уније између Норвешке и Шведске 1905. Зона је укинута заједничким договором 1993. године.
- Ел Кагуан ДМЗ – Демилитаризована зона успостављена је у јужној Колумбији између 1999. и 2002. године, током неуспјелог мировног процеса који је укључивао владу председника Андреса Пастране и Револуционарне оружане снаге Колумбије (FARC).
- Тампон зона северне Сирије – Демилитаризована зона од 115 km (71 mi) у северној Сирији која се простире на деловима границе између Сирије и Турске. Основана је између Турске и Сједињених Држава, оба савезника у NATO-у, током Грађанског рата у Сирији како би се спречили сукоби између курдских и турских снага.[20] ДМЗ је пропала у октобру 2019. године, након што је Турска одбацила споразум, а Сједињене Државе наредиле повлачење америчких снага из северне Сирије, дозвољавајући турској офанзиви 2019. на североисточну Сирију да се настави.[21]
- Копнена зона безбедности – Демилитаризовано подручје између Србије и Косова, ширине 5 km-wide (3,1 mi), створено је Кумановским споразумом после Косовског рата који је постојао између 1999. и 2001. После побуне у Прешевској долини, српским снагама је дозвољен улазак у ГСЗ.[22]
- Зона споразума о демилитаризацији Идлиба – Демилитаризована зона од 15 km (9 mi), створена споразумом између руске и турске владе, која раздваја последње велико упориште сиријских побуњеника од области под контролом Сиријске владе усред Сиријског грађанског рата.[23]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Обавеза коју је Хитлер 1936. погазио, а победничке силе из Првог светског рата задовољиле се формалним протестима.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Oren, Michael (3. 6. 2003). Six Days of War: June 1967 and the Making of the Modern Middle East. Presidio Press. стр. 7. ISBN 978-0345461926.
- ^ а б в г д ђ е ж Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 372—373.
- ^ „art. 1”, Antarctic Treaty, 1959
- ^ „art. 1”, Korean Armistice Agreement, 1953
- ^ Walker, Philip (24. 6. 2011). „The world's most dangerous borders”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 8. 3. 2017. г.
- ^ „Request for Interpretation of the Judgment of 15 June 1962 in the Case concerning the Temple of Preah Vihear (Cambodia v. Thailand)” (PDF). International Court of Justice. 18. 7. 2011. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 10. 2013. г. Приступљено 9. 10. 2018.
- ^ Camp David Accords – Israeli Ministry of Foreign Affairs Архивирано 3 септембар 2011 на сајту Wayback Machine
- ^ 10 Tactical Air Group: Canadian Contingent Multinational Force and Observers Handbook (unclassified), page A-1. DND, Ottawa, 1986.
- ^ Keinon, Herb (9. 8. 2012). „Israel OKs Egypt attack helicopters in Sinai”. Jerusalem Post.
- ^ Issacharoff, Avi (16. 8. 2012). „Egypt deployed troops in Sinai without Israel's prior approval”. Haaretz. Приступљено 24. 8. 2012.
- ^ Keinon, Herb (21. 8. 2012). „Int'l force in Sinai quiet amid concern of violations”. Jerusalem Post. Приступљено 29. 10. 2013.
- ^ „Israel approves Egypt's request to increase forces in Sinai”. Jerusalem Post. 15. 7. 2013.
- ^ Original Spitsbergen Treaty
- ^ „Sudan agrees demilitarised zone for north-south border”. BBC News. BBC. 31. 5. 2011. Приступљено 24. 10. 2015.
- ^ Ahmed, Amir; Botelho, Greg (9. 3. 2013). „Sudan, South Sudan agree to pull troops from demilitarized zone”. Cable News Network. Turner Broadcasting System, Inc. Приступљено 24. 10. 2015.
- ^ „Supporting the Overseas Territories”. UK Government. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 8. 11. 2014. „There are 14 Overseas Territories which retain a constitutional link with the UK. .... Most of the Territories are largely self-governing, each with its own constitution and its own government, which enacts local laws. Although the relationship is rooted in four centuries of shared history, the UK government's relationship with its Territories today is a modern one, based on mutual benefits and responsibilities. The foundations of this relationship are partnership, shared values and the right of the people of each territory to choose to freely choose whether to remain a British Overseas Territory or to seek an alternative future.”
- ^ „British Overseas Territories Law”. Hart Publishing. Архивирано из оригинала 21. 6. 2020. г. Приступљено 19. 6. 2020. „Most, if not all, of these territories are likely to remain British for the foreseeable future, and many have agreed modern constitutional arrangements with the British Government.”
- ^ „Palestine Maps” (PDF). Palestinian Academic Society for the Study of International Affairs. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 2. 2006. г. Приступљено 9. 10. 2018.
- ^ Estudio de la cuestión de límites entre el Perú y el Ecuador (на језику: Spanish). Peru: Ministry of War of Peru. 1961. стр. 71—72.
- ^ Kurdistan24. „US and Turkey reach accord, but concerns of Syrian Kurds continue”. Kurdistan24 (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-25.
- ^ Pitarakis, Lefteris; Mroue, Bassem. „Turkey launches assault on Kurdish fighters in Syria, after US forces step aside”. www.timesofisrael.com (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-09.
- ^ „Ground Safety Zone (GSZ): Time out for rebel strong hold - Serbia”. ReliefWeb (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-14.
- ^ Heintz, Jim (17. 9. 2018). „Turkey, Russia agree on demilitarized zone in Syria's Idlib region”. Chicago Tribune. Архивирано из оригинала 8. 10. 2018. г. Приступљено 9. 10. 2018.
Литература[уреди | уреди извор]
- Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод.
- Clayton Govinda, Nygård Håvard Mokleiv, Strand Håvard, Rustad Siri Aas, Wiehler Claudia, Sagård Tora, Landsverk Peder, Ryland Reidun, Sticher Valerie, Wink Emma, Bara Corrine. 2022. “Introducing the Civil Conflict Ceasefire Dataset.” Journal of Conflict Resolution.
- Akebo, Malin. (2016). Ceasefire Agreements and Peace Processes: A Comparative Study. Routledge.
- Colletta, Nat. (2011). "Mediating ceasefires and cessations of hostilities agreements in the framework of peace processes." In Peacemaking: From Practice to Theory. Praeger, 135–147.
- Forster, Robert A. (2019). Ceasefires. In The Palgrave Encyclopedia of Global Security Studies. Palgrave.
- Fortna, Virginia Page. (2004). Peace Time: Cease-fire Agreements and the Durability of Peace. Princeton University Press.
- Williams, R., Gustafson, D., Gent, S., & Crescenzi, M. (2021). "A latent variable approach to measuring and explaining peace agreement strength." Political Science Research and Methods, 9(1), 89–105.
- Frauke Lachenmann; Rüdiger Wolfrum (2017). The Law of Armed Conflict and the Use of Force: The Max Planck Encyclopedia of Public International Law. Oxford University Press. стр. 327—. ISBN 978-0-19-878462-3.
- Spencer, Graham (2008). The State of Loyalism in Northern Ireland
. New York: Palgrave Macmillan. стр. 148. ISBN 978-1-349-54224-6. - Rudman, Stella (2011). Lloyd George and the Appeasement of Germany, 1919-1945. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. стр. 192. ISBN 978-1-4438-2657-0.
- Djukić, Dražan; Pons, Niccolò (2018). A Companion to International Humanitarian Law. Leiden: BRILL Nijhoff. стр. 201. ISBN 978-90-04-34200-2.
- Henckaerts, Jean-Marie; Doswald-Beck, Louise; Alvermann, Carolin (2005). Customary International Humanitarian Law. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 691. ISBN 978-0-521-83937-2.
- „International Expert meeting on World Heritage and buffer zones”. UNESCO World Heritage Convention. Приступљено 24. 11. 2010. „Background and contents”
- Carpenter, S. R .; Caraco, N. F.; Correll, D. L.; Howarth, R. W.; Sharpley, A. N.; Smith, V. H. (август 1998). „Nonpoint Pollution of Surface Waters with Phosphorus and Nitrogen” (PDF). Ecological Applications. 8 (3): 559. ISSN 1051-0761. JSTOR 2641247. doi:10.2307/2641247. hdl:1813/60811
. - Syversen, Nina; Bechmann, Marianne (мај 2004). „Vegetative buffer zones as pesticide filters for simulated surface runoff”. Ecological Engineering. 22 (3): 175—184. ISSN 0925-8574. doi:10.1016/j.ecoleng.2004.05.002.
- Deroanne-Bauvin, J; Delcarte, E; Impens, R (јануар 1987). „Monitoring of lead deposition near highway: A ten years study”. Science of the Total Environment. 59: 257—266. Bibcode:1987ScTEn..59..257D. ISSN 0048-9697. doi:10.1016/0048-9697(87)90447-5.
- Sturtevant, Brian R (октобар 1998). „A model of wetland vegetation dynamics in simulated beaver impoundments”. Ecological Modelling. 112 (2–3): 195—225. ISSN 0304-3800. doi:10.1016/s0304-3800(98)00079-9.
- Doyle, A. T. (1990-02-20). „Use of Riparian and Upland Habitats by Small Mammals”. Journal of Mammalogy. 71 (1): 14—23. ISSN 1545-1542. JSTOR 1381312. doi:10.2307/1381312.
- Burke, Vincent J.; Gibbons, J. Whitfield (децембар 1995). „Terrestrial Buffer Zones and Wetland Conservation: A Case Study of Freshwater Turtles in a Carolina Bay”. Conservation Biology. 9 (6): 1365—1369. ISSN 0888-8892. doi:10.1046/j.1523-1739.1995.09061365.x.
- Borin, Maurizio; Passoni, Matteo; Thiene, Mara; Tempesta, Tiziano (јануар 2010). „Multiple functions of buffer strips in farming areas”. European Journal of Agronomy. 32 (1): 103—111. ISSN 1161-0301. doi:10.1016/j.eja.2009.05.003.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- „Buffer Zone”. Theidioms.com. The Idioms Dictionary. 28—29. 11. 2006. Приступљено 28. 9. 2020.
- „World Heritage and Buffer Zones Patrimoine mondial et zones tampons” (PDF/Adobe Acrobat 3.76 MB). International Expert Meeting on World Heritage and Buffer Zones, Davos, Switzerland 11–14 March 2008. World Heritage Centre. Приступљено 24. 11. 2010.
